Broj 101-102
		U prvom licu

Andrej Kodresku

Adrijan: Pisci improvizuju revoluciju

Moj vozac, Petre, dobro je poznavao Adrijanovo susedstvo pored jezera. "To je zmijsko gnezdo", rekao je bez uvijanja. Petre je bio crnomanjasti mladic nestasnog osmeha i banditskih brkova. Bio je aktivan od samog pocetka revolucije. Organizovao je strajk taksista da bi sprecio clanove partije da ucestvuju na Causeskuovom mitingu 21. decembra. Zbog toga je bio otpusten na licu mesta. Ponovo je primljen na posao sutradan kada je postalo ocigledno da ce taj miting, u stvari, biti i kraj Causeskuovog rezima. Koristio je svoj taksi da prebacuje demonstrante na linije fronta. Kada su armijski tenkovi krenuli na demonstrante, on i njegove kolege taksisti napustili su svoja vozila da bi ih upotrebili kao barikade. Radio je za Ej-Bi-Si Njuz od prvog dana. Sada je ponosan, kaze, sto radi za mene. Odbio je moju napojnicu i nije hteo da uzme cigarete. "Ja ovo radim za svoju zemlju", rekao je. Verovao sam mu. Vozio je daciju sa nalepnicom Ej-Bi-Si Njuza na desnoj strani vetrobranskog stakla. I on je, takodje, vozio brzo i nepazljivo po snegu.

"Svaki rumunski vozac zamislja da je Mario Andreti", rekao mi je Robin.

Vec je pao mrak a od sest sati je na snazi bio policijski cas. "Vas prijatelj Adrijan", rekao je, "zivi u kraju gde su nekada stanovali mnogi pripadnici Sekuritatee. Mora da je vazan covek". Nije me uzbudila ni njegova primedba ni njegova lukavost. Danas se nije blagonaklono gledalo na ljude koji su bili "vazni" u jucerasnjoj Rumuniji. "On radi na televiziji", rekoh mu. To je umirilo Petra pa je nastavio da mi govori o svojoj ulozi u bici za televizijsku stanicu. Prica je bila dobra i zamalo da ne primetim da smo usli u podzemni prolaz ispod ulice. Ali video sam male prozore sa resetkama u zidu sa moje desne strane. Onda sam cuo pucnje: dum... dum... dum... dum, cetiri ili pet puta zaredom, iz malog automatskog oruzja. Petre dade gas i mi pobegosmo. Nisu nas pogodili.

"Ovo je prvi put za dva dana", rece Petre. "Mora da je zbog nalepnice Ej-Bi- Sija!"

Na povratku smo isli iznad ulice i Petre je krpom prekrio nalepnicu Ej-Bi- Sija. Bio je to dan za pamcenje. Bio sam na nisanu u svakom smislu. Prvo na nisanu Rumunske televizije, zatim na nisanu Ej-Bi-Sija i sada na nisanu nekog revolverasa. Prokletstvo pesnika u revoluciji sastoji se u tome da iskusi sva znacenja reci.

Adrijanova zena, Beti, cekala nas je na zaledjenoj raskrsnici svog stambenog bloka ispod znaka na kome je pisalo: STANARI BLOKOVA 5-56 PODRZAVAJU FRONT NACIONALNOG SPASA! Malo se ugojila ali se nije mnogo promenila. Imala je iste crne oci spremne da namignu i ponosito drzanje. Srdacno me je pozdravila. Znao sam Beti jos dok smo bili deca. U stvari, ona je bila prisutna u jednom od sustinski vaznih i simbolicnih trenutaka u mojoj mladosti. Poceo sam da pisem poeziju sa trinaest godina. U sesnaestoj sam osecao da pripadam posebnoj rasi ljudi koji su, u stvari, krilati konji. Nosio sam svoju svesku sa pesmama svuda, od kafea do kafea, umorno je treskajuci o mermerne ploce na stolovima. Bio sam u isto vreme Rembo, Bodler, Eminesku i Tristan Cara. Ali, jos nisam bio otkucao svoje pesme na masini. Nista nije znacilo biti genije koji pesme pise rukom u Sibiju, malom provincijskom gradicu na periferiji bivse Austrougarske imperije, i ja sam verovao da nikada necu prevazici to ogranicenje ako svoje pesme ne otkucam na masini. Moj prijatelj Adrijan, koji je takodje bio pesnik, i deset godina stariji od mene, imao je pisacu masinu. Imao je isto tako koznu jaknu i tajanstveni posao, sto me je podsecalo na mog tajanstvenog oca. Njegova pisaca masina je predstavljala mocan predmet. Sve pisace masine u Rumuniji bile su registrovane u policiji. Tako je moglo da se utvrdi odakle potice nelegalni materijal. Ja sam Adrijanu umisljeno i izokola nagovestavao da je mozda doslo vreme da mi dozvoli da otkucam svoje pesme na staroj Andervud masini. U tome nije bilo niceg licnog, razumete, ali sudbina rumunske knjizevnosti je bila u pitanju. On je jednog dana shvatio mudrost moje zelje i ostavio me samog sa njegovom pisacom masinom. Nameravao sam da prekucam sve pesme iz moje sveske koja se vec raspadala. Ali bas kada sam savio prste, zacu se kucanje na vratima. Otvorio sam ih i video dvadesetdvogodisnju Beti sa kartonskim braon koferom. Ona je, cini mi se, upoznala Adrijana u vozu i on joj je rekao da dodje da ga poseti kad se nadje u velikom gradu. I dosla je, s maramom na glavi, i krupnim crnim ocima.

