Broj 109
		U prvom licu

Izabrala i s francuskog prevela
Ana A. Jovanovic

POVRATNA KARTA

Moji snovi su stalno nudili izobilje novih zavrsnica, ali je krajnji ishod bio uvek isti: igrom slucaja, zbog sasvim neocekivanih razloga, ispostavilo bi se da moj povratak u Pariz nije moguc. Od tog casa pa nadalje, morao sam ziveti u Sofiji. Ali bi tada zebnja, cak i u snu, postajala takva da bih se probudio sa lupanjem srca. Otvorio bih oci, razaznavao malo-pomalo u polutami obrise pariske sobe, dodirnuo bih rame moje zene koja je spavala kraj mene - i sa uzivanjem se prepustao stvarnosti. To je bio samo san! Mogao sam da se probudim i nastavim svoj zivot, svoj pravi zivot. Zaboravljao bih svoje nocne more do sledeceg puta, nekoliko sedmica ili meseci kasnije, kada bi se san ponovio. A onda sam saznao da isto to sanjaju mnogi emigranti, bar mnogi medju onima koji su dosli iz Istocne Evrope.

Moji snovi o nemogucem povratku proredili su se i prestali otkako sam stvarno posetio Bugarsku. To se dogodilo 1981; bilo je proslo tacno osamnaest godina od mog dolaska u Pariz. Preduzeo sam niz mera predostroznosti da se obezbedim od mogucnosti da moj san postane stvarnost. Pre svega, nisam se izlozio opasnosti privatnog putovanja: udesio sam da me pozovu na kongres povodom proslave trinaest vekova postojanja bugarske drzave, sto je, znaci, bila vrlo zvanicna prilika, i isao sam kao clan francuske delegacije. Zatim, obavestio sam prijatelje da putujem, pogotovo one koji su imali pristup medijima: trebalo je da obrazuju odbor koji ce zahtevati moje oslobodjenje, ukoliko bi mi povratak u Francusku bio onemogucen! I najzad, poslednja mera predostroznosti: nekoliko dana pre polaska vencao sam se zenom sa kojom sam ziveo - da bi mi zakonita supruga, a ne sumnjiva naloznica, dala zaledjinu ako bude potrebno... Odmah cu reci da se takva potreba ni u jednom trenutku nije ukazala. Istina, na tom sam putovanju doziveo nekoliko neobicnih, zacudjujucih stvari, ali sam se vratio ziv i zdrav, na dan kada je bilo predvidjeno, ne propustivsi avion i ne zaboravivsi dokumenta. Medjutim, taj mi je boravak otkrio jednu dimenziju moje licnosti koju bih zeleo da pokusam ovde da opisem.

U POSETI SVOME DOMU

Evo sta je taj sticaj okolnosti podrazumevao: najpre, u zemlji nisam bio veoma dugo; potom, tokom svih tih godina, prekid sa njom bio je potpun (u Parizu ne postoji bugarska zajednica, ili je ja bar, iz nedostatka zanimanja, nisam upoznao; drugo, zbog gvozdene zavese, protok vesti izmedju Pariza i Sofije bio je slab; u tom smislu, ta su dva grada bila udaljenija nego, na primer, Pariz i San Francisko); najzad, sredina u koju sam se vratio bila je istovetna: naime, prilikom svog boravka u Sofiji stanovao sam sa roditeljima, u istoj kuci u kojoj sam ziveo kao dete i mladic. Zato bih, bez zelje da skrenem paznju na sebe, hteo da ovde ipak iznesem utiske koje sam poneo.

Egzilant koji se vraca u rodnu zemlju razlikuje se po mnogo cemu od stranca u poseti - cak i od stranca kakav je sam bio na pocetku svog egzila. Kada sam 1963. godine stigao u Francusku, o njoj nisam nista znao. Bio sam tudjinac u francuskom drustvu, koje sam upoznavao vrlo postepeno i polako; u svom dodiru sa njim nisam doziveo nagli skok, vec neprimetni prelaz od polozaja outsider-a do polozaja insider-a (razume se da su pojmovi spolja i unutra, out i in, uvek relativni). Jednoga dana morao sam priznati da vise nisam stranac, ili bar ne vise u onom smislu u kom sam to ranije bio. Moj drugi jezik zamenio je maternji bez potresa, nenasilno, u procesu koji je trajao godinama. Medjutim, egzilant prilikom posete domovini dozivljava nesto sasvim razlicito, upravo suprotno. On odmah stvari sagledava sa stanovista dve kulture, dva razlicita drustva. Bilo je dovoljno da se ponovo nadjem u Sofiji pa da mi istoga casa sve opet postane poznato; nisam morao da prethodno prolazim kroz proces prilagodjavanja. Sa jednakom lakocom govorio sam bugarski kao i francuski, imao sam osecanje da pripadam dvema kulturama istovremeno.

