Broj 103
		U prvom licu

Preuzeti intervju

Prevela sa Spanskog Milka Cabrilo

Meksicki pisac Karlos Fuentes jedna je od glavnih licnosti savremene latinoamericke knjizevnosti. U njegovim romanima i pricama, prehispanski mitovi se mesaju sa pricom sadasnjice, definisuci "meksicki identitet". Jedna od tema njegovog dela, narocito aktuelna u godini u kojoj se proslavlja 500. godisnjica susreta starog i novog sveta, je slozen odnos izmedju njegove zemlje i Spanije.

U jednom clanku iz 1982. godine pitali ste se da li Evropa i Latinska Amerika mogu da ujedine snage kako bi izbegli dvostruku hegemoniju koja je tada delila svet na dva dela. Bilo je reci o tome da se izmisli jedan "multipolaran" svet u kome niko ne bi bio satelit nekog drugog i u kome bi svako od nas mogao da doprinese stvaranju civilizacijskog etosa, polikulture i mnostva oblika.

Pedesetih godina, kada smo bili studenti, svet moje generacije je osecao da smo beskorisno i sterilno interpolirani izmedju dva bloka, dve velesile, dve ideologije koje se uzajamno iskljucuju.

Svaka strana je zahtevala potpunu lojalnost, zrtvujuci razlicitost i mnogostrukost svih tih zemalja i tih kultura koje su odbijale da naprave definitivan izbor izmedju komunizma i kapitalizma, izmedju SAD i SSSR.

Hladni rat u Latinskoj Americi nije bio sala. U ime suprotstavljenih ideologija i u funkciji stavova dve sile, izgubljene su mnoge politicke i kulturne sanse. Prva vidljiva manifestacija hladnog rata u Latinskoj Americi bila je strana intervencija u Gvatemali 1954. godine. Seticete se da je Gvatemala upravo dozivela da ima dve demokratski izabrane vlade Arevala i Arbenza. Ovaj eksperiment je brutalno prekinut da bi sledecih trideset godina vladali represija, genocid i omalovazavanje demokratije. Mnoge druge zemlje dozivljavale su slicne drame, da ne pominjem one koje su bile pod raznim pritiscima ili u kojima su vladali diktatorski rezimi. Kraj hladnog rata je ostavio ne samo Latinsku Ameriku vec i Afriku i Aziju u velikoj politickoj, a narocito kulturnoj konfuziji.

Trecem svetu nije data mogucnost da se cuje njegov glas ili da d- doprinos jednom bogatijem svetu onoga "aut-aut" izmedju Moskve i Vasingtona.

Eto zasto je izranjanje iz bipolarnosti - koje su mnogi Meksikanci trazili skoro cetrdeset godina, bilo razlog za radost, iako je ta radost bila dozirana. Pomagali smo u rusenju politickih teorija i ekonomskih sistema koji nikad nisu imali mnogo veze sa nasim stvarnim problemima, svesni da prelazak iz bipolarnog mehanizma na pluralizam nece biti lak. Posle euforije zbog pada Berlinskog zida i rigidnih komunistickih diktatura istocne Evrope, poceli smo da merimo velicinu opasnosti koje prete i prepreke koje blokiraju prelaz iz bipolarnosti u multipolarnost.

... Ne pomazemo li da ozive etnicki nacionalizmi i partikularizmi manjina umesto da nastane jedan multipolaran svet?

Verujem da ce radjanje multipolarnog sveta biti tesko. Ne ocekujem da moze biti drugacije, bice uvek tesko nametnuti kulturnu razlicitost kao vrednost koja ce biti u stanju da donese na svetlost dana nove politicke realnosti. U sustini smo svi nagnuti nad prazne stranice HH¶ veka, pitajuci se sa strahom da li je stvarno HH vek bio neprirodno produzenje H¶H veka, sa ideoloskim konfliktima, preteranim nacionalizmima i iluzijama o progresu.

