Broj 101-102
		Knjizevnost u svetu

Pavel Huele

Odavno je odavala utisak neuravnotezene osobe, ali sam ipak bio potpuno zatecen naglim izbijanjem i brzim napredovanjem njene bolesti.

Mina je dolazila sve cesce i, puseci cigaretu za cigaretom, znala da govori neprekidno dva, tri sata. Teme monologa su se vrtele oko detinjstva, neopazeno su prelazile na oblast verskog zivota, da bi se na kraju, sa neumitnom doslednoscu, kretale mracnim hodnicima Erosa.

Mina se plasila osude. Bog, koji je vrebao svaki njen pogresan korak, svaki njen posrtaj i pad, taj Bog je bio okrutan i osvetoljubiv. Znao je da kaznjava, ali oprastao nije. Osudjivao je, ali nije znao da voli. Iako je bio Tvorac, najavljivao je unistenje i smrt. Mina se takvog Boga plasila i u toj njenoj bojazni prepoznavao sam strah petogodisnje devojcice koja, probudjena usred noci, vidi svog oca kako pijan, psujuci, pesnicama udara njenu majku.

Nisam se osecao pozvanim da je ubedjujem ili objasnjavam. Minino detinjstvo, taj daleki period, u koji je monolog cesto uranjao, kao da hvata dah, bio je za mene udaljena i nepoznata oblast, iako se Mina rodila i prvih dvadeset godina svog zivota provela u istom kraju kao i ja. Gradic u Sljonsku, smesten blizu nemacke granice, pomaljao se iz njene price kao neko egzoticno ostrvo. Muskarci su tamo umirali brzo, po pravilu pre sezdesete, zene su, u pauzi izmedju posla u tri smene i kuvanja, radjale decu, a mladici su odlazili cim bi se pruzila prilika; ako se takva prilika ne bi pojavila, pili bi votku i silazili u rudnik, jer takav je ovde bio red stvari.

Mina je pricala o svom ocu, koji je nije voleo, o majci, koja je umrla pre deset godina, i o braci, koja se nisu interesovala za sestrinu sudbinu. Pricala je i o Rusima, kojih je u gradicu bilo nekoliko hiljada i o zatvorenom kvartu, gde su ziveli sovjetski vojnici i njihove porodice.

Minu je okruzivala hladnoca. Ona je to osecala citavim telom, u stvari vec od samog pocetka, i to je iskustvo za nju bilo uzasno.

- Kao da uranjam u bunar - strpljivo je objasnjavala - kao da padam sve dublje, tamo gde se voda smrzava i gde vec ponestaje daha.

U tome stanju je zivela ponekad mesecima i, mada se iza prozora njene sobe razvijalo lisce ili je padala topla junska kisa, Mina je osecala da njeno telo obavija sve deblji sloj snega, da joj se ruke pretvaraju u ledenice, a u stomaku, grudima i nedrima luduje ledeni vetar.

- Kada bi me samo dodirnuo zracak svetlosti, ili kad bih samo jednom mogla da cujem rec - objasnjavala je Mina - bila bih spasena.

- U svakom od njih je mogao da se krije Princ Tame - objasnjavala je Mina - samo sto onda to jos nisam znala. Znala sam samo da otac ceka moj pad.

Gledao sam njeno umorno lice i prste pozutele od najjeftinijeg duvana. Prica je tekla dalje, slobodno preskacuci mesece i godine, a njena je logika licila na lavirint zazidanog izlaza. Mina je to dobro znala i mozda bas zbog toga se u njenim ocima krio uzas. Osecala je kako je zahvata ludilo i mada je jednom nogom jos uvek bila ovde, gde su se mnoge stvari mogle objasniti, ne bas obavezno pomocu palih andjela, drugom je vec zakoracila tamo, na drugu stranu.

- To je vir koji me usisava - vikala je ne gledajuci u mene - za dva, tri dana cu na ulici zaustaviti prvog muskarca na koga naletim, uhvaticu ga za rukav i reci: "Potucajte me, zaboga, sta uopste umisljate?" Ili cu stati na prozor, da, stacu na prozor i bacacu donje rublje, sve dok se ne pojavi neki tip koji ce mi ga doneti.