Rekao sam joj da se oseca kao kod kuce i nastavio svoj vazni posao.

Medjutim, nikako nisam mogao da se koncentrisem. Svaki put kad bih uspeo da otkucam neku rec, krisom bih bacao pogled na devojku koja je lezala na krevetu s rukama ispod glave i posmatrala me. Grudi su joj se dizale i spustale u ritmu disanja a ne u ritmu mog kucanja, mada sam u pocetku zaista pokusavao da ih uskladim. Moja buduca licnost formirala se u borbi izmedju moje zelje za kucanjem koja je jenjavala i moje sve jace zelje da dodirnem njene grudi. Izgledalo je da nisam jos spreman da predjem put od sanjalacke intimnosti rukopisa do metalne odgovornosti javne reci. Izgledalo je, isto tako, da jos nemam dovoljno hrabrosti za skok na Betine grudi. S druge strane, mozda bih i skupio hrabrost da Adrijan nije dosao. Zatekao me je okruzenog mojim rukom ispisanim pesmama razasutim po podu dok je njegova buduca zena spavala na krevetu. Pisaca masina je bila netaknuta, kao i Beti.

Kasniji pokusaji u kucanju te godine bili su isto tako bezuspesni jer sam svaki put kada bih dotakao dirke naprezao sluh ocekujuci da cujem kucanje na vratima. Tek kada sam otisao iz Rumunije mogao sam da sedim za pisacom masinom i jednostavno kucam, kao da je to normalna stvar. Ali tada su se stvari vec promenile. Dopadao mi se bucni stakato modernog americkog nacina zivota. Voleo sam polet Njujorka nalik na rad pisace masine i njegove uzurbane stanovnike koji su mi licili na njene ludo zaigrane dirke na ogromnoj, sjajnoj tastaturi. Amerika se kretala brzinom svojih tastatura. Poceo sam da pisem direktno u masinu. Kucanje na vratima, kada ga je bilo, nije mi remetilo koncentraciju. Naprotiv, to uzbudjenje mi je bilo podsticaj da se vinem u vise sfere kucanja na masini. Kad god bih pomislio na moju zalosnu Rumuniju, setio bih se registrovanih pisacih masina, zabranjenih masina za kopiranje, zemlje gde se pisanje smatralo opasnijim od bombi, zemlje tuge, tisine, pisanja rukom i stidljivosti genijalnih decaka.

Sada sam opet tu, u revoluciji koja slama svu tu tisinu, u zemlji kojoj ce uskoro biti potrebno sve tehnolosko znanje moje nove domovine da bi stigla u dvadeseti vek, i tu je Beti, malo krupnija, ali jos uvek dobro znana.

Uhvatila me je podruku i povela pored redova i redova predvorja i stambenih blokova. U ovom kraju zive pripadnici srednje klase. Izmedju zgrada se nalaze mali parkovi dok je veliko jezero na spoljnoj ivici naselja.

Adrijanova stara majka me se setila. Ona zivi sa njima kao i njihova dvadesetsestogodisnja cerka, koja je bila beba kada sam otisao. Ona je sada inzenjer racunarske tehnike i radi u jednom od najuglednijih instituta u Bukurestu. Sedeli smo u dnevnoj sobi i nazdravljali nasem ponovnom susretu. Sobom je dominirao veliki televizor. Ja sam zarko zeleo da cujem sve sto im se izdesavalo u zivotu tokom proteklih godina, narocito one intimne pojedinosti koje se pricaju samo prijateljima, ali nisam znao odakle da pocnem. Adrijan mi je pokazao izvestan broj zbirki pesama koje je objavio u to vreme i ispricao mi o nekoliko neobjavljenih rukopisa, narocito o njegovom "dacijskom" romanu koji su zaplenili cenzori. Dao sam mu jednu od mojih knjiga poezije. Onda smo zacutali. Adrijan je oduvek bio prilicno uzdrzan, ali nije samo to bilo posredi. Ja sam prekrsio pravilo lepog ponasanja jer sam prvo otisao da ga posetim na televiziji a ne kod kuce.

