Broj 101-102
		Knjizevnost u svetu

Margerit Jursenar

Ta lepa osoba negde u cetrdeset osmoj godini bila je vec prava razvalina. Jedna sobarica vodila je ovu pogrbljenu, poluslepu goscu, koju je secer potpuno unistio, prema jednoj naslonjaci od spanske trske u malom zimskom vrtu u kome je Zana primala. Zorzinini rasklaceni zubi jedva su bili u stanju da pregrizu i najmeksi dvopek; njena jos crna ali proredjena kosa sa razdeljkom na sredini uokviravala je njeno pozutelo lice. Za mene ona nije toliko bila bolesnica koliko strasni simbol Bolesti. Jedino su njene kestenjaste oci, tako ukocene na slici beckog fotografa, sijale nekim neznim i zivahnim sjajem, posmatrajuci ljude i stvari s nekim malo radoznalim kaciperstvom. Ne secam se vise ni jedne jedine reci koje su ove dve sestre izmenile, a posto o Zorzininoj prirodi i licnom zivotu nista ne znam, od nje mi je ostao samo taj jos topao pogled na izmucenom licu.

Njen sin, Zan, nastanio se zajedno sa njom u okolini Briza, da bi bolesnoj majci pruzio priliku da udise vazduh cistiji od onoga u Namiru. Tu se ozenio zenom iz tamosnjeg dobrog drustva, koje je danas optereceno brojnim krstovima i odlikovanjima, kao i rodjaka Lujza posle 1914, samo u drugom ratu. Proziveo bi mirnim zivotom pripadnika visoke burzoazije da nije bilo dve neprijateljske okupacije, od kojih ga je prva primorala da se, u vojnickoj uniformi, potuca po putevima Francuske. Drugu je pratio iz svog bolesnickog kreveta, a umro je negde 1950. bez potomstva.

Vise sam posecivala njegovu sestru Suzanu, mladu i nesto glomaznu Kibelu sa tamnim ocima svoje majke, koju jasno vidim u jelovoj sumici u Crnom bregu kada je dolazila u posetu; lepi seter koji je isao za njom veoma je zasluzan za to secanje. Posle dvadesetak godina, na nekom imanju u Ardenima, ponovo sam se srela sa Suzanom, koja se kasno udala i imala malu devojcicu. Tamo je dolazila samo leti, a ostatak vremena provodila je sa muzem u Severnoj Africi, gde je gospodin de S. imao poljoprivredno dobro. Suzana mi se ucinila ogrubela; nesto od te kolonijalne strogosti i nemarnosti osecalo se i u toj kuci u Ardenima. Jedna hijena, koju su doveli iz Afrike, setala je po ogromnom kavezu, prateci nepoverljivim pogledom pokrete ljudi i divljacki lajuci po citavu noc.

Slike Fernandine najmilije sestre Zoe zanimaju me utoliko vise sto nju nikada nisam upoznala. Na prvoj vidim mladu zenu u haljini od skotske tkanine, jedrih ruku u kojima drzi neki predmet, mozda neku knjigu. Bujna razbarusena kosa ostavlja, verovatno, pogresan utisak da Zoe ima kratku kosu. Ona gleda negde van okvira slike, kao da nekoga ocekuje, nekog gospodina D. bez sumnje, za koga se udala 1883. i koji je, izgleda, pripadao onim ljudima koje covek nema razloga da ceka. To lice visokih i istaknutih jagodica ima nesto od onih cudnih srazmera koje su po Leonardovom shvatanju neophodne za lepotu. Jedna kasnija fotografija prikazuje je kao zenu od cetrdesetak godina, pomalo nervoznu i neprirodnu, sa nekim staklastim sjajem u ocima kakav su ponekad imali Zana i Teobald. Kasnije cemo videti kako je prosla u zivotu.

