Price iz Rajske doline
Preveo sa ceskog
Josef Skvorecki
PREMA EDGARU ALANU POU "Gnjecio joj je dojke, lizao bradavice. Ejmi je osecala kako njegov penis luta po njenim dlacicama. Talas strasti joj je preplavio mozak, otvorila mu se. Palcem i kaziprstom uvukla je Dzejmsov penis u svoju vaginu. Bio je veliki, ukrucen, ali joj je u vaginu skliznuo lako, jer je bila dovoljno ovlazena." Prestao sam da slusam pricu, koju je bez ikakvih znakova zbunjenosti i stida citao naglas Dzejms Gordon Bjukenen, i pogledao kroz prozor. Kao i uvek, u ovo doba je vazno koracao po zasnezenoj povrsini livade, od krcme "The Lame Duck" ka zamrznutoj povrsini jezerceta - gavran-evangelista. Sta bi mi se - kada sam imao godina koliko i Dzejms Gordon Bjukenen - desilo da mi je Vojta u svesci za domace zadatke otkrio ovakvu pornografiju? Vojta je bio ne samo profesor ceskog jezika i knjizevnosti, a da pri tome studije nije zavrsio, jer su Nemci zatvorili univerzitet, vec istovremeno i pastor Ceske Bratske crkve. O nekakvoj lakoj zeni nije moglo biti ni govora - u njegovoj crkvi se takav ljudski tip verovatno nikada nije ni pojavio - on, jednostavno, nije podnosio nemoral. Jednom je, za vreme skolskog odmora, ugledao kroz otvorena vrata ·¶-a razreda mapu Velikonemackog Rajha, okacenu o zid za sledeci cas geografije, usao u ucionicu i poceo na karti da trazi mestasce Lesno. Irena, koja je stajala iza mape nije ga zapazila i, kako je brisala tablu (posle casa latinskog jezika, a za kaznu), poprskala je prljavom vodom iz sundjera novu haljinu i dala je sebi oduska recima koje je naucila od planinara. Vojta je dopustio da ga spazi, nije rekao nista, ali je pozvao u skolu gospodina skolskog savetnika. Irena je prestala da se vere na stene. A sa njom i ja. Gavran se okrenuo i polukrugom krenuo nazad, ka krcmi. U svezem snegu je za sobom ostavljao tragove, i kako se sada vracao odakle je i krenuo, novi tragovi su rasturali stare, kojima je oznacavao svoj put ka jezercetu. Posle toga se ponovo predomislio, okrenuo, i novim polukrugom krenuo nazad, ka zamrznutoj vodenoj povrsini. Na snegu se pojavio simbol beskonacnosti, ispisan nozicama sa tri kandze. U samoj stvari se, najverovatnije, ne bi desilo nista strasno. Vojta bi najverovatnije pozvao u skolu moga oca, ovaj bi mi pornografiju konfiskovao, privremeno bi mi oduzeo apanazu, i o svemu bi poluglasno pricao u krcmi koja se zvala Sokolovna, a u kojoj se sastajalo njegovo drustvance. Mnogo bi gore bilo kada bi takav tekst otkrio gospodin profesor Hrubec. Njemu su, naime, jednom u ruke dospeli stihovi o riteru Smilovu, koji se tradicionalno pripisuju Jaroslavu Vrhlickom, a ponekad opet i Svatopluku Cehu, u kojima je uzivao pod klupom Jozef Kratki, pesnik iz ¶·-a. Kratki je na prijavu Hrubeca bio jednostavno izbacen iz nase skole i morao je gimnaziju da zavrsi u Mitu, a u samoj stvari je time bio samo na dobitku: gimnazija u Mitu nije predstavljala takvu tvrdjavu grozote kao kostelecka realka. Jedina je razlika sto se to dogodilo jos pred pocetak rata. Za vreme protektorata bi i gospodin profesor Hrubec pozvao samo gospodina Kratkog seniora u skolu. Nemci su se striktno pridrzavali moralnih nacela, i zbog ritera Smila bi se Kratki vozom vozio u Rajh, a mozda bi isao i direktno u koncentracioni logor. A profesor Hrubec, iako je stvarno bio necovek, ipak ne bi na svoju savest preuzeo zivot ceskog ucenika. Jer, prema svemu, nije verovao u