Zaboravio sam kako su Rumuni osetljivi kada su maniri u pitanju, sto je bila cinjenica koju su moje kolege sa medija u potpunosti prenebregle. Zbog toga nije bilo cudno sto su ih smatrali za neotesane Amerikance, ali od mene su ocekivali da se ponasam drugacije. Rakija, zdravice i pozdravi isli su pre uspomena, uspomene pre politike a politika pre posla. U tom pogledu postojao je gvozdeni redosled. Do tada je moj rumunski jezik odgovarao zadatku prevodioca. Nisam imao vremena da, u zestini intervjua, razmisljam o recima. Ali ovde, medju prijateljima, bilo je drugacije. Osecao sam da se izrazavam izvestaceno, da bespomocno trazim reci, da ne umem da iskazem ono sto mi je na umu. Ponekad sam prevodio recenice koje sam prvo smisljao na engleskom, ali Adrijan mi nije priskakao u pomoc. Izuzetno su me zanimale zene u njegovoj porodici, pa sam svoja zapazanja upucivao njima, zenama iz tri razlicite generacije. Bas kada sam zahvaljujuci toploti koju je u meni proizvela rakija, Betinoj zivahnosti, cerkinoj radoznalosti i bakinom bezubom osmehu poceo da se osecam kao kod kuce, Adrijan je rekao: "Doci ce jedan moj rodjak. On je veliki radikal. On smatra da bi odmah trebalo da uvedemo kapitalizam. On hoce da razgovara s tobom." To mi se uopste nije svidelo. Ono sto mi je najmanje bilo potrebno posle toliko dana provedenih u politickim razgovorima bio je covek sa misijom.

Bio sam u pravu. Adrijanov rodjak je bio napadan i uobrazen. Naterao me je da stavim kasetu u moj mali kasetofon i sledecih devedeset minuta je meni i svima ostalima dosadjivao pricom o svojim podvizima za vreme revolucije, u sta je spadalo pracenje velikog broja uzasnutih zena do njihovih stanova i njihovo smirivanje cemu je prethodila njegova verzija rumunske istorije, njegovo misljenje o Velikom Ronaldu Reganu i drugim opstim i bezlicnim temama. Uspeo sam da izmenim nekoliko pogleda punih razumevanja sa Beti tokom monologa radikalnog rodjaka, ali to je bilo i premalo i previse. Nekoliko puta su se Beti, njena cerka ili baka uzalud usprotivile tom dugackom govoru.

Cak je i Adrijan, kome je, na kraju krajeva, postalo neprijatno, pokusao da presece tu perjanicu od reci koja se nevazno dizala u bukurestansko vece. Ni on nije uspeo. Tako se Adrijan - pompeznim govorom svoga rodjaka - osvetio meni sto sam ja njemu prethodno doveo novinare. Vratio mi je milo za drago: moj stranac protiv tvojih stranaca. U tom krugu, sa ljudima koji su se isprecili izmedju nas, mi nismo uspeli da se pronadjemo.

Bilo je prilicno kasno kada sam se oprostio od njih. Beti mi je dala malu plasticnu kutiju sa dve lutke u rumunskoj narodnoj nosnji. Ja sam im potpisao svoju knjigu. Dve lutke u plasticnoj kutiji bile su obucene kao da idu na neki od Causeskuovih mitinga i ja sam se pitao da li je to tipican poklon koji se nekada davao strancima kada bi posetili televiziju. Ili su, mozda, predstavljale nas, prerusene i oprezne, ukocene pri ponovnom susretu. U svakom slucaju, zbunjenom rodjaku koji nije uspeo da zavrsi svoju pricu - ona bez sumnje nije ni imala kraj - nije bilo jasno zasto sam mu rekao, odlazeci, da treba da otkuca svoju pricu na staroj Andervud masini. Beti je razumela. Cak mi se ucinilo i da je Adrijan shvatio.

Na povratku sam sve vreme razmisljao o svom prijatelju Adrijanu, televizijskom birokrati. Podsetio me je na trojicu arhitekata koje sam upoznao tog jutra. Sva trojica su bili bogati ljudi u starom rezimu. Oni su se verovatno poznavali s obzirom na drustvene okolnosti. Njihova imena su nesumnjivo bila poznata telefonskoj centrali u hotelu "Interkontinental". Sta li ce biti sa tom starom, medjusobno povezanom inteligencijom?

