Razgovarali: Slavko Zivanov & Milorad Djuric
KOSAVA: U jednom od ranijih tekstova govorite o
„Privredniku“ - Srpskom privrednom drustvu, osnovanom u Zagrebu krajem XIX veka,
kao dobrom primeru gradjanskog samoorganizovanja. Kakva je bila sudbina gradjanskih
udruzenja na nasem prostoru u proteklih sto godina?
GRGUREVIC: Ideja civilnog drustva nije novost na ovim prostorima. Hteo bih, pre svega, da
vas podsetim da je jos u Kraljevini Jugoslaviji - ali i ranije, u Srbiji i drugim
juznoslovenskim zemljama gde su ziveli brojni narodi, postojao i razvijao se duh
gradjanstva. To se najpre odnosi na velike porodice koje su ostavile dubok trag u nasoj
istoriji. U Novom Sadu, Petrovgradu (Velikom Beckereku), Somboru, Vrscu, Beogradu, Nisu,
Kragujevcu, Kraljevu i drugde, postojao je i razvijao se duh evropejstva, tolerancije i
nacionalnog dostojanstva. Duh gradjanstva se razvijao u brojnim udruzenjima koja su
osnivana jos pre prvog svetskog rata.
 |
To nije bio samo „Privrednik“ koji je okupljao vise desetina hiljada zanatlija i trgovaca - koji su pak i sami osnivali druga gradjanska udruzenja, na primer za skolovanje dece iz siromasnih zanatlijskih i seoskih porodica. Izmedju dva svetska rata su formirana brojna humanitarna drustva, drustva za vaspitavanje dece i omladine, razne vrlo uticajne organizacije: sokolska udruzenja, zenska drustva, sportska i prosvetna udruzenja, itd. Stedljivost, marljivost, patriotizam i postovanje tudjih merila i vrednosti bili su osnovne odlike domaceg vaspitanja u nasim porodicama i to ne samo u gradskim sredinama. |
Sazrevanje gradjanstva islo je naporedo sa postupnim i mukotrpnim stvaranjem srednje klase u Kraljevini Jugoslaviji, sto je nasilno prekinuto stradanjima u Drugom svetskom ratu i odmah po njegovom zavrsetku - kada su predstavnici gradjanske klase fizicki maltretirani, ubijani i proganjani od strane komunistickog rezima. Zato je ideja civilnog drustva u komunistickoj Jugoslaviji proskribovana kao burzoaska. Razlog je jednostavan: gradjansko drustvo (gradjanin - na francuskom „burzoa“ - bourgeois) je smatrano najvecim neprijateljem komunizma. Sredinom osamdesetih godina ponovo dolazi do razvoja srednje klase u Jugoslaviji, koja je potom surovo unistena u ratnim razaranjima, totalnoj destrukciji i opstoj kriminalizaciji na podrucju Srbije i Jugoslavije. Mi smo sada ponovo na pocetku, a sama ta cinjenica kazuje da bez srednje klase nema ocekivanih drustvenih promena. Ako ista moze spasiti Srbiju, to je uzdizanje srednje klase i razvoj civilnog drustva.
KOSAVA: Sirom sveta civilna udruzenja igraju kljucnu ulogu u
razvoju demokratije. Pocetkom devedesetih, nevladin sektor ozivljava i u Srbiji. U kojoj
meri su nase nevladine organizacije nosioci drustvenih promena?
GRGUREVIC: Jedan od glavnih nosilaca civilnog drustva su nevladine organizacije. Tu
spadaju razna drustva i udruzenja, forumi, fondovi, klubovi i pokreti. Njihove bitne
karakteristike su: da ih nije stvorila vlast (iako vlast moze saradjivati sa njima); da su
neprofitne, odnosno da svoje prihode ne koriste nizasta drugo osim za sopstveno
funkcionisanje; da je ucesce u njima uvek dobrovoljno; da imaju elementarnu infrastrukturu
(clanove, izborne organe, statut i sl.); i da su autonomne.
Vladavina prava je temeljno nacelo u funkcionisanju ovih organizacija koje iskljucuje
voluntarizam licne vlasti, piramidalnu strukturu, princip jednoobraznosti i vladavinu
vecine nad manjinom. Sirom sveta ove organizacije igraju kljucnu ulogu u razvoju
demokratije, promociji pluralizma, jacanju uloge pravne drzave, borbi protiv siromastva, i
sl. Sektor nevladinih organizacija je postao osnovna ekonomska snaga nacija sirom sveta, u
njemu je angazovano na desetine miliona ljudi koji sve vise pomazu oblikovanje nacionalne
strategije i politike.