Nema nijedne fotografije koja bi mi mogla pomoci da opisem najranije detinjstvo tri decaka. Zato necu ni pokusavati da izmisljam sliku mog najstarijeg ujaka, koji je umro sesnaest godina pre moga rodjenja. Gaston predstavlja zagonetku kakve se dosta cesto srecu u skrivenim porodicnim kutovima. Rodjen u Siarleu 1858, a umro u Siarleu 1887. u dvadeset devetoj godini, on kao da nikada nije postojao. Medjutim, taj Gaston, koji nije nikakva utvara, postao je jos u kolevci, posle smrti brata, jedva nesto starijeg od sebe, najstarije dete jedne starinske porodice; verovatno je da je zato bio okruzen posebnom paznjom; u njega su se sigurno polagale nade i pravili veliki planovi za njegovu buducnost. O tome nema ni traga ni glasa u ono nekoliko pisama i mnogim usmenim svedocanstvima iz tih godina koja su do mene doprla. Ni jedna jedina uspomena na detinjstvo ili skolu, ni pomena o nekoj ljubavi ili verenici ili napravljenih i propalih planova za vencanje, ni jednog jedinog podatka o pozivu za koji se pripremao ili poslovima kojima se bavio ovaj covek koji je umro, kao sto smo videli, skoro kao tridesetogodisnjak. Njegova braca i sestre, koji, kada bi samo sat vremena proveli zajedno, nisu mogli da ne pricaju o svojoj mladosti, ni Fräulein, tako nepodnosljivo opsirna kada je bilo reci o vremenu koje joj je sa ove daljine izgledalo lepo, nikada ga ni jednom jedinom recju nisu spomenuli, sem jedne dosta mracne pojedinosti, istinite ili netacne, o njegovoj smrti koju je Fernanda poverila mom ocu. To cutanje izgleda jos cudnije kada pomislimo da su Zana i Fernanda imale devetnaest, odnosno petnaest godina u trenutku njegove smrti, koja je, izgleda, bila dosta zalosna i koliko obicno stariji brat znaci za mladje sestre, pa bilo da ga mrze ili vole. Da je Gaston, kao Zana, bio bogalj, to bi se sigurno znalo. O tome se cutalo i ta pretpostavka mi je kasnije bila potvrdjena iz pouzdanih izvora, posto je bio slabouman.

Teobald i Oktav ostali su mi u jasnom secanju. Prvi je dosta cesto dolazio u posetu svojoj sestri Zani; tu sam ga videla vise puta, ali taj zdepasti i bucni gospodin nikako nije mogao da se dopadne sestogodisnjoj devojcici. Na drugom mestu sam govorila o udobnom zivotu koji je sebi umeo da obezbedi u Briselu. Poslednjih godina svoga zivota smestio se kod bivseg sefa sale svoga kluba; ovaj savrseni sluga i njegova zena ispunjavali su sve zelje svoga stanara. Otprilike u to vreme, Teobald, koji je zaista voleo lagodan zivot, zapazio je da je pozamasno nasledstvo koje mu je otac ostavio ipak nedovoljno i da bi za njega bilo korisno da od svoje glavnice svake godine odvoji jedan deo, svake godine veci nego prethodne, da bi tako nadoknadio srazmerno smanjene interese. Upustio se u dugacke racunice kakvima se, bez sumnje, nije bavio jos od vremena kada je pripremao svoj inzenjerski ispit i dosao do zakljucka da bi, uz malo opreznosti, tako mogao istovremeno da dodje do kraja zivota i do broja nista u koloni imovnog stanja.

To je i ucinio. Na to ga je, bez sumnje, podstakla i prognoza njegove bolesti, progresivne paralize, cije je podmuklo napredovanje bio zapazio vec pre izvesnog vremena. Kada mi je bilo otprilike dvadeset godina, a posto sam vec vise od deset godina zivela veoma daleko od porodice moje majke, jedne lepe veceri izmedju Bozica i Nove godine palo mi je na pamet da bi bilo lepo od mene da posaljem novogodisnju cestitku tom ujaku ciju sam adresu upravo bila pronasla. Odgovorio mi je takodje cestitkom na jednoj vizitkarti, i to kratko ali uctivo dopisivanje potrajalo je nekoliko godina. Jedna skoro uvek ista recenica napisana nesigurnim rukopisom svaki put je bila ispisana u gornjem levom uglu. "I sa moje strane. Paraplegicno stanje nepromenjeno." Jednom je ova beleska, napisana skoro necitkim rukopisom, bila nesto drukcija: "Paraliza je dospela u poslednji stadijum". Posle toga vise nisam dobila nikakav izvestaj pa ni obavestenje.

Ali, posle nekoliko meseci, iz jednog pisma sefa sale i njegove zene saznala sam da je ovaj verni bracni par bio u Siarleu da obidje gospodinov grob. Bilo je leto; na njegovom grobu primetili su belog leptira koji je mahao krilima. To tako spontano ozivljavanje mita o Psihi ocaralo me je kada je u pitanju stari nezenja iz Brisela.

