Broj 103
		U prvom licu

Zan Malaplat

Prevela sa francuskog Isidora Stojanovic

Ako svetska knjizevnost tvori celinu, onda je to prevashodno zahvaljujuci prevodiocima. Samo je mali broj citalaca u stanju da ceni knjizevni tekst na stranom jeziku; uzmemo li u obzir poznavanje dva, tri i vise jezika, ovaj se broj smanjuje do isceznuca. Ako Gete i Tolstoj, Sekspir i Lorka, Dikens, Po i Kazancakis cine deo naseg univerzuma na isti nacin kao Rasin, Ruso, Volter ili Balzak, njihova poruka retko dopire do nas putem neposrednog dodira sa njihovim delima, a mnogo cesce posredstvom prevodilaca (da ne govorimo o kriticarima i komentatorima). Za vecinu del- ovih velikana, kada je rec o romanima, pozorisnim komadima i esejima, nasli su se strucni prevodioci, ponekada i oni sami genijalni, koji nam dopustaju da zaboravimo da ne citamo izvornik, te da uzivamo u avanturama kneza Andreje, u nedacama Davida Koperfilda, u Zaratustrinim vrtoglavim razmisljanjima, sa skoro istim zadovoljstvom kao engleski, ruski ili nemacki citalac. Ima, bez sumnje, proznih tekstova tako usko vezanih za jezik da se prevod ispostavlja teskim, skoro nemogucim. Rableove igre recima, te Dzojsove, nama jos blize, tesko mogu proci bez znacajnih gubitaka u nekom jeziku drugacijem od onog na kom su napisane. No to su tek izuzeci i pojedinacni slucajevi, ma koliko bili za zaljenje.

Postoji, medjutim, citava jedna oblast knjizevnosti svake zemlje, koja se takoreci u potpunosti sukobljava sa ovom teskocom, sa ovom takoreci nemogucnoscu; i, daleko od toga da je rec o kakvoj sporednoj oblasti - rec je upravo o jednoj od najzacajnijih, mozda bas o najznacajnijoj oblasti, o najvrednijem biseru svake knjizevosti: o poeziji.

O, ne da pesnici nisu prevodjeni kao i sve ostalo! Mozete na francuskom doci do Virgilija i Teokrita, Bajrona i Puskina, Hajnea i Dantea, Selija i Helderlina, ukratko do svih tih genija koji cine nesto poput nebeske cete na celu velike mase pisaca. No, rec je skoro uvek, barem u Francuskoj, o proznim prevodima, cak i ako raspored teksta podseca, putem crtica ili novih redova, na postojanje stihova u izvorniku. Sta onda, najcesce, ostaje od pesnikove poruke, od tih predmeta lepote, vajanih s toliko ljubavi u njihovom jeziku? Nista, ili gotovo nista. Svako od nas je to dosta puta iskusio, uzeo delo kakvog latinskog, engleskog, ruskog pesnika i brzo ga, zbunjen, ostavio. Je li to cuveni Gete? "Genij treceg reda", potvrdice Barbe d"Orvili (Barbedz d'Aurevilldz). Horacije, Marcijal, Juvenal, pesnici? Kako bismo to znali na osnovu ovih zamrsenih, konfuznih, nespretnih tekstova koje drzimo u rukama? Odista, ko moze imati estetskog zadovoljstva citajuci u francuskoj prozi Enejidu, Bozanstvenu Komediju, Bajronovog Don Zuana ili Puskinovog Evgenija Onjegina? I obratno, koji stranac bi uzivao u Rasinovom pozoristu ili Lamartinovoj Zoslin, preobracenim u lokalnu prozu? "Stavljamo u prozu kao sto se stavlja u mrtvacki kovceg", govorio je Pol Valeri, poznavalac, ako je takvih bilo, stoga sto je i sam preveo - u stihovima bez rime, ali sa potpuno vergilijanskom harmonijom - Vergilijeve Bukolike. Povrh svega se radi, u svim primerima koje sam naveo, o delima koja u sebi sadrzavaju radnju, pricu, likove, o delima u kojima forma svakako igra znacajnu, ponekad i glavnu, ali ne iskljucivu ulogu. Sekspirovo pozoriste, napisano vecinom u stihovima, prezivljava u proznom prevodu dobro koliko i lose, poput onih mocnih spomenika kojima podlost vekova i ljudske otimacine ne uspevaju sasvim da oduzmu velicanstvenost. Sta pak reci o kratkim pesmama, sonetima, naime o svoj lirskoj poeziji, u kojoj su ritam, zvucni izbor reci i rima odlucujuci elementi naseg estetskog zadovoljstva?

