Broj 101-102
		Knjizevnost u svetu

Pol Oster

2

Poci je prihvatio poziv ne rekavsi ni reci, samo je klimnuo glavom kad mu je Nes rekao da ide u Njujork, i skombrljao se unutra. Po nacinu na koji mu se telo svalilo cim je dotaklo sediste, bilo je ocigledno da bi krenuo bilo kuda, da mu je jedino vazno da ode sa mesta na kome je. Bio je povredjen, ali je takodje izgledao uplasen, i ponasao se kao da ocekuje neku novu katastrofu, neki nov napad ljudi koji su ga gonili. Poci je zatvorio oci i jeknuo kad je Nes stavio nogu na gas, ali cak i kad su vec isli osamdeset, gotovo devedeset na sat, i dalje nije progovarao ni rec, jedva i primecujuci da je Nes tu. Nes je pretpostavio da je u soku, pa nije navaljivao na njega, ali je uprkos svemu ta tisina bila cudna, nekakav uznemirujuci nacin da se nesto otpocne. Nes je zeleo da zna ko je ta osoba, ali bez nekog nagovestaja nije bilo moguce ista zakljuciti. Dokazi su bili kontradiktorni, puni elemenata koji se nisu uklapali. Odeca, na primer, nije imala nikakvog smisla: svetlo plavo dnevno odelo, havajska kosulja otkopcane kragne, bele letnje mokasine i tanke bele carape. To je bilo drecavo odelo od sintetike, a cak i dok je takvo sta bilo u modi (pre deset godina? pre dvadeset godina?), niko osim sredovecnih ljudi nije nosio takvu odecu. Ideja je bila da se izgleda mladalacki i sportski, ali je na mladom momku uglavnom delovala neprikladno - kao da pokusava da oponasa starijeg coveka koji se tako oblaci da bi izgledao mladji nego sto jeste. Sasvim u skladu s jevtinom odecom, mali je takodje nosio i prsten, ali koliko je Nes mogao da vidi, safir je izgledao pravi, sto se uopste nije uklapalo. Decko je nekad morao imati novaca da ga kupi. Ukoliko ga nije platio - to bi znacilo da mu ga je neko poklonio, ili da ga je ukrao. Poci jedva da je bio visok metar i sezdeset osam ili devet, i Nes je sumnjao da ima vise od pedeset pet kila. Bio je zilavi zgoljavko s delikatnim rukama i mrsavim, spicastim licem, i mogao je biti bilo sta izmedju trgovackog putnika i sitnog lopova. Dok mu je krv kapala iz nosa, s levom slepoocnicom rasecenom i nateklom, bilo je tesko reci kakav je utisak obicno ostavljao na okolinu. Nes je osecao da iz njega izbija nekakva inteligencija, ali nije ni u to bio siguran. Trenutno nije bilo izvesno nista osim covekovog cutanja. Cutanja i cinjenice da je pretucen gotovo na smrt.

Posto su odmakli sedam, osam kilometara, Nes je skrenuo na benzinsku pumpu i zaustavio auto. "Moram da uzmem benzin", rece. "Ako hoces da se malo sredis u toaletu, sad bi bilo dobro da to uradis. Mozda ces se osecati malo bolje."

Nije bilo nikakvog odgovora. Nes pretpostavi da ga nepoznati nije cuo, ali bas kad je hteo da ponovi svoj predlog, covek je gotovo neprimetno malcice klimnuo glavom. "Aha", rece Poci. "Verovatno ne izgledam bas najbolje, je li?"

"Ne", rece Nes, "ne bas najbolje. Izgledas kao da si izbauljao iz mesalice za beton".

"Otprilike se tako i osecam."

"Ako ne mozes sam da ides, rado cu ti pomoci."

"Ma jok, u redu je, druze, mogu ja. Samo gledaj. Nema toga sto ja ne mogu, samo kad odlucim."