pobedu Rajha i ocigledno se pribojavao da mu se takva forma sprovodjenja morala posle rata ne bi bas previse isplatila. Gavran se okrenuo i polukrugom krenuo nazad, ka krcmi. U svezem snegu je za osbom ostavljao tragove, i kako se sada vracao odakle je i krenuo, novi tragovi su rasturali stare, kojima je oznacavao svoj put ka jezercetu. Posle toga se ponovo predomislio, okrenuo, i novim polukrugom krenuo nazad, ka zamrznutoj vodenoj povrsini. Na snegu se pojavio simbol beskonacnosti, ispisan nozicama sa tri kandze. U samoj stvari se, najverovatnije, ne bi desilo nista strasno. Vojta bi najverovatnije pozvao u skolu moga oca, ovaj bi mi pornografiju konfiskovao, privremeno bi mi oduzeo apanazu, i o svemu bi poluglasno pricao u krcmi koja se zvala Sokolovna, a u kojoj se sastajalo njegovo drustvance. Mnogo bi gore bilo kada bi takav tekst otkrio gospodin profesor Hrubec. njemu su, naime, jednom u ruke dospeli stihovi o riteru Smilovu, koji se tradicionalno pripisuju Jaroslavu Vrhlickom, a ponekad opet i Svatopluku Cehu, u kojima je uzivao pod klupom Jozef Kratki, pesnik iz ¶·-a. Kratki je na prijavu Hrubeca bio jednostavno izbacen iz nase skole i morao je gimnaziju da zavrsi u Mitu, a u samoj stvari je time bio samo na dobitku: gimnazija u Mitu nije predstavljala takvu tvrdjavu grozote kao kostelecka realka. Jedina je razlika sto se to dogodilo jos pred pocetak rata. Za vreme protektorata bi i gospodin profesor Hrubec pozvao samo gospodina Kratkog seniora u skolu. Nemci su se striktno pridrzavali moralnih nacela, i zbog ritera Smila bi se Kratki vozom vozio u Rajh, a mozda bi isao i direktno u koncentracioni logor. A profesor Hrubec, iako je stvarno bio necovek, ipak ne bi na svoju savest preuzeo zivot ceskog ucenika. Jer, prema svemu, nije verovao u pobedu Rajha i ocigledno se pribojavao da mu se takva forma sprovodjenja morala posle rata ne bi bas previse isplatila. Vratio sam se Bjukenenu. I nadalje je bezizraznim glasom citao svoje delo, a ono dvoje su se neprekidno bavili vodjenjem ljubavi (love-making). Od nekakve druge radnje - ni traga. Jedino se promenila tehnika. Ejmi je sada obavljala fellatio i dovela je mladica do ejakulacije: ukus telesnog mleca je Bjukenen poredio sa kokosovim mlekom. Ja licno tu tekucinu nikada nisam okusio, i poceo sam da razmisljam da to Bjukenen kojim slucajem ne zna iz autopsije, kad se upravo u tom casu neocekivano oglasila Vivijana Damian sa kritickom primedbom: "Ma kakvo kokosovo mleko. To je pomalo nagorko." "Ostavite gospodina Bjukenena da procita svoj sastav do kraja." Prekinuo sam debatu pre nego sto je i zapocela. "Pravite beleske, a kasnije cemo o svemu diskutovati." Bjukenenova prica je bila napisana na zadatu temu "Napisite ljubavnu pricu" (Write a Love Story), cetvrta tema (topic) od dvanaest, koje sam sekretarici odeljenja dao da prekuca na pisacoj masini i umnozi za studente mog seminara. Sekretarica, inace poznata po svojoj supljoglavosti, nacinila je samo pet kopija, i zato su se radovi morali citati naglas. Ocekivao sam da ce radovi na ovu temu ispoljiti emocionalnu nesigurnost, karakteristicnu za sazrevanje. Medjutim, do izrazaja je dosla generacijska razlika. Ako su kod mojih studenata nekakve nesigurnosti uopste i postojale, bile su cisto tehnickog karaktera. Dzejms Micel i Ejmi su promenili uloge: sada su se bavili cunnilingusom. Tehnicki opis je zauzimao pola stranice teksta, a posle toga se Ejmi