Broj 101-102
		Ukrstanja

Selbi Stil

Negde pred kraj predavanja koje sam nedavno odrzao na jednom velikom univerzitetu Srednjeg zapada, zapazio sam neku napetost u publici. Pristojna publika obicno je tiha, ali uvideo sam da, u slucaju neslaganja sa onim sto je za govornicom receno, sama tisina to potvrdjuje. Kad ljudi prestanu da se komesaju i sapucu, kad olovke ostanu nepomicne u rukama onih koji marljivo zapisuju - primetite kako tisina ispunjava vase pauze kao nagovestaj nemira, cak otpora. Govornik oseca kako ga je ta tisina prosto saterala uza zid.

Doveo sam sebe u pomenuti polozaj posto sam stavio pod sumnju ortodoksiju razlicitosti, danas tako prisutnu na univerzitetima - ali ne sâm pojam razlicitosti, sa kojim sam bezrezervno saglasan, vec rigidna sredstva kojima se ona ostvaruje. Ispricao sam studentima i prisutnim profesorima kako se kasnih sezdesetih, bez mnogo rasprava u javnosti, ali sa mnogo dobrih namera, Amerika upustila u jedan od najdramaticnijih drustvenih eksperimenata u svojoj istoriji. Tadasnja savezna vlada otpocela je, zvanicno i temeljno, da preinacuje i prosiruje koncept osnovnih prava1 u Americi. Prava na zakonsku zastitu i drzavne povlastice trebalo je, tako, da se prosire ne samo na pojedince vec i na rasne, etnicke i druge grupacije. Pri tom se pokazalo da bitne postavke za primenu osnovnih prava u Americi - onih koja garantuje Ustav - sadrze mnogo nedostataka: trebalo je ispraviti i nadoknaditi nepravde nanesene u proslosti, a u Ustavu o tome nije pisalo nista. Objasnjavao sam dalje kako su Martin Luter King i rani borci za gradjanska prava zahtevali samo ustavna prava; ni oni nisu obuhvatili sve. U novom krugu crnackih vodja, krajem sezdesetih, pocela je da se razmatra mogucnost kolektivnih osnovnih prava (zasnovanih na nadoknadi prethodno nanesenih nepravdi), koja bi crncima obezbedila veca prava od onih navedenih u Ustavu, tj. veca od onih koja uzivaju svi koji nisu crnci. Zahvaljujuci pokretu za gradjanska prava, mladi crnci, jednako kao i mladi belci, nisu mogli biti odbijeni na prijemu u koledz samo zbog boje njegove ili njene koze; od pocetka sedamdesetih, mladi crnac, bio on siromasan ili imucan, dobijao je pravo na stipendije i skolarine, mogao je da se upise na univerzitet - samo zahvaljujuci boji svoje koze. Vazno je, istakao sam, da je ovaj novi i uglavnom nepreispitani princip kolektivnih osnovnih prava doveo do toga da Amerika tezi za demokratizacijom grupa jednako koliko i pojedinaca - kolektivna osnovna prava privilegovala su grupe, onako kao sto Ustav privileguje pojedince.

Kada sam poceo da obrazlazem koncept koji sam nazvao Novim suverenitetom, cutanje moje publike postalo je najizrazitije. U danasnjoj Americi, rekoh, suverenitet - sto znaci moc da se deluje autonomno - moze da uziva bilo koja grupa kadra da se okupi oko neke svima znane nepravde. Pozivajuci se na kolektivna osnovna prava, prihvacena ne samo na federalnom vec, manje ili vise, na svim ostalim nivoima drustva, bilo koja grupa ostecenih gradjana - zapravo, svaka skupina koja je u ranijem periodu stekla ili nije stekla status takve grupe, dobila je mogucnost da javno iznese svoj problem, privuce paznju i novcanu podrsku, te da izabere svoje predstavnike, koji ce potom privlaciti paznju i prosirivati fondove. Uskoro bi ta grupa ostecenih gradjana dobila suverenitet, koji bi delovao u okviru nase odavno suverene nacije i pregovarao sa njom o posebnom, ekskluzivnom skupu osnovnih prava. Tu sam posebno istakao americke univerzitete gde su, na racun svog ugrozenog polozaja, crnci, zene, Hispanci, Azijati, rodjeni Amerikanci (Indijanci) i homoseksualci ojacali u nezavisne elemente birackog tela nadmecuci se za osnovna prava suvereniteta - posebne oblasti proucavanja za svaku grupu, "etnicke" spavaonice, povlascen polozaj prilikom upisa kao i dodele novcane pomoci, proporcionalan broj predavaca za vlastitu grupu, odvojen studentski smestaj i naselja, i tako dalje. Ova borba za ravnopravnost medju grupama, kazao sam, neizbezno je dovodila do nejednakosti medju pojedincima koji su, zapravo, pripremali tle za one rasne, polne i etnicke podvojenosti za koje smo, ako pogledamo u nazad u sezdesete, rekli da ih treba prevazici.