Glasno je plakala, skrivajuci lice u dlanovima. Nase poznanstvo je, u stvari, bilo veoma povrsno: ponekad mi je dodavala knjige u biblioteci, ponekad sam je vidjao u dugackim hodnicima univerziteta, tu i tamo smo razmenjivali dve-tri recenice, uglavnom o vremenu ili obrocima u menzi. Postao sam svestan da zivi sama i da mozda nema nikoga sa kim bi mogla da poprica. Niko joj nije pisao pisma, niti je dolazio na caj u praznu sobu. I onda, posle nekoliko trenutaka cutanja, Mina mi je pruzila hartijicu sa brojem telefona.

- Pozovi ih - prosaputala je - jer ja sama to ne mogu da uradim. Samo im kazi da drze ruke sto dalje od mene. Jer cu ih u protivnom zaklati kao besna kuja, shvatas? Slobodno im to reci.

Shvatio sam da to nije prvi put da se sprema za bolnicu.

Kada su se ljudi u belim mantilima pojavili na vratima, Mina se mirno podigla sa naslonjace i krenula za njima prema automobilu. Jedan od njih se posle nekoliko trenutaka vratio, zeleci da sazna nesto vise o pacijentkinji. Da li je imala napad besa? Da li je depresija u koju je zapala mogla da bude posledica porodicnih sukoba? Da li je to prvi slucaj u porodici? Cutao sam. A kad je automobil krenuo, duboko sam udahnuo kao da sam se oslobodio velikog tereta.

Dva dana kasnije telefonirala mi je iz bolnice. Prebacila je na mene teret neresenih stvari. Morao sam da platim kiriju, da razgovaram sa upravnikom biblioteke, da iz njenog stana uzmem knjige, cetkicu za zube, kucnu haljinu, peskir i da joj odnesem sve to. Izgubio sam na to bar pola dana. Tako da sam, kad je kasnije predlozila da zadrzim kljuc od njenog stana i da zalivam cvece, odlucno odbio.

Umesto toga, obecao sam joj da cu jednom nedeljno dolaziti u bolnicu, a ako se necega hitnog seti, neka me pozove telefonom, ne cekajuci petak.

Izgledala je sanjiva, zalila se na glavobolje i na injekcije kojima su je kljukale bolnicarke. Njeni su pokreti bili usporeni, nije mogla do kraja da savije kicmu i vrat, jer su lekovi, koje su joj davali, cinili misice nesavitljivim. U sobi sa televizorom, u kojoj smo razgovarali, kruzile su neke spodobe u pidzamama. Njihovi su me pogledi, iako prazni i odsutni, uzasno zbunjivali, jer se cinilo da kruze bas oko nas i prosto love svaku nasu rec, kao da smo imali sta da krijemo. Medjutim, ja sam cutao, a Mina, nepomicnog pogleda prikovanog za prozor, opet je pricala o ONOM KOGA CEKA. Zasto ne dolazi? Da li zbog toga sto ona, Mina, nije dostojna njegove posete? Ili je to mozda zato sto mu se gadi njeno telo? Morao bi da zna da Mina osim tela ima i dusu, i te kako je ima! Kako li je samo snazno oseca, tu cistu i neokaljanu dusu, u koju bi on mogao da udje kao u kristalnu ciniju. A mozda ce je pronaci bas ovde, u bolnici, medju bolnickim krevetima i belim mantilima bolnicara, u svom tom zagoru i smradu. Da je popuni, kao sto ulje popunjava prazan cup. - On, koji stavlja ruku u zmijsko leglo, koji otvara sva vrata i sve brave.

Negde, sa odeljenja, dopirala je strahovita rika, culi su se brzi koraci i povici, a Mina, prilazeci prozoru, sve je tise saputala reci svoje molitve, usredsredjena i savrseno odsutna.

Jedan pacijent u kucnoj haljini navucenoj preko dzempera grabuljao je, tacno ispod prozora, siroki pojas zemlje. Mina kao da nije primecivala muskarca koji je radio. I dalje je pricala sama sa sobom, dok sam ja posmatrao njegove precizne pokrete, koji su odavde, sa visine prvog sprata, izgledali cudnovato nadahnuti.

Muskarac je svaki cas prekidao posao i posmatrao sveze tragove obradjene zemlje. Trazio je tamo nesto pogledom, zatim bi sa nevericom vrteo glavom i nastavljao da radi. Kada su se pojavile bolnicarke i odvele Minu hodnikom prema vratima, muskarac sa grabuljama je stajao pored zida, nepokretan, zagledan u nebo. Srebrni oblaci su promicali polako iznad parka, u liscu drveca lenjo se prelivalo sunce, a negde iza sume, iz pravca aerodroma, brujali su motori putnickog aviona.