Adrijan mi je bio prijatelj, ali se nikada nisam divio njegovom pisanju. Neki pesnici u Rumuniji imaju skoro status bozanstva. U opstoj korupciji Causeskuovog rezima, samo su pisci a posebno pesnici ocuvali svoj integritet. U izvesnom smislu rumunska knjizevnost je bila jedna od najkompleksnijih na svetu. Ona je imala, pored jezickog naboja, misiju humanosti i bila je u sustini disidentska. Bilo mi je cudno sto se ljudi i danas dive piscima kojima sam se ja divio pre dvadeset pet godina. Cak se i Adrijan, u svoj svojoj pretencioznosti, odnosio s velikim postovanjem prema knjizevnim kriticarima kao sto su Nikolae Manolesku i Eudjen Simjon.

Lezeci na krevetu u "Interkontinentalu", pokusavao sam da u mislima stvorim sliku buduce Rumunije. I nisam uspeo. Bilo je ljudi koji su imali moc, znanje i veze i koji su posmatrali oluju sa zasticenih pozicija iznad oblaka. Daleko ispod njih batrgale su se gladne i ogorcene mase zahtevajuci bolji zivot.

Izmedju ta dva udaljena sloja, studenti, pesnici i mladi poslenici revolucije bili su zauzeti cepanjem starih znamenja, isticuci nove divne vizije demokratije na gole zidove zlokobnih zgrada spavaonica. Plasio sam se za njih.

Rano sledeceg jutra - nisam uspeo da odspavam vise od jednog sata i poceo sam da licim na uklete, neobrijane bukurestanske radikale - otisao sam u Udruzenje knjizevnika u Kalja Viktoriej da razgovaram sa Mircom Dineskuom.

Udruzenje knjizevnika se nalazilo u luksuznoj zgradi u francuskom stilu sa fin- de-siècle enterijerom. Stepeniste od kovanog gvozdja i mesinga zavijalo je elegantno ka gornjoj rotondi, gde su visoka tapacirana vrata ukrasena mesingom vodila u zvanicne prostorije. Vratar je nosio uniformu koja je bila isto toliko kitnjasta kao i vrata ispred kojih je stajao.

Setio sam ga se! Pre dvadeset sest godina kada sam bio veoma mlad i gladan pesnik, zanosio sam se suludom idejom da dodjem u Udruzenje sa sacicom svojih objavljenih pesama i glavom u kojoj je bilo jos milion nenapisanih, ne bih li dobio besplatan obrok u restoranu Udruzenja. Taj covek je odlucnim mrstenjem svojih bujnih obrva smesta stavio tacku na moju drskost.

I evo, vratio sam se, sada kao Amerikanac, i dolazim kod predsednika Udruzenja knjizevnika, Mirce Dineskua. Ocistio sam svoje cizme od snega na orijentalnoj gvozdenoj sipci. Iza mog starog nemezisa stoje trojica mladih vojnika sa mitraljezima. Jedan od njih bucno ubacuje metke u sarzer. "Evo, vratio sam se", rekoh, "i zelim da vidim gazdu"! Stari covek me je pustio da udjem, ali mogao sam se zakleti da je vremesni generalisimus bio nepoverljiv.

Ne prema meni kakav sam sada, vec prema meni kakav sam bio.

Dok sam se peo uz metalno stepeniste, pitao sam se koliko li je gazda stari lisac video kako dolaze i odlaze.

Dinesku - onizi, energicni covek retke kratko podsisane kose - saopstio je naciji da je tiranin pobegao. Podseca me na Napoleona. Odmah posle revolucije naimenovan je za privremenog predsednika Udruzenja knjizevnika.

Njegova poslednja knjiga, "Smrt cita novine", stampana je van Rumunije jos za vreme diktature. Oznacen kao disident, proveo je poslednje dve godine pred revoluciju u kucnom pritvoru.

U Dineskuovoj kancelariji vladao je haos. Neki ljudi su diskutovali po uglovima salona. Ana Blandijana je takodje bila tu i ja sam bio ocaran sto je vidim. Upoznao sam je kada jos nisam imao ni sedamnaest godina. Ona je tada imala dvadeset ili dvadeset jednu i izgledala mi je starija i mudrija - a i neverovatno lepa - kao stvorenje s druge planete. Njena prva knjiga pesama, "Prvo lice mnozine," bila je otkrovenje za moju pesnicku generaciju, prvu generaciju koja je probila olovno nebo staljinizma sredinom sezdesetih.

Rodom iz Transilvanije kao i ja - rodjena je u Temisvaru 1942 - bila je olicenje revolucionarnog idealizma. Jos uvek je bila lepa. I srdacna.

Pozdravili smo se uz obostrani izliv emocija. Neko mi je doneo soljicu espresa. Kitnjasti ambijent nije bio u skladu sa revolucionarnom atmosferom, na sta sam ljubazno skrenuo paznju Dineskuu, sto ga je ocigledno rastuzilo.

"Dobro", rekao je. "Ti mislis da bi trebalo da zivimo u pecini?"