Na prijemu koji je usledio posle mog predavanja, prisla mi je jedna stasita, elegantna zena, predstavivsi se kao sef katedre za zenske studije. Na njenom licu vodio se rat izmedju besa i resenosti da bude ucitiva, a ispod uljudnog osmeha izbio bi poneki preki pogled. Ona je zelela da me "informise" da je ponosna na to sto zenske studije predstavljaju poseban odsek na njenom univerzitetu. Pitao sam je sta bi se na tom odseku moglo izucavati, a da se ne bi moglo izucavati na drugim odsecima. Uzmite, recimo, Virdziniju Vulf: na koji nacin bi zena profesor koja predaje na odseku za zenske studije imala razlicit pristup njenom delu od onog koji ima profesorka na katedri za englesku knjizevnost? Ispod njenog odlucnog smeska, oci stadose da se zare. "Vi, kao crnac, morate znati da oni nas nece da prihvate" - sto je znacilo zene, crnce, verovatno sve ostale - "na katedri za englesku knjizevnost. To je jedna opresivna sredina za zene koje se bave naukom. Nas tamo ne shvataju ozbiljno." Upitah je zar to nije razlog vise da se tamo ostane, da se povede prava borba, da zene ucine nesto kako bi se prosirila citava oblast studija knjizevnosti. Ona rece da sam naivan. Kazao sam dalje da njena strategija ostavlja nerazreseno pitanje potlacenosti o kojoj je govorila. Ako su zene potlacene, kazao sam, ne preostaje im nista drugo osim borbe.

Svako od nas drzao je po jedan papirni tanjiric sa stapicem celera i majusnim kockicama sira. Siguran sam da su polozaji, koje su nam ti tanjiri tokom cajanke nametali, suzbile veci deo govora tela. Ali njena konacna rec zapravo nije bila rec. Bio je to pogled. Parodirala je epifaniju razocaranosti sobom, kao da je samu sebe zatekla u nekoj bizarnoj gluposti. Pa naravno, ovaj tip je neprijatelj. On sâm je to tlacenje o kojem govorim. Kako sam to mogla da previdim? I tako je na kraju, uverivsi se da za mene nema nade i stoga osetivsi olaksanje, dopustila da njen osmeh postane ljubak. Mogla je sebi sada da priusti malo ljupkosti. Izvinjenje bese izgovoreno, ruke pruzene, a potom je otisla. Sa tanjiricem u ruci posmatrao sam je kako iscezava u gomili.

Na americkim koledzima i univerzitetima danas postoji vise od pet stotina posebnih odseka ili programa za zenske studije. Otvoreno je blizu cetiri stotine nezavisnih odseka ili programa za crnce, te stotine hispanskih, azijatskih i programa za rodjene Amerikance (Indijance). Dobro su se usancili i nije cudo sto je ova zena nasu malu raspravu dozivela kao tracenje vremena. Nju su, nema sumnje, cekali neodlozni administrativni poslovi - preporuke za finansiranje koje treba napisati, zahtevi za budzet koje je trebalo razraditi, licne stvari zeljne njene paznje. A sta bi bilo da sam nekim slucajem ja pobedio u toj raspravi? Da li bi se ona trcecim korakom vratila u svoju kancelariju da zatvori odsek za zenske studije i rasporedi njegove predmete i profesore na dugogodisnje katedre, kao sto su one za englesku knjizevnost i istoriju? Da li bi otpustila svoju sekretaricu i odrekla se kancelarijske opreme? Ne verujem.

Verujem da je do svega toga doslo zato sto je prvobitni pokusaj da se ukaze na i te kako postojecu ugrozenost zena podstakao stvaranje novih suverenih feuda, kakvi su i odseci za zenske studije. Najpre se govorilo o kolektivnim osnovnim pravima kojima bi se ispravile nepravde, a to je, opet, podrazumevalo suverenitet za svaku ugrozenu grupu, buduci da je on samo formalizacija kolektivnih osnovnih prava. Kako suverenitet zahteva autonomiju, neizbezno se javio zahtev za posebnim i nezavisnim polozajem u okviru univerziteta (ili neke druge ustanove drustva). Morala je da se stvori i zasebna teritorija, sa svim amblemima koji bi potvrdjivali suverenitet i bili doslovno priznanje potlacenog identiteta - zgrada ili kancelarijske prostorije, budzet, predavaci, osoblje, kancelarijske potrepstine, papiri sa odstamapnim zaglavljem itd.