HH vek je verovao u obecanje ljudskog savrsenstva prenetog u progres i punu slobodu, koja je ukljucivala i slobodu da se cini zlo. To je bio vek naucnog prosvecivanja i politickog mraka, univerzalne vladavine tehnologije ali i sile i kriz- ideologije.

... Je li to bila kriza ideologije ili izvesne koncesije drzave?

Koncept nacionalne drzave, koji dominira svetskom politikom od 1917. godine dovodi se ozbiljno u pitanje. U Latinskoj Americi imamo vrlo veliku prednost: nacija i kultura se podudaraju, sto nije slucaj u SSSR-u, Kanadi, Irskoj a ni u Francuskoj i Spaniji gde postoji izvesna diskrazija izmedju ideje nacije i njenog kulturnog izraza.

U Americi smo naucili da stvaramo "polikulturu" u svakoj drzavi, mnogorasno drustvo koje moze imati probleme, ali koje ne dovodi u pitanje koegzistenciju vise kultura u samoj naciji.

Nase americke nacije se mesaju i oslanjaju na integraciju, a ne na iskljucivost. Svaki put kada bismo upraznjavali iskljucivost, gresili smo, svaki put kada smo se okretali integraciji, obogatili bismo se. Ovo je sustinska logika naseg kulturnog iskustva, koja je od H·¶ veka otvorena za spoljne uticaje.

Nasa sposobnost integracije potice od nasih iberijskih korena, sa poluostrva gde postoje hriscanska, muslimanska i jevrejska kultura, koje su upoznale mnoge invazije i osvajanja.

Znacajna je podudarnost da je bas 1492. godina, u kojoj je istorijska slika Spanije kao nacije bila zatamnjena izgonom Jevreja i osvajanjem Kanade, bila godina otkrica Amerike.

Dvanaestog oktobra 1492. godine prvi kontakti sa prekolumbijskim civilizacijama otvorili su perspektivu nove mesavine neocekivanog bogatstva. Bez zelje da umanjim zlocine koji su pocinjeni nad domorocima, verujem da je ono sto je preovladalo bila tendencija ka rasnom mesanju i interakcija kultura, tako da se nacija i kultura uzajamno ojacavaju.

U Latinskoj Americi smo na neki nacin uspeli da koncipiramo i stvorimo svet u kome vrednosti, daleko od toga da su izbegle sukob suprotnosti, crpu snagu iz komunikacije i priznavanja multikulturalne realnosti. Vrednosti se ne mogu izuzeti iz socijalnog konteksta koji ih hrani. Postovanje i prihvatanje ovih vrednosti podrazumeva postovanje i prihvatanje onoga sto je "razlicito" od onih sto su razliciti, iako izgleda da nas odbijaju. Ti "drugi", koji nas odbijaju, obogacuju nas i ob- likuju da budemo prihvatljivi za ono sto nismo "mi". Uzajamno oblikova- nje i transformacija naseg individualnog ega prema dodiru sa onim sto je strano i razlicito cine deo strasnog izazova prezentiranog od strane multipolarnog sveta, etnicki pomesanog, prema kome neizbezno idemo.

Zar bipolarnost nije i oblik zastite za mnoge zemlje treceg sveta, situacija koja im je dozvoljavala da budu prisutne na svetskoj sceni i zasticene velikom silom ocekujuci podrsku drugih?

Danas, narocito u Latinskoj Americi postoji osecanje gubitka sto smo ostavljeni sami sebi, iako neki u tome vide pozitivnu stranu i zadovoljni su sto treci svet moze najzad preuzeti odgovornost za vlastite probleme i pokusati da ih sam resi. Ovo vazi ne samo za treci svet; isto se moze reci i za SSSR, pa cak i za SAD. One bi morale da pazljivije ispituju svoje unutrasnje probleme umesto da razradjuju globalne starategije za druge.