Minino oteceno lice docekalo me je nedelju dana kasnije kao glasnik losih vesti. Imala je podocnjake i rasecenu usnu, lice cija je grimasa podsecala na vesticu iz ilustracija decjih knjiga.

Kesa sa petrovacama pala je na pod. Skupljao sam jabuke, kleknuvsi na jedno koleno na klizavom linoleumu, a ona, kao da je u nju djavo usao, psovala je promuklim, niskim glasom, izbacujuci potoke prostackih reci. Ja sam bio za sve kriv i citava ta pomama srucila se na mene u neobuzdanom gnevu. Ja sam bio taj koji ju je pratio hodnicima univerziteta, upucivao joj nepristojne predloge vracajuci pozajmljene knjige, isao za njom ulicama u nadi da ce se na kraju pokoriti mojim strastima, a kad to nije ucinila, ja sam bio taj koji ju je poslao u bolnicu, gde sad prolazi kroz nevidjene patnje, gde je kljukaju injekcijama, vode na elektroskove i rade "sva ona sranja od kojih joj pripada muka".

Nije mi dala da dodjem do reci. Ponovo je tresnula o pod kesu s jabukama. Mlatarala je rukama kao navijena, ismevala me, psovala me spominjuci genitalije. Bio sam Princ Tame, vodja pozudnih bozjih sinova sa planine Armon, bio sam ruski vojnik koji ju je silovao u predvecerje onog dana kada se vracala sa svog prvog sastanka; bio sam lekar koji joj je uradio abortus, bio sam onaj zbog koga je otac isamarao, nazvao kuckom i izbacio iz kuce.

Hteo sam da odem, ali je Mina isla za mnom i, sve brze pricajuci, cimala me za rame. Potocici pljuvacke na krajevima njenih usana rasprskivali su se naglo i ja sam samo cekao da dotrce bolnicari i prekinu tu scenu, u kojoj sam ja postao glavni optuzeni.

I zaista, ubrzo se to i desilo, ali se Mina, snagom koju kod nje nisam ni naslucivao borila sa trojicom grmalja jos izvesno vreme.

- On je! On je taj! - vikala je Mina svojim dzelatima upiruci prstom u mene. - On je tucao maloletnu Minu! Zatvorite vrata! Ne dozvolite mu da ode! Gde mu je uniforma? Gde je sakrio svoje zlatne epolete?

Ne umem da opisem ono sto sam tada osecao. Pacijenti i njihovi posetioci posmatrali su me krisom, naviknuti, doduse, na ovakve scene, ali sam ipak u njihovim pogledima, zalepljenim za mene, pronalazio skriveno pitanje. Prosute jabuke lezale su na podu, nepomicno, kao biljarske kugle. Nisam ih dizao, a kada sam trenutak kasnije krenuo prema izlazu, zaustavio me je lekar, profesor B., slavna licnost medju ovdasnjim psihijatrima, a istovremeno i direktor bolnice. Zeleo je da me pozove u svoj kabinet i da se raspita za Minu, ali ja sam vec trcao niz stepenice, kao da sam sasvim obican bolnicar, ili cak neko od pomocnog osoblja, ne obracajuci paznju na njegove reci. I pored toga, on je i dalje isao za mnom, a krajevi njegovog belog mantila leteli su na vetru, dok je nas razgovor podsecao na razmenu diplomatskih nota, po obliku uzdrzan, ali pun prikrivenih informacija. Na kraju, kad smo zastali pored zida prekrivenog glicinijom, dok sam mu objasnjavao prirodu mog poznanstva sa Minom, a on mene upucivao u sve cikluse sizofrenije, njene obicne manifestacije i fascinantne izuzetke, primetio sam muskarca sa grabuljama. Gledao je, valjda, u ljubicaste cvetove glicinije, ili u sveze izgrabuljan pojas zemlje, koju je uredjivao na isti nacin kao i onda kad sam ga posmatrao sa prozora.

- Takvo stanje - nastavljao je profesor svoju pricu - moze da potraje nekoliko meseci, a zatim kriza prolazi, ili ne prolazi, a ponekad se vuce godinama, kao u ovom slucaju - pokazao je u pravcu muskarca nagnutog nad lejom. Znate li koliko je dugo on ovde? Vise od trideset godina!