Stoga se moze reci da razlozi za uvodjenje zenskih i etnickih studija nisu ni u kakvoj vezi sa strogo akademskim pitanjima, ali su zato tesno povezani sa onom vrstom politike identiteta grupe ciji je ishod bio princip kolektivnih osnovnih prava. Po mom osecanju, intelektualni doprinos zenâ, zalosno zanemaren, ne moze dobiti mesto koje mu pripada sve dok u potpunosti ne bude integrisan u one odseke koji su ga jos na samom pocetku zapostavili. Isto se odnosi i na manjine u Americi. Ukljucivanje je jedini odgovor na istorijsko iskljucivanje. Ali sada je suverenitet ugrozenih grupnih identiteta ostecene grupe u sve to uneo pometnju.

Upravo je to pitanje - suvereniteta - zadalo konacan udarac razgovoru koji sam vodio sa sefom katedre za zenske studije. Gledala me je kao neprijatelja, ali ne zato sto sam poricao da su zene pisci zanemarene u istoriji; postao sam neprijatelj jer sam doveo u pitanje teritorijalni suverenitet njenog odseka i pacenicki identitet zenâ. Nije bila rec o nepristrasnosti - pravdi - nego o moci. Svakako, ona se ne bi tako izrazila. Da bi nastavila da vlada svojim suverenim feudom, ona je morala da izgleda kao zastupnica onih koji tu moc nemaju, potlacenih. Takodje, vazno je i to sto je moju zamerku Novom suverenitetu mogla protumaciti kao da sam muski sovinista. Posto nisam odobrio suverenitet, postao sam neprijatelj zena.

U nasem vremenu, dobu Novog suvereniteta, prvobitne nepravde - dakle, one koje se ticu najosnovnijih pitanja, kao sto su osnovna ljudska prava - u najvecoj meri su ispravljene, ako ne vec u potpunosti nadoknadjene. Ali to za ovu priliku nije toliko vazno. Suvereni feudi su sami sebi cilj - oni utiru put karijerama i postavljaju temelje moci. Ta se moc sada sve vise koristi kako bi se feudi odbranili i prosirili, cesto uz pomoc prenaglasenih, sporednih, amorfnih i mahom simbolicnih prituzbi. Na taj nacin Amerika izrasta u jednu teskobnu federaciju novih suverenih nacija.

Predvidjajuci fenomen koji sam nazvao Novim suverenitetom, Erik Hofer u Pravoverniku2 pise: "Kada jedan masovni pokret pocne da privlaci ljude zainteresovane za licne karijere, to je znak da je minula njegova pobunjenicka faza; on vise nije zaokupljen stvaranjem novog sveta, vec posedovanjem i cuvanjem onoga sto postoji. On tada prestaje da bude pokret i postaje preduzetnistvo."

Istina je da su slavni masovni pokreti pocinjali kao spontane erupcije dugo tinjajuceg nezadovoljstva; takodje je tacno da, posto postignu neke znacajne reforme, oni ne teze ka tome da se ugase ili bar promene svoju pozu potlacenog. Ispravljanje prethodnih nepravdi sada je obezbedilo legitimitet pokretu. Na taj nacin, i reforma daje pravni status onima koji su se za nju izborili. Izjave vodjâ pokreta navode se u novinama, oni se pojavljuju na televiziji, srecu sa zvanicnicima, pisu knjige - oni sada ovaplocuju pokret.

Vremenom, oni i samo oni govore u ime ugrozenih i, naravno, ne prestaju da govore o ugrozavanju, nadodajuci na prvobitnu nepravdu nove zalbe. To im je sada poziv, nacin da dodju do statusa i moci. Reformatori idealisti pretvaraju se tako u profesionalne zastupnike onih koji su na izgled trajno ugrozeni.

Umesto nadnicarskih kombinezona iz ranih godina, u pokret za gradjanska prava usla su odela i aktentasne, a bivsi dobrovoljci sa uzdignutim parolama, izmetnuli su se u organizatore priredbi posle kojih se prikupljene ulaznice od petsto dolara ulazu u Nacionalno udruzenje za unapredjenje obojenih.

Feminizam, koji je, kasnih sezdesetih, gromoglasno spaljivao grudnjake, ustupio je sada mesto katedrama za zenske studije, a Nacionalna organizacija zenâ vodi kampanje tako sto propagandni materijal salje postom.

Koliko god izgledala prirodna, ova evolucija stvara izvesne teskoce novoj rukovodecoj klasi potlacenih grupa. Pobeda reforme uzrokuje rasplinjavanje one eksplozivne nuznosti koja je pokrenula pokret; ipak, iako pretvoren u instituciju, pokret ne moze opstati bez te nuznosti. Ovaj problem pogodio je reformisticku organizaciju kada su znacajne reforme bile sprovedene.

