Broj 101-102
		U prvom licu

Ceslav Milos

1. VIII 1987. Berkli

Stalno cudjenje, svakoga dana; usao sam u sedamdeset sedmu godinu zivota. Ponavljam to i ne uspevam sebe da ubedim da je zaista tako. I da se to, sto se sada dogadja u meni i oko mene, ne odigrava negde drugde vec ovde, u Berkliju, u Kaliforniji (tako daleko od Vilna).

Lepo leto, do sada malo maglovitih dana, a ako ih i ima, onda sunce rasteruje maglu oko podneva. Cvece u patio luduje od izobilja: heliotrop, lobelije, petunije, impatience poreklom iz Nove Gvineje. Princess tree cveta vec mesec dana i cvetace do kasne jeseni. Posadjen pre godinu dana, italijanski buckthorn je stalno slab, jer ga objedaju jeleni koji su pojeli i sve cvetove susednog zbunja.

Sinoc opet gornjim putem duz Grizli, tamo su parkirani automobili, ljudi se dive ogromnom vidiku dole na zaliv, mostove, San Francisko, Oklend, cuvene boje ovdasnjih zalazaka sunca, ovoga puta nezne, orijentalnog slikarstva, malo poprasene sivilom. Potom sauna i plivamo u bazenu, pod tamnim nebom, okrecuci se na ledja i gledajuci u zvezde, mada svaki cas ostaje otvoreno pitanje: zvezda, avion ili medjuplanetarna letilica?

2. VIII 1987.

"Nisam znao da brda Berklija bice poslednja", kaze moja pesma. Mozda nece, jer sve dok se zivi, nikad se ne zna, mada izgleda da ce biti. Vilno je Atlantida, zivot u Poljskoj ne bih mogao da zamislim, mada sam je posetio u periodu relativne slobode, u vreme "Solidarnosti". Pariz je za mene opusteo od kada su, jedan za drugim, umrla tri moja prijatelja: Zigmunt Herc, svestenik Juzef Sadjik i Kot Jelenjski. Uostalom, gde god bih stanovao, uvek na principu odvojenosti, kao ovde, gde gotovo da nemam za sta da silazim dole u grad.

Knjige i recnici. U mome zivotu bilo bi dovoljno materijala za roman, ali radujem se sto ne pisem romane. To bi mogla da bude ambicija laureata Nobelove nagrade, s obzirom na to da je moja slava uska, ogranicena na citaoce poezije. Sigurno da bih vise voleo da su tirazi mojih knjiga veci, ali cenim providencijalnu ravnotezu, unapred upisanu u moju sudbinu: popularnosti nikada suvise, bas koliko treba.

Dobra strana romana je mogucnost opisa nasih odnosa s raznim ljudima, bez pokazivanja prstom na njih, znaci, uz dovoljnu zastitu. Kad pisemo dnevnik ili memoare, nemamo tu privilegiju, jedino ako, kako to danas cine mnogi, odbacimo sve obzire.

Varsavska "Politika" objavila je bez moje dozvole, u samo njima poznate svrhe, moj clanak iz cetrdesetih godina, Elegija, koji su negde pronasli. O ovom clanku pise cak varsavski dopisnik "Njujork Tajmsa", Kaufman, jer tamo je, izmedju ostalog, rec o ringispilu koji se okrece kraj zidina geta, dakle, na neki nacin to je nastavak diskusije koja se razvila povodom clanaka Jana Blonjskog, u "Opstem nedeljniku", o poljskom saucesnistvu u zlocinu. Kaufman rec "karuzela" (polj. rec = ringispil) prevodi doslovno kao carousel, sto znaci konjici na kojima jasu u krug deca, a sto je bilo chairoplane, posto su parovi uzletali visoko u nebo. Ali chairoplane je malo poznat.