Isao sam alejom starog parka nadole, medju paviljonima. Iza resetaka prozora ponegde su se nazirala lica pacijenata. Samo su se malobrojni, kao onaj sa grabuljama, slobodno kretali po parku, u izbledelim bolnickim ogrtacima, obelezenim bordo trouglovima.

Profesor B. se zaustavio ispred odeljenja otvorene psihoterapije i pruzio mi ruku.

- Mladicu - rekao je - to je vrlo lepo od vas... to zasluzuje svaku pohvalu, to sto... pogotovu sto se cini da nasa pacijentkinja nema nikoga...

A kada sam mu na kraju rekao svoje prezime, posle jednog trenutka razmisljanja, setio se mog oca.

- Plovili smo zajedno u jaht-klubu na nekom starom camcu nasledjenom od Nemaca - siroko se osmehnuo. - Cetrdeset seste godine. Da, da. Da li znate kako je tada izgledala Gdinja? - Odlazeci, cuo sam jos da bi trebalo da ga posetim kad ponovo dodjem kod Mine. - Nemojte se sekirati - vikao je za mnom - u buducnosti bi trebalo da bude mirnija!

Narednih dana trudio sam se da ne mislim na Minu, njenu bolest i bolnicu.

Ipak, odjedanput, Mina mi se vratila u snu. Stajala je na vrhu kule od cigala. Svugde okolo protezala se ravnica ustalasale trave, a ja sam trcao prema njoj - izmedju cickova i lopusina. Mina je drzala u ruci upaljenu baklju i mada je, kako mi se cinilo, bio dan, njena svetlost me je zaslepljivala.

- Nisam Mina - vikala je kad sam vec stigao do vrha - ja sam Helena!

Probudio sam se u postelji vlaznoj od znoja.

Od tada, taj se san ponavljao, a ja sam osecao kako u meni raste nemir. Zeleo sam njeno telo, ali ne ono koje sam vidjao u biblioteci, u dugackim hodnicima univerziteta, cak ni ono koje sam mogao zamisljati u malom gradicu na nemackoj granici. Zeleo sam njeno telo na vrhu kule od cigala. Bilo je prelepo i apsolutno savrseno.

U medjuvremenu, sa njenim stvarnim telom desavalo se nesto zastrasujuce. Iz nedelje u nedelju Mina je postajala sve deblja, njeno je oteceno i podbulo lice sve vise podsecalo na Bosove likove, a potpuna apatija i nepokretnost cinile su je sve stranijom i izazivale gadjenje koje, i pored najbolje volje, nisam uspevao da suzbijem u sebi.

Valjda je razumela ono sto sam joj govorio, ali je sama nerado odgovarala isprekidanim recenicama. Zeleo sam da je pitam o mnogim stvarima. Sta rade njena braca? Da li je otac jos uvek ziv? I kako je to stvarno bilo s tim ruskim vojnikom, onda, u njenom gradicu, kada se vracala u predvecerje kroz opusteli park, na krilima uzbudjenja zbog prvog sastanka, na kome je, mozda, razmenjivala prve poljupce sa svojim starijim kolegom, maturantom?

Sve je to ipak moralo ostati u sferi nagadjanja. Minin pogled je imao u sebi neku odbojnu snagu i nijedno od mojih pitanja nije ni izreceno.

Nisam umeo da objasnim zbog cega idem tamo. Nisam imao nikakve obaveze prema Mini, a njeno stanje, blisko katatoniji, sve se vise pogorsavalo, iskljucujuci ikakvo sporazumevanje.

Moje su posete postajale sve krace, izbegavao sam i susrete sa profesorom B., i samo je muskarac sa grabuljama, koga sam zaticao uvek na istom mestu, kod zida, sve jace i jace izazivao moju radoznalost. Grabuljao je uvek isti pojas zemlje, a zatim je pazljivo posmatrao tragove koje je u zemlji ostavila alatka. U uzanim brazdama ocigledno je trazio neki trag, ali posto ga nije pronalazio, opet je grabuljao, nagnut iznad leje. Posmatrao sam njegove pokrete mnogo puta, zaustavljajuci se kod zida, ali on, zaokupljen svojim delom, nije me ni primecivao.