KOSAVA: Jesu li nevladine organizacije partneri ili suparnici
politickim strankama? Ili se radi o paralelnim procesima?
GRGUREVIC: Zadatak politickih organizacija je da artikulisu i sprovode zahteve
nevladinih organizacija. Otuda nevladin sektor koji okuplja interesne neprofitne i
lobisticke organizacije ne funkcionise kao politicka organizacija, ali utice na formiranje
politickog misljenja. Zato su politicke organizacije i nevladina gradjanska udruzenja
saradnici u procesu demokratizacije i stvaranju gradjanske atmosfere u svim zemljama
sveta. U SR Jugoslaviji je razvoj ovog sektora na pocetku: procenjuje se da na podrucju
Srbije i Crne gore funkcionise oko pet hiljada ovakvih udrucenja (u Hrvatskoj 12.000, u
Madjarskoj 17.000, u Nemackoj 820.000, u Francuskoj 600.000, a u SAD 1,200.000).
KOSAVA: Nalazite se na celu Lige za zastitu privatne svojine i
ljudskih prava, jedinstvene organizacije na podrucju Istocne Evrope. Privatna svojina je
temeljno nacelo na kojem pocivaju moderna drustva. Mozemo li kroz kategoriju privatne
svojine razmisljati o razresenju nekih aktuelnih problema - Kosova, na primer?
GRGUREVIC: Pocetkom devedesetih godina medju malobrojnim nevladinim organizacijama bila su
i udruzenja gradjana za zastitu privatne svojine i ljudskih prava u Cacku, Nisu, Uzicu,
Beogradu, Novom Sadu; ta udruzenja su 1995. godine formirala Ligu za zastitu privatne
svojine i ljudskih prava, kao prvu mrezu nevladinih organizacija na podrucju Srbije i Crne
Gore. Nase celokupno dosadasnje angazovanje je bilo u kljucnom segmentu tranzicije u
Srbiji i Crnoj Gori - u stvaranju atmosfere i uslova za sprovodjenje pravne regulative u
oblasti zastite i unapredjenja privatne svojine. Nasa velika preokupacija jesu restitucija
i razvoj malog i srednjeg privatnog preduzetnistva, jer smo uvereni da to predstavlja
jedinstven put za razvoj preduzetnicke energije i stvaranje podsticajnog poslovnog
ambijenta - za slobodnu cirkulaciju kapitala, demokratsku atmosferu i duh gradjanstva -
koga nema u zatvorenim i socijalno nestabilnim sredinama. To je razlog sto je faktor
socijalne kohezije od presudne vaznosti za motivisanost transnacionalnog kapitala na
lokalnom i regionalnom nivou - gde je upravo razvoj malog i srednjeg privatnog
preduzetnistva glavni faktor socijalne stabilnosti i ekonomske efikasnosti.
| Ovaj razvoj malog i srednjeg preduzetnistva imao je veliki uticaj na stvaranje uspesnog paralelnog socijalnog i ekonomskog sistema Albanaca na Kosmetu. Mi smatramo da je to bio iznudjeni proces koji se odvijao u okolnostima potpunog odsustva demokratske atmosfere, podsticajnog privrednog sistema a pod stalnim pritiskom totalitarnog rezima iz Beograda. Prava je steta sto se ti procesi nisu odvijali u normalnoj atmosferi koja bi omogucila stvaranje podsticajnih uslova za razvoj malog biznisa u trgovini, servisima i porodicnim proizvodnim pogonima. |  |
Da je postojala takva poslovna atmosfera uspesno bi se razvijali i poslovni odnosi izmedju Srba i Albanaca, a ne samo unutar njihovih getoiziranih populacija. Ne smemo zaboraviti opste priznato istorijsko iskustvo da nista tako ne zblizava ljude kao trgovina i poslovi. Iz ovih odnosa se razvijaju partnerstvo, prijateljstvo a cesto i rodbinske veze. Resavanjem svojinskih pitanja na Kosmetu i u Srbiji oslobodila bi se ogromna preduzetnicka energija za kreativne ciljeve, za povratak poverenja i prijateljstva izmedju Srba i Albanaca koji vekovima zive zajedno na ovim prostorima. Liga za zastitu privatne svojine i ljudskih prava to oseca kao svoj strateski gradjanski i patriotski zadatak.