Mi, Latinoamerikanci, moramo da stavimo stvari na njihovo mesto, ili, kako se kod nas kaze, "da se cesemo svojim prstima". Sami moramo da resavamo svoje probleme. Moramo prestati da se mucimo i sazaljevamo kao vecite zrtve istorije. Licno nemam osecanje da sam zrtva. Verujem da mozemo u potpunosti da afirmisemo svoju nezavisnost i na politickom, a isto tako i na ekonomskom planu, kao sto smo ucinili na kulturnom. Ne bih nikako potcenjivao probleme vezane za novac, trgovinu i strani dug, ali izgleda da je to serija problema koji se odnose na poljoprivredu, ishranu i obrazovanje i koje mozemo resiti sami. Zemlja koja ne moze da se ishrani i obrazuje sopstvenim resursima nije u stanju da napravi veliki skok napred, koji se ocekuje u HH¶ veku. Najbitnije da se nas narod obrazuje i da mu se da da jede.

Zrtve smo jednog ogromnog pogresnog shvatanja. Mislili smo da su industrije H¶H veka, sa fabrikama i dimnjacima, garancija prosperiteta i put u progres. Sve je zastarelo usponom ekonomije, automatizacijom usluga i visoke tehnologije, dok kod nas narocito u nekim zemljama jos trazimo da pravimo velike industrijske komplekse koji izbacuju dim i cadj. Moramo da se suocimo sa lokalnim problemima - podizanjem prve skole, prve bolnice, prve ulice, i da nastavimo skromno i pazljivo korak po korak. Ne mozemo vise da zamisljamo da ce nam resenje doci iz inostranstva. Ako to cinimo, necemo uspeti, kao sto se desilo krajem H¶H veka, kada smo se izjasnili za liberalnu opciju samo u spoljnoj trgovini. Rezultat je bio da se manjina obogatila bez ikakve koristi za vecinu. Ovde i onde demokratske snage politicki lucidnih ljudi, kao sto su Hose Batile i Ordonez u Urugvaju i Lazaro Kardenas u Meksiku, omogucili su sanaciju ekonomije i preraspodelu jednog dela bogatstva. Ali skoro svuda razlika izmedju bogatih i siromasnih se povecavala. Da ne bi ponovili greske proslosti, treba da se suocimo sa korenima nasih unutrasnjih problema.

Mislite li da je proces smanjivanja suprotnosti i antagonizama u Latinskoj Americi najzad poceo?

Pomazemo u radikalnoj promeni strukture naseg drustva. Nasledili smo centralizovane strukture koje su u nekim slucajevima vodile poreklo od prekolumbijskih imperija, nadzivela ih je konkvista i uplele su se u republike. Danas vidim da se razvija pokret koji nice iz baze sa margina drustva i koji sada prevazilazi vertikalne strukture i institucije proslosti - crkvu, drzavu i vojsku. Drugim recima gradjansko drustvo se priprema da prihvati odgovornost za nasu istoriju. To je drustvo koje stvara i prenosi kulturu. Kultura je sposobna da prevazidje trenutne krize i da opstane. U tom smislu, kao odgovor na zivotne probleme kultura je vitalna i dobro joj je u Latinskoj Americi, od Meksika do Ognjene Zemlje. Pod kulturom podrazumevam nacin zivota, razmisljanja, sanjanja, borbe, ljubavi, pevanja, oblacenja, opremanja i ukrasavanja kuce, secanja. Sve sto je zivo ima, po mom misljenju, pozitivnu ulogu da se razvija u kontekstu multipolarnog sveta u kome sada zivimo.

Je li prestao strah da bi prihvatanje multipolarnog sveta moglo dovesti do "balkanizacije" Latinske Amerike?