Sasvim sam zaboravio na postojanje mog clanka i citao sam ga kao da ga je napisao neko drugi. Jos jedan dokaz za to da nismo svesni ni svojih dobrih, ni losih dela, to znaci da malo znamo o sebi i, ako pretpostavimo da nema poslednjeg suda, nikada, ni mi sami, niti bilo ko drugi nece znati. U ovom clanku, koji mi se mnogo ne dopada, sazaljenje je autenticno.

Naravno, pokusavam da se igram sudije svojih dela, razmisljajuci stalno o stepenu svoje samosvesti. Jer, kako razlikovati opsesije, uobrazilje, simbolicne cinove od prave ocene? Suvise dobro znam da je osecanje krivice i stalno optuzivanje samoga sebe odlika egomanijaka i verovatno prvo nacelo mora da bude naoruzanje protiv egomanije najboljim mogucim znanjem o nje- nim iskusenjima.

2. IX 1987.

Prosla nedelja, ja u ulozi dobrodusnog dede. Odveo sam devojcice na misu u Njumen Hol, obe odgajene bez religije, ne da bih ih navracao, ali neka imaju postovanje prema ovoj oblasti. Propoved svestenika-naprednjaka o odvajanju hriscanstva od judaizma, kao o porazu. Pitam Martu da li svestenici tamo, kod njih, govore u propovedima protiv antisemitizma. Na to ona: "Jednom sam bila u crkvi, kad sam bila na logorovanju u Sklarskoj Porembi, govorio je nesto o Jevrejima, ali suprotno." Posle mise, odlazimo na lanc, u restoran Skeitis, u zalivu. Za prozorom veliki talas i manevrisanje jedri-lica. Marta prica da je na maturi imala da uporedi neki roman sa njegovom adaptacijom za film. Izabrala je Dolinu Ise - "ali film nema nista zajednicko sa romanom".

Nacionalizmi moga dela Evrope su jako patoloski. Ne mogu da imam poverenja u misao zacetu iz ponizenja i pokusaja utehe u porazu. Kad vam s materijom nista ne izlazi, onda hajde u oblast duha. Norvidova ironija maskira njegovo sazaljenje prema samome sebi i to izbija u prevodima njegovih pesama na engleski jezik, zbog cega njegova pozicija u svetskoj poeziji mora biti sumnjiva. Kad bi neko napisao komparativnu studiju o tri pisca rodjena skoro u isto vreme: Melvilu, Dostojevskom i Norvidu. Mimo svih razlika, pa i razlika sredina u kojima su ziveli, u Melvilovoj Americi skoro vec kapitalisticki prevrat, a u Rusiji Dostojevskog jedva poceci kapitalizma, obojica su profeti, jer se bore sa krizom hriscanske vere - prvi razocaran zato sto ne moze da poveruje, drugi hoce da po svaku cenu poveruje i rve se sa svojim djavolom. Norvid cestita, ni trunke demonizma, ali javlja se pitanje nije li knjizevnost bez te premise vec previse vegetarijanska kuhinja za nas.

Kad ne bih imao za sobom iskustvo poljskog nacionalizma u praksi, ne samo u njegovim lepim rodoslovima i hvalospevima, drugacije bih gledao na to. Savremeni patriotizam obicno nije svestan svojih uslovljenosti, ne naziva sebe nacionalizmom, medjutim, rado govori o nacionalizmu suseda. Ali, u Poljskoj je uz to glavna ideologija bila (i verovatno jeste) nacionalna ideologija i ovaj ili onaj patriota nije bio svestan da je bio anima naturaliter endeciana. Ovaj termin nastao je u mom univerzitetskom Vilnu onda kad je Henrik Dembinjski, vodja katolickog "Preporoda", tek pocinjao da levicari. Crkveni oci nazivali su Platona anima naturaliter christina, sto je Dembinjski preradio, definisuci poljsku dusu kao endecku po prirodi.