KOSAVA: Mozete li nam nesto vise reci o tranziciji, odnosno,
mozete li nam dati „izvestaj-o-stanju“ u postkomunistickim zemljama.
GRGUREVIC: Kada bi se jednom pojednostavljenom konstatacijom htelo da definise stanje
tranzicije, mozda bi to bilo moguce tumacenjem da tranzicija znaci put do kolektivnog ka
individualnom poimanju sveta. To je razlog sto je u svim bivsim komunistickim zemljama
prva mera bila restitucija svojinskih odnosa - reprivatizacija. Pravni poredak je ustrojen
na temeljima zastite privatnog vlasnistva koje predstavlja skup prava koje drustvo, kroz
razlicite zakonske sankcije, naslovljava na pojedinca. To podrazumeva da sopstvenik
poseduje pravo da koristi dobra, da iskljuci druge iz njihove upotrebe, da ubire koristi
iz njih, da im menja oblik i sadrzaj i da ih prenese drugima. U takvim okolnostima
motivacija je jasna: uvecanje dobiti, iz cega sledi slobodno preduzetnistvo - odnosno
pravo pojedinca da odabere ekonomsku aktivnost koju zeli, a pod uslovima koje slobodno
ugovara i dogovara sa svojim partnerima ili ostalim ekonomskim akterima. Osnovni uslov za
takav poslovni odnos je institucija ugovora, ciju zastitu preuzima drzava. Zasticeni
prodavci i kupci ulaze u razne poslovne odnose na trzistu, gde se realizuje njihovo
medjusobno rivalstvo - konkurencija. Svaki privatni akter se trudi da u datim okolnostima
na trzistu (cene) maksimizira profit, sto ga tera da se racionalno i pravedno ponasa:
svako prisvaja samo onoliko koliko su drugi ljudi spremni da mu plate.
Medjutim, stvaranje efikasne trzisne ekonomije u bivsim komunistickim drzavama je bio
znatno veci poduhvat od same (re)privatizacije. Privatizacija je jezgro tranzicije i
njegov najslozeniji deo, ali reforma podrazumeva akciju u gotovo svim drugim oblastima
ekonomskog zivota. Zadatak je epohalan. I mada su mnogi elementi takve ekonomske reforme
poznati i vec vidjeni u drugim zemljama, slozenost problema i neminovnost sveobuhvatne
reforme cini put kojim se mora proci umnogome neispitanim. Posebne teskoce donosi
poprilicna politicka nestabilnost u mnogim zemljama gde se mlade demokratije i dosta
nestabilne vlade suocavaju ne samo sa ekonomskim problemima, vec i sa izrazenim
nacionalnim i drugim politickim tenzijama.
Najveci broj zemalja koje su donedavno imale socijalisticke (komunisticke) privrede
zasnovane na „kolektivnoj svojini“, centralno-planskoj privredi i suspenziji
trzisnog mehanizma - dozivele su civilizacijski neuspeh i nalaze se na putu tranzicije u
trzisnu privredu (izuzev Srbije, gde vladaju retrogradni procesi). Tranzicioni procesi
koji su zapoceti krajem osamdesetih godina obuhvatili su ekonomsku i politicku
rekonstrukciju bivsih komunistickih rezima. Ekonomska reforma se sastojala iz cetiri faze:
makroekonomska stabilizacija, cenovna i spoljnotrgovinska liberalizacija, privatizacija,
rekonstruiranje preduzeca i finansijskih institucija. Zapocet sa velikim entuzijazmom,
ovaj proces je ubrzo kod jednog broja zemalja (Rumunija i Bugarska) naisao na neocekivano
visoke cene tranzicije.