U svakom narodu, naime, poezija u sustini sacinjava jezik unutar jezika, sa svojim propisanim i nepropisanim pravilima, svojim recnikom, svojom krajnjom osetljivoscu koja cini da promena, prosto premestanje reci moze unistiti celu gradjevinu. (Napominjem da ovde govorim prevashodno o klasicnoj poeziji, o rimovanoj ili barem ritmovanoj poeziji, a ne o modernoj poeziji koja je cesto tek obicna proza, vestacki izdeljena u nejednake redove, gde se uzalud pokusava doci do neke kadence ili napeva i koju bismo previse cesto - no, na srecu, ne uvek - i samu mogli uzeti za osrednji prevod neke strane pesme.) Cujmo Misea, u Namuni:

J'aime surtout les vers, cette langue immortelle;

C'est peut-être un blasphème et je le dis tout bas,

Mais je l'aime à la rage. Elle a ceci pour elle

Njue les sots d'aucun temps n'en ont pu faire cas,

Nju'elle nous vient de dieu, nju'elle est limpide et belle,

Njue le monde l'entend et ne la parle pas.

"Narocito volim stihove, taj besmrtni jezik; # mozda je uvreda, te govorim sasvim tiho, # no volim ga do ludila. Njemu je svojstveno # da ga budale nikada nisu mogle koristiti, # da nam dolazi od boga, da je cist i lep, # da ga svet razume a ne govori ga.

Ovaj pesnicki jezik, cija je osnovna osobina stih, ocigledno nije jednolican. On sadrzava citavu jednu skalu stepeni, nivoa, upotreba, od pozorisnog stiha do velike lirske pesme ili epopeje, preko fiksnih formi, satire, poslanice, epigrama, price, pesme, basne itd. On moze biti duhovit ili uzvisen, poucan ili strastven. Pesnicko osecanje koje on prenosi moze ostati osrednje, odsutno, ili se naci s vise zestine u neversifikovanim delima. Reci da je svaki stih poezija ili da je svaka poezija u stihu bila bi ocita zloupotreba reci. Tako bi i razmatranja o pesnickom prevodjenju koja slede morala biti nijansirana prema samom karakteru prevedenog dela. No, kada pesnik koristi stihove, on to nikad ne cini bez izvesne namere, bez izvesnog utiska o kome ce prevodilac morati da vodi racuna.

Jedan se primer ove krajnje osetljivosti, ove ranjivosti pesnickog jezika pojavljuje u filmu "Ulaz za umetnike". U njemu je Luj Zuve (Louis Jouvet) igrao ulogu profesora Konzervatorijuma i trazio od svojih djaka da recituju ovih nekoliko stihova iz Oktobarske noci:

Le mal dont j'ai souffert s'est enfui comme un rêve.

Je n'en puis comparer le lointain souvenir

Nju'à ces brouillard légers njue l'aurore soulève

Et nju'avec la rosée on voit s'évanouir.

"Bol od kog sam patio nestao je poput sna.# Mogao bih uporediti daleko secanje na njega# samo sa onim lakim maglama koje zora dize# i koje sa rosom vidimo da venu.