Poci je otvorio vrata i poceo da se iskobeljava sa sedista, mumlajuci dok je pokusavao da se pokrene, ocigledno zapanjen ostrinom bola. Nes je obisao kola da ga pridrzi, ali mu je ovaj odmahnuo, sepesajuci ka toaletu sporim, opreznim koracima, kao da se samo snagom volje odrzava da ne padne. Nes je u medjuvremenu napunio rezervoar i proverio ulje, i posto se njegov putnik jos nije vracao, otisao je u garazu i kupio dve solje kafe iz automata. Proslo je dobrih pet minuta, i Nes je poceo da se pita nije li se mali onesvestio u klozetu. Popio je svoju kafu, izasao napolje, i bas se spremao da kucne na vrata, kad ga je ugledao. Poci je isao prema kolima, nesto uljudjenijeg izgleda posle seanse za lavaboom. Bar je oprao krv sa lica, a sa kosom zalizanom unazad, i posto je bacio pocepani sako, Nes shvati da ce se on verovatno sam zaleciti, da nece biti potrebe da ga vodi lekaru.

Pruzio je malom drugu solju kafe i rekao: "Zovem se Dzim. Dzim Nes. Ukoliko te to zanima".

Poci je otpio gutljaj sada mlake tecnosti i namrstio se od nezadovoljstva. Onda je Nesu pruzio desnu ruku. "Ja sam Dzek Poci", rekao je. "Prijatelji me zovu Dzekpot."

"Stvarno ti je izasao dzekpot, bas tako. Ali mozda ne onaj na koji si racunao."

"Nekad ti ide najbolje, a nekad ti ide najgore. Prosla noc je bila jedna od najgorih."

"Bar jos uvek dises."

"Jeste. Mozda sam ipak imao srece. Sad mi se pruza sansa da vidim koliko jos glupih stvari moze da mi se desi."

Poci se osmehnuo uz primedbu, i Nes mu uzvrati osmeh, ohrabren saznanjem da decko ima smisla za humor. "Ako hoces moj savet", rece Nes, "bacio bih i tu kosulju. Mislim da su njeni najbolji dani prosli".

Poci pogleda dole, u prljavu, okrvavljenu tkaninu, i opipa je prstima ceznjivo, gotovo s ljubavlju. "I ja bih, kad bih imao drugu. Ali dokonao sam da je bolje ovako, nego da svetu pokazujem svoje lepo telo. Obicna pristojnost, znas na sta mislim? Odredjeno je da ljudi nose odecu."

Ne rekavsi ni rec, Nes ode do zadnjeg dela automobila, otvori prtljaznik, i poce da pretrazuje po jednoj od svojih torbi. Trenutak zatim izvadio je majicu bostonskog bezbol kluba "Red soks", i dobacio je Pociju, koji je uhvati slobodnom rukom. "Bice ti suvise velika, ali je bar cista."

Poci je spustio svoju kafu na krov kola i proverio majicu drzeci je ispruzenom rukom. "Bostonski "Red soks"", rekao je. "Sta si ti, zastupnik izgubljenih slucajeva i slicnih stvari?"

"Tako je. Ne mogu da se zainteresujem za nesto ukoliko nije beznadezno. Sad cuti i oblaci je. Necu da mi umrljas ceo prokleti auto krvlju."

Poci otkopca pocepanu havajsku kosulju i pusti da mu padne pred noge. Njegovo golo poprsje bilo je belo, mrsavo i pateticno, kao da mu telo godinama nije bilo na suncu. Onda je navukao majicu preko glave i rasirio ruke s dlanovima nagore, prikazujuci se za inspekciju. "Kako je?" upita. "Jel" malo bolje?"

"Mnogo bolje", rece Nes. "Sad pocinjes da licis na ljudskog stvora."

Majica je bila Pociju toliko velika da se gotovo udavio u njoj. Tkanina mu je landarala niz noge, kratki rukavi su visili preko laktova, i trenutak, dva, izgledao je kao da se pretvorio u strkljastog dvanaestogodisnjaka. Iz razloga koji mu nisu bili sasvim jasni, Nesa je ovo dirnulo.

Krenuli su na jug autoputem Takonik, zakljucivsi da ce stici u grad za dva, dva i po sata. Kao sto je Nes uskoro saznao, Pocijevo pocetno cutanje bilo je odstupanje od normale. Sad, kad je mali bio van opasnosti, poceo je da se pokazuje u pravim bojama, pa nije proslo mnogo, i vec je pricao kao navijen. Nes nije trazio pricu, ali ju je Poci svejedno ispricao, ponasajuci se kao da su reci neka vrsta vracanja duga. Izbavis coveka iz teske situacije, i zasluzio si da cujes kako se u nju uvalio.

