Broj 101-102
		Knjizevnost u svetu

Margerit Jursenar

Gospodja Matilda, sem fizioloskih promena koje se zbivaju u njoj, ima jos siru lepezu zanimanja. Ona retko silazi u mracnu kuhinju jer je stepeniste koje vodi u nju opasno za tu tako cesto trudnu zenu, ali ona "pravi" jelovnik i proverava kuvaricinu "knjigu racuna"; rasporedjuje cvece u vaze, bira ili otpusta poslugu (ovo poslednje se, uostalom, veoma retko dogadja): deca, koju cas bole zubi a cas stomak, njihovi veliki sitni gresi koje, kad god je moguce, krije od njihovog oca, stvaraju joj stalne teskoce. Srecom, ova pcela-matica uspela je da nadje odlicnu pomocnicu. Mlada Fräulein, najmljena kao vaspitacica za devojcice, pokazala je izvanredne sposobnosti za vodjenje kuce; ona se odlicno razume i u pravljenju izvanrednih skoljkica od masla koje se zatim stavljaju u listovima oblozenu zdelicu, kao i u rasporedjivanju salveta savijenih u obliku biskupske kape za svecane ruckove, sto je uvek povod za dobronamernu salu Preosvecenoga, kada je razvije pred pocetak obeda, posle obavljenog Prvog pricesca. Tu je i krojacica koja dolazi iz Namira sa svojim kutijama; treba uloziti ogroman napor prilikom "uskladjivanja" nijansi neke tkanine, a kakvo tek nespokojstvo izbija u razgovoru o nekoj haljini za koju treba utvrditi da li je previse svecana ili ne za odredjenu priliku.

U Siarleu se srazmerno malo prima. Zasluga je ove odmerene sredine sto u njoj skoro i ne postoji osecanje nekog drustvenog ili mondenskog snobizma. Pomisao da se zblize sa knezom od K. ili vojvodom od A., da ih pozivaju i odlaze kod njih u nekim svecanim prilikama, ne pada im na pamet, bas kao ni pomisao da na rucak pozovu svog vrtlara. Skoro ista takva ravnodusnost jos vlada (uskoro ce prestati) i u poslovima; Artir zgrce novac, ali se ne bi upustio u opasne finansijske operacije; nagon za sticanjem je surov samo kada je u pitanju zemlja. Najveca paznja tu se poklanja porodicnim odnosima. Svaki ujak, stric, njihov otac, surak, polubrat, rodjak po ujaku ili stricu, predstavljaju poznate osobe, sa kojima se odrzavaju odnosi i kojima se ukazuje duzno postovanje tacno prema stepenu srodstva i koje ce jednoga dana ozaliti tacno u odredjenim granicama srodstva, ni vise ni manje. Suoceni sa bilo kakvom manom jednog clana grupe, nekom bolescu koja bi mogla da baci sumnju i na zdravstveno stanje njegovih najblizih i tako onemoguci neke brakove, nepostenjem ili porokom, zajednicki su pruzali otpor cutanjem i poricanjem, ukoliko su cutanje i poricanje mogucni; ako je u pitanju bila neka bruka, odmah bi otpisali tu osobu i istog trenutka ona za njih vise nije postojala. Isto su se ponasali i u slucaju neke "veze" ili neuspelog braka koji, ukoliko je bas prevrsio meru, baca u crno ocajanje onoga koji ga je sklopio. Porodicne posete su dogadjaji koji zamenjuju zabavna putovanja, o kojima, kada je Matilda u pitanju, nema ni govora. Ona povremeno na duze vreme odlazi u posetu svojim dobrim roditeljima; u njihovoj kuci je, u svakom slucaju, bila u trenutku rodjenja prve Zane koja je rano umrla, iz cega bi se mogao izvuci zakljucak da su te godine zimu proveli u Monsu. Gospoda su raskosnim kocijama odlazila u velike hajke.