Krajem leta postao sam svestan da vise ne dolazim zbog Mine, niti zbog mog sna vezanog za nju, vec bas zbog tog muskarca u bolnickom ogrtacu sa utisnutim trouglom i slovom "P", sto je trebalo da oznacava psihijatrijsku bolnicu. Njegovo lice nije odavalo nikakva osecanja. Ni za trenutak se nije razvuklo u osmeh, niti se na njemu pojavila grimasa sumnje, i samo kada se naginjao nad zemljom, primecivao sam da podize obrve, verovatno zaprepascen sto tamo ne pronalazi ono sto bi zeleo da vidi. Takodje, nikada nije odgovarao na moja stidljiva pitanja, koja sam nekoliko puta ponovio: "Sta to trazite? Mogu li da vam pomognem? Da niste izgubili neki dragocen predmet?" Samo ponekad bi se, na zvuk mojih reci, okrenuo prema meni i onda sam video njegove oci. Bile su isto toliko plave kao Minine, iako se cinilo da njegov pogled odaje neku drugu vrstu ludila. Da, njegova asketska figura i olimpski mir bili su svojevrstan izazov. Svet izvan zidova bolnice, onaj iz koga sam ja dolazio, odjednom se cinio haotican i slucajan. Svojim stalnim promenama, potocima glasova i oblika, podsecao je na reku cije se vode krecu u nepoznatom pravcu. Medjutim, muskarac sa grabuljama kao da je odolevao toj stihiji - posvecen svojoj misteriji. Njegova beskonacnost, na desetak metara obradjene zemlje, cutljiva i nepristupacna, ostajala je negde drugde.

Jednom, valjda je to bilo poslednjeg petka u septembru, Minu vise nisu doveli u sobu za posete. Sedela je nepomicno na krevetu i kada sam gledao njeno lice kroz staklo na vratima samice, shvatio sam da je neka nepoznata sila, sigurno ona ista koja ju je mucila sa takvom upornoscu, presekla poslednju nit veze koja je Minu spajala sa svetom.

Glas profesora, tacno iza mojih ledja, govorio je o somatskim i hormonskim promenama, o celijama, o hemiji i tajanstvenim supstancama u mozgu, cije nazive nisam mogao da zapamtim, i o tome da ce verovatno za sto ili dvesta godina biohemija dati resenje te zagonetke i ono sto se danas ne leci bice moguce izleciti.

Cutao sam.

Glas profesora je zvucao odlucno i mirno, kao da drzi predavanje u sali ispunjenoj ljudima iz njegove struke. Sa ove strane stakla na vratima, prostor hodnika su ispunjavali: "struktura belancevina", "mutacije gena" i "mozdane celije", a sa one - bila je Mina: debela, ruzna, upljuvana, potpuno poblesavela. Morali su da je hrane, kupaju, oblace kao dete, da je ciste od njenih sopstvenih necistoca, a ona se tome ravnodusno prepustala, bez otpora.

Da li ONAJ KOGA JE CEKALA nije dosao? Da li su joj bogovi tame, oni isti koje je predvodio andjeo sa planine Armon, oduzeli dusu, utisnuvsi u njeno telo svoj sramotni zig?

Da li je postojao neki drugi odgovor? Imao sam dvadeset cetiri godine i nikad se nisam bavio teologijom. Moje katolicko vaspitanje ni najmanje nije doprinosilo razmisljanjima te vrste, a Mina je bas zahtevala odgovor. Pogotovu tamo, sa one strane stakla, gde je bila bespomocna i potpuno napustena.

