Broj 101-102
		Knjizevnost u svetu

Margerit Jursenar

U prolece ili pocetkom leta 1856. Artir de K. de M., posto je, izgleda, proveo nekoliko meseci u Monsu pored svoga tasta, upravitelja Troa, konacno se nastanio u Siarleu sa svojom zenom Matildom i njihovim prvim detetom, malom Izabelom. Matilda je ponovo bila trudna: porodila se u Siarleu novembra meseca i donela na svet decaka kome su dali ime Ferdinand i koji je rano umro. Ako mogu da se pozovem na obicaje koji su jos postojali u vreme mog detinjstva, gospodin Artir i gospodja Matilda usli su kroz gvozdenu kapiju ciji je svod bio ukrasen zelenilom i natpisima u znak dobrodoslice: takav je, bar, bio obicaj u francuskom delu Flandrije oko 1910, cak i kada je u pitanju bio povratak posle samo tri meseca odsustva. Iz tog vremena ima jedna Artirova veoma kicoska i svecana slika u fraku i s kravatom od tanke tkanine, koja kao ni odgovarajuca Matildina, na kojoj je ona vitka, u krinolini, sa velikim izrezom oko vrata, nista ne govori o njima. Jedna dosta dobra Matildina slika nacinjena posle nekoliko godina pokazuje sa manje raskosnih pojedinosti jednu prijatnu mladu zenu belog i rumenog lica, bujne ridje-plave kose, koja mi je pomogla da u njoj prepoznam one kolutove kojih sam se u svoje vreme otarasila. Njeno lice je veselo i pomalo djavolasto. Te veceri, mladi supruznici verovatno su rano krenuli u pravcu sobe za gospodare, prostorije u kojoj je verovatno bilo zalozeno kako bi se, uprkos godisnjem dobu, malo smlacila ledena kuca u kojoj odavno niko nije stanovao: Artir je Siarle nasledio od svoje majke Flore, a u stanu, bez sumnje, niko nije ziveo jos od njenog vencanja ili, u svakom slucaju, od njene smrti. Posluga se sigurno dugo zadrzala otvarajuci kutije sa sesirima i rucni prtljag ili vadeci namirnice u nekom skoro izletnickom raspolozenju koje obicno vlada prilikom svakog useljavanja; mala Izabela spavala je cvrstim snom. Gospodin Artir ce u Siarleu ziveti naredne trideset cetiri godine. Matilda ce umreti posle sedamnaest godina, cetrnaest meseci po rodjenju svog desetog deteta.

Siarle ili, tacnije, zamak Boveri u kome je proticao zivot moje babe i dede ne postoji vise citavih sedamdeset pet godina. Na jednoj izbledeloj fotografiji vidi se njegova glavna zgrada nacickana malim kulama kao i sporedne zgrade na desnom uglu. Unutra, ako se sudi po nekim ostacima sacuvanim jos iz tog vremena, Artir i Matilda su ga bili bogato namestili modernim namestajem, paravanima od palisandra i preterano izrezbarenim namestajem od abonosovine. Medjutim, svaka stara kuca krije neko iznenadjenje; kada sam se, pre petnaestak godina, pela uz betonske stepenice vile napravljene u stilu morskog letnjikovca koja je zamenila nekadasnji plemicki zamak, vlasnikova kcer, koja me je primila, ljubazna osoba koja je sa zaljenjem govorila o losem ukusu sa kraja DzIDz veka, otisla je da u jednom albumu potrazi sliku krovne konstrukcije stare kuce, snimljenu u vreme njenog rusenja. Njene grede podsecale su na konstrukciju kakve katedrale. Ispod ovih poput granja isprepletanih balvana, ostataka hrastovih suma po kojima su lutali copori svinja u Srednjem veku, deca gospodina Artira i gospodje Matilde ili, jos pre njih, mali Drionovi koji su se u cipkanim pantalonama, bez sumnje, tu igrali u kisne dane, krila su se od sluzavki, medjusobno se plasila praveci se kao da su se izgubila u sumi u kojoj su njihovi povici odjekivali poput pticjih glasova. Vratila sam album gospodjici de D. zaleci, kao i ona, sto je ova lepa gradjevina srusena.