Da li sam bio u zavidnom polozaju? Ako i imam nekih nedoumica oko tumacenja tog svog iskustva, jedna mi se pak stvar cini sigurnom i nesumnjivom: za mene su to bili dani velike nelagodnosti i psihickog mucenja. Odmah cu dodati, da bih odbacio objasnjenje koje bi se lako moglo nametnuti, da ne mislim kako je poreklo neprijatnosti o kojoj cu govoriti bilo politicke prirode u uzem smislu reci, to jest uslovljeno vladajucim poretkom u Bugarskoj, razlicitim od francuskog. Moje neprijateljsko raspolozenje prema nacelima tog poretka nije se bilo promenilo u tih poslednjih dvadeset godina, kao sto se nije bilo promenilo ni moje neborbeno drzanje. Mucna tezina koju sam osecao bila je uzrokovana necim drugim.

Predosecanje te neprijatnosti imao sam cak i pre nego sto sam otputovao za Sofiju, dok sam pripremao saopstenje za kongres na koji sam bio pozvan. Posto je tema susreta bila "Bugarska", suocio sam se sa pitanjem vrednosti nacionalizma. Moja je teza bila (ovde malo pojednostavljujem) da je odbrana grupe kojoj covek pripada uvek kolektivni egoizam, i nista vise od toga; da spoljasnji uticaji ne samo da ne kvare i ne izopacavaju nacionalnu kulturu nego su neizbezni i korisni za njen razvoj; da je, u svakom slucaju, bolje ziveti u sadasnjosti nego nastojati na vaskrsnucu proslosti; ukratko, da nije dobro zatvarati se u kult tradicionalnih nacionalnih vrednosti.

Ovo sam bio napisao bez ikakvog oklevanja. Ali su teskoce iskrsle u trenutku kada sam svoje izlaganje, koje sam najpre pisao na francuskom, znaci na jeziku sredine u kojoj sam boravio, poceo da prevodim na bugarski, jezik zemlje u kojoj sam rodjen. Nisu u pitanju bili ni recnik ni sintaksa, vec sam opazio da sa promenom jezika menjam i zamisljene slusaoce kojima je to sto pisem namenjeno. Postalo mi je jasno da bugarski intelektualci, kojima cu se svojim saopstenjem obratiti, ne mogu ovo razumeti onako kako sam zeleo. Nehajni odnos prema nacionalnim vrednostima ne zadrzava isti smisao ako covek zivi u nekoj maloj zemlji (svojoj), koja je satelit jedne vece, i ako zivi u inostranstvu, u nekoj trecoj zemlji gde je - ili veruje da je - zasticen od svake pretnje koja dolazi od mocnijeg suseda. Pariz je svakako bio pogodna sredina za lagodno odbacivanje nacionalistickih vrednosti; Sofija je to vec bila znatno manje. Treba se setiti (jer su se otad stvari mnogo izmenile) da su u to doba nacionalisticka istupanja bila jedini moguci vid javnog suprotstavljanja komunistickoj ideologiji. Odavanje hvale nacionalnim bugarskim vrednostima znacilo je, za sve kojih se to ticalo, napad na zvanicne partijske naloge; posto vlast nije htela da ustane protiv zastupnika patriotskih osecanja, bila je prinudjena da tolerise tu dozu antikomunizma.

Sa ovim se, doduse ne na tako zaostren nacin, suocava svaki govornik i pisac: svi donekle prilagodjavaju pretpostavljenoj publici ono sto pisu ili govore. Medjutim, izmene na koje su me navodili moji zamisljeni slusaoci bile su nesto vise od pukih podesavanja te vrste: u ovom slucaju, trebalo je da jedno tvrdjenje zamenim sasvim suprotnim. Imao sam razumevanja za stav bugarskih intelektualaca i, da sam bio na njihovom mestu, verovatno bih zastupao isto. Pa ipak, nisam bio na njihovom mestu, ziveo sam u Parizu a ne u Sofiji i (prema tome?) mislio sam suprotno. Ali, kako da im to kazem? Da postupim kao da imam samo svoj sadasnji francuski identitet i izlozim svoje misljenje ne vodeci racuna o onome sto znam da ce biti njihova reakcija? To bi znacilo da odbijam da priznam da sam deo bugarske kulture, da je sagledavam iznutra. Ili da govorim kao da nikada nisam napustio Sofiju? To bi pak znacilo da sam ponistio osamnaest poslednjih godina svog zivota. Ili da pokusam da spojim ta dva stava, nadjem nekakav srednji put? Ne moze se nekaznjeno spojiti A i ne-A. Preostajala je mogucnost da ne kazem nista, da se povucem u cutanje...

Ista neprijatnost ponovila se, mada u drugom obliku, prilikom razgovora koje sam imao sa prijateljima u Sofiji. Na primer, neko bi se pozalio na uslove zivota. Kada cujem iste te reci u Parizu, mogu pokusati da svom sagovorniku dam razne vrste predloga; oni su manje ili vise ubedljivi, ali svi nuzno pocivaju na cinjenici da zivimo u istoj sredini, sa istim problemima; stoga on, ili ona, i pristaje da me saslusa. Ali to nije bilo tako i u Sofiji. Ako bih pokusao da se "stavim u kozu" mog sagovornika, znaci da stvari posmatram samo sa stanovista bugarskog dela moje licnosti, predlagao sam specificno "bugarska" resenja za njegov problem. A tada bih osetio da me slusa s nepoverenjem: "Ako su stvari tako proste, kao da je govorilo njegovo cutanje bez odoboravanja (ili bi to i naglas izrekao), zasto onda ne ostanes ovde, da isprobas svoje savete?"