Nacije naseg kontinenta imaju svoju vlastitu unutrasnju logiku i kulturni kontinuitet. Kao sto sam rekao ranije, nacije i kulture se podudaraju i tamo gde postoji etnicka razlicitost, kao u Meksiku. To se desava zato sto su njihove kulture uspele da integrisu domorodacki doprinos, u slucaju Kube - doprinos crnackog sveta. Kulturni pluralizam, koji postoji u Meksiku kao i u Ekvadoru ili Venecueli, znaci da postoji minimum opasnosti od eksplozije partikularizma, kakav je onaj koji se primecuje u SSSR, Cehoslovackoj ili Jugoslaviji. Ne mislim da se u nasoj situaciji moze govoriti o "balkanizaciji". Jednostavno, to nije latino-americki problem.

Nas oblik "balkanizacije" je drugog tipa. Ulazi u igru kada je rec o konceptu nacije u odnosu na regionalno nadnacionalno pregrupisavanje. Ovo je oblast u kojoj smo pogresili. Nismo imali ni maste ni politicke volje da preobrazimo nase zajednicke kulturne veze u politicku uniju.

Kontrast izmedju kulturnog jedinstva i ekonomsko-politickog razje- dinjenja Latinske Amerike je zabrinjavajuci, jer predstavlja promasaj, prazninu. Nismo u stanju da ostvarimo jedinstvo jer suvise cesto trazimo ili uspostavljamo modele razvoja koji imaju malo veze sa nasom kulturnom stvarnoscu. Ono sto nedostaje jeste volja da se ispuni razlika izmedju nase kulturne kohezije kontinenta i nekih oblika politickog jedinstva i ekonomske saradnje i potom da se preobraze nasi bogati kulturni afiniteti u podjednako plodno politicko i ekonomsko jedinstvo.

Setite se sta kaze Hose Marti: "Zemlja koja trguje samo sa jednom zemljom osudjena je na ropstvo". Moramo se otvoriti svima, SAD, EEZ, zemljama Pacifika i sebi samima. Moramo da razvijamo zone integracije i slobodne razmene kao sto su ucinili Argentina, Urugvaj i Brazil. Ne zaboravljajuci na andski pakt, ucinjen je prvi korak prema zajednickom trzistu koje povezuje SAD, Kanadu i Meksiko, isto tako kao i napori da se ujedine zemlje centralne Amerike. I spolja i iznutra postoje velike mogucnosti za akciju i otvaranje prema sebi samima i svetu.

... Stizemo do vaseg knjizevnog rada, vase price su snazno obelezene mitovima meksicke istorije. Posto su ovi mitovi dali zemlji identitet moze li se dogoditi da njihova kulturna tezina bude prepreka znacajnom progresu i dovede u opasnost promene koje drustvo mora neizbezno da vrsi?

Oni tesko mogu biti prepreka razvoju, posto, preobrazeni u litera- turu, postaju idealan instrument za ostvarenje neceg sustinskog; ponovnog otkrivanja proslosti. Ovo je zadatak romansijera, jer istoricar izvrsava vernu rekonstrukciju. Romansijer se dubinski bavi otkrivanjem jednog sveta koji mora da se vrati u zivot, jer buducnost postoji samo ako po- stoji proslost.

Pravi mitovi su zivi, razvijaju se i protivrece jedan drugom, sudaraju se, nisu inertni i uticu na dogadjaje. Kontradikcija mita odrazava se na stvarnost. Moj cilj je uvek bio da konfrontiram prekolumbijske mitove sa savremenim Meksikom. Proslost je ziva i okruzuje nas. Nije slucajno da su rusevine velikog acteckog hrama otkrivene na polovini puta izmedju dva spomenika - simbola grada Meksika, katedrale i predsednicke palate. Celokupna kultura i nacin zivota su prisutni i u tragovima zrtvene krvi.

Ne moze se razumeti Meksiko bez poznavanja njegove proslosti. Ovo bez sumnje vazi i za druge zemlje. U pomanjkanju mitova, zemlje kao Argentina, gde su domorodacke kulture imale mali uticaj, nasle su nacin da izmisle mitove. Na ovom polju potreban je otvoren, dijalekticki pristup.

