Broj 109
		Ukrstanja

Mir, ljubav i kompromis

Osim nebeskog mira, Biblija govori i o privremenom, prozaicnom miru: "Pa Avram rece Lotu "svome necaku: nemoj da se svadjamo ja i ti, ni moji pastiri i tvoji pastiri; jer smo braca. Nije li ti otvorena cijela zemlja? Odijeli se od mene. Ako ces ti na lijevo, ja cu na desno; ako li ces ti na desno, ja cu na lijevo" (Prva knjiga Mojsijeva 13, 8-9).

To je, mislim, model pragmaticnog mira u nesavrsenom svetu: bas zato da bi ostali u bratskim odnosima, ljudi ponekad moraju da definisu svoja mesta. I dok tezimo jedinstvu u ljubavi, ipak moramo da delamo u okviru nasih ljudskih ogranicenja.

Pre sto cetrdeset cetiri godine, vise od pet stotina ljudi okupilo se u ovoj crkvi da stvori demokratsku Nemacku. Da su uspeli, ne bi samo sudbina Nemacke i Evrope bila drugacija, drugacija bi bila i sudbina mog naroda i moje sopstvene porodice. Pocetkom trideset trece, moja porodica napustila je Istocnu Evropu i krenula u Jerusalim, noseci ranu koja nikada nece zaceliti; smatrali su sebe Evropljanima, dok je vecina Evropljana njih smatrala nezeljenim kosmopolitima. Medju sobom su govorili ruski i poljski, kao ljudi od kulture citali su na engleskom i nemackom, sanjali na jidisu, ali mene su naucili samo hebrejskom. Mozda su se bojali da cu, ako budem znao evropske jezike, podleci kobnom sarmu Evrope, odakle su moje roditelje isterali antisemitizam i progoni. A ipak, tokom mog detinjstva otac i majka su mi, sa bolom i ceznjom u glasu, govorili da ce jednoga dana nas Jerusalim postati "pravi grad". Za njih je to znacilo - grad sa rekom, sa katedralom u sredistu, i sa sumama unaokolo. Ceznuli su za Evropom isto koliko su je se bojali. Sada znam da se ta mesavina emocija zove netrazena ljubav. Dvadesetih i tridesetih godina, kad su se moji roditelji osecali Evropljanima, gotovo svi ostali u Evropi osecali su se pan-germanski, pan-slovenski, ili kao bugarski patrioti. Evropljani su u Evropi u to vreme bili vecinom Jevreji, kao moja porodica.

Stvaranje modernog Izraela je, izmedju ostalog, rezultat tuznog uvidjanja u srcima mnogih Jevreja, ukljucujuci i moju porodicu, da je, uprkos tome sto je u nekim vremenima i na nekim mestima postojao dubok i kreativan odnos izmedju domacina i gosta, doslo vreme da se gost vrati kuci i ponovo je izgradi. Prvobitna nada bila je da ce ta kuca biti podignuta na temeljima mira i pravde. Masovno ubijanje evropskih Jevreja, krvavi sukob sa Arapima i tragicni sudar sa Palestincima donekle su osujetili idealisticke snove osnivaca Izraela. Pravican i obuhvatan mir pruzice mogucnost da se pocne iz pocetka.

Razlog sto sam prizvao ove duhove lezi u tome sto su i moja knjizevna delatnost i moja mirovna aktivnost inspirisani tom prosloscu. Pa ipak, ja verujem da proslost ne bi trebalo da dominira. Odbijam svaki oblik tiranije proslosti.

Zelim takodje da vam otkrijem duboko osecanje ambivalencije koje imam danas, ovde: Jevrejin u crkvi, Izraelac u Nemackoj, mirovni aktivist koji je dva puta isao na bojno polje jer je bio ubedjen da krajnje zlo nije rat nego agresija.