A opet, nisam mogao u toj situaciji ni da kazem: "Slusaj, sto se tice tvojih problema... Sta ja tu mogu? Pa ja u ponedeljak letim nazad, za Pariz!" A to jeste bilo tako, dolazila mi je zelja da to i izreknem, posto nisam nalazio resenje za njegov problem, ili sam hteo da pobegnem od njegovog nepoverljivog osmeha. Ali nisam mogao to da mu odgovorim, ne samo zato sto bi bilo nepristojno, vec i zato sto bi to znacilo da stvari posmatram iskljucivo sa stanovista francuskog dela moje licnosti, nekoga ko je u Sofiji samo u prolazu. Mozda sam mogao da spojim ta dva stava? Iako sam istovremeno bio i Francuz i Bugarin, mogao sam se nalaziti ili u Parizu ili u Sofiji; jednovremeno prisustvo na dva razlicita mesta bilo je van mojih moci... A nije bilo svejedno gde se nalazim, jer je sadrzina mojih reci bila previse uslovljena mestom gde ih izricem. Moja dvostrukost, to jest pripadnost dvema sredinama, imala je samo jedan ucinak: cak i u vlastitim ocima, svaki od dva moja moguca stava bio je neiskren i nepotpun, posto je nuzno odgovarao samo jednoj polovini moga bica, a ono je bilo dvostruko. I tako sam se ponovo povlacio u mucno cutanje.

DVOSTRUKA PRIPADNOST

Misleci da to volim da cujem, a mozda i iskreno, stari prijatelji koje bih sreo rekli bi mi: "Uopste se nisi promenio! Sasvim si isti!" Ali ja to nisam voleo da cujem. To je bio nekakav vid poricanja poslednjih osamnaest godina mog zivota, kao da one nisu postojale, kao da nisam stekao drugi deo svoje licnosti. Majka je sacuvala par mojih starih cipela u nekoj ladici i dala mi ih za okopavanje vrta; kada sam ih obuo nije bilo sumnje da su stvarno moje; bile su ulegnute na uobicajenim mestima, savrseno su odgovarale. Ljudi su me prepoznavali, prihvatali, nastavljali razgovore prekinute osamnaest godina ranije. Sve me je navodilo na pomisao da te godine nisu ni protekle, da su deo moje maste, ili sna iz kojeg sam se up- ravo probudio. Umalo mi nisu predlozili da se zaposlim, okucim, ozenim...

A zeleo sam, naprotiv, da me ne prepoznaju, da se zacude promenama koje su se dogodile; osetio sam izvesno olaksanje kada sam telefonom razgovarao sa savetnikom za kulturu pri francuskoj ambasadi: pa ja sam umeo da govorim francuski, nisam sve to sanjao! Stavise, taj me je gospodin znao po imenu, znao je da cu biti ovde: moj zivot u Francuskoj nije bio izmisljen! Iako je predmet naseg razgovora bio sumoran (kako bez povecanja budzeta pribaviti vise francuskih knjiga za bugarske biblioteke), razvedrilo me je saucesnistvo koje sam tom prilikom osetio: dobio sam potvrdu svog postojanja. Ako izgubim svoj jezicki okvir, ne mogu vise da govorim. Ne govorim, znaci ne postojim.

Onaj drugi prostor sada je bio ugrozen: polako je nestajao. Nikada mi vreme nije izgledalo tako dugo: tih deset dana trajali su gotovo osamnaest godina. Svake veceri osecao sam se starijim za po nekoliko godina. Svi razgovori i susreti terali su me da zamisljam sta bi mi se, umesto onoga sto sam proziveo u Parizu, dogadjalo da sam ostao ovde; bolje receno, bio sam naveden da se secam onoga sto sam, i ne znajuci, doziveo u Sofiji. Proslost nisam ucio poput stranca, ili nekoga ciji daleki preci odavde poticu, nekoga kome sve treba objasnjavati zato sto dolazi spolja; ne, ja sam je primao iznutra, bez suvisnih reci koje su se podrazumevale, kroz aluzije, nadoknadjujuci mastom ono sto je ostalo neizreceno. Zbog te mogucnosti da opet neposredno, odmah i potpuno uronim u onu Bugarsku koju sam ostavio, i meni samom je izgledalo neverovatno da imam u iskustvu skorasnju proslost, francuski identitet. Bilo mi je nemoguce da te dve polovine spojim u celinu; nametala se ili jedna, ili druga.

Osnovni utisak bila je, znaci, ta nespojivost. U izvesnom smislu, moja dva jezika, dva ugla posmatranja stvari i govora o njima, bili su medjusobno veoma slicni; svaki od njih ponaosob mogao je biti dovoljan za totalitet mog iskustva i nijedan nije bio podredjen onom drugom. Jedan je vladao ovde, drugi onde; ali je svaki vladao bezuslovno. Oni su licili jedan na drugog i mogli su, prema tome, jedan drugoga zameniti, ali se nisu mogli spojiti. Otuda taj stalni utisak da jedan od moja dva zivota mora biti san. U Sofiji mi je zivot u Francuskoj izgledao kao snovidjenje i osecao sam onu nemogucnost da se vratim u njega kakvu dozivljavamo pri budjenju. Hvatao sam sebe kako cesto izgovaram, prilikom nekog novog susreta: Evo jos jedne utvare! Ili sam ponavljao: Ja sam samo prividjenje, neko ko dolazi s onog sveta.