U salonima i trpezarijama u koje se odlazi sve je poznato i popisano, najmanji komadi namestaja, slike zajednickih predaka, zvanice za trpezarijskim stolom i specijaliteti svake kuvarice. Gastritis tetke Amelije, cudne Matildine nesvestice, iznenadna zenidba Artirovog polubrata svojom Irkinjom, neiscrpni su predmeti njihovog razgovora. Lepo vaspitanje i obazrivost na tako su visokom stepenu da se tu veoma malo ogovara, cak i izmedju sebe: jedino neko uzdrzano sazaljenje ili uvredjeno zaprepascenje prema zlonamernom ogovaranju koje cak ne prihvataju kao verodostojno, odaju izvesno ogorcenje ili mrznju. Ovi ljudi, koji se smatraju rodjacima sve do sestog kolena, jedni kod drugih vide samo po neku bezazlenu nastranost ili neke spoljasnje sitnice: ujak taj i taj voli zasecerena jela; rodjaka ta i ta ima lep glas. Dalje se ne ide: culni temperament, ukoliko uopste postoji, primedbe na obicaje i shvatanja ove grupe, ako se na njih ponekad i naidje, isto su tako dobro skriveni kao u danasnje vreme politicki pobunjenici u totalitarnim zemljama: nezavisnost duha nije u modi. Svi su uvek slozni: sporovi izbijaju samo kada je u pitanju nepodeljeno nasledstvo ili pravo na lov.

Posledica toga je da se neki dah ustajalosti oseca u ovim sredinama, u kojima je zivot, nimalo losiji nego drugde, cak u izvesnom pogledu razumniji od naseg. Ove vladajuce klase, koje vec nicim ne vladaju, sve manje pripadaju obrazovnim klasama, pa cak za tim i ne teze. Umetnik je rec koja se izgovara sa prezirom; Artir manje zna o nekom vitrazu ili crkvenoj slici nego neki najsitniji starinar, Jevrejin, ili anglikanski umetnicki kriticar. Ponoc je, hriscani, predstavlja najlepsi trenutak u ponocnoj misi. Od Misea se pamti samo njegova aluzija na Volterov "odvratni osmeh". Viktor Igo je opasan buntovnik koji zloupotrebljava belgijsko gostoprimstvo: bas dobro sto su na njega bacili po neku kamenicu na Trgu barikada u Briselu. Svi se cude sto stari prijatelj upravitelja Troa, zustri Gandebjen, bivsi clan privremene vlade, poziva u svoj dom ove prognane Francuze cija ubedjenja nisu bas jasna a i ne zna se od cega zive. Posle svakog odlaska u Akoz, Artir prilicno ljutito govori o radikalizmu mladog rodjaka Fernana, pa cak i o sladunjavom liberalizmu rodjaka Oktava. Tetka Irena gresi sto, da bi ucinila zadovoljstvo svojim sinovima, u svoj dom poziva izgnanika iz Francuske Bansela da odrzi predavanje iz knjizevnosti: da mu je bar postavila uslov da govori o Bosijeu.