Jevreji i Nemci - o cemu mi mozemo da razgovaramo? Pa, jedna tema su nasi roditelji i dedovi. Druga tema je buducnost. Evropska civilizacija i jevrejska civilizacija bile su u braku veoma dugo. Brak je razoren jednim opakim zlocinom. Ali, taj brak imao je potomstvo. U nasoj kulturi ima evropskih gena, a jevrejskih gena ima u vasoj kulturi. Ti geni nisu samo duhovi - u njima je sadrzano zajednicko tle za uzajamnu kreativnost u buducnosti. Ne zelim da upotrebim izraz "normalizacija". Ono u sta polazem nade jeste intenziviranje dijaloga - ukljucujuci bol, uzas i netrazenu ljubav. Jer, po mom misljenju, nacin da izbegnemo opasnost da se zarazimo istorijom ili da postanemo zavisni od nje lezi u tome da je ne posmatramo kao gomilu cinjenica, planinu uspomena koje nas pritiskaju, nego pre kao plodno polje istrazivanja i tumacenja, i da tako koristimo proslost kao gradjevinski materijal za buducnost.

Dok gledam napade na izbeglice u Nemackoj, svestan sam cinjenice da je Nemacka verovatno primila veci broj danasnjih izbeglica nego ijedna druga zapadnoevropska zemlja. Rasisti i fanatici postoje i drugde. Ali, pitanje je gde su svi oni ljudi koji bi trebalo da budu na ulicama braneci svoju zemlju od nje same?

Vatra u Zaksenhauzenu je mozda trebalo da izbrise monstruoznu nemacku proslost. Ali ono sto gori u Zaksenhauzenu nije nemacka proslost - proslost, vasa i nasa, ne moze da izgori. Ne, danasnja Nemacka i buduca Nemacka su u opasnosti da ih zahvati pozar.

Nije u pitanju samo duznost Nemacke da zastiti nove imigrante i da brine o jevrejskim memorijalnim spomenicima - pre je rec o tome da Nemci moraju da se suoce s neodloznim izazovom da danas odbrane sebe - od rasistickog nasilja i od indiferentnosti.

Kako proslost moze da nam koristi? Sta Ausvic jos uvek moze da ucini za zive, osim sto ih ispunjava uzasom, jadom i cutanjem? Mozda, izmedju ostalog, moze da nas navede da shvatimo da zlo postoji. Zlo postoji ne samo onako kako postoje slucajnosti; ne samo kao bezlicni socijalni ili birokratski fenomen. Ne samo kao punjeni dinosaurus u muzeju. Zlo je uvek prisutna mogucnost, oko nas i u nama. Uzasi predrasudã i surovosti nisu prosto rezultat neprestanog sudara izmedju drage i jednostavne osobe-na-ulici i monstruoznog politickog establismenta. Draga i jednostavna osoba-na-ulici cesto nije ni draga ni jednostavna. Pre bih rekao da postoji stalni sudar izmedju relativno pristojnih i onih krvavih drustava. Da budem precizniji, nasa briga treba da bude cest kukavicluk relativno pristojnih pojedinaca i drustava u situacijama kad treba da se suprotstave bezobzirnima i opresivnima.

Ukratko: zlo nije prosto 'tamo napolju" - ono vreba iznutra, ponekad lukavo preruseno kao posvecenost ili idealizam.

E sad, kako covek moze biti covek, dakle skeptican i kadar za moralnu ambivalenciju, i istovremeno nastojati da se bori protiv zla? Kako moze da ustane protiv fanatizma a da ne postane fanatik? Kako moze da se bori za plemenitu stvar a da ne postane borac? Kako moze da se nosi sa surovoscu a da se ne zarazi njome? Kako moze da se sluzi istorijom a da izbegne trovanje zbog preterane doze istorije? Pre nekoliko godina, u Becu, video sam ulicne demonstracije grupe zastitnika ljudske okoline, kako protestuju protiv naucnih eksperimenata na kunicima. Nosili su plakate sa slikom Isusa okruzenog kunicima. A na plakatu je pisalo: 'I on ih je voleo".