"Primamo te u clanstvo Udruzenja knjizevnika", rece Blandijana, "i kazi Dorinu Tudoranu" - uglednom rumunskom disidentu koji sada zivi u Sjedinjenim Drzavama - "da se i on vrati"!

"Tako je." Dinesku klimnu glavom drzeci slusalicu zaglavljenu pod bradom.

Dok sam pijuckao kafu Ana mi je pricala kako su je vojnici trijumfalno uneli u Radio-stanicu. Tu sam pricu vec znao, ali je iz njenih usta ona zvucala neverovatno zivopisno. "Neko dete je cak znalo jednu moju pesmu; onu sto pocinje recima: "Volela bih da sam pastirica pahuljica"." I ja sam znao tu pesmu:

Volela bih da sam pastirica pahuljica

Volela bih da cuvam velika snezna jata

Koja cu morati da vodim po sirokom nebu

I odande ih vratim belja i cistija.

Dinesku je vikao u slusalicu na nekoga iz vlasti koji nije shvatao da, zaista, Udruzenje namerava da postane potpuno nezavisno, da se samo izdrzava, objavljuje svoje knjige i nezavisni list. Funkcioneru s druge strane zice ocigledno nije bilo jasno kako to uopste moze da se ostvari, niti cak odakle treba poceti, ali na kraju je popustio. To nije bilo jasno ni Dineskuu, koji je, posto je tresnuo slusalicu, pokusao da nam objasni, siroko se osmehujuci i otkrivajuci mestimicni nedostatak zuba, da bi i on mnogo voleo da zna sta je potrebno imati za jedan nezavisni list. Ja sam poceo da pravim spisak i da sa uzivanjem pisem njegovim Mon Blan nalivperom, masinom za pisanje koja ima zlatni vrh. Potrebni su kompjuteri, daktilografi, montazni sto za prelom, diskete, papir, softver, programeri. "Eto vidis kako i ti radis za revoluciju" - naceri mi se Dinesku - "a to je moje nalivpero". Naravno, zamalo da ga stavim u dzep svoje kosulje.

Raznorazne diskusije u sobi vodile su se oko do tada nepoznate situacije za Udruzenje - dobijanja novog, nezavisnog statusa koji je morao da se stvori edz nihilo. Kada su u sobu usla dvojica postarijih urednika zamazanih mastilom i u dzemperima sa rupama - kao iz viktorijanskih pisarnica - Blandijana ih je ljutito upitala kako je moguce da je covek koji je bio jedan od najvernijih Causeskuovih lakeja naimenovan, tog istog dana, za direktora rumunske novinske agencije Adjerpres. "Ne mogu da verujem", prasnula je. "Taj covek je sedeo s Causeskuove desne strane na svakoj zvanicnoj svecanosti!"

"On je iz protokola, a ne iz Sekuritatee", rece jedan od krotkih mastiljavaca.

Potom je usledila opsta diskusuja u kojoj se govorilo, kukumavcilo i proklinjalo ponovno pojavljivanje partijskih politikanata na vaznim polozajima. Ja sam im ispricao kako sam upoznao trojicu zlih klovnova arhitekture. Izgledalo je da drzavni aparat ponovo svuda pocinje da funkcionise. Novopeceni disidenti (Rumuni su ih zvali de-azi de dimineata, sto znaci rodjeni ovog jutra) nicali su kao pecurke posle kise. Busali su se u prsa u javnosti i na televiziji, tvrdeci da je u njihovim grudima bilo zakljucano, nikom znano osim Bogu, njima samima i clanovima njihove najuze porodice, mnogo negativnih osecanja prema Causeskuu.

Dineskuova kancelarija bila je revolucija u malom. U svakom trenutku se dogadjalo nesto neocekivano. U toku sledecih trideset minuta, Dinesku i Blandijana su preko telefona diskutovali sa raznoraznim nevidljivim funkcionerima o znacenju demokratije, o potrebi za hartijom, o tome da li drzava treba da odrzava u zivotu stare komunisticke listove, o sazivanju kongresa knjizevnika, o staljinistickom uredniku koji je organizovao ulicne demonstracije u znak protesta zbog gubitka svog lista, kao i o nizu drugih, manje velicanstvenih stvari poput cuvanja dece i kilograma pomorandzi. Brdo teleksa koji su pozivali na okrugle stolove i drzanje govora u inostranstvu lezalo je na Dineskuovom stolu. "Mi sada ne mozemo nikuda da idemo", uzviknu on. "Ako odemo makar na jedan sat, oni ce nam ukrasti nasu revoluciju!"