U svakom slucaju, okupirana Varsava bila je za mene mesto i vreme susreta s poljskim nacionalizmom u njegovom najvecem intenzitetu, kada je nastao iskljucivo kao patriotizam koji niko nema pravo da kritikuje. On je nosio sa sobom citav sistem vrednosti i ne bih ga se oslobodio, to znaci, ostao bih u njegovoj vlasti, bez mogucnosti da ga nekako spolja obuhvatim, da nije bilo moje unutrasnje nelagodnosti kao pesnika, intuitivnog predvidjanja nekakve jalovosti i lazi, sto se moze proveriti na pesnickom prosedeu. Preterano uzviseno. Suvise visoko. Suvise plemenito. Suvise produhovljeno. Sta da radim, ako je Norvid, za mene, srastao s nekim licima ondasnjih poznanika, obelezenih egzaltacijom, kao da su svakodnevno bili u groznici, ljudi, koji su izginuli i na koje mislim stegnuta srca. Koliki je bio napon te egzaltacije tada, pokazuje pesma Ane Svirscinjske, pre rata autorke kapricioznih i lepih pesnickih minijatura. Kad je za moju antologiju Nezavisna pesma dala umetnicki veoma dobru pesmu, pod naslovom, 1941. godina, zapanjio sam se. Odakle joj takva himna? "Ali, mada ce toliki izginuti / mozda ja, mozda ti / nece izginuti narod".

3. IX 1987.

Vreli jul 1944. godine. Posle skoro pet godina okupacije, Varsava, nasmesena, lakomislena, kako samo ona ume, zidovi njenih visespratnica iskrzani tamo gde su na uglovima streljani taoci, njene nepostojece cetvrti u centru pretvorene u pustinju geta, koji su Nemci srusili. Kako je samo veseo grad koji sa prigusenim hihotom posmatra uzurbanu evakuaciju neprijateljskih kancelarija, tovarenje ormana, sanduka i kofera na kamione. Lastavice na besprekorno plavom nebu, sarena odeca zena, u dvoristima smeh i vrisak decaka koji polivaju jedni druge vodom iz creva, skacu u improvizovane bazene. Dakle, to je kraj rata. Posle toliko smrti, neka se zivi raduju suncu, zelenilu, osluskujuci tutnjavu sve blizeg fronta.

Koliko stanovnika ovoga grada shvata da to nije pobeda, vec potpuni, apsolutni poraz zemlje koja se opirala invaziji i onda godinama bila u borbi, na kopnu, na moru, u vazduhu i ovde, u "podzemnoj drzavi"? Koliko je njih u stanju da razlikuje privid od pravog postojanja? Nikada vise zemlja nece biti onakva kakva je bila, mada je uspela da opstane sve do ovoga trenutka, kada se cuju teski topovi armije sa istoka.

Kronjski je pred kolegama iz podzemnih novina, za koje je pisao, izigravao patriotu staroga kova, ismevajuci privatno njihovu apsolutizaciju otadzbine. Njihova tupost smetala im je da jasno vide tocak istorije. Umesto da budu svesni krivice i kazne, skrivali su se u svoje male licne drame. U medjuvremenu, pokusaj ujedinjenja Evrope fasizmom zavrsavao se zlocinom, to osvajanje bilo je drugacije od spoljasnjeg osvajanja Grcke od strane Filipa Makedonskog, jer je ovo bilo unutrasnje, a sada je Grcku - Evropu, za kaznu, trebalo da preplave Persijanci. Ako je tako, onda su kultovi lokalnih bozanstava bili beznacajni.

Sin advokata Kronjskog, Tadeus, koga su prijatelji zvali Tigar, Jevrejin po ocu, filozof, prijatelj ceskog filozofa Patocke, svoje misljenje je sasvim otvoreno izvodio iz licnih uvreda i mrznji. U podzemnoj Varsavi je video produzetak onog istog mentaliteta koji je postojao pre 1939. godine, a koji mu je nanosio patnje. S tugom ili, bolje, melanholijom nekoga ko sigurno zna ono sto drugi nece da znaju, predskazivao je najstrasnije nesrece do kojih je taj mentalitet morao da dovede.