Jedan od djaka je izlazio na kraj i dobro i lose u pocetku, medjutim, dosavsi do cetvrtog stiha, prestravljen mozda inverzijom, ili pak ne primecujuci njenu svrhu, ovako je zakljucio:

Et nju'on voit s'évanouir avec la rosée,

"I koje vidimo da venu sa rosom.

satiruci time rimu, krseci ritam i cineci, sa svoje strane, da svene sva car ovih stihova. Pesnik i prevodilac Zan-Lik Moro (Jean-Luc Moreau) podjednako umesno zapaza da je La Seine coule sous le pont Mirabeau veoma tacan prevod cuvenog Apolinerovog stiha: Sous le pont Mirabeau coule la Seine... ali da mu oduzima svu njegovu poeziju "Sena tece pod mostom Mirabo. (...) Pod mostom Mirabo tece Sena.

Stoga, ako je, da bi se ubila poezija, dovoljno, unutar jednog istog jezika, ne promeniti vec samo premestiti neku rec ili odstraniti inverziju, te time ustanoviti prirodan sintaksicki red, sta ce tek biti pri prelasku s jednog jezika na drugi, onakav kakav se najcesce upraznjava, odnosno kad stihove prevodimo prozno, brinuci prevashodno o semantickom sadrzaju i vrlo uzgredno, ako uopste, o muzici? Elem, katastrofa je uglavnom potpuna: bukvalni smisao ostaje; umetnicki efekat je unisten.

Ako pokusamo da analiziramo uzroke ovog jedinstvenog fenomena, otkricemo tri osnovna: prvi ocigledan, drugi suptilniji, treci odista paradoksalan uzrok.

Sto se ociglednog uzroka tice, radi se, naravno, o nestanku muzike, ustanovljnog zvucnog kadra, sacinjenog od ritma, rim-, govorne melodije, svih tih elemenata koji daju pesmi u njenom izvornom jeziku onu vrstu neminovnosti koja proizlazi iz jedne priznate harmonije. U sonetu, na primer, uho citaoca ili slusaoca prati poznati pokret, naglasen povratkom istih rima u katrenima, otvoren za nove misli s novim rimama u tercinama. Odsustvo ove stroge ravnoteze lisava pesmu dobrog dela zanimanja za nju, izmedju ostalog i zadovoljsta koje proistice iz pobedjene teskoce. Trebalo bi, uostalom, kako bi se bolje opravdalo koriscenje stihova, u jednoj pesmi bas kao i u njenom prevodu podrobnije analizirati razlog i posledice ove stege koju su sebi, pre toliko vekova, pesnici postavili i koje ih je nasa epoha navodno oslobodila. Zapazimo ovde samo to da versifikovani oblik nije puki hir, puko podrazavanje knjizevne mode, vec estetski, magicni postupak, kako bi se jeziku dao visi doseg i vise snage, kao sto laser u fizici daje vise koherentnosti i jacine svetlosti. Zar nije upravo ovaj fenomen opisao vec Vinji u sledecem odlomku o poeziji iz Pastirove kuce:

Comment se garderaient les profondes pensées

sans concentrer leurs feulj dans ton diamant pur

Njui conserve si bien leurs splendeurs condensées?

Ce fin miroir solide, étincelant et dur...

"Kako da se misao duboka odrzi,

A da joj se plamen ne sazme u dragulj

Tvoj cisti sto cuva sazete joj drazi?

Ogledalo cvrsto, u svetlosti dragoj...