Gradjanska svest, jos uvek ziva u toj sredini kod nekih pripadnika prethodne generacije, brzo je otupela. Drzava postaje neprijatelj porodicnog nasledstva. Milosrdje je vrlina koja se u posmrtnim pohvalama pripisuje svim pokojnicima bez izuzetka, sto vec izaziva izvesnu sumnju. U stvari, ona lepa vremena hriscanskog milosrdja vise ne postoje u ovoj sredini: brigu o zatvorenicima (prema kojima se, uostalom, i ne bi trebalo suvise lepo ponasati), nahocadi i ludima sada vode samo javne institucije, kojima je svi mirne duse prepustaju, ne pitajuci se kako one ispunjavaju svoj zadatak. Crveni krst, koji je svim silama nastojao da osnuje jedan Svajcarac idealista, predstavlja novinu na koju se gleda sa nepoverenjem, mozda i zato sto je on poreklom protestant: trebalo je da izbije rat 1914. da bi mu jedna unuka gospodje Matilde, koja tada jos nije bila rodjena, posvetila deo svoga zivota. Supruzi sa brizljivo odmerenom plemenitoscu daju prilog u dobrotvorne svrhe katolickoj crkvi, ali ako bi Matilda prekoracila svotu koju joj je njen Artir odredio za prilog seoskom dobrotvornom drustvu, on bi joj odmah stavio do znanja sta znaci pravilno rasporedjeno milosrdje, sto bi ona morala da prihvati. Kada su zime bile ostre, dobrim siromasima delili su drva i pokrivace; losi nisu dobijali nista. Uzasne nesrece do kojih je doslo u rudniku potresle su sve, ali Artir i ne pomislja da kao jedan od njegovih osnivaca upotrebi svoj uticaj kako bi bar malo povecao penzije porodicama zrtava i obezbedio postavljanje boljih sigurnosnih uredjaja: to je posao direktora kompanija, koji, pre svega, treba da misle na uvecavanje kapitala svojih akcionara. Neka dosta sumnjiva spodoba, neki Francuz koji je pisao pesme osudjene zbog povrede javnog morala, sa uzasom je opisao cvorke iskopanih ociju ciji se slepacki trileri cuju iz skoro svih kaveza u belgijskim radnjicama i zadnjim dvoristima. Ako je kuvarica u Siarleu imala, sto je vrlo verovatno, neki takav kavez na ispustu kuhinjskog prozora, gospodja Matilda, koja je inace meka srca, bez sumnje se nikada nije pobunila: takve su gnusne posledice ustaljenih navika.

Artir i Matilda spadaju u povlascene ljude, ali toga nisu uopste svesni: cak im ni na pamet ne pada da budu srecni zbog blagostanja u kome uzivaju i koje im je volja bozja pruzila. Supruznici iz Siarlea su jos manje svesni koliko su povlasceni sto zive u takvo vreme i u takvoj zemlji, u kojoj bar trenutno njihova bezbednost nije nicim ugrozena. Njihovi preci nisu imali toliko srece; njihovi potomci bice neuporedivo siromasniji. Nasuprot tome, oni drhte od straha pri samoj pomisli na nekakve nejasne revolucije koje bi mogle izbiti i ovde kao u Francuskoj i za koje nikada nisu sigurni da se mogu na vreme spreciti. Nema dana a da se ne pomene i los uticaj ratova. Tacno je da to vreme ima odredjen procenat ratova: tacno toliko koliko je potrebno da se popune stupci u novinama i pruze potresni predmeti crtacima lista Illustration. Rat u Pijemontu sa daljine lici na neku nestasnu vojnicku setnju; kod Solferina, te ogromne klanice, crvene pantalone zuava ostavljaju veci utisak od prolivene krvi. Topovi Secesionistickog rata odjekuju na kontinentu na koji niko od Artirovih poznanika nije isao, niti ima nameru da ide: to je samo obracun izmedju americkih protestanata. Pohod na Meksiko svodi se na neku romanticnu dramu: lepi nadvojvoda, koji je pogubljen, i njegova zena Sarlota, kcer belgijskog kralja, koja je poludela, izazivaju uzbudjenje u srcima svih zitelja u Siarleu, od vlasnika zamka pa do devojke koja radi u kuhinji. Rat u pokrajini Slezvig-Holstajn predstavlja dogadjaj lokalnog znacaja koji ih ne zanima. Bitka kod Sadove zadaje im vecu brigu: strasno je da katolicka Austrija pretrpi poraz od Pruske, ali Fräulein ne krije svoju radost zbog stvaranja nemacke konfederacije.