Pokusajmo da u secanju izazovemo sliku ove kuce negde izmedju 1856. i 1873. ne samo zato da bismo uspesno zavrsili ovaj pokusaj koji se sastoji u tome da, tako reci, ponovo zaposednemo jedan delic proslosti, vec, pre svega, zato da bismo u ovom gospodinu u kaputu pripijenom u struk i ovoj gospodji u krinolini, koji za nas danas predstavljaju samo uzroke ljudskog roda svoga doba, uocili razlike ili, uprkos prividu, slicnost sa nama, tu veoma zamrsenu igru uzroka cije posledice jos osecamo. Pre svega, Artir i Matilda su valjani katolici, kakvi odgovaraju uzorima iz vremena dugotrajne vladavine pape Pija IDz u toj zemlji, u kojoj i dalje cveta neka jezuitska i rokoko poboznost koja se istovremeno ispoljava u dogmatskoj krutosti i gotovo mondenskoj ljupkosti Kontrareformacije. Novine koje primaju su katolicke novine; bozicni i uskrsnji post, Bozic i Uskrs, Svi sveti i Dan mrtvih nizu se kroz sva godisnja doba okupljajuci citavu porodicu. Velika misa ujutru, vecernja u popodnevnim casovima, kratka misa s blagoslovom uvece u seoskoj crkvi i pripremanje za odlazak u nju zauzimaju dobar deo dana nedeljom, sem ukoliko - procitavsi objavu o nekoj lepoj muzickoj svecanosti - ne bi naredili da se upregnu konji u kola koja ce ih odvesti do Namira. Taj katolicizam za vladajuce klase jos ne predstavlja u toj meri onu lozinku za ujedinjenje a ponekad i ubojno oruzje, kao kasnije; medjutim, covek je katolik kao sto je i konzervativac i ova dva pojma se ne mogu razdvajati. Ispunjavanje verskih duzosti kod ljudi se poklapa sa duznim postovanjem prema vec utvrdjenim institucijama, a cesto je nakalemljeno na ravnodusnost ili neko uzdrzano ili neodredjeno nepoverenje. Podrazumeva se da covek mora umreti kao vernik, posle obavljenog poslednjeg pricesca koje je obezbedila nasa Sveta majka crkva, a sve porodice to tako dobro znaju, pa se zato na svim posmrtnicama nalazi ista recenica, cak i ako je pokojnik umro iznenada, tako da nisu imali vremena da pozovu svestenika ili, pak, ako je odbio ovaj poslednji verski obred, a takav sablaznjivi cin bio je, uostalom, veoma redak. Zene su, kao sto cemo videti, mnogo postojanije kada je rec o osecanju nekog mira koje nam pruza molitva.

Medjutim, versko obrazovanje i teoloska znanja su na najnizem mogucnom nivou, jer je svestenstvo, uostalom, vrlo slabo podrzavalo i poznavanje teologije i misticne zanose. Gospodin Artir i gospodja Matilda verovatno nikada nisu sreli nekog protestanta ili Jevrejina, tu vrstu ljudi na koje se gledalo samo izdaleka i sa podozrenjem. Isti je slucaj i sa slobodnim misliocima, koji su bili proglaseni za jos gore prostake od bezboznika. Pretpostavljalo se cak (neverovanje je bilo do te mere neprihvatljivo) da je takva osoba, u stvari, samo razmetljiva i da ce se na samrtnom casu pokajati. Malo se cita Jevandjenje a poznaju se, i to jedva, samo neki njegovi kraci delovi koji se, cesto veoma nerazumljivo, cuju iz oltara, ali zato postoji obilje onih bljutavih poboznih dela koja predstavljaju skoro jedinu Matildinu duhovnu hranu. Mnogo se govori o dobrom Bogu, a retko o Bogu. Taj dobri Bog, sacinjen od uspomena iz decje sobe i ostataka prvobitne porodice u kojoj najstariji clan plemena ima pravo na zivot i smrt svojih sinova, preti kada napolju grmi; brine o dobrima i kaznjava zle iako iskustvo pokazuje suprotno; njegova volja, s druge strane, sluzi kao objasnjenje za male domace nesrece i katastrofe. On je stvorio svet takav kakav je, zbog cega ovi hriscanski malogradjani odbacuju skoro potpuno svaku pomisao o nekom drustvenom napretku ili reformama. Negde na pola puta izmedju folklornog i mitoloskog bica, cas strasan a cas dobrocudan, on se za decu jedva razlikuje od svetog Nikole, zaogrnutog kabanicom, sa krunom na glavi i velikom bradom, koji im svakog sestog decembra donosi bombone ako su se dobro vladala.