Suptilniji uzrok ovog poraza prevodjenja u prozi jeste da se, mimo takoreci mehanickog efekta pravilne versifikacije, izbor reci izvornog pesnika odnosi na sastav, tradicije, harmonije jezika, bilo da bi se oni slêdili, ili da bi se njima suprotstavilo, ili da bi se prosto na njih aludiralo. Zvucnost reci, njihovi medjusobni odnosi, aliteracije, naizmenicnost suglasnika i samoglasnika koji ih sacinjavaju, ucestvuju u proizvodjenju efekta pesme isto koliko i obicno semanticko znacenje, pa i vise. Ova igra, koju poznaju vec knjizevna proza i njeni pazljivi prevodioci, u poeziji je dovedena do vrhunca. Kako ce se te konotacije, te tanane ravnoteze, ta implicitna ukazivanja na proslost jezika moci ponovo pronaci nakon prevoda u jednom jeziku u kom su sve te mreze drugacije, u kom reci s jednakim sustim smislom nisu okruzene istovetnom aurom? Sama cinjenica, na primer, da su mesec (der Mond), smrt (der Tod), zvezda (der Stern), bol (der Shcmerz) muskog roda na nemackom, dok su sunce (die Sonne), oblak (die Djolke) ili ljubav (die Liebe) zenskog roda #na francuskom je upravo obratno: mesec, smrt, zvezda, bol su zenskog roda (la lune, la mort, l'étoile, la douleur), dok su sunce, oblak i ljubav muskog roda (le soleil, le nuage, l'amour).prim.prev.#, svakako ce obojiti ton pesme u kojoj se nalaze ove reci i manje-vise promeniti taj kolorit kad se pesma prevede s jednog jezika na drugi. Neki jezici, poput latinskog ili ruskog, ne znaju za clanove, drugi pak ne razlikuju rodove reci.

Napokon, paradoksalni uzrok je sama zelja za vernoscu. Prozni prevodilac jedne pesme najcesce dobro uocava stete koje joj nanosi time sto ne prenosi formu. Stoga se tim pre trudi da budi istinski veran, da ostane sto je blize moguce bukvalnom smislu. Nije li to jedino opravdanje koje ostaje njegovom poduhvatu? No, cineci to, on ce neizostavno sacuvati u svom tekstu mnogi izraz, epitet, preokret, koji su postojali u izvorniku jedino radi ritmovane i rimovane forme, nivoa pesnickog stila. Ovi elementi proizisli iz prvobitne pesme i preneseni u prozu, a povrh toga u jedan drugi jezicki sistem, doslovno vise nemaju smisla. Oni daju tekstu, u jeziku na koje se prevodi, haotican, izvestacen, proizvoljan lik, koji se prevodilac, usled svog precutnog ugovora o krajnjoj vernosti, ne usudjuje, ili bar ne dovoljno, da ublazi. On pada u zamku koju je obznanio vec Volter, izmedju ostalog veliki borac za prevodjenje stiha u stihu, u osamna- estom od svojih Filozofskih pisama (nakon jednog prepeva Hamletovog monologa koji daje sebi, treba priznati, najpreteranije slobode naspram izvornika):

"Jaoj tvorcima doslovnih prevoda, koji prevodeci svaku rec nadrazuju smisao. Upravo ovde se moze reci da slovo ubija a da duh ozivljuje".

Takvi su, ukratko sazeti, osnovni uzroci koji skoro uvek daju proznom prevodu pesme taj kruti, izvestacen, takoreci jadni izgled. Ne mozemo a da ne pomislimo na Bodlerovog Albatrosa:

A peine les ont-ils déposés sur les planches

Njue ces rois de l'azur, maladroits et honteulj,

Laissent piteusement leurs grandes ailes blanches

Comme des avirons tra"ner à côté d'eulj.

.................................................

Ce vodzageur ailé, comme il est gauche et veule!

Lui naguère si beau, nju'il est cominjue et laid!

"Kad ga na pod stave, uhvacen i svladan,

Car azura tada rasiri kraj tela,

U svom batrganju nespretan i jadan,

Ko ogromna vesla, duga krila bela.

.......

Taj krilati putnik kako je sad bedan!

Tako lep malocas, sad se smesno valja #...#

Prevod Nikole Bertolina, u: Sarl Bodler, Cvece zla, Beograd 1979.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]