Oktav je napravio istu racunicu kao i njegov brat, samo sa manje uspeha. Izmedju dva putovanja cesto je dolazio na bledunjavi caj kod svoje sestre Zane. Taj covek srednjeg rasta, otmenih crta lica, besprekorno ispeglanih savova na pantalonama, koji je svoje svetle rukavice boje svezeg masla ostavljao na naslon za ruke svoje naslonjace, mnogo vise mi se dopadao od njegovog starijeg brata, ali ta mala i pomalo divlja devojcica, kakva sam onda bila, nije imala mnogo poverenja ni u jednu odraslu osobu. Moja tetka i njen brat razgovarali su o novostima u porodici, o vremenu i secali se, pre svega, zajednickih uspomena. Ako se ne varam, u mome prisustvu nikada nije bilo reci o Oktavovim putovanjima, koja je on bez imalo duha opisao u knjizici koju je posvetio nekima od njih. Svet vise nije bogzna sta ni ocekivao od ovog nedoslednog globtrotera, blede slike njegovog ujaka i imenjaka Oktava Pirmeza, koji je, opet, stekao ugled zahvaljujuci svojim dnevnicima iz Italije i Nemacke i razmisljanjima o zivotu. Medjutim, za Zanu i za Fräulein, taj beznacajni covek bio je clan njihove porodice; pridavali su mu veliki znacaj i okruzivali ga bezuslovnom ljubavlju koja obavezno pripada svemu sto je vezano za Siarle; nedostatak knjizevne vrednosti, uostalom, nikako ne bi smetao ovim dvema zenama.

Sta li se krilo iza ovog belog lica sa crnom bradicom, bez i jedne bore, koje me je podsecalo na vostane figure u Grevenovom muzeju? Strast za stalnim putovanjim i promenom mesta, koja je u porodicnom recniku dobila prijateljsko ime "njegov nedrz", malo razbarusena masta, neka duhovita sala koju je cuo u nekoj londonskoj kafanici, malo suvise smela da bi je prepricao Zani, devojke poredjane u stajalistu jedne pariske kafane s muzikom, usputne ljubavi u nekoj sobi za izdavanje ili u udubljenju nekog plasta, a u svakom slucaju dugovi, sto je Zani, bez sumnje, bilo poznato, potajni strah od necega jos nepoznatog i sto ce ga jednog dana potpuno unistiti, ili jednostavno nista od svega toga? Ogroman razmak izmedju onoga sto dve lepo vaspitane osobe jedna drugoj ispricaju dok zajedno piju caj i tajnog zivota cula, zlezda, unutrasnjih organa, velikih briga, precutanih iskustava i skrivenih namera, kod mene je oduvek izazivao zaprepascenje. Ne bih mogla da kazem da je tako bilo i u ono vreme kada sam, sedeci na jednom jastucetu na podu, posmatrala uske i sjajne cizmice ujaka Oktava. Ali decje uho je vrlo osetljivo: ponekad sam zapazala prekid u razgovoru ili, pak, neke delove koji su bili preko mere razvuceni. Uostalom, posle nekog uctivog izvinjenja, ovaj pomalo luckasti ujak bi ubrzo otisao.

Posto su putovanja bila skupa, Oktav je, otprilike u to vreme, da bi se izvukao iz novcanih neprilika, prihvatio racunicu svoga brata Teobalda, ali se prevario u predvidjanju svog konacnog odlaska. Negde 1920. nasli su ga oko dva sata ujutru u nekoj od ulicica nedaleko od velikog trga u Briselu, u jadnom stanju: nije znao ni ko je, ni sta radi. Kada su ga odveli u policijsku stanicu, tacno je kazao svoje ime, ali se vise nije secao gde stanuje, a stanovao je u nekom skromnom hotelu. Pitali su ga da li ima nekoga od porodice. Rekao je da nema; svi su poumirali. Ocigledno je da je on tako i osecao. Ali, vec prekosutra, jedan sluzbenik sa izvestajem lekara koji je pregledao ovog gospodina koji je dobio napad ludila, pojavio se u Zaninom stanu, jer su njeno ime i adresa pronadjeni u njegovoj beleznici. Ona je odmah obavestila Teobalda i ono nesto preostalih necaka i necakinja. Saglasili su se da stvore zajednicki fond zahvaljujuci kome bi nesrecni Oktav bio smesten u ludnicu u Gelu, tu veoma staru ustanovu proslavljenu po poboznim i poeticnim pricama, na samom rubu nekadasnje zivopisne Kampine. Mirni ludaci, po starom obicaju, smesteni su u Gelu kod samih stanovnika, sa kojima dele zivot i posao. Ne znam koliko je dugo bezazleni Oktav proveo pripremajuci travu za ishranu krava ili pleveci krompir. Mozda mu se taj posao i dopadao; mogucno je da je tu nasao onu sigurnost koja mu je, bez sumnje, strasno nedostajala. Bila sam se zarekla da cu, ako ikad ponovo dodjem u Belgiju, otici da obidjem Oktava u njegovom utocistu u Gelu. Prilikom prikupljanja podataka o belgijskom delu moje porodice, 1919, to, medjutim, nisam uradila. To nikako nije znak nekog potpunog zaborava s moje strane, vec izvesnog straha koji sam u to vreme osecala da razgovaram sa suludim covekom. Kasnije sam zbog toga cesto zalila.