Opet je bio tu, taj strah da ce se nekim prljavim trikom obesmisliti sva prolivena krv. To sam stalno slusao od jutros. Neresena pitanja zanemarena u zestini bitke izbijala su u prvi plan. Sta je sa hiljadama ljudi iz Sekuritatee koje je, navodno, uhapsila vojska? Gde su oni? Kada ce poceti sudjenja? Razgovor se uvek vracao na dogadjaje iz decembra. Tesko je bilo poverovati da je proslo samo trinaest dana od kako je svrgnut diktator. Ali neka pitanja su se uporno nametala. Postojala je sumnja - vise ili manje artikulisana - da su se u decembru dogodile dve stvari: revolucija i drzavni udar. Revolucija je bila spontana, dok je udar bio planiran. Predsednik Fronta Ilijesku, predsednik vlade Roman, covek za sve Brukan, potpredsednik Mazilu, general Stankulesku i mnogi drugi pojavili su se isuvise brzo na celu narodne pobune. Svi su oni bili prisutni u odsudnim trenucima - u sedistu Komunisticke partije 21. decembra i na televiziji te iste veceri. Celo rukovodstvo je kompleksnim i tajnim nitima bilo povezano sa Komunistickom partijom. Ali ako su ti ljudi zaista kovali zaveru protiv Causeskua, sta ih je sprecavalo da to svima kazu?

Sta su jos uvek krili? Niko od prisutnih nije verovao da je narodna revolucija zbacila Causeskua. Onima koji su imali dovoljno sluha da je pripreme mogao je samo da poraste ugled. "Mozda je", zapoce Blandijana, "narodna revolucija iznenadila njene planere... iako je dobro posluzila njihovim ciljevima. Drzavni udar mozda ima za cilj da ustolici novu komunisticku huntu umesto prethodne". To je bila hrabra tvrdnja. Za trenutak je zavladao tajac. Tada sam prvi put cuo jednu tako ubedljivu pretpostavku koja je bacala sasvim drugaciju svetlost na sve brojnije misterije skorasnjih dogadjanja. Nagadjanja su se umnozavala iz dana u dan, pa je uskoro svaki Rumun imao svoju omiljenu teoriju.

Knjizevni kriticar Nikolae Manolesku imao je jednu od najsumornijih: "Mi smo mislili da ucestvujemo u revoluciji... ali smo, u stvari, bili uhvaceni u unakrsnoj vatri izmedju dve bande Sekuritatee." Ja sam odbio da mu poverujem. Pomisao da je ta lepa revolucija sa svim svojim mucenicima bila ukradena isuvise me je razljutila. "Mozda ja gresim", nevoljno dopusti Manolesku, "ali jedna stvar je izvesna. Rumunija ubrzano postaje kriminalni roman bez zapleta".

"Ali ja se nisam vratio da procitam roman", uzviknuo sam. "Rumunija je sada pesma, a ne roman!" Manolesku me je lukavo posmatrao. Uostalom, on je bio knjizevni kriticar, prozni pisac. Ja sam pesnik. Nema nikad kraja ni spekulacijama ni zanrovskom rivalitetu. U ovom trenutku, bez obzira na to sta je istina, mladi cuvari revolucije sede u kancelarijama medija, u fabrikama, tako da ministarstva nemaju izbora nego da ostanu budna. Njihov zestoki mladalacki revolt morao je da nadjaca strpljenje birokrata i stvarni ili zamisljeni jaz izmedju raskinutih saveza i izdaja. Ja sam, naravno, znao da je to vrlo tezak zadatak na Balkanu, koji nije poznat po trajnosti svojih idealizama. Posle svake revolucije (i ne samo na Balkanu) birokrati bi se pojavljivali, ostrili olovke i pocinjali svoj posao iz pocetka. "Birokratija", govorio je Kafka, "pravi okove za napaceno covecanstvo".

Posao mojih kolega pisaca ovde bio je da improvizuju svoju revoluciju sto je moguce briljantnije, tako da povratak nazad ne bude moguc. Mogao sam da cujem kako im srce lupa od napora, od euforicne nesanice i brige. Poruka odozdo najavila je coveka sa rukopisom pesama koje je napisao u zatvoru. "O, dosta mi je politike", rece Blandijana. "Zelim da govorim o poeziji!" Ali bilo je jasno da u svemu ovome uziva. Ovo jeste bila poezija, velika revolucionarna poema improvizovana u hodu, senzualna, strasna i nadahnuta pesma, bas kao jedna od Aninih.