To me je podsetilo na jednu pricu Henrija Dzejmsa, "Ugodan kutak", u kojoj se glavni junak vraca u rodni kraj posle trideset tri godine odsustva. On je suocen sa pitanjem koje retko pada na um nekome ko je stalno na istom mestu: sta bih postao, sta bi se sa mnom zbilo da sam ostao ovde? Junak ove price cak srece, u jednoj praznoj kuci, "pravog" duha, svoj alter ego, onaj svoj moguci lik koji bi imao da je ostao... Po povratku u Pariz, osecao sam najvecu uznemirenost upravo u trenucima budjenja; jer, nisam vise znao u kom cu se svetu obresti. A majka mi je pisala: "Pitam se da li si stvarno bio u poseti ili je to bio samo san." San ili ludilo, posto mozda samo umisljam da sam ziveo i ovde i tamo?

(...)

KRAJ KOMUNIZMA

RAZLOZI KRAHA

Mozemo takodje zakljuciti, krajnje uopsteno govoreci, da je totalitarizam u Evropi danas mrtav ne zato sto je predstavljao "zlo" (nepravicno drustvo moze beskonacno trajati), vec zato sto je bio "greska"; drugim recima, on je mrtav zato sto je pocivao na pretpostavkama o coveku i drustvu koje su se pokazale pogresnim.

Pretpostavka koju su svi brzo uocili kao apsurdnu tice se ekonomije. Potpuno centralizovana i planska privreda osudjena je na neuspeh. Zato su komunisticki rezimi periodicno morali da pribegavaju politici NEP-ovskog tipa, koja je opovrgavala njihova osnovna nacela; a onda su bili prinudjeni, opet periodicno, da suzbijaju zelje za bogacenjem koje je takva politika podsticala, da bi se sprecio bilo koji vid osamostaljivanja privrednika. U tom pogledu se nacizam, dovoljno obazriv da se ne optereti ekonomskim programom koji bi diktirala ideologija, pokazao znatno efikasnijim od komunizma. S druge strane, kineski "trzisni komunizam" mogao bi se odrzati mnogo duze od svog sovjetskog rodjaka.

Mada su antropoloske ili psiholoske pretpostavke bile pogresne na manje uocljiv nacin, one su verovatno odigrale jos znacajniju ulogu. Nije tacno da ljudska bica "prirodno" teze slobodi; videli smo u kom smislu se cak moze dokazivati sasvim suprotno. Pa ipak je izvesno da u dvadesetom veku stanovnici Evrope (koja se razlikuje od tradicionalih drustava) teze ka samostalnosti i zele sebe da vide kao subjekte vlastitih postupaka; stoga potcinjenost kakvu zahteva totalitarna drzava ne moze da ih zadovolji na duzi rok. Ruso je primetio da se biljke mogu naterati da rastu vodoravno; ali cim takva prinuda prestane, one se ponovo uspravljaju i rastu u visinu. Pojedinac moze biti smrtno zaplasen i zauvek pognuti glavu; ali vec njegovo dete ili cak sused moraju iznova proci kroz citav proces "vaspitavanja".

U tom smislu, samo se los psiholog moze zadovoljiti hobsovskom i niceovskom vulgatom prema kojoj je drustvo "prirodna" sredina za rat svih protiv svih, gde svako samo nastoji da prosiri vlastitu moc na stetu svih drugih. Takva pretpostavka znaci usvajanje krajnje individua- listickog stanovista o coveku, stanovista koje podrazumeva da su "drugi" samo prepreke koje valja otkloniti ili suparnici koje treba potciniti, te da je jedinka sama sebi dovoljna. A takvo uzivanje u samoci je zabluda; coveku su potrebni drugi da bi u njihovim ocima stekao potvrdu vlastitog postojanja i priznanje vlastite vrednosti. Sledstveno tome, te druge treba postedeti, i tu teror nije od velike pomoci. Jedinka zeli da je nepoznati cene i postuju, a bliznji vole i maze; da bi se taj cilj ostvario, nije dovoljno raspolagati velikom snagom.

Jednako pogresnom pokazala se i pretpostavka koju nalazimo kod Helvecija ili Nicea, a prema kojoj je moral u potpunosti "vestacka stvar", puko potcinjavanje drustvenim konvencijama ili maska kojom skrivamo nasu gramzivost i castohleplje. Ne; jer, osecanje za pravdu i nepravdu radja se bez prinude u svacijem duhu; ono moze biti usnulo godinama, ali je neka sitnica dovoljna da ga probudi. Time se vec ranije, u proslosti, objasnjavala "nesavrsenost", nepotpunost totalitarizma: na svakoj stepenici vlasti bilo je moguce (iako retko) sresti casnog pojedinca, cije su reakcije iznenadjivale. Od trenutka kada su veze sa inostranstvom postale cesce i brojnije, to je omogucilo pojavu disidenata - moralnih oponenata koji su racunali sa svojom poznatoscu i ugledom na Zapadu da bi mogli da opstanu na Istoku.