"Ni jednu paru", rekao je. "Nisu nam ostavili nijednu jebenu kintu." Poci je ostavio tu kripticnu primedbu da trenutak visi u zraku, a kad Nes nije rekao nista, ponovo je poceo, jedva se zaustavljajuci da predahne sledecih deset, petnaest minuta. "Vec je cetiri ujutro", nastavio je, "a sedeli smo za stolom punih sedam sati. Sestorica nas je u sobi, i ostala petorica su ti obicne klade, smokljani s jednom daskom u glavi. Dao bi desnu ruku da ti uleti partija sa takvim majmunima - bogati tipovi iz Njujorka koji kartaju preko vikenda zbog uzbudjenja. Advokati, berzanski posrednici, velike zverke iz kompanija. Ne smeta im sto gube dok god se napaljuju. Dobra partija, kazu ti kad ih dobijes, dobra partija, i onda se rukuju s tobom i ponude ti pice. Daj mi redovnu porciju takvih tipova i mogu da se povucem u tridesetoj. Takvi su najbolji, solidni republikanci, sa njihovim vicevima iz Vol strita i glupavim draj martinijima. Staro drustvo sa cigarama od po pet dolara. Patriotske americke drkadzije.

I eto ti mene kako igram s tim stubovima drustva, i stvarno se dobro provodim. Lepo i polako, grabuljam svoj deo ulogâ, ali ne pokusavan da se istaknem, ili nesto slicno - samo se lepo i polako kartam, drzim ih sve u igri. Ne ubijas koku koja nosi zlatna jaja. Oni igraju svakog meseca, ti zvekani, i voleo bih da me opet pozovu. Bilo je dovoljno tesko izmuvati poziv za sinoc. Na tome sam radio bar pola godine, pa sam se ponasao najbolje, susta pristojnost puna postovanja, pricao sam kao neki pesko koji ide svako popodne u ekskluzivni klub da pika devet rupa golfa. U ovom poslu moras da budes glumac, bar ako hoces da se ubacis u pravu akciju. Zelis da se oni dobro osecaju dok im praznis kese, a to ne moze ako im ne pokazes da si je-dan o-ke tip. Uvek kazi molim i hvala, smej se na njihove seratorske viceve, budi skroman i dostojanstven, pravi dzentlmen. Au, nocas bas imam srece, Dzordz. Boga ti, Ralfe, karta me stvarno hoce. Sve takve gluposti.

Uglavnom, dosao sam tamo s malo vise od pet soma u dzepu, i do cetiri sam se popeo gotovo na devet. Partija je trebalo da se zavrsi za otprilike sat, i sad se ja spremam da zaokruzim. Potpuno sam skapirao te tupadzije, tako sam mocan da mogu da kazem kakve karte imaju samo gledajuci im oci. Skontao sam da cu da idem na jos jedan veliki dobitak, da zavrsim sa dvanaest ili cetrnaest hiljada, i da zakljucim da sam tu noc dobro odradio.

Drzim solidnu ruku, ful zandara, i ulozi pocinju da rastu. Soba se utisala, svi smo se koncentrisali na navlacenje, a onda, najednom, vrata se otvore i unutra ulete cetiri velika bolida. "Ne mrdaj", viknu oni, "ko se mrdne mrtav je" - deru se iz sve snage, i uperili proklete puske u nas. Svi su obuceni u crno, a preko glave su navukli carape da se ne vidi koji su. To je bila najgroznija stvar koju sam ikad video - cetiri akrepa iz crne lagune. Toliko sam se prepao, mislio sam usracu se u gace. Dole na pod, kaze jedan od njih, lezi dole na pod pa nikom nece biti nista.

Ljudi vam pricaju o takvim stvarima - o pljackama partija pokera, to je stara fora. Ali nikad ne mislis da ce se tebi desiti. A najgora stvar je sto smo igrali u gotovinu. Sva ta lova poredjana na stolu. To je glupo raditi, ali te bogate gnjide vole to tako, onda se osecaju vazni. Kao desperadosi u nekom levom kaubojskom filmu - veliki obracun u salunu "Poslednji Ropac". Treba igrati sa cipovima, svi to znaju. Cela ideja je da se zaboravi na novac, da se koncentrises na prokletu igru. Ali ti advokati igraju ovako, a ja nista ne mogu da uradim s tim njihovim klinackim pravilima kuce.

