Broj 109
		Ukrstanja

Amos Oz

Izabrala i prevela s engleskog
Drinka Gojkovic

Izraelsko-palestinski sukob:

tragedija, komedija i kognitivni blok

Pogled jednog pripovedaca

Hajde da najpre pogledamo tragicno-grotesknu opciju: Palestinci, usvajajuci tradicionalni cionisticki argument, insistiraju da se nece smiriti dok ne povrate svoja istorijska prava. Izraelci, sa svoje strane, odbacuju oruzje istorijskih prava da bi ga zamenili onim sto je bio tradicionalni palestinski argument: 'prirodnim pravom domorodaca". Tesko bi se moglo ocekivati da ce Izraelac, rodjen u pretezno jevrejskoj Haifi, od majke i oca, i babe i dede, koji su mozda takodje rodjeni u pretezno jevrejskoj Haifi, prepustiti Haifu nekom strancu koji tamo nikada nije bio, ali tvrdi da iz Haife poticu njegovi preci. Ukratko, 'pravo na secanje" moze da se jos jednom sudari s 'pravom da se bude tamo", osim sto Izraelci mogu da pribegnu bivsem palestinskom argumentu i vice versa. Otrovni macevi su zamenjeni, krvoprolice se nastavlja - dok svi ne shvatimo da tamo gde postoji sudar prava i prava treba da pretegne vrednost visa od prava, a to je vrednost samog zivota.

Hajde da razmotrimo pojam kojim se obilato sluze sve strane: 'prava" - 'istorijska prava", 'prirodna prava", 'legitimna prava", 'predacka prava". I Izraelci i Palestinci bar stotinu godina isticu da su bas oni zakoniti vlasnici zemlje koju mi nazivamo Zemljom Izraela a oni Palestinom. Cak su i pragmaticari na obe strane uvereni u aksiomatsku vrednost svojih prava na tu zemlju, ali su mozda spremni da razmisle o tome da odustanu od jednog njenog dela za ljubav mirovnog kompromisa. Hajde da se pozabavimo tim terminom, 'pravo na zemlju", dodajuci tako jos jednu kap okeanu argumenata koje smo upotrebljavali, zloupotrebljavali, pobijali, reformulisali ili okretali naglavce tokom tih 'sto godina samoce".

Mozda je, pre nego o sudaru izmedju 'prava i prava", bolje govoriti o 'zahtevu protiv zahteva". Termin 'pravo", bar u svom sekularnom smislu, oznacava nesto sto su priznali drugi, a ne nesto prema cemu neko ima snazna osecanja. Mozete biti najdublje ubedjeni da su voljena osoba, mesto ili objekt ekskluzivno vasi, ali dokle god to i drugi ne budu videli tako, vi cete imati samo zahtev, a ne i pravo. Ako dobijete delimicnu podrsku, vas zahtev ce biti cvrsci; jos veca podrska pretvorice vas zahtev u pravo za koje se borite. Dalje priznanje pretvorice ga u utvrdjeno pravo. Linija izmedju 'zahteva" i 'prava" moze postojati samo tamo gde postoji prihvacen zakon, ili standardan sistem vrednosti. Slucaj Zemlje Izraela, ili Palestine, onakav kakav je posle gotovo jednog veka borbe i prevrata, izgleda otprilike ovako: citav svet priznaje Izraelu zakonito pravo postojanja u Zemlji Izraela, ali niko ne podrzava zahtev Izraela za citavom teritorijom Zemlje Izraela. U isti mah, iako svi podrzavaju palestinsko pravo na samoopredeljenje Palestine, veoma je marginalna podrska koju uziva palestinski zahtev za citavom teritorijom Palestine. Ta situacija je razumno polaziste za mogucni kompromis. Ja verujem u resenje koje podrazumeva dve drzave: izraelsko priznavanje palestinskog prava na samoopredeljenje, a za uzvrat - palestinska i arapska spremnost da se prihvate izraelske uredbe o bezbednosti, da se postigne sveobuhvatan sporazum i da se odustane od svih daljih zahteva na svim stranama.