Komunisticki poredak nije se urusio zato sto su njegovi podanici, neophodni za njegovo prezivljavanje, prestali da ga podrzavaju: kod vecine nas zelja za slobodom slabija je nego strah od smrti. Teorijski gledano, milioni potcinjenih jaci su od usamljenog tiranina; ali, u praksi, pojedinci se ponaosob nalaze suoceni sa razornim policijskim, vojnim, partijskim aparatom. Krah komunistickog poretka bio je uzrokovan necim drugim: opstim duhovnim razvojem. Sve veca udaljenost izmedju dozivljene stvarnosti i zvanicnih slika te stvarnosti na kraju je dovela do promena: kod opozicionara, u narodu, pa cak i u nomenklaturi. Rezim je sve predvideo, samo to nije: da ce jednoga dana vrhovni poglavar slusati diktat svoje savesti a ne svog interesa, te da ce zabraniti da se puca na pobunjenike. Dana kada se to dogodilo, komunistickom rezimu je konacno odzvonilo; njegov grobar, mozda nehoticni, bio je Mihail Gorbacov.

Objasnjenje da je komunisticki totalitarizam pao zbog pobede istine nad greskom moze nam biti razlog da ne gubimo nadu. Ali to ne znaci da smemo reci da smo optimisti; jer, komunisticki rezim odrzao se tokom nekoliko narastaja, a svako od nas ima samo jedan zivot. Naprosto, pouka je da se najgore moze izbeci i popraviti; nesto u samom bicu coveka i drustava koje on stvara sprecava ih da se zauvek predaju samounistenju.

POST-TOTALITARNA MELANHOLIJA

Svi smo se predali radosti istog onog casa kada se to dogodilo (saznao sam o padu Zivkova istoga dana, u Njujorku, tako sto mi se telefonom iz Toronta javio jedan prijatelj, Mitko: dogadjaj je cuo od svojih u Bugarskoj, pa je telefonirao svim poznanicima za koje je smatrao da ce ceniti ovu vest). Pa ipak, posle nekoliko nedelja, opazio sam da su mi osecanja radosti pomesana sa izvesnom melanholijom - koja nije imala niceg zajednickog sa nostalgijom za totalitarizmom. Ta melanholija nije stajala u vezi ni sa politickim komentarima i ekonomskim analizama: ona je bila u ravni iskustva koje su jedinke prozivele, u ravni odredjenog psiholoskog procesa, ujedno i licnog i zajednickog.

To je iskustvo imalo razlicite oblike zavisno od toga da li je covek pripadao istocnim ili zapadnim zemljama. Sto se tice ovih poslednjih, kod njih je - kao sto je pokazao Paskal Brikner u svojoj knjizi Demokratska melanholija - to bilo pre svega povezano s cinjenicom da je nestao neprijatelj. Totalitarizam je demokratiji sluzio kao idealna babaroga; njegovo rusenje stvorilo je osecanje praznine. Ako citav svoj vek prozivite boreci se protiv nekog ucenja ili cak samo pozivajuci se na njega kao na ocigledan dokaz, onda se sa njegovim nestankom osecate donekle izgubljeni; cak je i sama ideja demokratije izgubila mnogo od svog polemickog i borbenog duha. I stanovnik istocnih zemalja prozivljava isto, mada u malo izmenjenom obliku. Iako, sto se mene tice, stalno zauzimam cas jedan a cas drugi stav, ipak bih zeleo da ovde opisem "istocnu" varijantu tog iskustva.

Odmah da kazem da, kod onih ciju reakciju pokusavam da razumem, post-totalitarna depresija ne potice od zgrazavanja nad opijenoscu materijalnim dobrima do koje je doslo posle otvaranja granica. Neki nemacki intelektualci i politicari osudili su svoje sugradjane koji su se obrusili, cim se prilika ukazala, na radnje Zapadne Nemacke. Po njihovim recima, vrline civilnog drustva bile su unizene glasanjem u korist banane (Oto Sili), moralna pobuna utopila se u cokoladi, a teznja ka slobodi preobrazila je mase, ranije potlacene ali ipak dostojanstvene, u "divljacku hordu koja u zbijenim redovima hrli ka tricarijama varljivog sjaja" u prodavnicama na Zapadu (Stefan Hajm). Ovako mogu govoriti samo oni koji su zaboravili ili nisu nikada iskusili licno ponizenje kakvo predstavlja stalna nestasica osnovnih potrosnih dobara: ponizenje u nemim i neprijateljskim redovima pred radnjama, osecanje unizenosti koje vam ulivaju prodavci koji kao da su besni sto vas vide da ulazite kod njih, ponizavanje koje se sastoji u tome sto uvek morate da kupujete ono cega ima, a ne ono sto vam je potrebno. Neprekidni manjak materijalnih dobara narusava moralno dostojanstvo jedinke. Jurisajuci na prodavnice, stanovnici istocnih zemalja nemaju samo na pameti da napune svoje stomake, vec uzivaju u slobodi koju zapadni potrosac vise ne oseca, toliko mu je ona postala uobicajena.