odlucila za snosaj cani modo (iz konteksta sam shvatio da se radilo o snosaju odostrag i Bjukenen se za pisanje price odista dobro pripremio). Inace se, bar sto se tice radnje, neprekidno i neprestano nista drugo nije desavalo. Posle pola stranice opisa, Dzejms je presao na nekakvu drugu telesnu vezbu, njoj je posvetio samo jedan kratak pasus, ali je Bjukenen bio odista jako dobro pripremljen i njegov repertoar je bio odista dostojan svake hvale. Nikakvu drugu radnju prica jednostavno nije sadrzavala, i to sam imao nameru da mu u zavrsnoj diskusiji zamerim. Prica se zavrsavala iznenada: Dzejmsu je - tacan prevod bi prema svemu glasio "ud uveo od ljubavnoga zara" - ili jednostavno receno na engleskom: James's penis became limp from amorous fatigue. Na kraju je Bjukenenu napisao THE END. Do toga je dosao valjda u bisokopu, ili gledajuci televiziju. Nedostatak nekakve druge radnje Bjukenenu na kraju nisam ni zamerio. Od iste mane su patile i sve druge price citane toga dana. Dok sam ih slusao, poceo je da me obuzima kompleks sopstvene nesavremenosti, od koje sam - kako se kasnije ispostavilo - patio potpuno nepravicno. Diskusiju sam uspeo da onemogucim na taj nacin sto sam uzeo rec i, umesto da slusam razmenu misljenja polaznika seminara, ponovio sam svoje predavanje o henrimilerovoskom poimanju erotske proze, pa sam, izmedju ostalog, govorio i o tome po cemu se ona razlikuje od pornografije, koja uzbudjuje ne estetski, vec prevashodno i pre svega seksualno. Grupa mojih studenata me je slusala cutke, verovatno sa istim razumevanjem kao kada bih govorio o teoriji zbira. Govorio sam punih dvadeset minuta, koliko je jos trebalo da traje vezba, a onda sam grupu bez ikakve diskusije raspustio i pustio da ode. Mucio me je kompleks nize vrednosti, i dosao sam do zakljucka da se u mojoj podsvesti ocigledno nalaze nekakve kocnice, koje su opet, vise nego ocigledno, rezultat mog katolickog vaspitanja. Posle toga sam se setio i kako sam jednom prilikom svom skolskom drugu Premu pozajmio prirucnik za bracni zivot sa slikom zenskih organa za radjanje (kako su se ti, visenamenski "uredjaji" u knjizi nazivali), a Prema mi je posle toga prebacivao i tvrdio da takve prirucnike treba jednostavno da bacim u smece, da on zeli jednostavno i samo da se ozeni, a da mu se od te slike jednostavno sve smucilo. Bice da sam mu odista naneo teske traume. On se ni posle niza godina, provedenih u Australiji, nije ozenio. Umro je a da mu nije bilo ni pedeset godina. Nasao ga je, vec u stadijumu raspadanja, u njegovoj kucici matorog nezenje u Pertu, kolega s posla, koji se cudio sto ovaj ne dolazi na posao. Moj drug Prema... Studenti su nestali u hodniku, u slusaonici su ostali samo Dzejms Gordon Bjukenenu i Ejmi Teopulosova, a meni je u tom casu proletelo kroz glavu da je sve sto je Bjukenenu napisao crpio iz pravog pravcatog iskustva: krsna imena su se podudarala. Lako je, istina, moguce da je repertoar malo obogatio iz nekakvog prirucnika. Ali, ovoga puta se, prema svemu, radilo o video-traci. Ejmi me je upitala: "Gospodine, mislila sam da su te pricice dosta monotone, a procitali smo ih naglas jedva polovinu." "A zar ste ih vi procitali vec sve? Jer, rekao bih da kopija nema dovoljno?" "Citamo ih kada se skupimo u kaficu. Pre pocetka vaseg seminara imamo dva sata pauze." Na taj nacin je bilo jasno da su pitanje kokosovog mleka vec prodiskutovali. Nikako nisam hteo da verujem da