Mozda i jeste, ali neki od demonstranata izgledali su mi gotovo kao da bi bili u stanju da ubijaju taoce kako bi patnji kunica ucinili kraj. Taj sindrom vatrenog idealizma, ili antifanaticnog fanatizma, predstavlja nesto prema cemu dobronamerni ljudi treba da budu oprezni, ovde, drugde, i svugde. Kao pripovedac i kao politicki aktivist, neprestano podsecam sebe da je relativno lako reci sta je dobro a sta zlo. Pravi moralni izazov je praviti razliku izmedju razlicitih nijansi sivog; gradirati zlo i pokusati locirati ga; praviti razliku izmedju rdjavog i goreg i najgoreg.

Tokom mnogo godina predano sam ucestvovao u izraelskom pokretu za mir, cak i pre nego sto je 1977. stvoren Salom Ahsav ('Mir, smesta"). Mirovni pokret u Izraelu nije pacifisticki pokret, niti je proizvod americkog i zapadnoevropskog senzibiliteta iz doba sezdesetih. Zapadna obala i Gaza nisu Vijetnam i Avganistan. Izrael nije Juzna Afrika, i izraelsko-arapski sukob ima vrlo malo zajednickog sa istorijom imperijalizma i kolonijalizma. Mirovni pokret u Izraelu je, kako ga ja vidim, izraz humanisticke strane cionizma i univerzalistickih aspekata judaizma.

Dva puta u zivotu, 1967. i 1973, bio sam na bojnom polju i video monstruozno lice rata. I dan-danas tvrdim da se agresija nikada ne moze iskoreniti agresijom, i da postoje samo dve stvari koje opravdavaju oru- zanu borbu: zivot i sloboda. Boricu se ponovo ako neko pokusa da oduzme zivot meni ili coveku do mene. Boricu se ako iko pokusa da me pretvori u roba. Ali nikada se necu boriti 'za prava svojih predaka", ili za dodatni prostor, ili za resurse, ili za lazljivi pojam 'nacionalnog interesa".

Sukob izmedju Izraela i Palestine - uvek na tome insistiram - predstavlja tragicni sudar dobra i dobra, dva zahteva od kojih je svaki jednako ubedljiv. Takva tragedija moze se razresiti ili potpunim unistenjem jedne od strana (ili obeju), ili pak tuznim, tegobnim, nekonzistentnim kompromisom u kojem svako dobija samo nesto od onoga sto zeli, i niko nije potpuno srecan, ali svi prestaju da umiru i pocinju da zive. Palestina ce imati nezavisnost i bezbednost u jednom delu zemlje; Izrael ce ziveti u miru i bezbednosti u drugom delu zemlje. Postoje dobri izgledi za postepeno pomirenje, za obustavu trke u naoruzavanju, za razvoj zajednickog trzista i za zaceljivanje rana.

Nas mirovni pokret u Izraelu nije pro-palestinski. Postoji apsolutna potreba da se uspostavi mir izmedju Izraelaca i Palestinaca, a u skladu s tim i izmedju Izraela i arapskih zemalja - ne zbog krivice i pokajanja, nego zbog zivota samog. Mi, Izraelci, ostajemo u Izraelu. Palestinci su u Palestini, i ni oni nece nikud otici. Treba, najzad, da postanemo razumne komsije.

Ali, ja sam, iako se zalazem za podelu jedne male zemlje izmedju dveju nacija, i dalje uveren da je tu meru porodila samo nuznost. Gledam na nacionalne drzave kao na rdjav i nezadovoljavajuci sistem. Mislim da na ovoj nasoj prenaseljenoj i siromasnoj planeti koja se rastace treba da postoje stotine civilizacija, hiljade tradicija, milioni regionalnih i lokalnih zajednica - ali ne i nacionalne drzave. Danas, pogotovu kad se nacionalno samoopredeljenje u nekim delovima sveta izopacilo u krvavu dezintegraciju, preteci da svakog od nas pretvori u ostrvo, morala bi da postoji neka alternativna vizija. Morali bi da postoje nacini da se ispune razlicite legitimne teznje za identitetom i samoodredjenjem unutar siroke zajednice svekolike ljudske vrste. Morali bismo da gradimo polifon svet, pre nego kakofoniju separatnih, sebicnih nacionalnih drzava. Nas ljudski polozaj, nasa usamljenost na ovoj ranjivoj planeti, suocavanje sa hladnom kosmickom tisinom, neizbezne ironije zivota i nemilosrdno prisustvo smrti - sve to moralo bi na kraju da izazove osecanje ljudske solidarnosti, koja nadvladava buku i bes nasih razlika. Patriotizam zastave mora da ustupi mesto patriotizmu za covecanstvo, patriotizmu za planetu zemlju, za sume, za vode, vazduh i svetlost: tvorackim odnosima sa tvorevinom samom.