Jasno je da prazninu proslosti treba popuniti. Treba da popunimo praznine koje se otvaraju u prici koja nije ispricana, asimilirana i preneta. U Latinskoj Americi cesto se trazilo da se ispune ove praznine utopijskim snovima. Tako cineci, vracamo se imaginaciji radi stvaranja proslosti, u cilju boljeg upravljanja sadasnjoscu i buducnoscu.

Kao sto je jednom rekao generalni direktor UNESKA, Frederiko Major: "Moramo da budemo sposobni da zamislimo proslost ako zelimo da imamo jasnu viziju buducnosti".

Ove godine slavicemo 500 godisnjicu susreta dva sveta. Nije rec o slavljenju vec o razmisljanju i treba da izbegnemo kriticarske ekscese ili hiperbole koje kratko razmatranje ove godisnjice moze da donese. Proslost ne treba da bude vidjena ni kao niz zlocina a ni kao izgubljeni raj. Treba da se zna da smo i mi i sve ono sto smo stvarali u poslednjih 500 godina rezultat tog brutalnog susreta. To je bio sudar kultura, ali nas je katastrofa osvajanja rodila. U izvesnom smislu, uoblicili smo kulturu koja nas sada ujedinjuje. Mi smo proizvod mesavine spanskog jezika koji vecina od nas govori.

Poticemo od katolicke kulture impregnirane religioznim sinkretizmom, bogate indijanskim i africkim uticajima, koja ne moze da se razume ako se skinu domorodacke i crnacke maske.

Kako kaze meksicki pesnik Ramon Lopez Velarde: "Imamo lice zapada i boju Mavara i Acteka", a dodao bih i Afrikanaca, Rimljana i Grka. Domorodacka kultura Amerike nije iscezla od vremena kada je trijumfovala. Recimo da je prezivela i postala integralni deo onoga sto Hose Lesama Lima zove "kontra-osvajanjem", indijanskim i africkim odgovorom na evropski pritisak na Ameriku. Rasna cistota konkistadora nije trajala duze od prve ljubavne noci nekog Spanca i Indijanke. Intimni odnos coveka i zene razlikuje iberijsku konkistu od drugih kolonijalnih rezima koji nisu poznavali etnicko mesanje. Eto zasto nema razloga da se zadrzavamo na nesreci otkrica i osvajanja, kako bi neki istoricari hteli. Umesto toga, zapitajmo se o nasem identitetu, o tome ko smo i pokusajmo da nadjemo odgovore. Ne mozemo slegati ramenima na kulturu koju smo uoblicavali 500 godina bez odricanja od svih kulturnih aktivnosti za buducih 500 godina.

... Poslednje pitanje: Sta ce se desiti posle 1992. god.?

Buduce godine donece velike probleme, neki ce biti na planetarnom planu (mislim na zivotnu sredinu), a drugi provocirani sudarom kultura koje se uzajamno ignorisu i uticajem migracija sa Juga na Sever i sa Istoka na Zapad. Manje me brinu sukobi izmedju nacija od problema kulture nastalih iz straha od onoga sto izgleda "kao drugo". (...) Jednoga dana naucicemo da harmonizujemo nauku, politiku i moralne vrednosti i da to ucinimo bez preteranog idealizma ili nasilja. Bicemo u mogucnosti da prekinemo circulus vitiosus iluzija, progresa i nasilja, i da ga zamenimo vizijom humaniteta koja je obuhvatljivija i koju bih pokusao da nazovem "tragicna vizija". Sreca i istorija se retko podudaraju. Moramo biti pazljiviji, i ne odricati se svega u borbi. Moramo odbraniti i negovati zivot i vrednosti koje ga cine dragocenim, umetnost i ljubav, solidarnost i kulturu.

Intervju sa KARLOSOM FUENTESOM preuzet je iz Corriere-Unesco, mart 1992. godine.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]