Najgori deo izraelsko-arapskog sukoba sada je verovatno iza nas. Pod time ne podrazumevam da vise necemo videti krvoprolica. O da, bojim se da hocemo. Ali, dobra vest je da je kognitivni blok, koji je na razlicite nacine postojao na obema stranama, najzad poceo da se topi: tokom mnogo godina, zapravo decenija, Arapi su verovali da ce, samo ako dovoljno snazno protrljaju oci, Izrael nestati, kao neka nocna mora; nestati, mozda, kao pokretna izlozba koja moze da se premesti negde drugde. Mnogi Izraelci su, sa svoje strane, suvise dugo verovali da citava palestinska stvar uopste nije realna. Da Palestina nije nista drugo do izmisljotina zle pan-arapske propagandne masine, ciji je cilj da potkopa izraelski integritet i upropasti njegov ugled napolju. Sada obe strane pocinju da se otreznjuju. Obe strane otvaraju oci da bi se suocile sa realnoscu. A to nije lako nijednoj od njih. Nije to pocetak ljubavne romanse. Ako ista, to lici na budjenje pacijenta iz anestezije, samo da bi, s bolom i frustracijom, otkrio da posle hirurskog zahvata stvari nikada nece biti iste kao pre. Na obe strane ima mnogo besa i propalih iluzija, tuge i nesigurnosti. Ali mislim da i jedni i drugi sada shvataju da je druga strana realna, da ne pomislja da ode odatle, nego da ce, naprotiv, ostati tu gde je. Mnogi ljudi na svim stranama sada su svesni da nije dovoljno pozvati medjunarodnu liniju Vasington Di Si i reci im: Hocete li, molim Vas, da mi skinete te grozne ljude s vrata! Ta faza sukoba je iza nas. Prosli su dani kad su Arapi, svi koliko ih ima, odbijali da izgovore tu 'prljavu" rec 'Izrael", pribegavajuci radije verbalnim samoobmanama kakva je 'cionisticki entitet". Prosli su, takodje, dani kada su Izraelci, radije govorili o 'arapskim stanovnicima zemlje", ili 'lokalcima", kako bi izbegli termin 'Palestinci". Da, svi smo mi nacinili znacajan progres u poslednjih deset godina. Ono sto gospodin Arafat danas predlaze Izraelu, iako suvise kasno i suvise malo, jos uvek bi bilo dovoljno da izazove gospodina Arafata iz proslosti da danasnjem gospodinu Arafatu ispali metak u glavu. Ono sto Izraelci danas predlazu Palestincima, takodje suvise malo i suvise kasno, dovoljno je da socijalistkinju Goldu Meir natera da se prevrne u grobu.

Uprkos sumnji, frustraciji i besu na obema stranama, hajde da ne budemo slepi za cinjenicu da je progres koji smo svi nacinili zaista veoma znacajan, ako imamo u vidu svoje stavove od pre deset, dvadeset, ili pedeset godina. Izraelsko-arapski sukob sada je najzad postao spor o nekretninama, ne teoloski spor, ne rasni sudar, iako fanatici na obe strane nastoje da ga pretvore u sveti rat. Sustinski, to je sada spor o nekretninama: cija je kuca? Koliko ce ko dobiti? Takvi sukobi mogu da se razrese kompromisom. Ja ne sugerisem da kompromis moze da bude postignut preko noci, ili za nekoliko meseci. Problemi su veoma stvarni i veoma bolni: bezbednost, naselja, voda, granice, celokupni srednjoistocni sistem bezbednosti, i tako dalje. Ipak, od sada pa nadalje Izraelci i Arapi vise nece govoriti o tome ko treba zanavek da ode, nego pre o tome kome ce sta pripasti, i koliko. To je ono sto ja zovem 'normalizacijom" sukoba. Za razliku od bivse Jugoslavije, za razliku od Irske, verovatno za razliku od Libana, izraelsko-palestinski sukob je medjunarodni konflikt, a ne gradjanski rat. Medjunarodni sukob a ne pitanje gradjanskih prava. Za sto godina tenzije i nasilja ta dva drustva ostala su dva drustva - sto izbor 'cini nesto laksim". Ova napomena, medjutim, ne vazi za palestinske gradjane Izraela: njihov slucaj nije razvod, nego jednakost pred zakonom, demokratski pluralizam i multietnicka koegzistencija unutar Izraela.