je koledz na tako ocigledan nacin ilustrovao tezu o preerotizaciji zapadne omladine. Vivijana Damian - mozda. Bila je kao istrgnuta iz italijanskih filmskih komedija i engleski je govorila prestisssimo kao da joj je to bio maternji jezik, iako njim nije vladala u potpunosti, niti savrseno. Autoritativno je toga dana donela zakljucak ne samo o problemu ukusa sperme, vec je uz to postidela i Fredija Hamiltona, kada je dokazala da snosaj otpozadi, u stojecem stavu, kako je to Fredi opisao u svojoj pripoveci u kojoj je opisivao jedno predvecerje, jednostavno nije moguc, ako zena stoji pod tusem u kadi, dok muskarac stoji pored kade... Pokusala je navodno da to obavi sa svojim momkom posle seminara i to je jednostavno bilo nemoguce. Dalju debatu sam ponovo onemogucio pozivom da se prave beleske, a pocrvenelog Fredija Hamiltona, koji je na taj nacin optuzen za fantaziranje, sacuvao sam od jos vece bruke. Da, Vivijana bi jos i mogla da bude takva. Ali - Vendi? Ta nadmena i naduvena, po sopstvenom priznanju devica a istovremeno i golgeter skolskog tima hokeja na travi? Ili Kristina Tarkovska, koja je po nacionalnosti, a isto tako i po monaskom krstu koji je nosila oko vrata, bila prava pravcata zaludjena katolkinja? "Pa sam mislila, gospodine, ako nemate nista protiv..." Od razmisljanja o moralu sam se vratio na autenticnu Grkinju. "Mislila sam..." "Da, slusam vas?" "Da bi jednostavno, zbog variranja teme - da ne bi bilo neprekidno i stalno jedno te isto..." "A o cemu biste hteli da pisete?" "O toploj braci (gays - u Pragu se o njima danas govori kao o 'gejsima')." Moje podsvesne, potisnute katolicke kocnice pocele su da deluju kad sam zamislio tehnicki opis te vrste seksa. "Pisite bolje o lezbejkama", posavetovao sam joj i napustio ucionicu. I sledece dve seminarske vezbe je ispunio opis svih mogucih seksualno-atletskih vezbi. Kako je Ejmi i rekla, bilo je to odista monotono, jedino je Prahna Demit malo uzdrmala jednostranost, barem jezicki. Devojka u njenoj prici izdavala je naredjenja terminologijom preuzetom iz Kamasutre, i toga su se oboje striktno pridrzavali (devojcin partner bio je africki Amerikanac - African-American: kako to da se prevede kad je naziv Afroamerikanac u Americi tabu, isto kao i Crnac, odnosno Niger). U pauzama izmedju bekstava u omiljeni Kostelec i povratka u jezivu stvarnost, imao sam dojam da prica opisuje ljubav akrobata, ali je u samoj stvari to bio samo indijski seks. I posto je Kristina Tarkovska utekla sa obe sledece vezbe, po ubedjenju Fredija Hamiltona iz cistog neznanja, postao sam ocajan, ali je taj ocaj bio suprotnog smera. Da li se odista ljubavni odnosi prerijske stenadi iscrpljuju smesnim pokretima lorda iz britanskog vica? Izgledalo je da je to, na zalost, tacno. Ni jedan jedini tekst se nije mogao definisati drugacije do (prema Henriju Mileru) kao pornografija. Uzaludno sam na kraju seminara pokusavao da podsetim polaznike seminara na pravilo E. A. Poa o izuzetnoj vaznosti upecatljivog kraja pripovedanja, odnosno price, jer su se sve dogodovstine, jedna kao druga, zavrsavale uvek ljubavnim opustanjem, u najboljem slucaju paljenjem postkoitalne cigarete. "Moja prica imala je upecatljiv kraj!" podsetio me je Dzejk Vaserman iz Hajdelberka (Ontario), a ja sam morao da dopustim da je mozda i imala, i ocutao sam, jer se moja primedba odnosila na literarnu tehniku. Vasermanovom ljubavnom paru (Jevrejin i Japanka) je poslo