Isus je vidjen skoro iskljucivo iz dva ugla: kao preslatki deckic u jaslama i Hristos od srebra ili slonove kosti na raspecima, na cijem licu vise nema skoro nikakvih znakova fizickog bola koji je toliko potresan na licima raspetih u Srednjem veku. Ovaj napaceni covek, koji je izdahnuo na mukama, potpuno cist, bez tragova krvi i grceva samrtnog ropca, umro je, zna se, za spasenje ovog sveta, ali samo nekoliko veoma poboznih dusa sklonih razmisljanju i pod stalnim nadzorom licnog ispovednika pokusava da nazre sta predstavlja Hristova tragicna zrtva. Decu neprestano podsecaju na postojanje Andjela cuvara koji bdi nad njihovim snom, zali zbog njihovih budalastina i place ako se decaci slucajno "pipkaju", ali taj veliki svetli i beli lik ima istu sudbinu kao i mlecni zubi, portiklice i skolske kecelje: o njemu vise nema ni govora kada je u pitanju odrasla osoba koja uopste ne obraca paznju na to stalno i cutljivo prisustvo nekog bica, cistijeg od sebe. Podrazumevalo se da su pomrla deca gospodje Matilde postala andjelcici, ali bi svi smatrali da je luda ako bi suvise ozbiljno shvatila kao utehu njihovo povremeno javljanje ili poverovala da je zasticena njihovim posredovanjem na nebu. Bogorodica je najomiljenija i najvise prizivana od svih nebeskih stvorenja; tih godina mnogo se govori o njenom bezgresnom zacecu, ali za devedeset devet od sto vernika ova dogma potvrdjuje samo Marijino fizicko devicanstvo, a samo mali broj obrazovnih svestenika pokusava da objasni vernicima da je tu rec o necem drugom, o odbijanju zla koje se podrazumeva ili je mogucno u samom cinu postojanja. Priprosti zdrav razum i priglupo bukvalno tumacenje malo-pomalo obaraju ova uzvisena shvatanja, kao sto su to drugde uradili priglupa sumnjicavost ili podrugljivost. Citave porodice rado daju svoje kceri bogu (ne mogu ih sve udati), ali opredeljivanje sina za zivot u samostanu oduvek je smatrano za veliku zrtvu. Samo u veoma skromnim porodicama za sina koji bi postao svestenik smatralo se da je stekao duhovnu prednost i obezbedio nacin za napredovanje u drustvu; kada se sve uzme u obzir, u semenistima ima vise seljackih sinova nego sinova veleposednika. Seoski zupnik zauzima u drustvenoj hijerarhiji dosta sumnjivo mesto, jedva nesto vise od lekara, a ponekad i ispod njega; nedeljom ga redovno pozivaju na veceru, ali prema ovom coveku, iz cijih ruku primaju milost bozju, svi imaju neko nadmeno drzanje: njegov otac, kad se sve dobro odmeri, nije bio niko i nista.