Sta ovome u prilog moze da ucini pripovedac, osim sto prica price? Je li razumno nadati se da pisac moze da podstakne neku promenu u srcu? Mogu samo delimicno da odgovorim na to pitanje. Uzmite, recimo, starog Tolstoja: on je verovatno imao direktniji uticaj na svoje savremenike nego ijedan drugi romansijer tokom istorije: milioni su ga citali, stotine hiljada smatrale su ga prorokom. Pa ipak, samo sedam godina posle njegove spektakularne, 'biblijske" smrti, Rusijom su zavladali ne tolstojevski nego dostojevskijanski likovi iz Zlih duha. Na kraju su Stavrogini unistili Tolstojevce, poklali Turgenjevljeve protagoniste, ponovo pogubili samog Dostojevskog. Samo jednu deceniju posle Tolstojeve smrti tolstojstvo je u zemlji Sovjeta proglaseno subverzivnom idejom. Eto koliko knjizevnost moze aktuelno da utice na politiku i na smer istorije. Mogao bih da nadjem primere u Nemackoj jednako lako kao i u Rusiji.

Sad, posto sam implicirao da istorija potpuno ignorise knjizevne vizije, duboko cu udahnuti i odmah cu stati da protivrecim samome sebi: obratimo paznju na cinjenicu da se, sedamdeset godina posle Lenjinove kataklizme, Rusija vraca, mozda ne Tolstoju nego, ironicno, jednom cehovljevskom stanju melanholije i paralize.

Buduci da sam rodom iz Izraela i da sam odrastao u Jerusalimu, svestan sam razlicitog uticaja koji je Biblija imala na stvaranje Izraela i na neke od njegovih sadasnjih muka. Ponekad je covek u iskusenju da kaze da je u Izraelu sve iskocilo iz knjiga. Osnivac cionistickog pokreta, Teodor Hercl, objavio je svoju knjigu Der Judenstaat (doslovno: 'Drzava Jevrejã") 1896. godine (engleski prevod objavljen je 1934. pod naslovom The Jedjish State), pedeset godina pre nego sto je Izrael postao nacija, ziva i zestoka (ponekad zbilja suvise zestoka). Tel Aviv (hebrejski naslov Herclove knjige Altneuland, 'Stara-Nova Zemlja"), delo futuristicke proze, objavljen je 1902, deset godina pre nego sto je u tom gradu podignuta prva kuca. Sam kibuc je komplikovani spoj odredjenih jevrejskih tradicija i pre-revolucionarnih socijalnih tekstova.

Posto sam, dakle, najpre rekao da knjizevnost nema nikakvog uticaja, a zatim - da ga ima, sta ja u stvari hocu da kazem? U dve reci, verujem da knjiga ponekad moze da promeni zivote mnogih ljudi - ali ne nuzno na nacin koji je autor imao u vidu. A ni to se gotovo nikad ne dogadja preko noci. Pre se dogadja posle mnogo godina, cesto kroz grubo iskrivljavanje i uproscavanje. Cesto otkrivamo da zle i mrznjom ispunjene knjige putuju mnogo brze od dobrih i tananih.

Neki ljudi mozda misle da u zemlji prorokã i unutar prorocke tradicije pisci i pesnici preuzimaju ulogu proroka. U nekim zapadnim tradicijama pisce smatraju prvenstveno finim i tananim zabavljacima. Medjutim, kao sto sam cesto isticao, u jevrejskoj tradiciji, ili bi pre trebalo da kazem - u jevrejsko-slovenskoj tradiciji, ljudi od njih ocekuju da se ponasaju kao zamena za proroke. Neki su zaista tome skloni s vremena na vreme. Pa ipak, ne treba da zaboravimo da cak ni proroci, u svom vremenu, nisu imali mnogo uspeha u menjanju duha svojih vladara ili srca svog naroda. Bilo bi, stoga, krajnje romanticno ocekivati da danasnji pisci i pesnici budu uticajniji nego, u svoje vreme, proroci.