Tu na stolu se izlezava mozda cetrdeset, pedeset hiljada dolara ciste gotovine. Ja sam se prosuo na patos i ne vidim nista, ali mogu da cujem kako trpaju novac u torbe, obilaze oko stola i samo ga metu - vuuf, vuuf, brza brzina. Skontao sam da ce brzo biti gotovo, pa nas mozda ni nece resetati. Vise ni ne mislim na novac, samo zelim da izadjem odatle citave koze. Jebes pare, kazem sebi, samo nemoj da me upucas. Sumanuto kako se stvari brzo dogadjaju. Jedan minut hocu da dignem ulog tipu s moje leve strane, mislim kako sam ja jedan pametan, prvoklasni dasa, a sledeceg minuta lezim potrbuske na podu i nadam se da mi nece prosuti mozak. Zabio sam nos u prok-leti plisani tepih i molim se k"o poslednji bednik da ti razbojnici zapale pre nego sto otvorim oci.

Verovali ili ne, moja molitva je uslisena. Razbojnici su sve uradili tako kako su rekli, i posle tri, cetiri minuta su otisli. Culi smo kako njihova kola odlaze, pa smo svi ustali i poceli opet da disemo. Kolena mi drhte, tresem se kao slogiran, ali gotovo je, i sve je u redu. Tako bar ja mislim. Kako se pokazalo, prava zurka nije jos ni krenula.

Dzordz Vitni je poceo. On je tip u cijoj smo kuci, jedan od onih napuvanih balona koji idu okolo u zelenim kariranim pantalonama i belim kasmirskim sviterima. Kad smo uzeli pice i malo se smirili, debeli Dzordz kaze Gilu Svansonu - to je kocos koji mi je sredio poziv - "Rekao sam ti ja, Gil", kaze on, "ne mozes da dovodis olos u ovakvu partiju". "O cemu to pricas, Dzordz?", kaze Gil, a Dzordz kaze, "Zakljuci sam, Gil. Igramo svakog meseca vec sedam godina i nikad se nista nije dogodilo. Onda mi kazes za ovu malu bitangu kako navodno dobro igra, i nateras me da ga pozovem, i vidi sta se desilo. Imao sam osam hiljada dolara tu na stolu, i nije mi bas milo sto ih je banda siledzija tek tako odnela".

Pre nego sto je Gil ista mogao da kaze, ja pridjem pravo Dzordzu i izbrbljam svoje. Verovatno to nisam trebao da uradim, ali sam se bas nadrkao, i mogao sam jedino to da uradim da ga ne bih tresnuo po nosu. "Koji ti kurac to znaci?" kazem ja njemu. "Znaci da si nam ti ovo namestio, ti mala gnjido", kaze on, i onda mi nabije kaziprst u grudi, sve me gura unazad ka uglu sobe. Stalno me bode tim debelim prstom i sve vreme govori. "Necu da pustim tebe i tvoje drugove bandite da se tek tako izvucete", kaze. "Platices za ovo, Poci. Potrudicu se da dobijes svoje." Melje li melje, nabija mi taj prst i dernja mi se u lice, i ja mu ga na kraju odgurnem i kazem mu da se skloni. On je krupan, taj Dzordz, visok mozda metar osamdeset osam, devedeset. Ima pedeset godina, ali je u dobroj formi, i znam da ce biti nezgodno ako pokusam da se kacim s njim. "Sklanjaj ruke, svinjo", kazem ja njemu, "samo dalje ruke od mene i odstupi". Ali gad se razjario i nece da stane. Zgrabi me za kosulju, i tad sam otkacio i tresnuo ga pesnicom pravo u stomak. Probao sam da pobegnem, ali nisam presao ni metar, a jedan od tih advokata me uhvati i savije mi ruke iza ledja. Pokusam da mu se istrgnem, ali pre nego sto sam oslobodio ruke, veliki Dzordz je opet ispred mene i gruva me u stomak. Bilo je grozno, covece, pravo tranziranje, masakr u tehnikoloru. Svaki put kad bih se istrgao, neko od njih bi me uhvatio. Gil je bio jedini koji nije ucestvovao, ali ne bi mnogo ni mogao protiv ostale cetvorice. I tako su me obradjivali. Za trenutak sam pomislio da ce me ubiti, ali im je ubrzo ponestalo snage. Ti govnari su jaki, ali nisu mnogo izdrzljivi, pa sam se na kraju iscupao i pravo na vrata. Dvojica su me pojurila, ali ni slucajno nisam hteo da dozvolim da me opet uhvate. Zbrisao sam odatle pravo u sumu, trcao sam koliko sam mogao. Da me ti nisi pokupio, verovatno bih jos i sad trcao".