Medjutim, istinski bogovi su oni kojima sluze nagonski, bez razmisljanja, danju i nocu, bez prava da ikada prekrse njihove zakone i cak ne osecajuci potrebu da ih obozavaju ili da veruju u njih. Ti pravi bogovi su Plutus, kralj bankarskih sefova, bog Zakup, gospodar zemljisnih knjiga koji se bavi postavljanjem medja, strogi Prijap, tajni bog mladih nevesta, zakonom predvidjen za obavljanje svojih duznosti, dobra Lucina koja bdi nad porodiljskim sobama, i najzad, odgurnuta sto se moze dalje, ali stalno prisutna u smrtnim slucajevima u porodici i podeli nasledstva, Libitina, na zacelju povorke, boginja pogreba. Gospodja Matilda je Lucinina sluskinja. Ako razmislimo o tome da u ovim brojnim porodicama po neki pobacaj obicno prekine citav niz porodjaja, i setimo se, s druge strane, da je za oporavak porodilje u ono vreme trebalo sest nedelja lezanja u lezaljci (samo su se seljanke vracale na svoj posao posle nekoliko dana, sto svedoci o otpornosti ovih zena iz naroda), onda dolazimo do zakljucka da je za osamnaest godina u braku gospodja Matilda vise od deset godina provela u sluzbi ovog reproduktivnog bozanstva. Deset godina proteklo je u racunanju dana, dok se pitala da li je "zakacila" ili ne, podnoseci te male nezgode u trudnoci koje su njenoj savremenici iz tadasnje Rusije, Doli iz Ane Karenjine, teze padale od porodjajnih bolova, u pripremanju opreme za novorodjence, pri cemu je koristila i onu koja je ostala od ranije rodjene dece, bilo da su umrla ili ostala u zivotu i, svaki put, trudeci se da to ne bude primetno, u prikupljanju iz jedne svoje fioke nekih delova za sopstvenu mrtvacku opremu, za koju su bile prikacene stidljive poslednje zelje za slucaj da Bog ovog puta hoce da je pozove sebi; zatim, posto bi ova nevolja prosla, ponovo ocekujuci "da nesto vidi" i da se sa strahom ili zeljom, a mozda i sve to zajedno, nada novoj bracnoj bliskosti, sto ce je ponovo dovesti do pocetka ovog kruznog procesa. Sila koja stvara svetove potpuno je ovladala ovom gospodjom u haljini opsivenoj volanima i sa suncobranom u ruci i napustice je tek kada je bude sasvim iscrpla.

Spavaca soba u XIX veku predstavlja pravo skroviste tajni. Nocu je vostane svece ili gasne lampe osvetljavaju plamenom koji titra i podrhtava, bas kao i nas zivot, ne dopiruci do skrivenih tamnih kutova, bas kao sto ni slab ljudski mozak ne uspeva da razjasni sve sto je nepoznato i neobjasnjivo. Kroz prozore zastrvene zavesama od tila i somotskim zastorima veoma skrto prodire dnevna svetlost, a povetarac ili nocni miris bas nikad; engleski obicaj otvaranja prozora nocu smatra se kao opasan po zdravlje, a mozda i jeste u ovim vlaznim krajevima za osetljive bronhije; Artir i Matilda spavaju u potpuno zatvorenoj sobi sa visokom tavanicom kao i njihovi preci u svojim niskim kolibama. Ta soba je krcata zivim ili nekada zivim materijama: pravom vunom, pravom svilom, konjskom dlakom zbog koje naslonjace mogu da izdrze tezinu ljudske zadnjice. U lavorima i kofama koji tu stoje nalazi se "voda", kako kratko kazu sobarice; lucevine i otpaci koze, zivotinjske masti u sapunu tu lebde ili se taloze. U skrovitim nocnim ormancicima od mahagonija skriva se do jutra crvenkasta ili bleda mokraca, bistra ili mutna; na njima stoji na pocasnom mestu bocica sa mirisom od pomorandzinog cveta. Delici ljudskog tela, decji zubi uglavljeni u prstenje, uvojci u medaljonima, provode noc u casama. Malim ukrasnim predmetima, poklonima i "uspomenama", pretrpane su police. Oni ozivljavaju delice prohujalog zivota. Suvo cvece, pritiskac za hartiju, kupljeni u Svajcarskoj u kojoj svaki cas zapocinje neka snezna oluja, skoljke sakupljene jednog letnjeg dana na obali u Ostendeu u kojima se, kazu, i dalje cuje huka morskih talasa. Cista voda u bokalu, cepanice spremne za vecernje lozenje tu predstavljaju neophodne stvari; voda i strucak simsira iz skropionice stvaraju utisak neke posvecenosti; zna se da ce ovaj orman za rublje ispupcenog trbuha, prekriven belim carsavom, posluziti kao oltar za poslednje miropomazanje. Ovaj tako lepo zategnut krevet imao je prilike da upozna krv prilikom defloracije i porodjaja i znoj samrtnika, buduci da je moda svadbenih putovanja skorasnjeg datuma a radjanja ili umiranja u bolnici ili nekoj klinici doci ce mnogo kasnije. Nimalo ne iznenadjuje sto se u ovim pretrpanim odajama cesto javljaju duhovi. U njima se vodi ljubav; u njima se sanjari, odlazi u neke druge svetove, u koje cak ni bracni drug nema pristupa; u njima se moli pod nadzorom nepomicnih pogleda odsutnih ili drugih pokojnika sa da-gerotipija; kad izbije svadja, zvuk jetkih odgovora prigusen je zahvaljujuci debelim tapetima. Izvesno je da Artir i Matilda ne proucavaju stvari u svojoj sobi, kao ni mi u svojoj, garazi za spavanje preplavljenoj spoljasnjom bukom i galamom sa radija, sa metalnim namestajem, prekrivenim sintetickim tkaninama i oblozenim furnirom, koji se za vodjenje ljubavi moze takmiciti sa plazama i javnim parkovima ili zadnjim sedistima u kolima. Ali supruznici toga doba nejasno osecaju koliko je svecano ovo mirno uto-ciste u koje deca nemaju pristupa, u kome se posete primaju samo za vreme bolesti ili na samrti i koje bi bilo nepristojno pa cak i sramotno pokazati ako krevet nije namesten.