Da bi sacuvala tu nuznost koja je opravdava, organizacija ugrozenih ce uciniti tri stvari. Prvo, nastojace da medju svojim biracima inspirise osecanje vecne potlacenosti, proglasavajuci ga sredisnjim predmetom delatnosti grupe. Biti crnac, ili zena, ili homoseksualac, u ocima NAACP3, NONj4 ili Organizacije za prava homoseksualaca i lezbejki, znaci biti sustinski ugrozen, izdvojen od ostalog dela Amerike. Drugo, te organizacije ce povecati ulogu na sve ono od cega se sastoji polozaj ugrozenosti, dok ce podrzavanje suvereniteta biti novi test koji pokazuje da li je neko ugrozen. Ako se odseku za zenske studije ne odobri autonomija,v ec je u pitanju ugrozavanje. Ako niko nije konsultovao

Nacionalni savet La Raza5, znaci da su Hispance ponovo mimoisli. Treca tacka strategije nalaze da organizacija rasporedi svoje prioritete na nacin koji ce u najvecoj meri istaci njen ugrozeni polozaj. Programi rada su ne retko usredsredjeni na razlicite potencijalne nepravde, umesto na stvarno poboljsanje drustvenog polozaja grupe. Ova pitanja, prema kojima postoji otpor veceg dela drustva u pogledu zahteva za osnovnim pravima grupe, bice proglasena za pitanja od vrhunskog znacaja. Naglasak ce se staviti na status zrtve i autsajdera, koji je neophodan da se odrzi ova suverena organizacija. Na Konferenciji iz 1989, NAACP stavlja afirmativnu akciju u sam vrh svog programa rada. Nije vazno to sto su istrazivanja koja su sproveli i zagovornici i protivnici afirmativne akcije ukazivala da ova akcija u praksi ima neznatan ucinak na zaposljavanje i prosperitet crnaca. Isto je tako nevazno sto ankete pokazuju da vecina crnih Amerikanaca ne smatra rasne olaksice svojim najvaznijim problemom. Prepusten vlastitoj mudrosti, NAACP je mislio (i nastavlja da misli) da je nacionalno raspolozenje protiv programa afirmativne akcije veci problem za crnce i crnkinje nego trudnoca maloletnica, raspad crnacke porodice ili kriminal u okviru crnackih zajednica. Zasto? Pa zato sto je otpor koji prema afirmativnoj akciji ima veci deo drustva daleko bolja prilika da se pozove na potencijalnu ugrozenost. Ta akcija je u stanju da proizvede energiju nuznosti neophodnu da opravda crnacki suverenitet, u mnogo vecoj meri nego sto bi je proizveo problem trudnoce maloletnica ili procenat onih koji su zapostavili studiranje, sto su pitanja koja izlaze iz domena kolektivnih osnovnih prava, a citavo drustvo vidi ih kao ozbiljne probleme.

I pokret za zenska prava dao je prvorazredni znacaj pitanjima u kojima je potencijal ugrozenosti bio najizrazitiji. Rekao bih da su u, sada vec propali, Amandman o jednakim pravima6 ulozeni ogromna energija i sredstva, samo zato sto je on, velikim delom, bio izvrsna potpora zahtevu za kolektivnim osnovnim pravima (jedan ustavni amandman namenjen specificnoj grupi umesto svim gradjanima), te se stoga nasao pred otporom veceg dela drustva. Bio je to poduhvat zenskog pokreta tipa "pobediti po svaku cenu". Da je uspeo, usledila bi velika odsteta u vidu kolektivnih osnovnih prava; da je propao, kao sto jeste, neuspeh bi se mogao iskoristiti kao jos jedan dokaz ugrozenosti - pokazatelj americkog odbijanja da se zenama dâ jednakost. Amerika nece da nas prihvati! - tako bi poraz ERA tumacilo rukovodstvo NONj, zajedno sa profesorkama engleske knjizevnosti koje zude da vode vlastite odseke; neuspeh ERA bio je zapravo veliki podsticaj Novom suverenitetu.

Isto tako verujem da teznja za suverenitetom bar delimicno objasnjava ubedljivu prednost koju feministkinje daju pitanju prava na abortus. Odmah posle neuspeha ERA, ono se naslo u samom vrhu njihovog programa rada. Abortus je oduvek, buduci slozeno i emocijama prozeto pitanje, izazivao podeljena misljena. Sa aspekta zenskog pokreta, abortus takodje pruza ogromne mogucnosti za argumentovanje ugrozenosti - pod pretpostavkom da se moze formulisati samo u okviru zenske ugrozenosti. Po mom uverenju, ovaj problem je zasnovan i neobicno je vazno sto se zenski pokret zauzima za njegovo resavanje. U potpunosti sam saglasan sa slobodnim izborom koji predlazu aktivistkinje pokreta. Medjutim, smatram da su zenske organizacije poput NONj formulisale ovo pitanje koristeci se teritorijalnim terminima kako bi sto bolje istakle moguce dokaze za ugrozenost. Kada cinjenica da zena sama odlucuje o svom telu postane njihov kljucni argument za slobodan izbor, one time pitanje trudnoce pretvaraju u iskljucivo zensko pitanje, uprkos ociglednoj ulozi muskarca u zacecu, i uprkos cinjenici da najveci broj zena odluku o abortusu donosi zajedno sa svojim muzevima. Postavljen kao iskljucivo zensko pravo, abortus prestaje da bude drustveni ili bar porodicni problem, vec postaje argument u prilog ugrozavanju pogodan za tekucu borbu zenskog pokreta. Mogu li organizacije zena i dalje pitanje slobodnog izbora - jednog prava - da postavljaju kao temu za raspravu o ugrozavanju, a da posle toga ocekuju da ce u Kongresu ili zakonodavnim telima (saveznih drzava) - gde se o ovom pitanju donosi konacno resenje - ljudi pohrliti da glasaju za njihove argumente?