Neki kriticar je primetio da su junaci mojih knjiga prvenstveno prikazani iz ugla bliske smrti koja porice zivotu svaki smisao. Ali, svaki zivot ima smisla, pa cak i zivot najobicnijeg insekta, a svest o njegovom znacenju, ogromnom u svakom slucaju za svakoga pojedinca, ili bar o nekoj njegovoj jedinstvenoj lepoti, sve vise raste umesto da opada kada primetimo da smo stigli do kraja krivulje ili, mnogo redje, kada je ta uzarena krivulja zavrsila krug i spustila se ispod horizonta. Bez ikakve zelje da svoje ujake i tetke uporedim sa meteorima, njihova zivotna putanja pomogla mi je da nesto shvatim. Naravno da nisam nasla nikakav zajednicki imenitelj izmedju tih osoba i sebe. Neke slicnosti, koje ponekad mislim da otkrivam izmedju nas, tope se cim pokusam da ih tacnije odredim i svode na slicnost koja postoji medju svim ljudskim bicima. Odmah da kazem da mi ta vrsta proucavanja ni u porodici moga oca u tome pogledu nije vise pomogla. Jedino sto sam posle toga osetila, to je neizmerno sazaljenje za nas, nistavna ljudska bica i, nasuprot tome, postovanje i radoznalost prema tim krhkim i slozenim strukturama postavljenim kao na kakvim sipovima na povrsini ambisa, a od kojih nijedna nije nalik na drugu.

Ali, ovo predstavljanje brace i sestara iz Siarlea navodi me na jos neke dopunske primedbe. Pre svega mi pada u oci da tako cesta Matildina trudnoca nije bila nastavljena u sledecoj generaciji: od osmoro zive dece, koliko je ostavila, samo cetiri kceri imale su ukupno devetoro dece, a od njih je, opet, ako se ne varam, samo troje imalo potomstvo. Sasvim je izvesno da treba da budemo srecni zbog toga vracanja umerenosti, bez obzira na uzroke. Nemogucno mi je, medjutim, da ponekad ne ustanovim i neki neuspeh ili neku manu. Matildina plodnost, posmatrana iz odredjenog ugla, podseca na preobilno radjanje vocki koje su napali kukolj ili nevidljive stetocine ili ih isposcena zemlja vise ne ishranjuje. Ista metafora se, mozda, moze primeniti na neuobicajeno povecanje broja stanovnika danas.

Cetrnaest meseci posle Fernandinog rodjenja, Matilda je iznenada umrla posle uzasne agonije. Iz nekoliko redaka jednog neobjavljenog spisa Oktava Pirmeza, do koga sam tek nedavno dosla, saznala sam da je ova jadna zena obolevisi od krupa morala da izdrzi operaciju grkljana. Za njom je dosao pobacaj, koji ova nesrecnica nije prezivela. U njenom Poboznom secanju pominje se samo "kratka i teska bolest". Posto je retko da se u ovoj vrsti dokumenta podrobnije govori o spoljasnjim okolnostima bolesti i smrti, ovo nekoliko reci dovoljno je da nam pokaze koliko je Matildina brza smrt potresla ili pogodila njene. Na listu sa crnim rubom, koji su Artir ili Fräulein verovatno narucili kod jednog knjizara-gravera iz Namira, nalazi se Agnec bozji zalosno ispruzen medju svim sredstvima za mucenje. Ne zna se da li su njen udovac ili ozaloscena vaspitacica ocenili da je ova slika bas prigodna za bezazlenu pokojnicu.

U istom Poboznom secanju samrtnici se pripisuju dostojanstvene poslednje reci, koje su verovatno pre bile pozajmljene iz nekog poboznog romana u kome je bilo reci o smrti majke nego sto ih je izgovorila Matilda na umoru: "Zbogom, dragi muzu i deco koje sam toliko volela, zbogom! Moj rastanak sa vama je veoma iznenadan, veoma brz. Bog je tako hteo, neka bude njegova volja. Molite se za mene. Ostavljam vam na samrti u amanet dve velike stvari do kojih mi je mnogo stalo: veru i porodicu... Cuvajte ih i jacajte... Zbogom, molicu se za vas."