Poci uzdahnu sa gadjenjem, kao da bi da izagna celu bednu epizodu iz secanja. "Bar nema trajnih kvarova", nastavio je. "Stare koske ce zarasti, ali ne mogu reci da me bas raduje sto sam izgubio taj novac. Ovo mi se desilo u najgore vreme. Imao sam velike planove za tu svoticu, a sad sam ociscen, sad moram da pocnem ispocetka. Sranje. Igras casno i posteno, pobedis, i ipak na kraju izgubis. Nema pravde. Prekosutra je trebalo da budem u jednoj od najvecih partija svog zivota, i sad nema nista od toga. Ni u paklu nema jebene sanse gde bih do tada nasao toliki novac. Jedine partije za koje znam ovog vikenda su za sintis, cista propast. Cak i ako mi podje, ne mogu da zaradim vise od dva soma. A i to je verovatno preterano."

Ova poslednja izjava nagnala je Nesa da na kraju progovori. Mala ideja zasvetlucala je kroz njega, i dok su mu reci dospele do usta, vec se morao naprezati da glas drzi pod kontrolom. Ceo proces nije mogao trajati duze od sekundu, dve, ali je to bilo dovoljno da sve promeni, da ga zavitla pravo preko ruba litice. "Koliko ti novaca treba za tu partiju?", upitao je.

"Nista ispod deset hiljada", rece Poci. "I to je minimum. Ne bih mogao da se pojavim ni sa parom manje."

"Zvuci kao skup poduhvat."

"Druze, to je zivotna sansa. Prokleti ulaz u Fort Noks."

"Mozda, ako dobijes. Ali cinjenica je da mozes i da izgubis. Uvek postoji taj rizik, zar ne?"

"Sigurno da postoji rizik. Ovde je rec o pokeru, to je ono sto se igra. Ali ovde ne mogu nikako da izgubim. Vec sam jednom igrao s tim klovnovima. Ovo bi bilo prosto k"o pasulj."

"Koliki si dobitak ocekivao?"

"Tonu. Celu jebenu tonu."

"Daj mi grubu procenu. Samo okvirno."

"Ne znam. Trideset ili cetrdeset hiljada, tesko je reci. Mozda pedeset."

"To je mnogo novaca. Mnogo vise od onoga u sta su tvoji prijatelji sinoc igrali."

"Pa to i pokusavam da ti kazem. Ovi tipovi su milioneri. A ne znaju ni ono osnovno o kartama. Hocu da kazem, ova dvojica su neznalice. Sednes s njima, i to je kao da igras s Lorelom i Hardijem."

"S Lorelom i Hardijem?"

"Tako ih ja zovem, Lorel i Hardi. Jedan je debeo a drugi je mrsav, bas kao stari Stenlio i Olio. Prijatelju, mozgovi su im k"o klikeri, par sampiona gluposti."

"Zvucis tako siguran u sebe. Otkud znas da nisu dva vacarosa?"

"Zato sto sam ih proverio. Pre sest, sedam godina, imali su zajednicki tiket za loto drzave Pensilvanije i dobili su dvadeset sedam miliona dolara. To je bio jedan od najvecih dobitaka svih vremena. Tipovi sa tolikom lovom nece se gnjaviti da izvacare sitnu ribu kao sto sam ja."

"Da ti sve ovo ne izmisljas?"

"Zasto bih izmisljao? Debeli se zove Flauer, a mrsavi se zove Stoun. Uvrnuto je sto imaju isto ime - Vilijam. Ali Flauera zovu Bil, a Stoun sebe zove Vili. Nije tako zbunjujuce kao sto zvuci. Kad si s njima, onda ti uopste nije tesko da ih razlikujes."