Mislim da to sto abortus dobija status jednog prava ne doprinosi mnogo resavanju samog problema, ali je zato od velike koristi za pominjani suverenitet i bezbednu egzistenciju zenskih organizacija. Trik je u iskljucivom pravu. Ako je problem formulisan kao iskljucivo vas - smesten u granice gde je konacan sud vas - tada za sve one koji pred tim granicama ne poloze oruzje mozete reci da vas ugrozavaju. Naravno, u tom slucaju vi ste prinudjeni da se udruzujete, da sirite svoju organizaciju kako bi se suocili sa svim potencijalnim nepravdama.

Ali, na kraju, taj model uvek otudji organizaciju od njenih clanova, sada vec umornih od ukupne hiperbole. Ja u tome vidim delimicno objasnjenje otpora koji danasnje mlade zene pokazuju prema feministickoj etiketi, kao i razlog za ocigledan pad broja clanova u NAACP, pogotovu kada je rec o mladima. Svima je jasno da je najveci deo onoga sto se govori o ugrozavanju zapravo u sluzbi strategije "vazno je ostati u igri".

Kako je Amerika dosla do tog, sada vec formalizovanog pojma, da se grupama gradjana mogu dati kolektivna osnovna prava? Rekao bih da to seze unazad do osnovne kontradikcije americkog nacina zivljenja. Od pocetka pluralisticko drustvo, Amerika je tezila radikalnoj formi demokratije, isticanju slobode i jednakosti pojedinca - stapanju prisutnih razlicitosti u jednu koherentnu naciju. U novostvorenoj naciji nijedna grupa ne bi gospodarila drugom. Ali, kao sto biva, ispod ove Amerike takvih ideala postajala je druga, daleko okrutnija stvarnost, cije je puko postojanje bilo ruganje pojmu jedinstvene nacije izvedenom iz jednakosti pojedinaca. Ogranicavajuci demokratiju na vlastiti soj - belce zemljoposednike - ustavotvorci7 su sebi dodelili kolektivna osnovna prava i tako potisnuli sve ostale na rubove i nalicje americkog zivota. Time su individualna osnovna prava bila ogranicena ili, u slucaju robova, nisu ni postojala.

Prvobitno nadahnuce pokreta za gradjanska prava, koji je izmenio tkivo americkog zivota kasnih pedesetih i ranih sezdesetih godina, zasnivalo se na dubokom razumevanju da neprijatelj crnih Amerikanaca nije ta idealna Amerika, vec podrazumevani princip kolektivnih osnovnih prava koji je oduvek kocio pravu demokratiju. Prevashodni cilj ovog pokreta, dospelog sa americkih margina i nalicja u samo srediste zbivanja, sastojao se iskljucivo u oslobadjanju od osnovnih prava belaca. On je, shodno tome, pokazao veru u demokratske principe, nista manje cvrstu od one koju su imali ustavotvorci, i sami ponikli sa (manje tegobnih) margina engleskog drustva. Pokret za gradjanska prava je u tom smislu ponovo izveo Americku revoluciju, a njen vrhovni vodja, Martin Luter King, govorio je kao najistaknutiji demokratski glas Amerike dvadesetog veka.

Sve ovo mi je po ko zna koji put razjasnio moj otac jednog veoma hladnog subotnjeg popodneva 1959. U toku je bila nacionalna kampanja koja je trebalo da omoguci da crnci i belci sede zajedno u Vulvortovim radnjama (restoranima)8, i moj otac, nagovarajuci me vise nego prisiljavajuci, rece da je pojavljivanje nas dvojice u strajkackim redovima pitanje casti, buduci da su gradjanska prava u nasoj porodici bila isto sto i religija. U to vreme imao sam oko dvanaest godina i sve mi se to vec bilo smucilo. Nisam vise mogao da gledam kako moji roditellji odlaze na jos jedan miting ili mars; bilo mi je dosta maratonskih diskusija o svemu i svacemu, od filozofije pasivnog otpora do simbolizma odlaska u zatvor. Pri tom, vlastito iskustvo iz demonstracija i mirovnih marseva zauvek me je ubedilo u ono sto toliki ucesnici ovih aktivnosti znaju: protesti, po sebi, iscrpljujuce su dosadni - u krug, u krug, u krug, sa uzdignutom parolom, pratis sopstvene korake, a minuti su ti kao casovi. Subotu pre podne proveo sam krijuci se od oca, cekajuci potvrdu onoga za cim sam ceznuo - da ce ga poslovi zaokupiti do te mere da ce, ako ne na sâm mars, zaboraviti bar na mene.