Melanholija o kojoj govorim ima svoje korene drugde: ne u stidu pred ovakvim reakcijama, vec u teskoci da se apsorbuje skorasnja proslost i u zabrinutosti koju izaziva neposredna buducnost.

Vesko, jedan bugarski prijatelj, kaze mi da se danas oseca kao lik u Mopasanovoj noveli "Ogrlica". Jedna zena, skromnih prihoda, pozajmljuje od bogate poznanice dijamantsku ogrlicu da bi je stavila prilikom odlaska na bal; na nesrecu, ogrlicu joj ukradu. Za zenu je pitanje casti da nakit ipak vrati: zaduzuje se za ogromnu svotu novca i otkupljuje istovetnu ogrlicu. Citav ostatak njenog zivota time je narusen i izmenjen: provodi ga tako sto otplacuje svoj dug. Mnogo godina kasnije, vec potkraj svog zivota, srece svoju nekadasnju dobrociniteljku i ponosito joj isprica nesrecni dogadjaj. "Moja sirota prijateljice", uzvikne ova, "pa dijamanti su bili lazni, ogrlica je bila sasvim bezvredna!"

Odmah posle pada totalitarizma, treba izravnati vlastite racune sa prosloscu. Sve dok je covek mislio da pred sobom ima nesavladivu silu, njegove su patnje imale smisla. Od onoga dana kada je neko, sluzeci se posalicom koja je tragicnija nego sto se namah cini, izrekao da je komunizam zaobilazni put koji vodi od kapitalizma u kapitalizam, stanovnici bivsih totalitarnih zemalja ne vide vise smisao tog zivota. Zamislimo na trenutak, da bismo podvukli kontrast, sukob klasicnog tipa. Smedji osvajaju zemlju Crvenih, potcinjavaju ih i izlazu patnji; Crveni prikupljaju svoje snage, povedu bitku i konacno se oslobode, pokorivsi Smedje. Sada pak pobedjeni ispastaju, a pobednici trijumfuju: sve je prosto i jasno. Medjutim, sa padom komunizma nista slicno ne moze se dogoditi. Nije rec o pobedi, vec o priznavanju greske - greske koja je trajala citav jedan ljudski vek i ciji je saucesnik bilo gotovo citavo stanovnistvo. Ono se borilo protiv vetrenjaca (ili je, cesce, patilo zbog njih); placalo je zbog lazne ogrlice. Pobednici vise zasluzuju sazaljenje nego cestitanje.

U tom rasulu i pometenosti, ljudi pokusavaju da nadju neko resenje. Kako prevazici neodredjeno i sveopste osecanje krivice a da se ne padne u jednu jos vecu naopakost, u svesno i namerno potiskivanje? Neki - cesto oni koji su se najmanje kompromitovali - tesko okrivljuju same sebe. Drugi pak - najcesce oni koji imaju mnogo toga na savesti - ostro kritikuju ranije slabosti svojih sugradjana i pozivaju na osvetu. Mnogi drugi, da bi mogli nastaviti zivot ne muceci se beskorisno, odlucuju da sve zaborave, ili cak uspevaju sebe da uvere da nikada nista nisu ni znali. Jer, ko nema sebi nesto da prebaci - makar to bili neki sitni kukavicluci, neko nepotrebno pristajanje, ili zauzimanje ravnodusnog stava koji coveka cini krivcem?

(...)

ZAPLASENOST ZA BUDUCNOST

Posle pada komunistickog totalitarizma, kada su se otvorile kapije tih drustava, tih logora sa znatno blazim uslovima zivota ali nesamerljivo vecih dimenzija, preziveli su zeleli da vide kako se svet raduje njihovom oslobodjenju, kako im se priznaje zasluga, ako ne i hrabrost, u svakom slucaju patnja. Ali takvo ocekivanje mora doziveti razocaranje. U njihovoj zemlji svako je, ko vise ko manje, u istom nezavidnom polozaju: ako se izuzmu najsramniji profiteri, koji su na cudan nacin, preko noci, postali nevidljivi, svi se tuze na proslost i nikoga nema da saslusa te tuzbe. Van zemlje, u "slobodnom svetu" Zapadne Evrope, daleko od toga da ih primaju rasirenih ruku: zapadni Evropljani jesu bili puni hvalospeva za disidente ili prebege, jer ih je njihova borba ucvrscivala u uverenju da su sami na ispravnom putu; ali sada ne znaju sta da cine sa tim buljucima ljudi koji traze zaposlenje, sa tim sumnjivim jedinkama spremnim da sve budzasto prodaju. Braca i sestre sa Istoka bili su za svaku hvalu dok su bili u ropstvu; kada su se oslobodili, postali su nepozeljni. Ukratko, posto je Zid srusen, nikoga nije bilo da sa radoscu i nagradama doceka bivse zrtve.