"Kao Mat i Dzef iz stripa?"

"Jeste, tako je. Pravi komicarski par. Kao one smesne seprtlje na te -veu, Erni i Bert. Samo se ova dva tipa zovu Vili i Bil. Nekako zgodno zvuci, zar ne? Vili i Bil."

"Kako si ih upoznao?"

"Naleteo sam na njih proslog meseca u Atlantik Sitiju. Tamo ponekad idem na jednu partiju, i oni su se tu malo bili ubacili. Posle dvadeset minuta obojica su izgubila po pet hiljada dolara. Nikad u zivotu nisam video tako glupo ulazenje. Mislili su da ce moci da blefiraju bilo kako - kao da su oni jedini koji znaju kako se igra, a mi ostali jedva cekamo da padnemo na njihove Dundo-Bundo stosove. Posle nekoliko sati, otisao sam do jednog kasina da se malo zezam, kad eto ti opet njih, stoje kod zidnog tocka-ruleta. Debeli mi je prisao -" "Flauer."

"- jeste, Flauer. Prisao mi je i rekao, svidja mi se tvoj stil, sinko, opasno igras poker. A onda je poceo da prica kako sam, ako ikad budem pozeleo da s njima odigram prijateljsku partiju pokera, vise nego dobrodosao da svratim do njihove kuce. Tako je to ispalo. Rekao sam mu, naravno, voleo bih jednom da igram s njima, i prosle nedelje sam se javio i dogovorio partiju za prvi sledeci ponedeljak. Zato sam toliko besan zbog ovog nocas. To bi bilo prekrasno iskustvo, krajnje postena setnja ulicom dobitaka."

"Rekao si "njihova kuca". Jel" to znaci da oni zive zajedno?"

"Ti si prilicno bistar, zar ne? Jeste, tako sam rekao - "njihova kuca". To zvuci malo cudno, ali ne verujem da su pederski par, ili nesto tako. Obojica su presla pedesetu, i obojica su bili zenjeni. Stounova zena je umrla, a Flauer i njegova su razvedeni. Obojica imaju po dvoje dece, a Stoun je cak deda. Bio je opticar pre nego sto je dobio na lotou, a Flauer je bio knjigovodja. Sasvim obicni sitni gradjani. Samo slucajno zive u palati od dvadeset soba i dobijaju svake godine jedan milion trista pedeset hiljada dolara oslobodjenih poreza."

"Izgleda da si uradio domaci zadatak."

"Rekao sam ti da sam ih proverio. Ne volim da ulazim u partije a da ne znam s kim igram."

"Radis li jos nesto osim sto igras poker?"

"Ne, nista. Ja samo igram poker."

"Nemas posao? Nesto da te odrzi ako ti malo duze ne ide?"

"Jednom sam radio u robnoj kuci. Onog leta kad sam zavrsio srednju skolu, i stavili su me u odeljenje muskih cipela. To je bilo dno, da ti ja kazem, apsolutna groza. Stalno si cetvoronoske kao nekakav pas, moras da udises smradove svih onih prljavih carapa. Gotovo sam od toga ponekad hteo da rezim. Otisao sam posle tri nedelje, i od tada nisam imao stalni posao."

"Znaci, ide ti dobro tako samom?"

"Jeste, ide mi dobro. Imam uspone i padove, ali se nikad nije desilo nesto sto nisam uspeo da sredim. Glavno je da radim ono sto ja hocu. Ako izgubim, moje dupe trpi. Ako dobijem, pare su samo moje. Ne moram ni od koga da jedem govna."

"Sam si svoj gazda."

"Tacno. Ja sam sebi gazda. Ja izdajem naredbe."

"Onda mora da si prilicno dobar igrac."

"Dobar sam, ali imam jos toga da prodjem. Mislim na one najvece - svi ti Dzoniji Mozesi, Amarilo Slimsi, Dojli Bransonsi. Hocu da budem u istoj ligi kao ti tipovi. Jesi li ikad cuo za Binionov "Klub potkovica" u Vegasu? Tamo se igra svetsko prvenstvo u pokeru. Za nekoliko godina, ja mislim da cu biti spreman za njih. To bih hteo da radim. Da skupim dovoljno gotovine da se ukljucim u tu igru, pa da se suocim sa najboljima."