Cak i ako pretpostavimo da je Matilda zaista napisala ovu izvestacenu poruku, Artir je, bez sumnje, bio sam da je primi. Pocetkom ovog lepog meseca maja, Izabela, Zorzina i Zoe, tri starije kceri, verovatno su bile u svom zavodu u Briselu ili kod Engleskih redovnica u Oteju, zauzete sakupljanjem dobrih ocena, revnosno ili bez preterivanja, imajuci u vidu kraj skolske godine i podelu nagrada krajem juna meseca. Buduci da je smrt iznenada odnela njihovu majku, veoma je neubedljivo da su devojke mogle stici u Siarle na vreme da prime ove njene poruke. Slabumni Gaston ih ne bi ni razumeo. Teobald i Oktav, kojima je bilo devet, odnosno sedam godina, mozda su vec bili u skoli. Nase gospe od Mira u Namiru; ako su, pak, u maju mesecu bili u zamku, sigurno su im naredili da mnogo ne galame, da ne bi smetali bolesnoj mami. Ubedjena sam da se ove reci nisu odnosile na njih. Zana je, bez sumnje, bila u svojim decjim kolicima pored travnjaka, cvrsto privezana kaisevima s obzirom na njenu vestinu da otpuze sa mesta na kome su je ostavili, sa spretnom upornoscu dece koja su rodjena kao bogalji. Sto se Fernande tice, ona je spavala u svojoj kolevci, kao sto ce i njena kcer uciniti u slicnoj situaciji kasnije. Luj i Zoe Troa, Matildini nezni roditelji, bez sumnje nisu prisustvovali poslednjim trenucima svoje kceri; bivsi upravitelj, vec nacet boljkom koja ce ga odneti otprilike dve godine kasnije, verovatno bi imao teskoca da tako brzo prevali dosta veliko rastojanje izmedju Siarlea i njegovog imanja La Pastir, a malo je verovatno da je Zoe dosla bez njega. Artir i Fräulein bili su sigurno jedini svedoci ove agonije, pored posluge iz zamka i one dve osobe koje zvanicno prisustvuju poslednjim trenucima, lekara i svestenika iz toga kraja, koji su, zajedno sa beleznikom, kraj uzglavlja samrtnika iz DzIDz veka obrazovali neki pogrebni trio. Medjutim, malo je verovatno da bi beleznik imao bilo kakvog posla sa Matildom: sve sto je imala pripadalo je Artiru.

Nasuprot tome, na pogrebu je moralo biti dosta sveta. Otac i majka pokojnice ovog puta su imali vremena da doputuju na kratko; mogucno je da su njena sestra Aliks i njen muz, Zan T"serstevens dosli iz Brisela. Tetka Irena i njen sin Oktav, oboje jos u zalosti za svojim voljenim sinom i bratom Fernanom, zvanim Remo, stigli su iz Akoza; drugi sin tetke Irene, Emil, koga su u prestonici obicno zadrzavali politika i drustveni zivot, mozda je dosao sa svojom mladom zenom. Nema se utisak da je Artir odrzavao bas neke bliske odnose sa ziteljima zamka Marsijen, iz koga je bio otisao pre osamnaest godina da bi se nastanio u Siarleu, ali njegov polubrat Emil-Pol je, bez sumnje, bio prisutan, zajedno sa svojom mladom zenom Irkinjom. Bez svojih gustih ridjih uvojaka namenjenih Fernandi, Matilda je jos jednom presla put kojim je obicno isla od malog zamka do seoske crkve, ali ovog puta povorka ju je pratila putem; nije krenula uobicajenom stazom preko trave. Fräulein je do kraja zivota nosila crninu za gospodjom.

Nista ne znamo o Artirovim osecanjima, ali uvek je potresno tako iznenadno izgubiti saputnicu sa kojom si ziveo dvadeset godina. Ostalo mu je osmoro dece. Ponovna zenidba nije se nametala, kao sto se bila nametnula njegovom ocu. Mozda je "Gospodja iz Namira", to skoro mitolosko bice, koje je Fräulein napadala do poslednjeg daha, vec postojala, diskretno izdrzavana, u skromnoj kuci neke pristojne ulice tog grada u unutrasnjosti. Ako nije tako, onda nije dugo proslo do uspostavljanja ove veze. U zaista dosta jednolicnom zivotu koji je moj deda vodio od svog vencanja, ova tiha pustolovina bila je verovatno jedini dozivljaj u kome je bilo malo maste, jedini njegov slobodan izbor. Manje strogih uverenja nego Fräulein, ja nemam srca da mu to prebacim.

Iz: Marguerite Yourcenar, Souvenirs pieudz, Paris, 1991.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]