Prirodno, obe strane su sada uplasene, obe treba da prodju kroz ve- like promene. Ali, dopustite da za trenutak budem advokat izraelskih jastrebova, iako sam celim srcem protiv njih. Hteo bih da ih ipak saslusamo na fer nacin. Jastrebovi misle da dok se od Izraela ocekuje da se odrekne nekretnina, dã zemlju, napusti strateske tacke, dotle se od Palestinaca i od arapskih nacija ocekuje samo da proizvedu parce hartije, jedan lep dokument koji sutradan moze da bude iscepan na komade. To je, kazu izreaelski jastrebovi, neravnopravno deljenje, imajuci na umu nestabilnost Srednjeg istoka, budjenje islamskog fundamentalizma i nasilnicku prirodu neslaganja u arapskom svetu. Ali, neki strahovi ovih ozbiljnih izraelskih jastrebova (nasuprot fanaticnim i demagoskim jastrebovima) mogu se ublaziti ako ugovor sadrzi elemente vremena i element prostora: Palestinci ce dobiti suverenitet nad Zapadnom obalom i pojasom Gaze iako to nece biti preko noci. Pre ce se odigravati fazu po fazu - ispunjenje palestinskih nacionalnih prava razvijace se u periodu od nekoliko godina, i nece se isporucivati milju po milju, nego jedan atribut suverenosti za drugim. Izrael ce imati dovoljno vremena da utvrdi da li su Palestinci i arapske nacije kadri da isporuce mir. Da li su kadri da obuzdaju svoje ekstremiste i fanatike. Da li je nacinjen napor da se stvori nova atmosfera. Postoje li ocigledni znaci emocionalnog smirivanja.

Mozete biti sigurni da i Palestinci strahuju. I oni, takodje, moraju da promene neke od svojih dogmi, neke od svojih osnovnih pojmova, a Izrael ce, da bi mogao da im izadje u susret, morati da pokaze znacajne promene u svom stavu prema njima. Pre svega, prema vlastitim arapskim gradjanima.

Posto obe strane osecaju nelagodu i zabrinutost zbog predstojeceg procesa, sada je vreme da spoljasnji svet pomogne obema stranama da se 'ohlade". Bila bi glupa greska ako bi tvorci javnog mnjenja stvorili medju dvema stranama jos vise straha i paranoje, nazivajuci ovu ili onu stranu pogrdnim imenom. Neka ljudi dobre volje i dobronamerne vlade izvan ovog regiona prestanu da masu prstom u znak neslaganja, kao neki staromodni viktorijanski ucitelj. Umesto mahanja prstom, mogli bi da razmisle o nekom nacinu da se buduci mirni Srednji istok ukljuci u medjunarodni bezbednosni sistem, ili u evropski bezbednosni sistem, ili u mediteranski. Mogao bi da se napravi plan ukljucivanja mirnog Srednjeg istoka u evropski ekonomski sistem, ili mozda u mediteranski ekonomski sistem. Neko bi mogao da smisli Marsalov plan za Srednji istok, kako bi se pomoglo da se nanovo naseli oko milion palestinskih izbeglica, i oko milion jevrejskih izbeglica iz bivseg Sovjetskog Saveza i sa drugih strana. Taj bi se doprinos svakako isplatio. I, uzgred budi receno, ne brinite o troskovima; verujem da ce za petnaest godina mirni Srednji istok biti u polozaju da se u potpunosti oduzi sponzorima takvog Marsalovog plana, ili jos bolje - da inicira sopstveni Marsalov plan za manje privilegovane delove sveta, za Afriku, na primer, ili za Latinsku Ameriku. Potencijalno, Srednji istok je veoma bogat region.

Verujem da je rat u Zalivu bio krajnje otreznjujuca lekcija za mnoge na svim stranama. Po tegobnu cenu, Palestinci su, mislim, naucili da za njih nema nade ako samo budu sedeli i cekali da neki Saladin dojase sa istoka na belom konju i baci Jevreje u more, a njih, Palestince, oslobodi nuzde da prave kompromis. Izraelski jastrebovi su, po nista manju cenu, naucili da dodatnih cetrdeset kilometara, u cemu se sastoji citava prica o okupiranim teritorijama, ne garantuje zemlji apsolutnu sigurnost u epohi balistickih raketa.