"To je vrlo zgodno, mali. Dobro je imati snove, pomazu coveku da izdrzi. Ali to je za kasnije, sto bi ti rekao dugorocno planiranje. Ono sto ja zelim da znam jeste sta ces danas da radis. Stizemo u Njujork za otprilike sat, i sta ce onda da bude sa tobom?"

"Ima u Bruklinu jedan tip koga znam. Okrenucu ga kad stignemo i videcu da li je kod kuce. Ako jeste, verovatno ce me primiti nakratko. On je cist ludak, ali se dobro slazemo. Krnja Mancola. Skroz blesavo ime, zar ne? Dobio ga je jos kao klinac jer je imao krnjave, kvarne zube. Sad ima divan komplet laznjaka, ali ga svi i dalje zovu Krnja."

"A sta biva ako Krnja nije tu?"

"Jebi ga, ne znam. Smislicu nesto."

"Drugim recima, nemas pojma. Kako te vetar ponese."

"Ne brini ti za mene, umem ja da se staram o sebi. Vec sam bio i u gorim guzvama od ove."

"Ne brinem se ja. Samo mi je nesto palo na pamet, a imam osecaj da bi te moglo zanimati."

"Kao na primer?"

"Rekao si mi da ti treba deset hiljada dolara za partiju sa Flauerom i Stounom. Sta ako znam nekog ko bi ulozio novac u tebe? Kakav bi aranzman napravio zauzvrat s njim?"

"Vratio bih mu cim se partija zavrsi. Sa kamatom."

"Ta osoba se ne bavi pozajmicama. On bi pre imao u vidu neku vrstu poslovnog ortakluka."

"A sta si ti, neki kapitalista spekulant ili nesto slicno?"

"Zaboravi na mene. Ja sam samo covek koji vozi auto. Ono sto zelim da znam jeste kakva bi mogla da bude tvoja ponuda. Mislim na postotak."

"Jebi ga, ne znam. Vratio bih mu deset soma, a onda bih mu dao posten deo zarade. Dvadeset posto, dvadeset pet, nesto tako."

"To mi zvuci malo cicijaski. Ipak ta osoba preuzima ceo rizik. Ako ne dobijes, on ce da izgubi, a ne ti. Vidis na sta mislim?"

"Jeste, vidim sta mislis."

"Da govorimo o ravnoj podeli. Pedeset posto tebi, pedeset posto njemu. Minus deset hiljada, naravno. Kako ti to izgleda? Mislis da je fer?"

"Pretpostavljam da cu podneti. Ako jedino tako mogu da igram s onim komedijasima, pretpostavljam da bi vredelo. Ali gde se ti tu uklapas? Koliko ja vidim, samo nas dvojica razgovaramo u ovim kolima. Gde bi to bio taj drugi tip? Onaj sa deset hiljada dolara."

"Tu je on. Nije ga tesko pronaci."

"Dabome, tako sam i skontao. A ako taj tip slucajno sad sedi tu pored mene, voleo bih da znam zasto on zeli da se ukljuci u nesto ovakvo. Hocu da kazem, on me ne zna jos iz zabavista."

"Tek tako. Prosto mu se hoce."

"To nije dovoljno jasno. Mora da postoji razlog. Necu da udjem dok ga ne saznam."

"Zato sto mu treba novaca. To je bar, valjda, jasno."

"Ali on vec ima deset hiljada dolara."

"Treba mu vise od toga. A i ponestaje mu vremena. Ovo je verovatno poslednja sansa koja mu se pruza."

"Dobro, u redu, to mogu da prihvatim. To je ono sto bi se zvalo ocajna situacija."

"Ali on nije ni glup, Dzek. On ne razbacuje okolo novac na prevarante. Prema tome, pre nego sto predjem s tobom na poslovne dogovore, moram da se uverim da si onaj pravi. Mozda si vraski dobar igrac, ali si mozda, isto tako, brbljivi prevarant. Pre nego sto se ista dogovorimo, moram svojim ocima da vidim sta mozes."

"Nema problema, ortak. Kad dodjemo u Njujork, pokazacu ti svoj rad. Tu nema problema. Tako ces se zadiviti, da ces da zines. Garantujem ti. Iskocice ti oci iz sjebane glave."

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]