Ali, dosta o prorokovanju. Postoji li ista, ista pod kapom nebeskom, sto pisci znaju bolje od taksista, kompjuterskih programera ili cak politicara? Sta bi, ako ista, moglo da podupre siroko rasprostranjeno ocekivanje da knjizevnost treba da bude vodic i da pisci mogu da sluze kao savest drustva?

Pa, jedna stvar je ono sto pisci mogu imati zajednicko sa tajnim agentima: kad pisete pricu ili roman, vi navlacite cipele drugih ljudi, ako vec ne njihovu kozu. Stalno zamisljate da ste on ili ona. Sa istim stepenom empatije, strasti i, ponekad, saosecajnosti, dajete glas nizu suprotnih i kontradiktornih gledista. To coveku moze pomoci da izostri emocionalnu i intelektualnu sposobnost za uocavanje vrednosti razlicitih, uzajamno iskljucivih gledista o istoj stvari.

Drugi 'kvalifiktiv" je prisan odnos s jezikom: osoba koja provodi pola zivota birajuci izmedju razlicitih prideva i priloga, proveravajuci imenice i glagole, muceci se nad interpunkcijom - takva osoba dobro je opremljena da oseti rane znake korupcije jezika. Kao sto sam primetio na drugom mestu, zatrovan jezik cesto je prenosnik najgorih svireposti. Gde god se, recimo, neka grupa ljudskih bica naziva 'negativnim elementima" ili 'parazitima", ili 'nezeljenim strancima", oni ce pre ili kasnije biti tretirani kao da su manje nego ljudi.

Dakle: pisci su opremljeni da sluze kao jezicki detektori dima, a mozda i kao jezicka vatrogasna brigada. Oni mogu biti prvi koji ce namirisati dehumanizujuci recnik - i zato je njihova moralna obaveza da viknu 'Vatra!" kad god namirisu dim. (Hoce li iko obratiti paznju, drugo je pitanje: setimo se Kjerkegarove price o glumcu koji je vikao 'Vatra!" dok su svi u publici pljeskali i vikali 'Bravo!")

Bilo da pomeraju planine ili tek tacke-zapete, pisci su u prvom redu eksperti u biranju reci, jer ih neprestano uredjuju i preuredjuju. Mislim da su selekcija i rasporedjivanje reci, u malom, moralni izbor. Dajuci prvenstvo nekom posebnom glagolu, izbegavajuci klisee i idiome, ili koristeci ih naopacke, pravite izbor koji moze imati makar mikroskopske eticke posledice. Reci mogu da ubiju: to i suvise dobro znamo. Ali, reci mogu, u malom, ponekad i da iscele.

Evo moje dileme: sta da cini covek koji se bavi recima ako slucajno zivi vrata do vrata pored nepravde, predrasuda, nasilja? Sta taj covek da cini kad je sve sto ima olovka, glas, i ponekad relativno pazljiva publika? Sta da cinite kad osnovna pristojnost zahteva da pokusate da savladate politicko zlo, pre nego da ga samo posmatrate, opisujete i desifrujete? Kako uspevate da izidjete na kraj sa necim sto izgleda kao nemoguc izbor izmedju gradjanske pristojnosti i umetnickog integriteta?

Je li nemoralno za pisca da preokrene svoje pero u politicko oruzje, je li nemoralno za pisca da svoje pero prekuje u polemicki mac?

Nemam univerzalno primenljiv odgovor. Sve sto s vama mogu da podelim jeste moj sopstveni nekonzistentni kompromis. Bio sam ukljucen u politiku a da se nisam potpuno prepustio grubom zanatu proizvodnje manifesta, neotesanih propovedi ili pojednostavljenih politickih alegorija.