U medjuvremenu, profesor je i dalje govorio i tek posle nekoliko trenutaka sam shvatio da govori o coveku sa grabuljama. Bio je granicar, u vreme kada je svake veceri preko plaze prolazio traktor sa drljacom. Svakoga jutra je patrolirao na svom delu plaze i svakog je jutra, kao sto je kasnije tvrdio za vreme bezbrojnih saslusanja, pronalazio tragove bosih stopala koji su vodili sa pescanih dina prema moru. Nije to prijavljivao svojim pretpostavljenima. Ukoliko bi tragovi vodili u suprotnom pravcu, onda bi mogao, u skladu sa uputstvima, pretpostavljati da je iz podmornice izasao spijun. Ali zasto bos? I zasto uvek na istom mestu? Na ta pitanja nije mogao da nadje odgovor, kao sto nije mogao da objasni zasto tragovi, koje je pronalazio svakog jutra, vode ka mestu gde ih brisu valovi? Mnoge je noci proveo budan, nadajuci se resenju ove zagonetke. Ipak, nikoga nije video, a tragovi su se uvek iznova pojavljivali, kao da se izruguju svim strazarima zajedno. Taj trag mu nije davao mira, postao je njegova opsesija i njegovo prokletstvo, te bez obzira na to sta je radio van sluzbe, nije mogao da se oslobodi pomisli da ce narednog jutra, koracajuci duz preoranog sirokog pojasa plaze, sa karabinom na ramenu, naici na istom mestu na tragove bosih stopala. Pratio ih je sve do pescanih dina, ali tu su se tragovi prekidali, kao da se onaj koji ih je ostavio pojavio na tom mestu pravo iz vazduha, i to samo zato da se proseta kroz pescane brezuljke, presece preoran pojas plaze i nestane u moru.

Razmisljao sam zasto mi profesor prica tu storiju. Shvatio sam to tek sedeci u njegovom kabinetu, dok smo ispijali kafu iz porculanskih solja.

- Ti tragovi - govorio je namestajuci naocare - nikada nisu ni postojali. Strazar je vec tada morao da pati od nekih poremecaja, koji, da su na vreme otkriveni, verovatno ne bi doveli do tragedije.

To se desilo pedeset i prve godine, jednog jutra kada se dizala magla a iznad mora se pojavljivali prvi suncevi zraci. Strazar, kao i mnogih ranijih noci, vrebajuci tajanstvenog neznanca, malo je zadremao, i kada ga je naglo probudila svetlost, osetio je drhtaj srca. Iz pravca dina priblizavala se neka prilika. Lagano je prolazila kroz preoranu plazu, jedva doticuci zemlju, a strazar, koji nije mogao da odvoji pogled od nje, posle je neprekidno ponavljao da su sa njenih ramena izrastala ogromna krila. "Stoj, ili pucam!" - viknuo je, ali se ovo bice (iz te razdaljine nije mogao da vidi da li je to zena ili muskarac) nije ni obaziralo na njega, nastavljajuci put. Tada je pritisnuo obarac jednom, pa drugi put, ciljajuci izmedju krila, malo iznad lopatica. Kada je pritrcao blize, ugledao je mladu devojku. Mogla je imati oko devetnaest - dvadeset godina. Lezala je nepomicno, gledajuci u nebo. Valovi su zapljuskivali njene bose noge, a krv je brzo isticala u pesak, ostavljajuci tamne tragove. Bila je mrtva, a on nigde nije video krila. Bas tu su ga nasli sat vremena kasnije. Ona je lezala sa nogama u vodi, a on je klecao pored nje i plakao, milujuci njenu dugu kosu i dodirujuci dlanom njen obraz.

- Na kraju - nastavljao je profesor - nije otkriven identitet devojke, i da bi se stvar dovela do kraja, odluceno je da se konstatuje pokusaj ilegalnog prelaska granice. Strazara su premestili u kasarnu, da vise ne seta po plazi, ali se vec posle nekoliko meseci otkrilo da je on jednostavno lud. "Ubio sam andjela" - pisao je svojim pretpostavljenima u brojnim izvestajima - "i Bog ce kazniti mene i citavu tu prokletu zemlju u kojoj su moguci ovakvi zlocini." E, bas tada su ga uputili ovde - profesor je upalio cigaretu - i jos kao asistent prisustvovao sam kada su ga pregledali. Nije znao da objasni zasto ranije niko nije primetio tragove u pesku. A kad su krila u pitanju, tvrdio je su morala sama da odlete u nebo, jer Bog ne bi dopustio da padnu u ruke smrtnicima.

Ubrzo posle toga zatrazio je grabulje i poceo da uredjuje isto parce zemlje pored zida, svakog dana.

- Trideset godina - rekao je posle krace pauze profesor - da, tacno toliko je proslo od trenutka kada je zatrazio grabulje. Za njegov se slucaj interesovao neki novinar - nastavljao je - znate... da iskopa nesto onih stvari iz onog vremena. Nije uspeo cak ni grob devojke da pronadje, niti da dodje do dosijea. A on - profesor je pokazao rukom na prozor - on nista nece reci. Otkad je poceo da grabulja to parce zemlje, prestao je uopste da govori, tako da reportaze nece ni biti, ko bi, uostalom, zdrave pameti poverovao u takvu pricu? - Profesor se nasmejao kratko, suvo, ironicno.