Posle propasti omrazenog rezima, svako je zeleo da oko sebe vidi svet u kojem vladaju pravda i sklad: to je bezumna nada, a ipak je covek pothranjuje. Umesto toga, sta otkriva? Komunisticka ideologija nije priznavala nijednu drugu; njeno uklanjanje sada omogucava da se ostale ideologije pojave sa oreolom svoje suprotstavljenosti komunizmu. To vazi za nacionalizam (koji moze da bude izvor sukoba u ovom regionu tokom sledecih dve hiljade godina, jer tolike raznorodne populacije zive jedne unutar drugih); za ksenofobiju, kao neizbeznu posledicu nacionalizma; za rasizam (siroko rasprostranjen spram vijetnamskih useljenika, kao i africkih studenata); za religiozni fanatizam (papa ne predstavlja dobar simbol za demokratiju).

Jedan od najizopacenijih ucinaka komunizma je erozija samog pojma drustvenog bica. Komunisticka ideologija uspostavlja vrednosnu hijerarhiju u kojoj "mi" stoji iznad "ja", a obezbedjuje delotvornost te nadredjenosti tako sto jedinku ogradjuje mnogobrojnim ustanovama i organizacijama. Posto te instance sluze, zapravo, za nadzor i kontrolu, one brzo postaju mrske; samim tim, posle pada komunizma, sve sto je drustveno, svako udruzenje, svaka zajednica, cine se sumnjivim. Rezultat je dramatican: drustvo je poput dzungle gde vlada zakon jaceg, gde nista ne stiti prava pojedinca. Policija je bila potkupljena, pristrasna, odurna; ali ni potpuno odsustvo policije nije nimalo umirujuce. Kako ponovo steci poverenje u drustvene i zakonske instance, ako je covek ucio, tokom cetrdeset pet godina, da od njih zazire?

Ne treba se onda cuditi sto ljudi najcesce nastoje da se hitro pri- lagode novim uslovima. Kada sam posetio Prag, uzalud sam ocekivao da vidim nekoga ko podrzava raniji sistem; srecu se samo bivsi oponenti (disidentski pokret olicen u Povelji 77 nikada nije imao vise od 2000 potpisnika; istina, zahtev za slobodom veroispovesti prikupio je 700000 potpisa). U Bugarskoj se ista stvar vec bila dogodila 1944. godine, posle pada fasistickog rezima; preko noci su svi postali antifasisti. Kada se ukloni ranije rukovodstvo koje je nametnula Partija i koje je bilo korumpirano, ko zauzima upraznjeno mesto? Oni koji su najgramziviji, najvlastohlepniji. Za uzvrat, oni koji su ranije represijom drzani po strani, ostaju po strani i danas - zato sto se gnusaju pomisli da bi mo- rali ucestvovati u sumnjivom takmicenju. Naravno, izuzeci postoje; ipak, po pravilu, novi akteri na politickoj sceni ne izazivaju bezrezervno divljenje.

Da li ce novo drustvo veoma liciti na prethodno, jedino sto ce predznaci biti suprotni? Niko jos nije predlozio ponovno otvaranje logora, koji bi ovoga puta bili namenjeni bivsim strazarima i njihovim nalogodavcima; ali u jednim bugarskim novinama, antikomunistickim, procitao sam ovakvu ocenu o onima koji su ranije bili odgovorni za logore: "Covecna nacela nisu napravljena za ljude koji su izgubili svoje ljudsko dostojanstvo i prljaju nase tle." Ta je recenica nesumnjivi proizvod totalitarizma i njemu odgovarajuceg nacina razmisljanja; ali nemojmo sada ni mi prebrzo optuziti njenog autora: gde je i kada mogao da nauci da misli drukcije?

Posto su logori minijaturno drustvo, doduse dato u svom najgorem vidu, ne treba se cuditi sto se i van njih, u drugim sredinama, srecu iste smetnje i opasnosti. Nauka se donedavno rukovodila ideoloskim umesto naucnim kriterijumima; vernost Partiji vredela je vise od postignutih rezultata. Linija najmanjeg otpora odsad je u tome da se samo preokrene ideoloska sadrzina, dok struktura u kojoj je ona bila delatna ostaje netaknuta: u godinama kada su antikomunisti bili na vlasti, cinjenica da je neko komunista ili da je to ranije bio postala je prepreka, kao sto je ranije bila prednost, dok su na rukovodeca mesta s lakocom dolazili najljuci antikomunisti koji nisu nuzno bili dobri naucnici (kao nekada deca proletera, i ovi su imali opravdanje: "Rezim me je sprecio da se dokazem!"). I ponovo se ne treba previse zgrazati: u kojoj skoli su se pa i mogle nauciti vise moralne vrednosti? Valja ipak priznati da je to posledica bolesti, a ne znak ozdravljenja.

Osim toga, javljaju se i strahovi u pogledu buducnosti morala. Da se razumemo. Pre svega, totalitarni rezimi nisu bas najpogodniji za sveopsti procvat moralnih vrlina; unistavanje savesti pojedinca upravo je jedna od najvecih steta koje su oni naneli. Svako postaje licemeran i cinican, sebican i koristoljubiv: okolisiti, prilagoditi se, vesto se izvuci - kao da je jedini put koji pojedincu preostaje.