U razlicitim prilikama sam rekao da, kad god vidim da se slazem sa sobom sto posto, ne uzimam da napisem pricu - nego pisem ljutit clanak u kojem svojoj vladi govorim sta da cini, ponekad i kuda da ide (ne mogu reci da me ona slusa). Ali, ako u sebi nalazim vise nego jedan argument, vise nego samo jedan glas, ponekad se dogodi da se razliciti glasovi razviju u likove i ja znam da se u meni rodila prica. Pisem price onda kad mogu da udjem u nekoliko antagonistickih zahteva, razlicitih moralnih stavova, konfliktnih moralnih pozicija. Ima jedna stara hasidska prica o rabinu koga su pozvali da presudi u dva oprecna zahteva oko jedne koze. On izjavi da su oba zahteva pravedna. Kasnije, kod kuce, njegova zena mu kaze da je to nemoguce: kako obojica mogu biti u pravu kad traze jednu istu kozu? Rabin razmisli jedan trenutak i kaze, 'Znas sta, draga zeno, i ti si u pravu"...

E pa, ja sam ponekad taj rabin.

Nasi citaoci u Izraelu ne prave uvek razliku izmedju price i eseja. Cesto ucitavaju uproscenu politicku poruku u ono sto je zamisljeno kao polifona prica. I citaoci izvan Izraela skloni su da citaju nasu knjizevnost kao politicku alegoriju - ali, takva je cesto sudbina romana koji dolaze iz uzburkanih delova sveta. Vi mislite da ste napisali malu kamernu muziku, pricu o jednoj porodici, a vasi citaoci i kriticari kazu: 'Aha! Dabome, majka predstavlja stare vrednosti; otac je vlast; a cerka mora da je simbol skrhane ekonomije."

Na kraju dana - a ja sasvim doslovno mislim na kraj svakog pojedinacnog dana, punog buke i besa - nastupa trenutak za tihi, mali glas. To je vreme kad ponekad razmisljam, ne o ovom ili onom korisnom politickom argumentu, cak ne ni o pravom pridevu za tvrdoglavu recenicu u prici, nego - recimo - o Isusovim cuvenim recima. 'Oprosti im, jer ne znaju sta cine!" Ja, u stvari, mislim da je on pogresio, ne u vezi sa oprostajem, nego u vezi sa znanjem. Ja mislim da svi mi vrlo dobro znamo sta cinimo. Duboko u sebi, znamo. Svi smo mi probali plod sa drveta cije je puno ime 'Drvo saznanja dobra i zla". Uveren sam da svako ljudsko bice dobro zna sta je bol - svi dozivljavamo bol - i zato, kad god ljudsko bice nanese drugom ljudskom bicu bol, ili nesto jos gore, ono zna sta radi.

To je, prosto, moj credo. I posto znamo sta radimo kad god nanosimo bol drugima, mi smo i odgovorni za to sto radimo. I dalje mozemo da oprostimo, i dalje nam se moze oprostiti, ali ne zato sto smo detinje nevini ili moralno infantilni.

Sta to ja sad radim, stigavsi cak iz Jerusalima u jednu nemacku crkvu da zapodenem svadju sa Isusom? No, eto, mi Jevreji nikada nismo uspevali da zadrzimo nase razlike samo za sebe.

Ponekad, na kraju dana, razmisljam i o Kantovoj opaski o 'krivom drvetu covecanstva, od kojeg se nikad ne moze istesati nesto pravo". Svaki put nanovo, pitam se zasto su hiljadama godina toliki popravljaci, ideolozi, reformatori sveta beskonacno pokusavali da ucine bas to, sluzeci se cesto testerama i sekirama, nastojeci da od krivog drveta covecanstva istesu nesto pravo i skladno. Umesto sto tasto pokusavamo da promenimo jedni druge, zasto se prosto s vremena na vreme ne podsetimo da niko ne treba da dodaje jos bola na agoniju koja nam je ionako pisana u zivotu i u smrti? Da duboko u nama sve nase tajne jesu iste?