Sta me je privlacilo njemu? Dimenzija pojava. Ni kod koga, osim kod njega, nisam nalazio toliko zivu istorijsku predstavu, kojom se s pravom ponosio. Ta predstava mogla je da bude samo tragicna. Hteli su da se vrate u stanje od pre rata, kao da su gasne komore i krematorijumi mogli da budu samo epizoda, a nisu prizivali osvetu do neba. A prizivali su je tako delotvorno da su doveli do najezde Persijanaca.

Kronjski je zabranjivao sebi i drugima da o Persijancima misle i govore. Ne smatram da je imao iluzije u pogledu njih, ali covek ne sme da razdire sebe gnevom na ono sto je neminovno. Tu je bila tacka naseg neslaganja. Nesrecan zbog grize savesti, jer sam primoravao sebe na plemenita osecanja, imao sam potrebu za bogohulnim, brutalnim cinom, a ne bih se odlucio na to da nije bilo njegovog uticaja. Odsekao sam mrtvu ruku proslosti koja me je drzala i od tada, od 1943. godine, datira moja unutrasnja sloboda a, samim tim, mogucnost poezije, drugacije od neprestanog jadikovanja zbog gubitka casti. Kao i obicno, nedostajala mi je ipak doslednost, cega se ne stidim, jer je ovaj nedostatak pogodovao mom umu. Uprkos preporukama Kronjskog, nisam se opirao ni razmisljanju, ni pricanju o Persijancima.

4. IX 1987.

Nestanak ljudskog bica. Njegov izgled, pokreti, nacin ophodjenja cuvaju se u secanju nekoliko osoba koje su ga bolje poznavale, i sada brojim na prste te osobe. Jezi Anzejevski - vise nije ziv. Zigmunt Herc - vise nije ziv. Kot Jelenjski - vise nije ziv. Ostalo je jos nekoliko prijatelja. Jedan za drugim, ti, s kojima bih mogao da razgovaram o odsutnim, umiru i ostaje cutnja, ime ne priziva nikakvu sliku, nestanak je konacan.

U braku jedno drugo ranjavamo i osecanje krivice, kad se vise nista ne moze popraviti, ne povlaci se, mada podleze stalnim promenama. Olaksanje tada moze doneti misao da se smrcu zavrsava sve, da je ono sto je bilo proslo za veke vekova, da nema odgovornosti i da ce ovaj, koji to pamti, takodje uskoro otici bez traga za veke vekova. I odmah posle ove misli javlja se protest: neka bude sud, neka bude patnja zbog samospoznaje, samo da se ostvari vera da se svaki trenutak naseg zivota ovekovecuje negde tamo zauvek.

Posto sam jedini koji toliko zna, prozivevsi mnogo godina s njom, zar nemam obavezu da govorim o njoj? Nikada nije htela da govorim, sklanjala se. U njenoj ljubomornoj privatnosti, u pristajanju na anonimnost, izrazavao se njen aristokratizam, mada nije bila aristokratskog, a cak ni inteligentskog porekla, poticala je iz varsavskog plebsa, onoga sa sitnosljahtinskom prosloscu. Njen otac, Ludvik Dulski, mrsav, kose zute kao lan, skroman i tih covek, u mladosti je segrtovao kod majstora-kujundzije, potom je dve godine proveo na radu u fabrici, na istocnoj obali Amerike, ali vratio se, jer se osecao tamo usamljen. Uoci Drugog svetskog rata bio je posluzitelj u sudu. Njena majka, Ceslava Scerbinjska, mozda sa tragovima psihickih poremecaja, bila je kolericna, ali kad smo nas cetvoro stanovali zajedno, njeni roditelji i nas dvoje, na kraju ondasnje Aleje Njepodleglosci, dolazilo je samo do njenih kratkih eksplozija i te godine 1941-1944. protekle su nam u harmoniji. Kad sam 1981. godine bio u Poljskoj, posetio sam sa Tonijem selo Zuzela na Mazovsu, Jankino rodno mesto (a takodje, njenog vrsnjaka, kardinala Visinjskog. Sumnjala je da je on bio jedan od seoskih decaka koji su zaljuljali i prevrnuli njihov camac, pun malih devojcica u nedeljnim haljinama).