za rukom da dospeju do orgazma istovremeno, tako da su "njihovi slatki uzdasi odjekivali kao duet nekakve divlje i varvarske ljubavne pesme (some wild and barbaric love song). "Nisam u stanju da zamislim upecatljiviji i jaci kraj za pricu ovakve vrste", (this kind of story) rekao je inadzijski nastrojen uzoran student. I odista: za pricu takve vrste to je odista i bilo moguce. Secanje na Kostelec me je podsetilo na roman Bedziha Benela Zverinjak, koji je u doba moje mladosti vazio za tezak porno, iako je Benel bio i autor drustvenih katehizama. Citao sam roman u tajnosti, i gutao sam ga u iscekivanju sta ce izvoditi junaci koje je karakterisao naziv dela; radoznalost je ubrzo ustupila meso dosadi. Roman je opisivao muke gimnazijskog profesora, koji je sklopio neravnopravan (seksualno, a ne i drustveno) brak sa upadljivom lepoticom, ali pri tome uopste nije posedovao ono zbog cega sam tu knjigu poceo da citam. Najblize se mojim nadanjima autor priblizio u sceni kada je supruga, koja je bila u drugom stanju, skakala na glavu sa tornja u bazen, a njen supruznik se pri tome pribojavao da ona ne izgubi dete. Bilo je odista tesko savladati dosadu, ali me nada nije napustla cak ni na 324. stranici. Na toj su, naime, stranici junaka pocela da muce strahovanja da njegova supruga ne zapostavi dvomesecno dete, koje se, i pored skokova sa tornja u bazen, rodilo u redu i miru, ali takodje i to, da li je to dete uopste njegovo. Mucen tom sumnjom, profesor se neocekivano vratio pred samo podne kuci, zacuo sumnjive zvuke iz spavace sobe, ali, kad je otvorio vrata, tamo nije bilo nikoga, osim njegove zene u postelji (navodno je mucila migrena) i sirom otvorenog prozora koji je vodio u vrt. Vodjen dosta cudnim predosecanjem, junak romana je otisao u nuznik u koji se ulazilo iz spavace sobe, i u klozetskoj solji pronasao nesplahnuti corpus delicti. Benel je to opisao kao "predmet od gume", a ja sam do ostalog dosao sopstvenom mastom. I - to je bilo sve. Zbog predmeta od gume sam morao da savladam tri stotine cetrdeset i dve stranice teksta, a da pri tome nisam ni saznao sta je u samoj stvari taj predmet od gume govorio o paterniti. Roman sam, kako se to kaze, sa gadjenjem ostavio na stranu. Svoj opus je citala Ejmi. Od prethodnih se pomalo, istina, i razlikovao, i kod nje se pojavljivao jedan drugi gumeni predmet, drugaciji nego u ostalim pricama; u Pragu bi ga, u doba Husaka, zvali verovatno dvojhubertak. Bio je to baterijski aparatic za masazu, u obliku dva spojena muska uda, koji su gledali u suprotnim pravcima, tako da je to autorkinom lezbejskom paru (Kanadjanka i Amerikanka) omogucavalo simultanu vaginalnu masazu. Nije mi, istini za volju, bilo bas sasvim jasno kako je to kod te dve Anglosaksonke u samoj stvari islo, jer je jedna trebalo da igra, da tako kazemo, ulogu muskarca, a druga, jasno, zene. Moje prituljene katolicke kocnice mi nisu dopustile da to upitam. Konacno je na red dosla Vendi i - nije me razocarala. Donela je ljubavnu baladu, smestenu na jezero Taso u severnom Ontariju, punu srebrnastih talasa koji su se presijavali, kanua, praznih roditeljskih vikendica (otisli su tamo za radnoga dana, utekavsi pri tom iz skole) i vodenih ptica koje se zovu LOONS, a koje su - kako je to navodila Vendi - poznate po dozivotnoj vernosti bracnog para, kao i po tome sto na ledjima nose svoja dva mladunca po jezeru. Strastvena dogodovstina, uramljena tisinom dubokih