Ne ocekujem da dve strane padnu jedna drugoj u zagrljaj. Ne budimo sentimentalni. I kad se postigne mir, obe strane ce se najverovatnije i dalje sporiti oko toga ko je kriv za citav konflikt; sporice se o proslosti. Gotovo je sigurno ce ostati podeljene u pitanju ko je u ovom konfliktu David a ko Golijat. I, uzgred, problem nije nimalo lak: pitanje ko je David a ko Golijat zavisi od toga sta uzimate u fokus. Ako se usredsredite na Zapadnu obalu i Gazu, onda su Izraelci nespretni Golijat, a Palestinci s kamenicama u rukama su siroti mali David; ali ako promenite zum i postavite fokus na sukob izmedju Izraela s njegovih pet miliona gradjana na jednoj strani i preko sto miliona Arapa na drugoj, ili, sto je jos gore, izmedju Izraela i mnogo stotina miliona Muslimana, dobicete sasvim drugaciju predstavu o tome ko je David a ko Golijat. Na srecu, nema potrebe da se razlicite strane sloze o ovom problemu; mir je moguc cak i medju stranama koje imaju razlicite predstave o proslosti.

Da biste razumeli izraelsku psihu, morate imati na umu legitimne izraelske strahove i zebnje: gotovo sedamdeset godina Izrael manje-vise zivi kao kolektivni Salman Rusdi. Sedamdeset godina je nad nasim glavama visila smrtna presuda, koju su izrekli islamski fundamentalisti i arapski politicari. Uopste nije tesko razumeti sto su Izraelci postali nepoverljivi, cak neuroticni. Takvo rusdijevsko iskustvo bilo bi dovoljno da natera i najzdravije drustvo da poludi, a ja bih tesko mogao da kazem da je izraelsko drustvo najzdravije drustvo. Tako, mi zaista imamo dobar razlog da budemo nervozni, uplaseni, cak neuroticni povodom svoje bezbednosti. Znam da Palestinci imaju ekvivalentna ose- canja, jer sam decenijama slusao mnoge Izraelce kako o zemlji kakva je bila pre nego sto su je Jevreji naselili govore kao o 'praznoj zemlji".

Dve strane u sukobu, kao sto sam rekao na drugom mestu, vide jedna u drugoj pretnju bas zato sto jedna u drugoj vide lice svojih evropskih mucitelja iz proslosti. Ali, sklapanje mira prethodi promeni u srcu: neprestano dobijam pozive dobronamernih evropskih i severnoamerickih institucija da dodjem i provedem nekoliko dana u idilicnom okruzenju, s palestinskim umetnicima i intelektualcima, kako bismo se svi upoznali i zavoleli. Izgleda da je mnogo dobronamernih ljudi na Zapadu zaboravilo da sukobi zaista postoje. Ti ljudi, reklo bi se, veruju da postoje samo 'nesporazumi" koji se nekako mogu srediti kroz grupnu terapiju ili bracno savetovanje, u prijatnoj mirnoj okolini. E pa, ja mogu da im kazem nesto novo: nema nikakvih nesporazuma izmedju Izraelaca i Palestinaca; postoji samo veoma stvaran sukob: oni hoce zemlju jer veruju da je njihova; mi je hocemo jer verujemo da je nasa. Sto je dovoljno i za sporazum izmedju dveju strana, i za tragican sukob medju njima. Taj sukob moze da se resi kompromisom, podelom, ali ne tako sto cemo popiti solju kafe s neprijateljem. Reke kafe ne mogu da izbrisu tragediju dva naroda koji vole istu zemlju. Nemam potrebe da idem bilo kuda da bih bio tête-a-tête s mojim palestinskim kolegama i zavoleo ih - ja ih volim, a ipak su oni moji neprijatelji, i bas zato sto su mi neprijatelji ja mislim da moram da sklopim mir s njima.

Izraelski mirovni pokret ima malo zajednickog sa tradicijom u kojoj su mir i ljubav i saosecanje i bratstvo i izmirenje sinonimni. U stvari, oni nisu sinonimni. Suprotnost ratu nije ljubav, nego mir. Zato je moj licni stav prema Palestincima: make peace not love, radite na miru, a ne na ljubavi. Ja, u svakom slucaju, ne verujem u ljubav medju nacijama; to je veoma naivan koncept. Tako su Bitlsi jadikovali - 'prosto nema dovoljno ljubavi unaokolo". Za mene kao mirovnog aktivistu, a ne pacifistu, krajnje zlo je agresija, vise nego sam rat. Najpragmaticniji izraelski premijer, Levi Eskol, imao je obicaj da kaze: 'Postoji nesto jos gore od upotrebe nasilja - kapitulacija pred njim."