Ta radost ce biti jos veca zbog proglasavanja nemackog carstva u Galeriji ogledala u Versaju: Fräulein je u sobi za ucenje okacila jednu graviru sa carevim likom, na kojoj on nosi masnu crno-belo-crvene boje; niko nema srca da tu sliku skine; njene gazde, uostalom, i nisu Francuzi. Neutralnost Belgije, za koju su jemcile velike sile, stvara kod njih umirujuce osecanje da su van igre. Ali, ovog puta, uzasni dogadjaji su bili sasvim blizu; Artir drhti od straha slusajuci price o vlasnicima koji su streljani kao taoci; Matilda zali Parizane koji pate zbog hladnoce i gladi. Komuna ih je zatim uzasnula, ali su se posle smirili pomisljajuci na to da je ta vrsta nasilja cesta kod ovih bucnih suseda sa juga. Stektanje pusaka u Versaju, protumaceno samo kao poziv na vracanje redu, skoro nezapazeno je proslo u Siarleu, u te lepe majske veceri 1871. kada je Matilda zacela svoje poslednje dete, Fernandu. U isto vreme, u jednoj jezuitskoj skoli u Lilu ili Arasu, jedan sedamnaestogodisnji decak, koji ce se jednog dana ozeniti Fernandom, placuci od besa pise odu mrtvim komunarima, zbog cega za malo nije bio izbacen iz skole.

Rekla sam da je u toj sredini poboznost, pre svega, zenska osobina. Svakog dana, kada joj to njeno stanje dopusta, u pola sest leti, a u sest zimi, Matilda necujno ustaje iz kreveta da ne bi probudila Artira i sprema se za odlazak na tihu misu u seoskoj crkvi. Jedna sluzavka, koja je ustala pre nje, ostavila je u prostoriji za umivanje bokal sa toplom vodom. Stavljajuci u kosu poslednje ukosnice Matilda jedva i da baci pogled na ogledalo koje izgleda sivo u ovoj jutarnjoj polutami. Iako je moda sada mnogo manje zanima nego ranije, oblaceci haljinu osetila je zaljenje: kakva steta sto se krinoline vise ne nose: te siroke haljine imale su mnogo prednosti u izvesnim trenucima... Sa okruglog stocica sa jednom nogom uzima svoj molitvenik i tiho izlazi iz kuce prepustene posluzi koja brise prasinu i cisti tepihe pomocu caja.

Crkvu od zamka razdvaja samo jedna livada: Matilda vise voli da ide ovom precicom nego putem. Zimi, s kaljacama na nogama, ona brizljivo koraca po mrkoj i polegloj travi, izbegavajuci sto vise moze zaledjene barice ili sneg. Leti, ovaj kratki put predstavlja pravo uzivanje, ali Matilda ni samoj sebi do kraja ne priznaje da veliki deo privlacnosti jutarnje mise predstavlja ova slobodna setnja kroz polja. Cesto, ali ne svakog dana, pre nego sto udje u crkvu, ona baci pogled na ogradjenu grobnicu u kojoj pocivaju njeno dvoje rano umrle dece. Matilda, kao i toliki vernici onog doba, ne cita iz svog molitvenika prevode molitava sa latinskog, koje, uostalom, zna napamet; njeno telo, koje se spusta na kolena ili se dize, prati tok mise za nju. Ona se dugo moli obracajuci se mozda jednom od gipsanih kipova kojima je ukrasena unutrasnjost te siromasne i ruzne crkve. Moli se da bude lepo vreme u nedelju kada ce doci tetka Irene, kako bi mogli da postave sto napolju, ispod kestenova i da je Artir pohvali zato sto je lepo izabrala i rasporedila cvece i voce; za sopstveno zdravlje, koje je tako krhko, i za ispunjenje zelje da do kraja donese svoj teret; da ima snage da ispunjava svakodnevne obaveze, a ako joj ona ponestane, da joj to bude oprosteno. Beznacajne i veoma ozbiljne smerne molbe mesaju se bas kao i beznacajna i ozbiljna osecanja u zivotu. Prvo otpadaju, same od sebe, skromne zelje na koje se brzo zaboravlja. Druge bivaju delimicno uslisene u onoj meri u kojoj su upucene: posle zavrsene molitve, Matilda se oseca mirnija nego na pocetku.