kanadskih suma - samo, ocigledno, iz prosloga stoleca. Lorena i Grejem, studenti Edenvalskog koledza, umesto detaljno opisanog koitusa u praznoj vikendici Loreninih roditelja, bez ikakvog cilja plove camcem po povrsini vode, ili cute (u vecini slucajeva, a potom je potrebnu duzinu price Vendi dopunila igrama roditelja vodenih ptica i njihove lenje decurlije), ili pricaju o romanu The Serial (tu se prica menjala u literarnu analizu, u kojoj je Vendi sa "svojim profesorom" polemisala o kvalitetima knjige). A kada se smracilo, vracaju se Lorena i Grejem cuteci i jedva pljuskajuci veslima, tako da potpuno prirodna tendencija mladuncadi dolazi do izrazaja, i njihove usne se, kako se pisalo u takvim romanima, spajaju - samo sto je za tako nesto Grejem morao u kanuu da se okrene, izgubio je pri tom ravnotezu, kanu se prevrnuo i ljubavnici su pali u ledene talase jezera Taso. To je Vendi, ocigledno, smatrala za propisani jaki efekat na kraju, tacno prema Pou, jer se time prica zavrsavala. Na kraju je rukom bilo dopisano da su "zbunjeni ljubavnici na kraju ipak uspeli da doplivaju do obale", verovatno da ne bih mislio da su se utopili. Vendi je odlozila printout (izlaz - tako barem tvrdi recnik), pogledala me zelenim ocima kakve je imala i Lorena - "dva smaragda u sazvezdju Andromede, stvorenom od pega" - i pocela, glasom koji se izvinjava: "Gospodine, ja znam da ovo sto sam napisala ne odgovara temi koju ste nam zadali. Ali, ja sam tematski list (topic sheet) procitala nemarno, ili se desilo nesto drugo, tek - jednostavno ga nisam procitala kako treba i mislila sam da treba da napisemo ljubavnu pricu (love story). "Well, a zar to nije bila vasa tema? (Wasn't that your topic?)". "Nije. Ovde pise: Write a love-making story." Vendi je pokazala prstom na tematski list. "Ali, ako insistirate, napisacu temu o snosaju za iducu vezbu." Odlucnim glasom sam joj rekao da to ne mora da radi, za sledecu vezbu neka odabere temu broj pet - bacio sam pogled na fotokopiju tema - "Ispricajte dogodovstinu o samome sebi, ali onako kako izgledate gledani ocima svojih roditelja. U trecem licu." I kako sam spisak imao pred ocima, bacio sam pogled na temu broj cetiri. Tamo je odista, crnim na belom, stajalo: "Write a love-making story". Posto su svi polaznici seminara bili vise nego ocigledno dobro vaspitani, a mozda i zbog necega drugoga, svi su me, do poslednjeg, poslusali. Jedino je to izbegla katolkinja Tvardovska, utekavsi sa seminara. To mi sve, medjutim nije davalo mira, vrtelo mi je kao burgijom kroz glavu. Jer, ja je, ipak, na takav nemoral... I, najednom mi je sve puklo pred ocima. Zamislio sam sekretaricu Tinhed, laznu i naparfimisanu plavusu, kako cita moj tematski list levim okom, dok desnim baca pogled na fotografiju svog trenutnog vepra u pozlacenom ramu na pisacem stolu, dok prsti sa noktima namackanim zelenim lakom mehanicki prepisuju moj spisak, i pri tome cine tipicnu frojdovsku gresku (Freudian slip). Posle toga je isti takav, samo suprotan previd nacinila i Vendi, dok su ostali procitali moj zahtev veoma pazljivo. Palo mi je na pamet da se, u samoj stvari, ceo seminar odvijao tacno prema Edgaru Alanu Pou: ono najlepse dolazi na kraju... Iz: Josef Skvoreckú, Povídky z rajského údoli, Prag 1995. Originalni naslov pripovetke glasi "Podle Poa"
| |||||||
| Mostovi br. 103 |
[Posaljite nam vas komentar] |
[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana] |