Vec neko vreme slusam od zapadnih intelektualaca otprilike ovakve stvari: pa, znas sta, ti Palestinci, moras da razumes, mnogo su patili, tlaceni su i ponizavani, oni, na kraju krajeva, zaista jesu deo Treceg sveta, prema tome - nista nije prirodnije da budu malo nasilni; sta drugo ocekujes? Jevreji, na drugoj strani, toliko su patili, toliko su tlaceni i diskriminisani, kako, za ime boga, posto su prosli kroz sve to, mogu da se ponasaju nasilno? E, ja mislim da je to zamena teze. Ona mozda proizlazi iz izvesnog uproscenog hriscanskog sentimenta - Isus je krvario na krstu, a onda je postao bog. Shodno tome, svaki Jevrejin koji krvari na krstu morao bi da postane andjeo. U stvarnom zivotu, medjutim, neke zrtve tlacenja i diskriminacije zaista postanu tolerantnije, prijemcivije, osetljivije na patnje drugih. Dok druge zrtve istog uzasnog iskustva teze da postanu osvetoljubivije, srditije i sumnjicavije. Oba ova kontradiktorna odgovora na patnju jednako su ljudska. Oni mozda nisu jednako humani, ali jesu jednako ljudski. Nacisticke gasne komore nisu tusirale svoje zrtve nekom tecnoscu moralnog ociscenja nego ciklonom-B. A necu cak ni da pominjem groteskni sentiment u prilog Trecem svetu, argument koji Sadama pretvara u dobrog momka samo zato sto je protiv Amerike, a Izrael u loseg momka, samo zato sto je povezan s Amerikom, a biti povezan s Amerikom isto je sto i biti 'Rozmarina beba", sto je po definiciji dijabolicno. Sadam Husein je prijatelj Libije i Kine, Libija i Kina su prijatelji Fidela Kastra, a Fidel Kastro je bio u braku sa Ce Gevarom, a Ce Gevara je Isus Hrist, a Isus Hrist je ljubav, pa zato hajde da volimo Sadama. E pa, ja sam bio jedan od onih Izraelaca koji su potpisali da je potrebno isterati Sadama Huseina iz Kuvajta za vreme Rata u Zalivu, silom ako je potrebno, a to je bio vrlo problematican stav za jednog mirovnjaka, i nije me ucinilo mnogo popularnim medju nekim dogmatskim zapadnim mirovnjacima. Kuvajt je bio los momak, u to nema nikakve sumnje. Korumpiran rezim, tlaciteljski, feudalni sistem koji smrdi na naftu i nepravdu. Ali, ja smatram da cak ni rdjav momak ne zasluzuje nasilje, niti nasilnik ne zasluzuje da se umakne nekaznjeno. Da je Sadamu Huseinu dopusteno da umakne posto izvrsi Anschluss (anslus) Kuvajta, za sve male nacije na Srednjem istoku bio bi uspostavljen opasan presedan.

Ne delim sentiment nekih dobronamernih ljudi koji se, 'za dobro mira", slazu sa svakim hirom i cefom Treceg sveta, bio on na mestu ili ne.

Isto se tako ne divim Palestinskom nacionalnom pokretu koji sam uvek smatrao jednim od najekstremnijih i najbeskompromisnijih nacionalnih pokreta naseg vremena. Ne gajim slabu tacku za gospodina Arafata. Sutra cu mu stisnuti ruku ako budem mislio da ce to pomoci uspostavljanju mira, ali nista na svetu nikada me nece navesti da stanem iza njegovih stavova. On nije Ho Si Min, niti sam ja Dzejn Fonda, pa cak ni Ho Si Min vise nije Ho Si Min, kao sto ni Dzejn Fonda vise nije Dzejn Fonda. A osim toga, nas sukob ne nalikuje vijetnamskom. Jedan od razloga sto sam ljut na PLO i njegove prethodnike u palestinskom nacionalnom pokretu jeste kolicina bede i tragedije koju su uzrokovali ne samo za Izraelce, nego pogotovu za svoje vlastite ljude, time sto su decenijama zauzimali beskompromisan stav, sto su tridesetih i cetrdesetih godina podrzavali naciste i sto su razmetljivo nastojali i pokusavali da zbrisu Izrael, cilj kojim su se otvoreno dicili tokom nekoliko decenija. Moguce je da su postali slepi za realnost zbog svoje pogresne dijagnoze cionizma, zbog toga sto na cionizam gledaju kao na fenomen kolonijalizma, ali cionizam nije kolonijalisticki fenomen.

