Eseji iz nemirnih vremena (3)
AMOS OZ - PISAC U POLITICI"Moja ekskurzija u politicki esej pocela je zbog 'jezicke rezerve". Godine 1967, neposredno posle Sestodnevnog rata, napisao sam clanak u kojem sam osudio koriscenje pojma 'oslobodjene teritorije". Insistirao sam na tome da teritorije, jednostavno, ne mogu biti oslobodjene, da se pojam 'oslobodjenja" moze odnositi samo na ljude, a ne na doline i brda. (...) Petnaest godina kasnije, pisuci o izraelskoj invaziji na Liban 1982 (...) napisao sam (...) koliko me zbunjuje zvanicni izraelski naziv za taj krvavi rat - 'Mirovna operacija za Galileju". Rat, bio je moj argument, cak i kad je najpravedniji, ne moze biti nazvan mirom..."Na spoj knjizevnosti i politike najcesce se gleda kao na 'gresnu vezu", u kojoj su obe strane samo na gubitku. Da 'greh" ipak pre lezi u pogresnoj upotrebi, nego u prirodnom antagonizmu, najbolje pokazuje jedan poseban knjizevni zanr - politicki esej. Kao knjizevni oblik bavljenja politikom i istodobno politika u knjizevnom kljucu, on je dokaz da pisac u politici ne mora da bude samo stetocina, i da politicki problem moze da bude savrseno knjizevno upotrebljiv. Traumaticni izraelsko-palestinski problem, decenijama reaktor nasilja na Bliskom i Srednjem istoku, predmet je politicke esejistike svetski poznatog izraelskog autora Amosa Oza i razlog njegovog javnog angazmana. Piscev politicki impuls Oz vezuje za specificnu jezicku osetljivost: ako se putem jezika ljudski svet i zivot smestaju u odredjenu smisaonu formu, onda se u jeziku ispoljava i nasilje nad formom i smislom ljudskog zivota. Kao i Josif Brodski, Amos Oz veruje da knjizevna upotreba jezika ima jasnu eticku komponentu. Ta eticka obelezenost jezika i nagoni pisca i omogucuje mu da svaku stvar zagleda i opise sa svih strana. Jezik kome se nametne samo jedna dimenzija stvari odbija da knjizevno funkcionise - to je gvozdeni zakon zanata, od kojeg pisac ne moze da pobegne bilo da pise roman, esej, ili se upusta u prakticnu politiku. S obzirom na to, gotovo da nije bilo pitanje izbora nego prinuda profesije sto je Amos Oz, u velikoj meri protiv struje, u izraelsko-palestinskom konfliktu uvek video dramu obeju strana, a ne samo sopstvene nacije. Politicki donedavno ne mnogo oportuno, on je javno zastupao ideju o dva istorijski podjednako validna prava na istu teritoriju, a resenje za tragicni spor trazio je u uzajamnim ustupcima i obostranoj spremnosti na parcijalne gubitke. Nije negovao idealizovanu sliku nijedne od dveju politikã i nije se ustezao da palestinsku nazove zagrizenom i surovo neprijateljskom prema Izraelu, a izraelsku prema Palestincima nemoralnom i nerealisticnom. Ali, kao pravog pisca, nije ga zanimalo da moralno ili politicki presudjuje, nego da nagovesti kako da se "ocisti minsko polje u ljudskom srcu". Tamo gde je iskljucivo politicko stanoviste videlo nacionalnu, literarno je videlo ljudsku tragediju, i bez zazora je sugerisalo politickom odstupanje i kompromis, kako bi se - po cenu nacionalnih i teritorijalnih interesa - odbranio obican ljudski zivot. Ozovi eseji opisuju konkretnu, grubu realnost Srednjeg istoka, a u isti mah su duhovita, trezvena, mudra parabola o mogucnostima nesavrse- ne ravnoteze u hirovitom i stalno naherenom ljudskom svetu. Odresiti u kritici i nesentimentalni u dobrohotnosti, oni su i lekcija o tome sta je pravi knjizevni ulog u politickim turbulencijama jedne epohe. Amos Oz je rodjen u Jerusalimu 1938. godine i jedan je od najznacajnijih savremenih izraelskih autora. Njegovi romani i esejistika prevodjeni su u citavom svetu. Sedamdesetih godina Oz je ucestvovao u osnivanju izraelskog mirovnog pokreta "Mir, smesta" i do danas je njegov aktivni clan. Na nasem jeziku je u casopisu Mostovi br. 102#103#104 za 1995. godinu objavljen njegov esej "Od cega je umrla moja baba". Oba teksta koja ovom prilikom donosimo prevedena su iz knjige Amos Oz, Israel, Palestine and Peace, Harcourt Brace & Compandz 1995.
| |||||||
| Mostovi br. 109 |
[Posaljite nam vas komentar] |
[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana] |