U Jankine vrline spadali su visoki, mozda suvise visoki, zahtevi koje je postavljala ljudima, knjigama, umetnickim delima. Imala je retko osecanje za kvalitet i ono joj je povecavalo broj neprijatelja. U njene mane svrstao bih drzanje na odstojanju od bliznjih, a narocito mojih kolega-knjizevnika, dok sam ja, kako je to definisala Vikta, polusestra Juzefa Vitlina, bio dete koje uvek hoce da se brcka u blatu s drugom decom.

7. IX 1987.

Vreme cvetanja komoraca (foeniculum vulgare), visih od coveka, kraj puta kojim idem ujutru. Za mene akcenat jeseni koji se ponavlja. I dalje je lepo vreme, ali nebo je cesto pokriveno oblakom dima koji stoji nad celom Kalifornijom zbog sumskih pozara u Sijerasu.

Zena Milosa. Zena pisca. Ne volim rec "pisac". Tuzna je to bratija. Negde sam pronasao sliku koja predstavlja ponasanje umetnika svih vrsta: livada na kojoj je mnostvo ljudi i svako pusta svoj balon, nebo ih je puno, a svako sanja o tome da drugi baloni puknu, da se probuse, a da ostane samo jedan balon, njegov. Knjizevnici se okupljaju, imaju tu potrebu, skoro instinkt stada, bez toga ne bi bilo rituala medjusobnog ogovaranja i davanja ocena. A, istovremeno, svaki svoga kolegu smatra malo nizim od sebe. Posle toga, ovo spojeno drustvo prolazi i od pet stotina ili hiljadu imena ostace samo jedno za potomke.

Janka nije licila na one zene pisaca koje vole svetkovine, posle vecere postavljaju svece i sa uzdahom obozavanja kazu: "Kazjo ce citati." Bila je suvise ironicna za to, a meni je ta ironija dobro cinila. Prema "sredini" odnosila se prezrivo, sposobna ipak za prijateljstvo s nekim mojim kolegama. Pre rata je to bio Juzef Cenovic, s kojim smo u Poljskom radiju, na Trgu Dombrovskog, predstavljali nerazdvojan trio. U ratnoj Varsavi: Jezi Andzejevski, Stefan Kisjelevski. Medjutim, nije podnosila Ivaskjevica, smatrala ga je demoralizatorom zbog njegovih predratnih knjiga, koje je citala sa svojim drugaricama u skoli. Nikada nije bila kod Ivaskjevicevih u Stavisku, kuda smo ja i Anzejevski odlazili na gozbe. Medjutim, utroje smo isli elektricnom prigradskom zeleznicom porodici Vertenstajn, koja je iznajmljivala kucicu kraj Koorova. Kakva slika! Usred okupacije, kad su ubijani stanovnici geta, popodnevna zakuska i tri jevrejske generacije: babe, tetke, rodjake, rodjaci najspokojnije na svetu sedaju za sto. S naporom odrzavana idila protiv neprestane opasnosti.

Janka je volela da pije votku sa Anzejevskim, imala je simpatije prema njemu, ali i lose misljenje o njegovom delu, i verovatno je jedino od nje primao reci kritike, on, tako gord i nadmen, da sam mu zavideo na toj samouverenosti. Za Janku je ratni period bio vreme otvaranja, topline i prijateljstva, alkohol joj nije smetao, kasnije ga je omrzla zbog moje potrebe za knjizevnim blebetanjima i picem, nerazdvojnim od njih, kao i zbog mojih, u pijanom stanju, sramnih udvaranja zenama.