Sasvim je suprotno bilo sa hiljadama drugih pesama koje su pisale armije zvanicnih piskarala u kojima su se do gadjenja ulagivali Causeskuu i koje su se slivale neprocitane sa naslovnih strana novina. Neki od njih su brzo promenili rime da bi umesto diktatora slavili revoluciju, ali su (bar do sada) docekivani s nevericom i podsmehom. Njihovog znamenitog predvodnika, dvorskog pesnika Adrijana Pauneskua, zamalo nije lincovala razjarena gomila koja je pamtila njegove udvoricke stihove. On je, bezeci, pokusao da preskoci kapiju Americke ambasade, ali je bio isuvise debeo. U poslednjem trenutku uhapsila ga je patrola rumunske policije i tako mu spasla zivot. Upoznao sam Pauneskua 1965, pre nego sto sam otisao iz zemlje. Tada jos nije bio dvorski pesnik, ali je koristio svoj dar za visokoparno i bombasticno izrazavanje da bi impresionirao devojke u jednoj kafanskoj basti gde smo pili. "Pijmo za vino i veritas!", secam se kako je vikao. Cak i tada sam sumnjao da ima mnogo veritas-a pod uticajem vina. Ali on je nekada bio veli-kodusno i nehajno stvorenje koje je odavalo sirovu energiju poezije i mladosti i bilo mi je zao kada sam video dokle je dogurao i kako je nisko pao zbog te svoje prirodne snage. Ta mi pomisao pricinjava bol jer mi se cinilo - bar na pocetku 1965 - da praksa pisanja ovestalih fraza u slavu traktora i komunistickih vodja pripada proslosti i da je umrla sa Staljinom. Kako sam se samo prevario! "Njegovo ime daje slast recima", glasio je jedan panegirik posvecen Causeskuu, napisan ubrzo po njegovom usponu. "On je vizionar koji zarko ljubi rodnu grudu", pevao je pomalo cudnovato drugi. Paunesku je poceo da predvodi ogromne nacionalisticke mitinge skandirajuci: "Causesku! Rumunija! Rumunija! Causesku!", dovodeci masu do pomame svojim gromopucateljnim stihovima.

Cudan odnos koji postoji izmedju pesnika i tirana vredelo bi istraziti. U mnogim slucajevima dvorski pesnici poput Pauneskua davali su legitimitet tiraniji skrivajuci surovu stvarnost pod plastom sentimentalnih klisea. U isto vreme, neki od najvecih disidenata u Istocnoj i Srednjoj Evropi bili su pesnici koji su sada clanovi novih revolucionarnih vlada. Razlika medju njima nije bila samo u talentu, jer ga ni neki od liricara beskicmenjaka nisu bili liseni. Razlika je bila fundamentalne prirode i ticala se sustinskog poimanja dobra i zla. Kao mlad pesnik 1965. godine, ja sam svakako krenuo putem koji je vodio u nevolje ili, u najmanju ruku, u rumunsku armiju, jer ne samo sto nisam zeleo da pisem peane nasem vodji, vec sam napisao nekoliko vatrenih manifesta u kojima sam zahtevao trenutno uvodjenje nekih sloboda. Causeskuovi zahtevi da se poezija pise njemu u cast, a kasnije u cast njegove zene, trebalo je da svetu budu signal da je taj coveculjak, koji ce kasnije izigravati - i to sa velikim uspehom - svetskog drzavnika, vec sredinom sezdesetih zapoceo proces koji ce od njega napraviti kralja. Pesnici su seizmografi, ali ko njih slusa? Vecina rumunskih pesnika je ili zgadjena ostala izvan politike ili su postali disidenti i prognanici. Na jednog od njih, Marina Soreskua, motrila je Sekuritatea, a pretili su mu smrcu samo zato sto je neka njegova knjiga bila pronadjena u centru za transcendentalnu meditaciju, koja je bila protivzakonita delatnost u Rumuniji.

Druge kazne za nedozvoljene misli bile su jos uzasnije. Mnogi pisci na koje se sumnjalo da su disidenti dobijali su poziv od Sekuritatee da dodju na sastanak sa izvesnim pukovnikom. Kada bi dosli u sediste tajne policije, odveli bi ih u praznu cekaonicu. Posle nekoliko sati neko bi dosao da im kaze da je pukovnik zauzet i da se sastanak odlaze. Mnogi ljudi su ovakve dogadjaje pripisivali psiholoskom zastrasivanju. Medjutim, sest meseci ili godinu dana kasnije mnogi od pozvanih u sediste Sekuritatee razboljevali su se od raka.

Dijagnoza je otkrivala velike i neobicne tumore. Rak je privatna stvar koja lomi ljude. Malo je ko od tih pisaca dovodio u vezu svoju posetu Sekuritatei sa svojom razarajucom bolescu. Mihail Jon Pacepa, sef rumunske tajne policije, prebegao je na Zapad 1978. godine. On je otkrio da postoji program za ubijanje protivnika rezima smrtonosnim dozama radijacije. Soba u kojoj su pisci cekali nevidljivog pukovnika bila je opremljena kobaltnom aparaturom koja ih je ozracivala. Zlo seme takve ideje moglo je da nikne samo u dubokoj tmini uma vizantijskog tiranina. Causeskuova vizija je prekoracila vreme. Revolucija je sada poremetila sva pesnicka ostrvca, bilo da su ogradjena bodljikavom zicom cenzure i straha bilo da su posvecena obozavanju diktatora, pa je buducnost neizvesna. Ni mrtvima nije laka zemlja. Prica o pomirenju je jos uvek deo euforije koja brzo jenjava.