Medjutim, usred te moralne pustosi, dogodilo se cudo. Najpre jedna osoba, pa zatim dve, pa stotinu njih odlucilo je da se tome odupre i suprotstavi; posto su postali svesni da bi svako politicko ili vojno opiranje bilo odmah slomljeno, opredelili su se za pruzanje moralnog otpora: to su disidenti. Ogranicili su se na krajnje jednostavne moralne postupke: da pomazu progonjenima, da govore istinu (istina po sebi nije moralna vrednost, ali je spremnost da se istina izgovori javno, ma sta se dogodilo, jedna od najvisih moralnih vrlina). Ali ta "jednostavnost" ne znaci "lakocu": svaki takav moralni cin zahteva veliki voljni napor, jer ono sto se cinilo savrseno prirodnim lancem strogo automatizovanih postupaka, najpre treba da se preobrazi u svesni izbor; zatim se valja suociti ne sa ideoloskim suparnikom koji prihvata da se sa vama bori na istom terenu, vec sa ravnodusnim birokratama i tupim policajcima. Pokazalo se da ti prosti postupci imaju neslucenu snagu: totalitarizam nije mogao da se izbori sa onima koji su se toga poduhvatili, za razliku od situacije sa starim boljsevicima, zrtvama moskovskih procesa. Niko ne zasluzuje toliko divljenja, unutar zemlje, kao oni sicusni pojedinci, Solzenjicin i Saharov, Kuronj i Mihnjik, Patocka i Havel. Takvih je bilo, znaci, veoma malo, ali je njihov primer bio odlucujuci posto su svakome nudili putokaz za razlikovanje dobra od zla.

U totalitarnom poretku, moralni stav je imao najvece moguce politicko dejstvo. Ali to vise ne vazi i za sadasnje, post-totalitarno ure- djenje. Danas su otvoreni i drugi putevi za politicku delatnost: da bi se doslo na vlast treba dobiti na izborima, dakle zavesti glasace, dakle organizovati se u partiju. Ceska republika ponovo nudi reciti primer: do novembarske revolucije 1989. godine, Havel nije imao nikakve teznje da osvaja vlast i hteo je da zadrzi ulogu kriticki nastrojenog intelektualca. Povelja 77 morala je da se pretvori u Gradjanski forum, a Forum je postao partija koja ima svoje kandidate na izborima. A da bi se dobili glasovi biraca, moralna ispravnost nije neophodna vrlina: stanovnistvo radije trazi strucnost i efikasnost, zeli da bude zavedeno i ohrabreno (Forum je izgubio na izborima). U demokratskom ustrojstvu, politika ne moze biti zamenjena moralom; u najboljem slucaju, on pomaze da se ona usmeri ili zauzda. Totalitarizam neposredno unistava moralne vrline, ali ih stoga, kao vid reakcije na to, i podstice da se ispolje. Demokratija vas ne sprecava da postanete moralno bice, ali vas na to ni ne primorava. Rezultat je da su moralni putokazi nestali u post-totalitarnim drustvima. To je bio neocekivani ishod: pretpostavljalo se da je pod totalitarizmom moral pao na najnize moguce grane; medjutim, kasnije je uspeo da padne jos nize.

Kako ce se zavrsiti ova epizoda Istorije? U vreme komunizma, mislio sam da je dovoljno da dodje do kraha policijskog rezima i institucionali- zovane hipokrizije, pa da sve krene nabolje, a drustvo putem sve veceg napretka, ujedno i materijalnog i moralnog. Sada uvidjam da sam bio veoma naivan i da su zlodela koja je komunisticki sistem napravio bila znatno veca i ozbiljnija nego sto sam mislio. Kao sto se priroda koja nas okruzuje, a kojoj nismo ranije posvecivali dovoljno paznje, pokazala dubinski zagadjenom i unistenom, tako ni steta naneta drustvenom zivotu i psihi svakog pojedinca ne moze biti otklonjena prostim nestankom jednog politickog rezima ili nekih pojedinaca. Jedan medju dokazima koliko je tesko doci do izlecenja jeste brzina sa kojom su bivse komunisticke partije, jedva nesto malo kamuflirane, ponovo uzele vlast - ali ovoga puta na stvarno slobodnim izborima. Zig proslosti ne nosi samo generacija mojih roditelja i moja vlastita, vec ce ga nositi i ona koja se danas radja. Pristojan zivot u efikasnoj demokratiji stanovnistvo ovog dela sveta jos ne vidi na horizontu.

Toj sudbini umakao sam gotovo slucajno, zato sto su moji roditelji hteli i mogli da me posalju, kada sam imao dvadeset cetiri godine, u Pariz. Da sam ostao u Bugarskoj, doziveo bih ista osujecenja i izopacenja kao moji nekadasnji prijatelji. Ne bih postao ni junak ni pokvarenjak; proveo bih citav svoj zivot u vrludanju izmedju te dve krajnosti. Stvarna Bugarska udaljava se od mene svakim danom - vise je ne poznajem i zapravo ni ne zelim da je upoznam; a Bugarska koja je oblikovala moj pogled na svet ostaje u meni i nece me napustiti. Ne mogu i necu danas da zaboravim proslost, niti ono cemu me je ta proslost naucila.

Izvornik: Tzvetan Todorov, L'Homme dépadzsé, Editions du Seuil, 1996.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]