Ne bi se moglo reci da je gospodja Matilda zena koja ne voli ljubav. Da li voli i svoga Artira, sto nije bas sasvim isto? Mozda ona sebi nikada nije postavila to pitanje. Da li je na njegovu ljubav odgovarala vatreno, sa nekom cednom culnoscu, sa osecanjem pristojnog supruzanskog zadovoljstva, pomirena sa sudbinom a ponekad i s odvratnoscu ili zamorom ili jednostav-no ravnodusnoscu zbog duge navike? Verovatno je da je u toku osamnaestogodisnjeg bracnog zivota i zajednickih noci naizmenicno prosla kroz sve to. U svakom slucaju, i ako bi povremeno bila obuzeta mrznjom ili strahom, Matilda nema drugog izlaza. Svestenik kome bi o tome samo nesto nagovestila ukorio bi je u ime prirodnog zakona ili bozje volje, ili u ime obe stvari istovremeno. Cak bi Matildi tvrdio da je taj nacin telesnog ponizenja isti kao i svaki drugi. Zoe, njena nezna mati, mogla je imati izvesnih briga povodom precestih trudnoca svoje drage kcercice, ali ova vrsta problema pripadala je onima koji se resavaju medju supruznicima; uostalom, dobri Bog blagosilja brojne porodice. Sto se tice neke nesaglasnosti cula, za njih nece da znaju ni Zakon, ni Crkva, ni roditelji. Kada bi svojoj majci priznala da joj se ne dopada kako Artir vodi ljubav, Matilda bi izgledala u isti mah bestidna i po malo smesna, kao kada bi se zalila zbog nacina na koji on hrce.

Ali ona ga, bez sumnje, voli, a sigurno je i to da, kao skoro sve zene, voli decu i da su joj njena, a narocito prva, pricinila veliku radost, koja za njen pol predstavlja vece uzivanje od samog culnog sladostrasca, zadovoljstvo da kupa, ceslja, obasipa poljupcima ova mala decja tela koja zadovoljavaju njene potrebe za neznoscu i njene predstave o lepoti. Morala je iskusiti malaksalost i tromost u trudnoci i sa zahvalnoscu je primila pomoc svoje majke koja je dosla da joj se nadje na porodjaju i ispunjavala joj sve zelje. Nedeljom je bila vrlo ponosna posmatrajuci kraj sebe svoju dragu decicu koja su uglavnom poslusno sedela na klupi sa urezanim porodicnim grbom, levo od oltara. Sem ako pretpostavimo da je bila veoma glupa, sto je uvek mogucno, morala je imati i briga za njihovu buducnost; tolika deca koju treba vaspitati, pronaci im supruznike, naci im odgovarajuce mesto u upravi, poput tatinog, ili u diplomatiji, toliko bogatih miraza koje treba dati kcerima i primiti od snaha, poput onoga koji je i ona donela svom Artiru. Ali sve to je jos veoma daleko: njena najstarija kcer, Izabela, jos je samo velika devojcica sa dugackim uvojcima. Dobri Bog ce se pobrinuti za sve. Osim toga, njoj je trideset sedam godina: dete koje ocekuje mozda ce biti i poslednje; u najboljem ili najgorem slucaju, moze ih imati jos najvise jedno ili dvoje. I ona tone u san sa molitvom na usnama.