Nista nije zaboravio. Odrobijao sam koliko je trebalo na svom mestu demonstranta, prikupivsi dovoljno otpora da otpocnem svadju na putu kuci. Zasto je integracija bila toliko vazna? Mi cak nismo ni zeleli da jedemo kod Vulvorta. Nisam mu precutao ni to da nas on nikada nije odveo ni u jedan restoran, govoreci da preskupo naplacuju losu hranu. Ali on je mirno odgovorio da je ponosan na mene sto sam marsirao, i da zna da ja znam da poenta nije u hrani.

Moj otac - vozac kamiona sa stazom od cetrdeset godina i porivima jednog intelektualca - iskoristio je moju pobunicu za raspravu, ovoga puta o konceptu integracije. Znacaj integracije nije bio u tome da se covek gura sa belcima i zajedno sa njima jede losu hranu. Rec je bila o pravu da se krecemo svuda kuda se krecu i belci, a ono je predstavljalo proveru slobode i jednakosti. Kretati se tamo gde je njima dozvoljeno da se krecu i raditi sve sto oni smeju da rade - to je bila poenta. Svidelo se to kome ili ne, belci su definisali horizont slobode u Americi, i ako nisi mogao da se oceses o njihova ramena - nisi bio slobodan. Integracija je za mog oca bila dokaz slobode i jednakosti.

On je bio proizvod americkih margina, kao sto su to bili svi crnci, jednako vodje i redovi, u rano doba pokreta za gradjanska prava. Oni su u integraciji videli nacin da se sa margine pripoje glavnom toku. Danas su misljenja u vezi sa integracijom veoma ambivalentna, ali u ono vreme ona je bila olicenje demokratije sâme. Integracija se takodje nesumnjivo odnosi na rasnu harmoniju, ali jos vise na potpuno prosirenje demokratije, na prevazilazenje osnovnih prava namenjenih rasama, koja joj samo protivrece. Ideja rasne integracije je jednostavno najdemokratskiji princip koji je Amerika razvila, buduci da svi drugi principi zavise od njegovog ostvarenja i umanjuju se njegovim odsustvom.

Medjutim, pokret za gradjanska prava nije uzeo u obzir jednu stvar: strahovito oslobadjanje crnackog gneva koje ce uslediti za njegovim pobedama. Zakonom o gradjanskim pravima iz 1964. i Zakonom o pravu na glasanje iz 1965. godine, americko drustvo je, na jednom nivou, priznalo krivicu sto je do tada sprovodilo samo osnovna prava belaca, a na stetu svih drugih. Kada tlacitelji priznaju svoja nedela, potlaceni imaju pravo da daju oduska svom dugo potiskivanom besu. Jer, sada postoji moralni konsenzus izmedju tlacitelja i tlacenih da je nepravda bila nanesena. Taj konsenzus izdao je crncima dozvolu da oslobode bes dubok tri veka, bes koji se i danas moze svuda videti i koji je - odmah posle presude u slucaju Rodnija Kinga, nepravedne u ocima vecine Amerikanaca - rasplamsao najgore nemire u novijoj americkoj istoriji.

Vec sredinom sezdesetih, demokratski cilj integracije vise nije bio dovoljan da utazi crnacki gnev. U crncima se odjednom probudilo osecanje da im se duguje mnogo vise i da je ogroman racun konacno dospeo na naplatu. I mnogi belci su takodje imali osecanje da je doslo vreme za izmirenje nekih racuna. Bila je to moralna logika, neizbezna posle novog konsenzusa. Ali ona je dovela do jos jednostavnije logike: ako su crnci bili kolektivno ugrozavani, ta nepravda ce se nadoknaditi tako sto ce im se dati kolektivna osnovna prava. I eto nas ponovo kako se, u ime hiljada dobrih namera, buduci nedorasli teskom izazovu demokratije za pojedince, priklanjamo principu kolektivnih osnovnih prava, koji je jos na pocetku korumpirao americki ideal. Sada bi se taj stari greh upotrebio u ime napretka, i to, na pojednostavljen nacin, ima smisla. Ako je nesto bilo dovoljno dobro za belce tri stotine godina, zasto ne udeliti malo istoga i crncima ne bi li napredovali?