Ona se moli za svoju porodicu, sto je skoro isto kao i da se moli za sebe. Moli se da njene kceri nadju dobre muzeve i budu za njih izvanredne zene; da njen dragi tata brzo ozdravi na svezem vazduhu imanja La Pastir; za Fräulein, koja je dozivela veliko ljubavno razocarenje; da dobri Bog urazumi rodjaka Fernana, za koga kazu da je slobodni mislilac (ali nije mogucno da jedan tako obdaren mlad covek do te mere skrene sa pravog puta). Moli se da njena mala Zana jednog dana pocne da hoda; da njen Gaston, kome je trinaest godina, najzad nauci da cita. Moli se da Artira ne stigne kazna zbog neverstva, za koje je nedavno saznala sa zaprepascenjem i uzasom, ali, ko zna, mozda je ona ipak odgovorna za to? Od poslednjeg porodjaja ponekad joj je bilo dosta svega toga... I na kraju, kao i toliki drugi pobozni katolici onoga doba, moli se za Svetog oca, dobrovoljnog zarobljenika, kako neki tvrde, a koga su, u stvari, Slobodni zidari naterali da se zatvori u svom Vatikanu. Bilo da ih je neko uhvatio ili ne, ovi talasi dobre volje zrace iz njene duse i ne bi se moglo reci da ne sluze nicemu, cak i ako svet posle njih ne izgleda ni malo drukciji. Matilda je, u svakom slucaju, na dobitku sto ih odasilje, jer uvek vise volimo ljude za koje smo se molili.

Misa se zavrsava malo na precac, posto se svestenik prisetio poljskih radova koji ocekuju njegovu pastvu, a i posla koji bi sam morao da obavi u svom povrtnjaku i svom vrtu. Gospodja Matilda stavlja dva sua u kutiju kao prilog za siromasne, i pozdravlja malog ministranta, sincica kocijasa iz Siarlea. Zatim se vraca istom livadom, gazeci po sopstvenim stopama, jer treba obratiti paznju da se mnogo ne gazi po senu. Ovaj predah u crkvi, koji joj je, iako toga nije bila svesna, omogucio da malo razmisli o sebi, istog trenutka joj je vratio mladost, za koju je smatrala da je zavrsena: zivot tece u njoj kao kad je imala osamnaest godina. Povremeno se zaustavlja da skine neki bodljikavi klas koji joj se zakacio za suknju, a zatim pusta da joj zrnevlje klizi izmedju prstiju, kao sto cine deca. Cak se, uprkos pravilima lepog ponasanja, usudjuje i da skine sesir s glave kako bi na kosi osetila blago milovanje povetarca. Stoka po kojoj je ovaj mali zamak Boveri dobio ime pase ili spava na pasnjaku, odvojena od nje samo obicnom ogradom. Lepa Vrednica, kako je zove zakupac, koja daje najvise mleka u citavom stadu, polako se cese o ogradu napravljenu od trnja; jedva da je proslo osam dana otkako je ona ocajnicki mukala kada je kasapin sa kolima dosao po njeno tele; ali sada je to palo u zaborav; ona ponovo sa zadovoljstvom preziva ukusnu travu. Matilda je miluje sluzeci se pri tom istim onim pokretima pa cak i istim glasom kao i njene daleke pretkinje Izabela Metr-Pjer, Zana-Mazir i Barba le Verze. Jos nekoliko koraka i eto je kraj kocijasa koji cisti alke na djemu, na samom pragu stale; cestita mu (ponovo je stavila sesir na glavu) sto je njegov sincic tako lepo sluzio na misi.