U stvari, rani cionizam, koji je stigao u Zemlju Izraela na prekretnici ovog veka nije tu imao sta da kolonizuje. Ovo je jedna od malog broja zemalja na Srednjem istoku koja nema nikakva prirodna bogatstva. Kad je rec o kolonijalnoj eksploataciji, cionisti su se upustili u najgoru pogodbu svih vremena, zato sto su u zemlju uneli hiljadu puta vise nego sto se mogu nadati da ce ikada izvuci iz nje. Pogresna dijagnoza radja pogresnu percepciju i pogresan tretman. Tako, ja mislim da palestinski ideolozi, kao i deo svetske levice, treba da sednu i revidiraju svoju predstavu o cionizmu. Cionizam nije forma kolonijalizma, niti forma rasizma. To je nacionalni oslobodilacki pokret, i kao svaki nacionalni oslobodilacki pokret, i on ima svoje ruzne, sebicne, uskogrude i fanaticne komponente. U istoj meri je kljucno da mnogi Izraelci revidiraju svoje shvatanje o kolektivnom palestinskom identitetu i da shvate da je palestinska sloboda moralno nuzna i neporeciva, i da ce nasa sloboda biti osudjena da ostane bogalj dokle god Palestinci ne budu imali svoju slobodu. No, bez obzira na moju kritiku cionizma i palestinskog nacionalnog pokreta, mislim da je vreme da se sklopi mir zasnovan na kompromisu. Ni Palestinci, ni Izraelci nisu toliko srecni da mogu da biraju svoje neprijatelje. A neprijatelj je onaj s kojim moras da sklapas mir; ne zato sto je on 'simpatican", ne nuzno ni zato sto mislis da si se o njega ogresio ista vise nego on o tebe. Sklapas mir sa svojim neprijateljem bas zato sto on jeste tvoj nepijatelj.

Samoopredeljenje se danas ne poklanja samo simpaticnim ljudima koji se lepo ponasaju. Ono nije odlikovanje za primerno vladanje ili za sjajne ocene. Da je tako, polovini nacija na svetu trebalo je odavno oduzeti nezavisnost - oduzeti je, recimo, Nemackoj i Austriji. Ali, ovde nisu u pitanju sjajne ocene. U pitanju je prezivljavanje. Prezivljavanje za obe strane.

Potpuno sam svestan cinjenice da su mnogi dobronamerni ljudi na Zapadu, pa i u Izraelu samom, unekoliko razocarani i obeshrabreni izraelskom realnoscu. Nase ocene iz gradjanskih prava nisu dobre, mada nisu ni najgore na Srednjem istoku. Neki nasi unutrasnji konflikti su mucni, neki su ruzni. Neslaganje oko naseg identiteta i oko toga kuda-cemo-odavde ponekad je veoma dramaticno, a ponekad veoma melodramaticno. Neki delovi izraelske realnosti ne mogu nikako biti onako monumentalni kao prvobitni san. Izrael je rodjen iz velicanstvenih vizija i ogromnih ocekivanja ne samo njegovih otaca i majki - osnivaca, nego i miliona drugih ljudi sirom sveta. Sa svim duznim postovanjem prema Carlsu Dikensu, rekao bih da, na vizit-karti Izraela, "Veliko ocekivanje" stoji kao njegovo drugo ime. Ali, po definiciji, neki od tih prvobitnih velikih planova sukobili su se s drugim, kao sto se dogodilo i sa nekim od ovih ranih vizija. Ne postoji nacin da se sve one ispune. Stavise, Izrael je do izvesne mere, za razliku od komunizma, za razliku od mnogih drugih politickih vizija, san koji se ostvario. I zato je osudjen da bude nesavrsen i s greskama, bas zato sto je ostvareni san. Dozvolite da odmah dodam da mislim da se unutrasnja pitanja, kakva su mesto religije u drzavi, implementacija gradjanskih prava, stav prema manjinama, ne mogu resiti na zadovoljavajuci nacin pre nego sto se resi pitanje izraelsko-arapskog sukoba. Nijedna nacija nije bila narocito dobra u gradjanskim pravima dok je ratovala sa smrtnim neprijateljem. Najpre moramo da razresimo izraelsko-arapski sukob, a onda da se potrudimo oko nekih nasih mucnih unutrasnjih podela. Stavise, drzava i crkva - u slucaju Izraela, drzava i sinagoga - i polozaj manjina predstavljaju probleme za cije je resavanje Evropi trebalo nekoliko vekova krvi i vatre. Mnoge nacije, nesumnjivo civilizovane nacije, ukljucujuci Ameriku, bile su u stanju da utvrde pravila igre samo kroz krvave gradjanske ratove, reke krvi i vatre. Na kraju krajeva, nas neprestani gradjanski rat u Izraelu u sustini je verbalni rat. U sudaru Izrealca sa Izraelcem, povrede su verbalne, a takva je i municija i artiljerija. Umesto da pucamo jedni u druge, mi Izraelci neprestano izazivamo jedan drugom cir i srcani napad nazivajuci jedan drugog uzasnim imenima. To stvara neprekidnu buku i bes, ali sluzi i kao sigurnosni ventil protiv unutrasnjeg nasilja. Pretpostavljam da ja sad pokusavam da pokazem da, iako u ovom trenutku ne marim mnoge aspekte Izraela, ne volim Izrael nista manjom snagom.