Na kraju, kad vecernji povetarac pocne da duva preko sve tamnijih brda pustinje, ponovo uzimate pero u ruku i ponovo pocinjete da pisete, radeci kao stari casovnicar, s uvelicavajucim staklom na oku i parom malenih klesta u ruci; drzeci jedan pridev spram svetla i ispitujuci ga, menjajuci pogresan prilog, stezuci labav glagol, preoblikujuci izlizani idiom. To je vreme kad je ono sto u sebi osecate daleko od politicke pravde. Pre je to cudna mesavina besa i saosecanja, prisnosti s knjizevnim likovima i krajnje distance. Kao ledena vatra. I vi pisete. Pisete ne kao neko ko se bori za mir, nego pre kao neko ko radja mir i cezne da ga podeli sa citaocima; pisuci s prostim etickim imperativom: nastoj da sve razumes. Nesto oprosti. A nista nemoj da zaboravis.

Pisati, o cemu? Izraelski pesnik Natan Zah dao mi je dobru definiciju mog predmeta:

Ovo je pesma o ljudima
O tome sta misle
I o tome sta zele
I o tome sta misle da zele.

Malo je drugih stvari na ovom svetu
koje zasluzuju nasu paznju...

I tako, ja pisem o ljudima, i o tome sta misle i sta zele, i sta misle da zele. Cega jos ima tamo napolju? Pa, postoji i onaj prastari refren: smrt i zudnja, usamljenost i ludilo, tastina, praznina, san, i ocaj. Postoje nabujale reke i tihe planine, i okeani i pustinje. A postoji, naravno, i sam jezik - najopasniji od svih muzickih instrumenata. Najzad, postoje oni drevni, namcorasti sijamski bliznaci, Dobro i Zlo, koji lutaju od zivota do knjigã i natrag, nikad odvojeni, nikad zadovoljni, neprestano ispruzajuci prema vama svoje koscate prste, terajuci vas ponekad da pozelite da budete muzicar, a ne pisac. Ali, ne: osudjeni ste na reci, i zato ste odgovorni za svaku zloupotrebu reci, bar unutar svog jezika.

Odbrana jezika je moj nacin da promovisem mir: neprestana borba protiv degradacije jezika, protiv ovekovecenja stereotipa, rasizma i netolerancije, protiv slavljenja nasilja. Svaki put me iznova uzasnu reci koje se koriste da preporuce cak i moje sopstvene romane u civilizovanim zemljama: 'snazno", 'potresno", 'uzbudljivo", 'eksplozivno".

Ne verujem da je mogucan savrsen mir - setite se samo 'krivog drveta covecanstva". Ja pre radim za tuzni, trezveni, nesavrseni kompromis medju pojedincima i medju zajednicama, osudjenim da ostanu razdvojeni i razliciti, ali ipak kadrim da uspostave nesavrsenu koegzistenciju. Pesnik psalama kaze: 'Milost i istina sresce se, pravda i mir poljubice se" (Psalam 85, 10-11). Ali, Talmud istice inherentnu tenziju izmedju pravde i mira, i nudi pragmaticniji pojam: 'Ali, gde pretegne pravda, tu nema mira, i gde pretegne mir, tu nema pravde. Pa gde je pravda koja sadrzi mir? Zaista, eto podele" (Sanhedrin 6, str. 2).

Rabin Nahman iz Bratislave (1772-1810), jedan od izuzetnih lidera hasidskog pokreta, kaze: 'Sustina uspostavljanja mira je u tome da se spoje dve suprotnosti. Nikada ne panicite... kad vidite da su dve strane potpuno neprijateljske jedna prema drugoj... celovitost mira i jeste tvrd orah zato sto iziskuje pokusaj da se izmire suprotnosti" (Likutei Ha"Moharan, deo A).

Ja tome jedino mogu da dodam da je samo smrt savrsena. Mir, kao i zivot sãm, nije provala ljubavi ili misticni spoj neprijateljã, nego upravo posten i razborit kompromis izmedju suprotnih strana.

Govor odrzan prilikom urucenja Medjunarodne nagrade za mir, koju je Nemacko udruzenje izdavaca dodelilo Amosu Ozu 1992. godine.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]