Miris tople kafe i svezeg hleba siri se iz trpezarije. Matilda spusta molitvenik na sto u predsoblju i brizljivo okacinje stvari na civiluk. Svi su na okupu. Fräulein govori nemacki sa tri devojcice, poluglasno, da ne bi smetala gospodinu koji cita novine. Matilda baca malo uznemiren pogled na Gastona: on mirno jede ne smetajuci nikome. Na drugom kraju stola, sluzavka kasicicom hrani malu Zanu koja sedi u svojoj visokoj decjoj stolici. Mali Oktav, videvsi majku kako ulazi, trci joj u susret, zacenjujuci se od smeha i objasnjavajuci joj nesto sasvim nerazumljivo; Matilda ga blago zadrzava, vraca ga na mesto pored brata Teobalda, koji poslusno sedi za stolom. Prolazeci iza Artirove stolice, mozda je stidljivo dodirnula po ramenu ovog nabusitog i uzdrzljivog coveka; tim uzdrzanim milovanjem mozda zeli da mu zahvali za neku ljubaznu rec ili pokret koje joj je uputio prethodne noci. Ali sve u svoje vreme: Artir sada cita novine. Uostalom, i on se oseca prikracen: upravo je zavrsio citanje jednog izvanrednog clanka o nemackim carinskim propisima i zeleo bi da to nekome isprica, ali zene te stvari ne zanimaju.

Matilda seda na svoje mesto i primice sebi sud sa kafom i toplo mleko. Odjednom dolazi do strasne nesrece: jedna metalna modla pada na pod i kotrlja se uz veliku buku pre nego sto se zaustavila kraj noge od stola. Matilda pogleda u Artira: on se pravi da nije nista cuo. Sluzavka, sva crvena u licu, pazljivo brise mleko koje curi niz carsav. Ta devojka je jos jednom pustila devojcicu da sama uzme modlu, a onda joj je, kao i obicno, zbog grca, lepi srebrni sud pao na zemlju... Ali devojcica je jos tako mala: to ce, mozda, proci. Kazu da u Briselu ima dobrih strucnjaka. Ili, ako to ne uspe, onda Lurd... Da, Lurd. Matilda dize poklopac sa kutije za secer. Zbog mucenja tela ona obicno ne uzima secer, ali, ipak, mora da hrani dete koje nosi. Jedna a onda i druga kocka padaju u belicastu tecnost. Matilda u sebi izgovara jedno benedicite, bira krisku crnog hleba, maze na nju maslac i ozbiljno se prepusta uzivanju u jelu.

Cini mi se da je dosao trenutak da predstavim to desetoro Matildine dece, i to ne kao male "plavusane", kako ih je ona zapamtila i kako bi se to reklo u losoj poeziji toga doba, vec kao odrasle ljude, kao i okolnosti u kojima se njihov zivot odvijao. O nekima je vec bilo nesto malo reci na prvim stranicama ove knjige, ali njihovo zajednicko predstavljanje mozda ce mi pomoci da, ako bas ne budem mogla da pokazem sta su neki od njih postigli ili nisu postigli do kraja zivota (jer nema kraja u svetu u kome se sve krece), ono bar da kod ovih osoba prepoznam neke crte koje bih mogla da uocim i kod sebe. Sigurna sam da je to preuranjeno, posto tih nekoliko stranica na kojima su oni opisani izlaze iz okvira Siarlea, ali ovi pomalo nestvarni ujaci i tetke brzo su iscezli iz moga zivota, a igrali su dosta beznacajnu ulogu i u zivotu moje majke: nisam sigurna gde bi trebalo da ih udenem, ako ne ovde.