Cenila je moje pisanje, cak sam joj prebacivao da sam jedini pisac kojeg priznaje. Kad je 1953. godine, u Americkom departmanu, saznala da mi sigurno nece dati vizu, viknula je ljutito: "Zazalicete, jer on ce dobiti Nobelovu nagradu!" Pa ipak, profesija knjizevnika, pocev od nasih francuskih godina, sve vise je ulazila u sukob s njenom ljubavlju prema deci, mada je dugo predstavljala izvor za izdrzavanje nase porodice. Cena koja se placa su samomucenja suvise aktivne maste, turobnost, visecasovna odvojenost od okoline, u radnoj sobi, sve veoma stetno za porodicni zivot. I Janka, voleci me, srecnija bi bila da sam bio obican covek, pekar, na primer. A vec Nobelova nagrada bila je za nju tragedija.

12. IX 1987.

I pored slabosti i kaslja, uzeo sam da citam pisma Kota Jelenjskog meni i, tokom veceri, procitao citav svezanj. Sva zajedno - zanimljiva lektira. U svojim sklonostima i sudovima, Kot je bio, kako se ispostavlja, jedinstveniji nego sto je moglo da se pretpostavi. Dosledan, cestit, veran, mudar. Postao sam svestan koliko je mesta zauzeo u mom zivotu i koliko je zasluzio moju zahvalnost. Godinama sam imao samo jednog citaoca, njega. Moja proza nalazila je poljske i nepoljske citaoce, ali kao pesnik priman sam sa nepoverenjem cak i kod onih koji su priznavali moj talenat. Na primer, od Zigmunta Herca nisam ocekivao neko misljenje o mojim pesmama, jer ih nije poznavao. Dolinu Ise je smatrao mojom najboljom knjigom i savetovao mi: "Ceslave, pisi za ljude." Vec pesme nisu bile mnogo za ljude, a da ne govorim o esejima. U mojoj emigrantskoj izolaciji bili su meseci kada sam razmisljao nije li vredno da sam sebi pisem pisma, ne bih li nasao nesto u postanskom sanducetu. Jedinu potvrdu za vrednost onoga sto radim nalazio sam u pismima Jelenjskog. Jedan citalac - ali kakav - to je sigurno dovoljno. Istina, Litvanac, nepoverljiv, primajuci njegove pohvale, otpisivao sam nesto od toga na njegovu dobrotu, jer je on znao za moju usamljenost i mozda je hteo da me utesi. Osim toga, neke njegove intelektualne konstrukcije izgledale su mi suvise pariske, na primer, kad je govorio o mom a- humanizmu (ja kao a-humanista koji pokusava da bude humanista, Gombrovic kao humanista koji pokusava da bude a-humanista); to sam tumacio neobicnom osetljivoscu njegovih antena na naizmenicne struje. Sada, ipak, citajuci ta pisma, imam drugacije misljenje. U ocenama je bio svoj, iskren, nije se povlacio pred kritikom, a, istovremeno, imao je neobicnu sposobnost za odusevljenje. I to nas vezuje: ovekovecen trenutak odusevljenja. Cak takvu, da je mojim pesmama pripisivao sposobnost obnavljanja tkiva secanja na sopstveno detinjstvo koje, iz njemu poznatih razloga, podleze atrofiji.