"Ljudi zele da padne krv", rece Dinesku zamisljeno, aludirajuci na demonstracije koje su se odrzavale tog istog dana i na kojima se zahtevalo ponovno uvodjenje smrtne kazne, koju je Front nacionalnog spasa ukinuo posle pogubljenja Causeskuovih. "Trebalo bi da im oprostimo", rece on teatralno. "Mi bismo mogli", rece Blandijana ironicno, "ali kako da nateramo njih da oproste"? Autorka "Prvog lica mnozine" bila je majstor za upotrebu zamenica.

"Plasim se da ne skliznemo u anarhiju", rece jedan od dvojice mastiljavih urednika.

Ali anarhija i kreativnost cesto idu ruku podruku, a ovo je revolucija kojoj su potrebni svi kreativni ljudi koje moze da okupi da bi pobedila uprkos inerciji, paranoji i zaverama skovanim u palatama i tunelima.

Posto sam se oprostio od njih, stavio sam ruku u dzep i iz njega izvadio apel koji sam primio prethodnog dana od troje simpaticnih mladih ljudi. "Mi, rumunsko drustvo joge, molimo sve jogi-grupe u svetu da nam pomognu... Nas su hapsili, tukli i proganjali..." Prosao sam pored vratara i pokazao mu znak "V". On nije reagovao. Ovo nije anarhija, starce. Ovo je izlazak ljudi iz mraka, ljudi koji su u njemu toliko dugo drzani da je neverovatno da su uop- ste zivi. Ti bi bez sumnje zaustavio ove jogije na vratima, ali bi ih Dinesku i Blandijana, verujem, pustili gore. Ne samo da je moguce upravljati zemljom uz pomoc pesnika, nego je cak neophodno.

Na povratku u "Interkontinental" Petre je zaustavio kola nasred ulice. "Slusaj", rekao mi je vidno uzbudjen. "Ja imam cetrdeset godina i nikad nisam cuo ovaj zvuk!" Slusao sam. Crkvena zvona u Bukurestu zvonila su jasno i glasno prvi put posle cetiri decenije. Dok smo se probijali kroz sneg, razmisljao sam o tih cetrdeset godina tisine. Bez zvona, bez glasnog govora, bez gubljenja kontrole, bez gneva. Svih tih godina Rumuni su bili nacija saptaca, ljudi zakopani duboko pod sneznim nanosom straha.

Po povratku u Nju Orleans, sestog februara, predao sam apel jogija Alenu Ginzbergu, koji je obecao pomoc. Alen mi je rekao da je upravo primio poziv od predsednika Havela da se vrati u Cehoslovacku. Studenti su 1968. godine izabrali Alena Ginzberga za Majskog kralja, sto je bila velika ceremonijalna cast koja mu je davala pravo da cele noci luduje. Sto hiljada studenata paradiralo je ulicama starog dela Praga pevajuci i ludirajuci se sa svojim kraljem pesnika koji je na glavi imao lovorov venac. Kada se "kralj" ujutru vratio u svoj hotel posle terevenke, docekala su ga dva pripadnika tajne policije koji su zaplenili njegov dnevnik i odveli ga na avion za London. Maja meseca predsednik te iste drzave licno mu je vratio ukradeni dnevnik. Ljudi na vlasti ne bi trebalo da potcenjuju pesnike. S druge strane, covek se mora dobro paziti onih koji mrze i mlade i ucenost. Savezi koji su se spontano stvorili izmedju studenata, radnika i vojnika u zaru revolucije mozda ce se raspasti kada ponovo pocne da se primenjuje stara taktika manipulacije i zastrasivanja u sprezi sa ozlojedjenoscu radnicke klase prema privilegijama i umu. Na transparentu nosenom na jednom od prvih mitinga podrske Frontu nacionalnog spasa, odrzanom 16. januara, koji su navodno organizovali rudari, pisalo je: DOSTA SMO MISLILI, HAJDE DA RADIMO! To je tako zastrasujuca ideja da mi i sama pomisao na nju ne dozvoljava da ponovo zaspim.

Andrej Kodresku (Andrei Codrescu) rodjen je u Rumuniji, iz koje je, sa nepunih dvadeset godina, pobegao 1965. Danas zivi u Nju Orleansu, predaje na univerzitetu, pise eseje i poeziju, i pojavljuje se kao radio-komentator. Tekst koji donosimo je poglavlje iz njegove knjige The Hole in the Flag, New York 1991.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]