U kontekstu sezdesetih - vremena crnih pobuna i belog osecanja krivice - princip za koji smo upravo konstatovali da je bio rdjav za belce, redefinisan je kao drustveno dobro za crnce. Jednom primenjena na crnce, ta ce se formula moci primeniti i na ostale grupe sa slicnim problemima. Do sedamdesetih godina, vise od 60% americkog stanovnistva - dakle, ne samo crnci vec i Hispanci, zene, Azijati - potpasce pod kolektivna osnovna prava afirmativne akcije.

U prvim danima pokreta za gradjanska prava, koncept solidarnosti predstavljao je moralno pitanje, to jest, od svih ljudi koji su verovali u slobodu, pravdu i jednakost, trazeno je da formiraju snazan front protiv osnovnih prava belaca.

Ali, posto je crnacki gnev u saradnji sa krivicom belaca napravio od kolektivnih osnovnih prava neku vrstu socijalnog leka, priroda solidarnosti se promenila. Razlicite grupe ljudi se vise nisu okupljale da bi stale na put opresivnosti grupnih osnovnih prava. Sasvim suprotno od toga: udruzivanjem ljudi u grupu ostecenih tezilo se ka dobijanju osnovnih prava koja ce imati samo ta grupa. Vec sredinom sezdesetih, belci vise nisu bili dobrodosli u pokretu za gradjanska prava, bas kao sto od sredine sedamdesetih muskarci nisu vise pozeljni u zenskom pokretu. U krajnjem ishodu, kolektivna osnovna prava uvek podrazumevaju separatizam. Ironija je ocigledna: oni koji su nekada bili zrtve separatizma, i koji su se bes-postedno zrtvovali da prevazidju svoj marginalni polozaj, izgradili su kas-nije etos opterecen sopstvenim separatizmom. Od sezdesetih pa nadalje, solidarnost je u sustini postala separatisticki princip, princip iskljucivosti. Vise niste mogli cuti reci kao sto su "integracija" ili "harmonija"; slusali smo o "gnevu" i "moci". Integracija je anatema za ugrozene grupe iz istih razloga zbog kojih je bila anatema za bele rasiste u eri gradjanskih prava: jer je ugrozavala njihova kolektivna osnovna prava ne dozvoljavajuci prednost jedne grupe nad drugom. Danas je to pitanje moci - moci da se osnuje organizacija, privuku sledbenici, upravlja feudom.

Ali mora se reci i to da svega ovoga ne bi bilo bez saradnje veceg dela drustva i njegovih institucija. Zasto su vlada, javne i privatne ustanove, velika preduzeca i fondacije, zavrsili tako sto su podrzavali principe cija je posledica bila transformacija cestitih ciljeva u suverene feude? Rekao bih da je odgovor u tome sto su oni koji upravljaju amrickim institucijama videli da je institucionalizacija i birokratizacija protestnih pokreta krajnje pozeljna, bar za kratko vreme, to jest da je finansiranje kolektivnih osnovnih prava daleko jeftiniji nacin nadoknade ucinjenih nepravdi. Vodje novih suverenih feuda odustajali su od ranijih zahteva da Amerika ispuni svoje ideale u praksi. Ni traga od moralne optuzbe. Ni traga od poziva na istrajni, unutrasnji preobrazaj. Jezik osnovnih prava je pre svega stari, umirujuci jezik politike moci, te stoga dobro prihvacen tamo gde se donose konacne odluke.

U pogledu gradjanskih prava, moralni glas dr Kinga povukao se pred zahtevima i laskanjima mogulâ iz programa za siromasne, advokatâ klasne bor-be i rukovodilaca drustvenih organizacija. Obe politicke strane zadovoljio je kompromis koji je teziste pomerio sa demokratije, integracije i ukupnog razvoja na kolektivna osnovna prava. Institucije su sad bile zadovoljne jer su kolektivna osnovna prava u svakom pogledu jeftinija od prave promene. Bolje je da osnujemo odseke za crnacke i zenske studije nego da se nadvlacimo raspravljajuci u okviru postojecih odseka. Bolje je izaci u susret tim novim ustanovama kad bucno kamce novac, jer ko zna kakvu ce guzvu napraviti ako ih odbijemo. Veca je korist odobriti zahteve koji hispanskim studentima daju prvenstvo prilikom upisa u koledz - to je jeftinije nego da se poboljsaju uslovi u obdanistima istocnog dêla Los Andjelosa.

Ovakav put ka napretku bio je sasvim po meri "eksperata" za ugrozene grupe, buduci da je pripremio teren njihovom suverenitetu i obezbedio im nezamenljivost: Sa nama ste pregovarali. Nama ste dali sredstva. Podelili ste vlast, bar jedan njen delic - sa nama.