20. IX 1987.

Osvrtati se na proslost i prisecati naslova svojih knjiga koje, u prevodu na razne jezike, zauzimaju mnoge bibliotecke police. Tako skrtica, ponekad zabrinut, sredjuje, premesta svoje talire. Mada, u stvari, "niko ne zna put do buducih pokolenja", i svoje greske treba upisati u racun. Volter je cenio najvise svoju poeziju, a ko danas vezuje njegovo ime sa poezijom? I Boecije, na primer, pisuci De Consolatione u zatvoru, nije znao da ce zbog ovog pisanja, za svoju dusu, biti vise vekova pominjan. Ne znam sta ce kako se obicno kaze, posle mene "ostati". Trideset nekoliko godina bio sam svedok rasta Zarobljenog uma do pozicije "klasicnog" dela, cemu je, uostalom, doprineo izvrsni prevod na engleski iz Dzejninog pera. Za mene je to sporedan proizvod, kao teoloski traktat pesnika iz vremena reformacije. Isto tako Zemlja Ulro. Preziveti ili ne preziveti, sasvim je svejedno, mada nije svejedno u jednom pogledu: proveri, da li smo zaista savladali otpor ili smo se predavali kolebljivom mastanju. Vidi L Etre et la forme autorke Zan Ers. Osim toga, vazno je samo koliku je ko "podigao prasinu" u svojoj oblasti, a ja sam, izgleda, napravio galamu, "nasumio" (rusko "sumjet"). "Zeleti, ciniti i minuti, a dalje je noc."

Zarobljeni um, bolan, pisan pod unutrasnjom prinudom, zacet je iz molitve. Da nije bilo moje poboznosti deteta odgajenog u katolicizmu, i sposobnosti za molitvu u zrelim godinama, ne bih opstao, propao bih deset puta. Na granici molitve, to jest, uz konciznu paznju, u vaznim trenucima zivota, spopadala me je neka vrsta retke, intuitivne vidovitosti, kada se za tren pojavljivala moja buducnost. Po Sartru, ko god zahteva da svemir bude zainteresovan za njegovo bice, to jest da njegovo vlastito bice ima metafizicku podlogu, pokvarenjak je (salaud). Jer, trebalo bi da postanemo svesni da je nasa podloga nistavilo, uslov nase apsolutne slobode. Posto sam verovao da imam mesto u bozjem planu i molio za sposobnost ostvarenja zadataka koji me cekaju, bio sam tipicni salaud.

Vitez koji je nevidljivo pasovao za borbu protiv lazova. U Zemlji Ulro galerija lica, od kojih je svako odredilo sebi mesto proroka - Svedenborg, Blejk, Dostojevski, Oskar Milos. I moja zalosna tolerantnost: i sta ako je ljudska slabost tako velika da ne mozemo nista da uradimo, ako ne ulivamo sebi veru u svoj izuzetan znacaj za covecanstvo: A ja, licno, kao autor Zemlje Ulro, zar nisam bio stitonosa proroka na belom konju, ako ne glasnik dobre vesti, onda bar ispravljac staza?

Nema sumnje da nauka i tehnika menjaju coveka iznutra, menjaju njegovu mastu. I zasto zatvarati oci i, uprkos ociglednosti, pretvarati se da drevni Rim jos jednom ne pada, ovoga puta ne paganski Rim pod udarcima hriscanstva, vec Rim Boga monoteista? Posto je to, a ne nesto drugo, priznata tema danasnje poezije na raznim jezicima, ovaj se konflikt ocigledno nalazi ispod samog praga opste svesti. Da li su oni, protivnici Zemlje Ulro, najavljujuci novu eru preporodjene maste, bili u pravu, ne znamo. Mozda ce ostati samo jedna, Crkva Nauke, i posle prelaznih kolebanja, vratiti se nacelno mehanicistickoj ortodoksiji. Ili ce se otvoriti nove perspektive, koje ni po cemu nisu slicne najavama onih proroka. Samo, sto o tome ne bi trebalo da razmislja pesnik koji pise na jeziku zemlje u kojoj su crkve pune.

24. IX 1987.

Grad dole kao umiven, sunce, leto.

Tu i sada - tamo i nekada. A ako ne bude vise nikakvog "tamo" i "kasnije"?