Posveticu samo nekoliko redaka secanju na dvoje rano umrle dece, prve Zane sa godinu dana i Ferdinanda sa cetiri i po godine, kojih se, bez sumnje, jedino Matilda uglavnom jasno seca. Fotografije svih pet njenih kceri koje su ostale u zivotu nalaze se u zajednickom okviru koji se sklapa kao harmonika, brizljivo odeljene koznim okvirom jedne od drugih. U stvari, svaka od tih zena kao da zivi u nekom svom svetu odredjenom njenim licnim osobinama; lica su im do te mere razlicita da se nikada ne bi pomislilo da su sestre. Ostavljajuci po strani Zanu, mirnu i malo hladnu, kao i obicno, i o kojoj sam vec govorila i jos cu govoriti, i Fernandu, koja na toj fotografiji snimljenoj, reklo bi se, jednog od njenih losih dana izgleda dosta ruzno, nastojacu ovde da iz njihovog okvira izvucem slike tri starije kceri. Izabela, koju zovu Iza, najstarija medju njima, pre svega je velika gospodja. Slika je prikazuje vec u starijim godinama. Laka cipkana marama uokviruje njeno usko i otmeno lice i pokriva kosu za koju se ne bi moglo sa sigurnoscu reci da li je plava ili vec seda. Veoma svetle oci smese se sa nekom pomalo tuznom dobrotom. Bas tako je izgledala tetka Izabela kada sam je jednom ili dvaput spazila u ranom detinjstvu. Vec je imala srcane tegobe od kojih je i umrla posle nekoliko godina, a tako se brzo zamarala da sam, samo sto bih se spustila na stolicu u salonu klateci nozicama, vec dobila naredjenje da ustanem i da se pozdravim sa tetkom.

Izabela se bila udala za svog rodjaka, barona de K. de I., ciji se potpis, kao sto smo videli, nalazi na mojoj krstenici. Imala je troje dece, od koje je najstarije produzilo lozu i porodicne tradicije; jedna veoma bolesljiva kcer umrla je negde oko dvadeset godine; najmladja i snazna Lujza, koja se jos od rane mladosti posvetila dobrotvornom radu, postala je jedna od hrabrih bolnicarki u Svetskom ratu. Plahovita, vesela i odlucna, ova snazna plavusa svetlih ociju bila je veoma omiljena medju ranjenicima koje je negovala, dok je se bolnicko osoblje plasilo ali je i postovalo. Kada je sklopljeno primirje, ostatak zivota provela je u Odeljenju za radiografiju u nekom katolickom institutu za obolele od raka. Umrla je zbog posledica opasnih zrakova kojima je rukovala. Godine 1954. videla sam je nakratko, dok je lezala u jednoj sobi bolnice u kojoj je radila, okruzenu, kao kakvu kraljicu, rodjacima i prijateljima koji su dosli da je obidju; duhovna muzika koja se cula u hodnicima sluzila je kao zvucni fon. Negovala ju je njena najomiljenija bolnicarka, poput adjutanta koji do raja pomaze svom zapovedniku. Nedavni uspeh jedne moje knjige, koju nikada nije procitala, odusevio je Lujzu, posto je po njenom misljenju to bila cast za porodicu. Toliko bi kazala, i ni rec vise, i da je rec bila o njenim medaljama i krstovima.

Druga sestra, Zorzina, po izgledu je dostojanstvena mlada zena u tesno pripijenoj bluzi sa velikim izrezom, kratko podsisane guste i kovrdzave kose koja uokviruje njeno lice, dajuci privid antickog kipa savremenicama kraljice Aleksandre. Njeno lice pravilnih crta nema nikakvog izraza. Ta fotografija bila je snimljena u Becu u doba valcera, za vreme jednog Zorzininog boravka sa muzem, sinom jednog bankara iz Namira, i, kazu, potomkom jedne stare porodice poslovnih ljudi u Nizozemskoj. Bio je slobodni mislilac i svake nedelje dopracao je svoju zenu do crkvenog praga i dolazio po nju po zavrsenoj misli. Dodavali su, sto je izazivalo jos vece zgrazanje, da je ponekad to vreme provodio u kafani.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]