Ovaj dogovor postignut je u nekoj vrsti kvazi-tajnosti. O kvotama, namenskim sredstvima i drugim osnovnim pravima nije se raspravljalo u Kongresu ili tokom izbornih kampanja. Ona su dodeljivana na osnovu odlukâ rukovodilacâ i smernicâ Odredbe o pravu na ravnopravno zaposljavanje, bez velikog uvida javnosti. I sudovi su odigrali tihu ali ustrajnu ulogu u podrzavanju odlukâ i smernicâ, u daljem tumacenju njihove primene.

Univerziteti, velika preduzeca i fondacije uveli su vlastita osnovna prava za ugro-zene grupe, ciji mehanizmi uglavnom nisu dostupni javnosti. Tako da sada ne treba nikoga da cudi sto su sva ta osnovna prava koristila najvise onima kojima su najmanje bila potrebna - belim zenama iz srednje klase i crnackoj srednjoj klasi. Siromasni crnci nisu stajali na celu grupâ za ugrozene crnce. Obicne radnice nisu ucestvovale u stvaranju programa NONj.

Galamu oko dvojezicnosti nisu podigli siromasni Hispanci. Mozda uistinu nema niceg loseg u tome da se pomogne srednjoj klasi, medjutim, kada zahtevaju osnovna prava, oni to najcesce cine u ime onih koji su siromasniji od njih. Takvi dogovori, zahvaljujuci kojima su osnovna prava zvanicno proglasena primarnom formom izmirenja duga, stvorili su posle sezdesetih godina pravnu industriju problema ugrozenosti, koja ceprka po pukotinama osnovnih prava ne cineci gotovo nista da se pomogne onima kojima je pomoc zaista potrebna.

U liberalnoj demokratiji, kolektivna osnovna prava zasnovana na rasi, rodu (gender), nacionalnosti, ili nekoj drugoj nepravdi prema grupi, uvek predstavljaju nedemokratski pogodne ustupke. S druge strane, integracija je najteze i najnepogodnije prosirivanje demokratskog ideala; opredelivsi se za integraciju, gradjanin ili gradjanka se odrice poriva da iskoristi svoja najarbitrarnija svojstva - rasu, narodnost, rod ili seksualne sklonosti - kao osnov identiteta, kljuc za postizanje statusa ili zahtev za osnovnim pravima.

Integracija je razradjeno prosirenje demokratije u Americi dvadesetog veka.

Ona uklanja barijere koje u vidu rase ili roda prece put slobodi, kao sto su demokrate u jednoj starijoj epohi uklonili religiju i svojinu nad ljudima. Nasa greska je u tome sto smo integraciju shvatili samo kao utopijsku viziju besprekorne rasne harmonije. Ja mislim da je integraciju uputnije smatrati procesom ukljucivanja svih gradjana u istu sferu prava, u isti onaj opseg mogucnosti koji su sebi obezbedili nasi ustavotvorci. Integraciju ne cini socijalni inzenjering, niti osnovna prava grupe; ona podrazumeva potpuno odsustvo arbitrarnog sputavanja slobode.

Ako integraciju uspemo da razumemo kao odsustvo prepreka, sto ima za posledicu integrisanje svih gradjana u istu sferu prava, onda ona moze posluziti kao princip demokratskog rukovodjenja i delovanja. Sve sto bilo koga iskljuci iz ove sfere, nije demokratsko, i mora mu se stati na put, cak i onda kada dobre namere izgledaju kao valjano opravdanje. Shvacena u ovoj svetlosti, kolektivna osnovna prava su nedemokratska, jednako kao i diskriminacija prema rasi i rodu, a ugrozenost grupa nije opravdanje za trazenje osnovnih prava, kao sto to nije bio ni pojam prevlasti belaca u jednom ranijem periodu. Gresimo misleci da je demokratija dar slobode; ona je, u stvari, vrsta discipline koja pomaze u ostvarivanju slobode. Njeni neprijatelji su ponekad rasizam i sovinizam; drugi put su to nasi lagodni pokusaji da se ova zla suzbiju.

Mislim da je vreme da oni koji do identiteta i moci dolaze posredstvom ugrozenih grupa oblikuju nezavisno od ugrozenosti vlastite identitete, dajuci sebi najvece slobode, ali i prihvatajuci odgovornost za tu slobodu. Status zrtve potrajace onoliko koliko ga prihvatamo, a iskoriscavati ga u ime nekog ispraznog suvereniteta znaci prihvatati ga. Novi suverenitet je, u krajnjoj liniji, pitanje tastine. On pociva na narcisoidnosti zrtava, a moc koju pruza zanemarljiva je u odnosu na ogromnu cenu koju uzima produzeni status zrtve. U medjuvremenu, jedino cemu se valja posvetiti jeste integracija.

SELBI STIL (Shelby Steele) je profesor engleske knjizevnosti na Drzavnom univerzitetu u San Hozeu, Kalifornija. Tekst "The New Sovereignty", preuzeli smo iz The Best American Essays, 1989.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]