U svoje mane ubrajam to sto sam premalo ziveo "sada", zato moram da gledam pazljivo oko sebe ili da ponesem sa sobom (kuda?) secanje na pojedinosti ili da, izvan bilo kakvog "nosenja" (jer to je takodje pokret ka buducnosti), fiksiram sâm trenutak. Na primer, moji ukucani, te cetiri mlade zene, cije me prisustvo greje: Karol; Eva, koja sredjuje biblioteku; Meri, koja sredjuje korespondenciju; Anja, s cerkom Natalijom i muzem Markom, u kucici u vrtu. Privremeni krug ljudi - ali, proticu nedelje, meseci i cak se ne primeti kako prolazi godina, jedna, pa druga. Ta lica su najvise u polju moje svesti, zamisljam ih ovako ili onako, i podvrgao bih njihove slike umetnickoj obradi, za koju ipak sigurno necu imati vremena, jer to obicno dolazi sa velikim kasnjenjem. Ovde treba dodati da dozivljaj nekoga "sada", nepazljivo, uzgred, jos ne znaci da pod povrsinom nepaznje ne pada duboko, sto sam mogao empirijski da proverim.

Trenuci intenzivnih ljubavnih patnji. I cudno je da preko lektire Prusta imam volju da ozivljavam te trenutke. Muke Svanove ljubomore su u veoma velikoj meri i moje. Uteha je u tome sto se, potisnute, zaboravljene, vracaju za trenutak realne i dokazuju da mora da sam zaista jako voleo.

MILOS - O SEBI I EPOHI

Dnevnik je jedini knjizevni zanr u kome pisac moze da dozvoli sebi iskrenost: da otkriva tajne svog licnog zivota, da saopsti neke, dotle precutkivane, stvari, da prizna grehe... Citalac, pak, ima priliku da nekaznjeno zaviri u "intimne" stvari pisca. Izmedju njih se uspostavlja odnos "bliskosti", koji je ipak podredjen izvesnim knjizevnim pravilima.

Godina lovca je neka vrsta dnevnika, cudnog dnevnika, koji je sav okrenut proslosti, blizoj i daljoj. O sadasnjosti cemo naci samo poneku recenicu. Omedjeni datumima 1. VIII 1987. i 30. VII 1988, zapisi u njemu pravljeni su skoro iz dana u dan.

Milos voli da govori o sebi. U svojim esejima cesto pise u prvom licu jednine, a svoj zivot uzima za glavnu temu. Pa ipak, ni u jednoj knjizi do sada nije tako otvoreno govorio o svojim sasvim licnim stvarima: o svom braku, o svojim subjektivnim osecanjima i bolestima, o svojim slabostima i krivicama, o samoljublju i povredjenom ponosu... U njoj se nalaze vazne i sasvim beznacajne stvari, duboka zamisljenost i obicno posmatranje. To je knjiga o smislu i prolaznosti zivota, o evropskoj civilizaciji i sudbini Poljske, o pozivu pesnika, o poljskim i evropskim intelektualcima, o ljubavi i smrti..., ali i o cudu secanja koje spaja proslo sa sadasnjim, zivo sa mrtvim, daleko sa bliskim.

Naslov knjige, kao sto sam autor objasnjava u predgovoru, sadrzi u sebi dvojaku aluziju. Prva je na knjigu Godina lovca Janusa Korsaka (vise prirodnjaka nego pisca), neku vrstu "prirucnika za lov", a druga je metaforicna. Ona poziva na razumevanje pesnicke umetnosti. Pesnik je lovac, a njegova meta - svet koji vidi; "zivot sam posvetio pokusajima da ga recima uhvatim ili pak da ga recima pogodim" - kaze Milos u predgovoru.

Ovde objavljeni odlomci dnevnika prevedeni su iz: Czeslaw Milosz, Rok mysliwego, Krakow 1991.

Ljubica Rosic

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]