I dok smo isli kroz park prema kapiji bolnice, i dok je govorio o tome da Mina moze ostati u stanju otupelosti isto toliko dugo koliko i strazar, ili cak i duze, dok mi je objasnjavao koliko se slozeni procesi desavaju u mozgu i citavom nervnom sistemu, procesi ciju sustinu nismo u stanju da definisemo, pa, shodno tome, ne mozemo njima ni da upravljamo, razmisljao sam o drzalju grabulja. Bio je sjajan i izlizan, kao drvo sedista u crkvi, dodirivanih uvek na jednom istom mestu.

- Ponekad su - zavrsavao je svoju pricu profesor - dovoljne samo neznatne promene u hemijskom sastavu celije ili tecnosti. I tada pocinjemo da primecujemo andjele i djavole, pocinjemo da cujemo glasove i nikad se ne zna kako se sve to moze zavrsiti. Da, da... - govorio je - mozete se ponekad javiti telefonom, ali za posete, za sada, nema razloga.

I zaista, nije bilo razloga. Mina nije ozdravila. Nije se desilo nikakvo cudo koje bi joj vratilo zdravlje i predjasnji izgled. Nije, takodje, otkrivena nikakva biohemijska supstanca koja bi je mogla izlciti.

Od tada je proslo osam godina i znam da Mina, zatvorena na specijalnom odeljenju, nekoliko puta godisnje ima napad ludila, posle koga dolazi period potpune apatije i pasivnosti.

Cesto mislim na nju, kao sto se cesto secam svoje posete bolnici, kada sam poslednji put video Minu. To je bilo dva meseca posle mog razgovora sa profesorom. Drvece u parku vec je izgubilo lisce, a pod nogama je skripao tanak led koji se uhvatio na baricama. Bolnicar koji je doveo Minu namestao joj je mantil prebacen preko bolnickog ogrtaca, a ona je zastala pored zida. Neko iz zgrade je kroz prozor pozvao bolnicara. Bolnicar se kolebao za trenutak, ali videvsi da stojim u blizini, ostavio je Minu i potrcao prema zgradi. Tada se desila neobicna stvar: covek sa grabuljama (imao je na sebi vunenu kapu i stari, otrcani kozuh) ostavio je svoj alat, kleknuo na zemlju i sklopivsi ruke kao za molitvu, sapatom se molio Mini. Ona je stajala na sveze izgrabuljanoj zemlji, vetar je terao sa zida suvo lisce, a prve pahuljice snega, koje su se vrtele u vazduhu, padale su i zadrzavale se u Mininoj kosi, stvarajuci srebrnu mrezicu. Gledali su se pravo u oci. On se molio njoj, a ona je cutke prihvatala njegove reci. I kada je dosao bolnicar i uhvativsi Minu za lakat poveo je prema odeljenju, pomislio sam da su oboje veoma dugo cekali taj susret pored zida. I oboje su u tom trenutku bili veoma srecni, ako se srecom moze smatrati trenutno olaksanje u patnjama, taj trenutak u kome ne osecamo bol kao dominantan.

PAVEL HUELE (Pawel Huelle), rodjen je 1957. godine u Gdanjsku. Radio je kao novinar u Birou za informacije i stampu "Solidarnosti" 1980-81, objavljujuci istovremeno u gdanjskim knjizevnim novinama. Godine 1988-89. uredjivao je casopis "Punkty Mòwione" ("Govorne tacke"), oko koga su se okupljali nezavisni knjizevni i umetnicki krugovi Gdanjska.

Kao knjizevni kriticar debitovao je u krakovskom "Tigodniku Povsehnom". Njegov prvi roman, Weiser Dawidek (1987) postao je pravi hit poljske proze osamdesetih godina i doneo autoru nagradu Fondacije Koscelskih i mesecnika "Literatura". Roman je preveden na mnoge jezike i objavljen, izmedju ostalog, u prestiznim izdavackim kucama Francuske, Italije, Nemacke i Velike Britanije. Prica "Mina" potice iz njegove druge knjige, zbirke pripovedaka Price za vreme selidbe (Pawel Hell, Oponjiadania na czas przepronjadzki, Warszawa).

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]