Mislim da je izraelsko-palestinski sukob, nasuprot izraelsko-libanskom ili izraelsko-irackom, tragedija u pravom smislu reci. To je kolizija izmedju jednog veoma snaznog zahteva i drugog nista manje snaznog. I krajnje je vreme da ga posteni ljudi izvan ovog regiona shvate kao tragediju, a ne kao neku priredbu na Divljem zapadu, u kojoj ucestvuju 'dobri" i 'losi" momci. Tragedije mogu da se razrese na dva nacina: postoji sekspirovsko resenje i cehovljevsko resenje. Na kraju Sekspirove tragedije, pozornica je prekrivena mrtvim telima, a negde sasvim u visini mozda lebdi neka pravda. Cehovljevska tragedija, na drugoj strani, zavrsava opstim padom iluzija, gorcinom, slomljenim srcima, razocarenjem, apsolutnim potresom, ali svi su i dalje zivi. Za izraelsko-palestinsku tragediju ja zelim cehovljevsko, ne sekspirovsko resenje.

To je, u nekoliko reci, moja politika.

Mozda bi prvi zajednicki projekt Palestinaca i Izraelaca cim sklope mir trebalo da bude spomenik nasoj zajednickoj gluposti. Na kraju krajeva, Palestinci ce dobiti samo deo onoga sto su mirno i casno mogli da dobiju daleke 1948. godine, pre cetrdeset pet godina, pre pet ratova i pre oko 150.000 mrtvih, nasih kao i njihovih. I Izraelci ce dobiti manje nego sto su mogli da dobiju da su daleke 1967. i kasnije bili mastoviti, velikodusni, ili cak realisticni. Samo mrtvi nece dobiti nista osim nesto venaca i mase bombasticnih reci. Medjutim, mogucno je da ce se za kratko vreme materijalizovati solucija dveju drzava. Ocigledno, svi moramo da zapamtimo da mnostvo satova kuca, u svetu i na Srednjem istoku. Sat zdravog razuma i pragmatizma samo je jedan od mnogih. Na sceni su jos i strah, ocaj, zudnja za beskompromisnom pravdom. Sukobi, bili oni pojedinacni, unutar zajednice ili medjunarodni, obicno se ne razresavaju carobnom formulom koja salje protivnicke strane jednu drugoj u zagrljaj, kao sto se desava sa davno izgubljenom bracom u romanima Dostojevskog; vecina sukoba, pre, polagano iscezava, prosto kao rezultat iscrpljenosti na svim stranama. Mislim da je ta blagoslovena iscrpljenost sindrom koji odnedavno primecujemo kod nekih Izraelaca i Arapa.

Hajde da svi mi, pre svega Izraelci, sada shvatimo da je sadasnje palestinsko rukovodstvo najumerenije i najspremnije na kompromis od svih koje je palestinski narod kadar da pruzi danas, ili sutra. U isto vreme, hajde da svi, a ponajpre Palestinci, Sirijci i drugi Arapi, shvatimo da je sadasnja izraelska vlada najumerenija i najspremnija na kompromis od svih koje Izrael moze da pruzi danas, ili sutra. Hajde da na to gledamo s te strane. Iznad svega, ne smemo da zaboravimo da Sekspir jos uvek moze da nadvlada, i da moramo dvostruko da se potrudimo za Cehova...

Predavanje odrzano u En Arboru 1992.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]