Mnogo je teze pretpostaviti kako je gospodin Artir razmisljao istim povodom ukoliko je on to uopste cinio. Da li je smatrao da je njegov zadatak hriscanina i coveka plemenita roda da dâ primer u stvaranju brojne porodice? Ili, kao uzoran suprug, svih tih osamnaest godina nije prestao da zeli Matildu, koja je za njega predstavljala jedinu zenu na svetu? Ili se, mozda, ukoliko je njegova veza sa "jednom osobom iz Namira" ili bilo kojom drugom, otpocela tek posle Matildine smrti, pobrinuo da je zaposli ostavljajuci je godinama u tom metezu materinstva? Taj covek, za koga najvecu svetinju u zivotu predstavlja porodicni i drustveni status ljuo, sigurno nikada nije naisao na nekoga ko bi mu rekao da izlaze opasnosti njenu ravnotezu. Proles: ono malo latinskog sto je ucio nije uticalo na njega da razmisli o prvobitnom znacenju reci proleter. Ni Artir ni Matilda ne predvidjaju da ce za manje od sto godina ova ljudska proizvodnja u serijama, da ne kazemo na traci, pretvoriti nasu planetu u pravi mravinjak, i to uprkos pokoljima na kakve se nailazi samo u Svetom pismu. Neki malo ostroumniji ljudi od gospodina Artira bili su, medjutim, predvideli takav ishod, mada nisu bili u stanju da predvide svu strahotu te cinjenice, ali Maltus za Artira predstavlja samo skarednu rec: njemu, uostalom, nije bas sasvim jasno ko je on. Zar moral i porodicne tradicije nisu bili na njegovoj strani? Njegov deda, gradjanin Dekartije, u doba revolucije imao je devetoro dece. Kada je rec o Matildi, ona bez sumnje nikada nije srela, poput Tolstojeve Doli, na koju me odista podseca, neku Anu Karenjinu koja bi joj objasnila kako se moze ograniciti radjanje. Pa cak da je do takvog susreta i doslo, ona bi, bez sumnje, bas kao i Doli, zbunjeno odskocila na takav predlog, smatrajuci "da je to ruzno". A neki glas u nama kao da joj povladjuje. Ali jos ruznije je prenaseliti ovaj svet. A posto im njihova vera zabranjuje sve one bedne cake kojima je covek naucio da se sluzi u cilju ogranicavanja svoga potomstva, ostalo bi im jedino uzdrzavanje, za koje Artir a mozda cak ni Matilda nisu spremni.

Prohujali zivot je nalik na suvi i ispucali list, bez soka i hlorofila, izbusen i istanjen, na kome se kada ledja okrenemo svetlosti, kao kod kostura, vidi samo mreza njegovih tankih i lomljivih zilica. Potreban je izvestan napor da bi mu se vratila socnost i zelenilo svezeg lista, da bi dogadjajima i neprilikama dali onu punocu koju su imali za one koji su ih doziveli i koja im ne dopusta da zamisljaju nesto drugo. Artirov i Matildin zivot veoma su ispunjeni. Artir ima svoje zemljisne ugovore i svoje zakupce (a oni toliko zahtevaju), opravke koje treba da odbije ili da prihvati, poljoprivredne masine koje treba da isporuci ili da zameni (oni su tako nebrizljivi), ako je ugovorom predvidjeno da je vlasnik duzan da brine o tome. Ulepsavanje vrta, kupovina i odrzavanje konja i njihove opreme, kao i kola zahtevaju budno gospodarevo oko, a i da ne govorimo o odrzavanju zamka i znalackoj kupovini vina za podrum: Artir bi pocrveneo od stida kada bi svojim zvanicama posluzio slabiji burgundac od onoga koji se cuva u bacvama susednog imanja. Gospodar ovog kraja poznat je po raskosnim lovackim kocijama: on sebe ne bi smatrao covekom plemenita roda ako se pokolj zivotinja u jesen ne bi odigravao na njegovim imanjima: podizanje mladih, izbor cuvara lovista i njihovo saucesnistvo sa lovokradicama zadaju mu velike brige. Svakodnevna briga o novcu, kuponi koje veoma brizljivo iseca svakih sest meseci takodje mu zadaju mnogo posla; podrska najispravnijem kandidatu na lokalnim izborima takodje ne predstavlja bas malu brigu.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]