U prvoj fazi nisu ostvareni svi ciljevi makroekonomske stabilizacije, a zapoceti procesi
privatizacije praceni su brojnim problemima, zloupotrebama i neefikasnoscu. Nejednaka
startna pozicija, ritam i sadrzina tranzicionih procesa u pojedinim zemljama stvorili su
prepoznatljive tranzicione razlike. Medjutim, pravac promena u svim ovim zemljama je isti,
a resenost sa kojom se ove promene sprovode u 1997. i prvoj polovini 1998. godine npr. u
Bugarskoj, gde je cena tranzicije bila najvisa, ukazuje na stabilnost kursa uskladjivanja
institucionalnih uslova u zemljama u tranziciji Centralne i Istocne Evrope. Ovo je posebno
vazno, jer iskustva razvijenih evropskih inicijativa ukazuju da zemlje sa razlicitom
ekonomskom snagom, razlicitim medjunarodnim polozajem i cak nekompatibilnim privrednim
sistemima - mogu biti kreatori uspesnog regionalnog okupljanja. Zemlje u tranziciji sa
podrucja Centralne i Istocne Evrope predstavljaju vrlo vazan i podsticajni faktor globalne
evropske integracije. Istorijska usmerenost, geografska bliskost, znacajni privredni i
prirodni potencijali, pokrenuti i odmakli reformski procesi i strukturna prilagodjavanja
ukazuju na to da su zemlje Centralne i Istocne Evrope na putu da dostignu potreban nivo
homogenizacije kao uslov za uspesno ukljucivanje u evropske integracione procese.
 |
Naime, slobodna cirkulacija kapitala i radne snage podrazumeva stvaranje uslova za neutralisanje prekogranicnih barijera - ali to nije jedini, iako jeste vazan uslov za harmonizaciju privredno-sistemskih pretpostavki i regionalnu integraciju. Zemlje Istocne i Centralne Evrope su u prilici da, kao promoteri novog regionalizma koji se zasniva na visim oblicima regionalne integracije (tzv. dubinske integracije) - svoju poslovnu sredinu u potpunosti prilagode institucijama i odnosima koji vladaju na razvijenom trzistu. |
To ce doprineti da se „strani“ investitori na ovim novim trzistima osecaju
kao u svom poslovnom ambijentu (u Zapadnoj Evropi), sto ce biti podsticaj direktnijim
stranim investicijama. Zato reforme ekonomske politike u ovim zemljama imaju sofisticirane
zadatke koji se sastoje u prilagodjavanju zahtevima razvijenih trzista (uskladjivanje
ekonomskog i politickog sistema, sinhronizacija ekonomskih prilika i dr.), ali i
forsiranju sopstvenih prirodnih i drugih pogodnosti. To je osnovni smisao i bit
tranzicionih procesa u ovim zemljama.
Stara biblijska legenda o „sedam mrsavih krava“ je simbolicno poredjenje sa
sedam nesrecnih godina propadanja Srbije i Jugoslavije (1991-1998.). Poznavaocima ove
legende je prepoznatljiva njena simbolika, ali tragicnost nase zbilje je u odsustvu
vizije, kreativne energije i elementarne odgovornosti aktera jugoslovenske drame. Tokom
perioda 1991-1998. u Srbiji su ispoljene izrazito negativne tendencije i ogranicenja u
pogledu uslova i mogucnosti sveobuhvatnih strukturnih promena i prilagodjavanja
medjunarodnom okruzenju. Razmere destrukcije su sveobuhvatne: institucionalne, tehnoloske,
socijalne i ekonomske. Najteza su socijalna i psiholoska razaranja koja su dovela do
strmoglave duhovne i moralne saturacije. Povratak Srbije i Jugoslavije u svet zahteva
temeljnu rekonceptualizaciju i dubinsku promenu strukture, povratak osnovnim
civilizacijskim vrednostima - individualnoj odgovornosti, kreaciji i toleranciji. Takav
poduhvat pre svega podrazumeva znanje, neophodnu preduzetnicku energiju i politicku volju.
KOSAVA: Koji metod privatizacije, s obzirom na nase uslove, treba
primeniti? Ima li u tom metodu mesta za holding-kompanije, kao spone izmedju drzavnog i
privatnog kapitala?
GRGUREVIC: Pri izboru najboljeg metoda privatizacije treba imati u vidu tri kljucna
kriterijuma: doprinos dobrom upravljanju, brzinu i pravednost. Treba znati da je
restitucija bila prva faza privatizacije u svim zemljama oslobodjenim od komunistickog
rezima. Druga znacajna cinjenica je da je privatizacija sprovedena zarad stvaranja
modernog i efikasnog drustva gde je doprinos valjanom upravljanju preduzecima od presudne
vaznosti. Osim toga, svaki dan odugovlacenja sa privatizacijom nanosi veliku materijalnu
stetu pa je potrebno da se to obavi sto je moguce brze.
Sigurno je da privatizacija kroz prodaju obezbedjuje dobro upravljanje preduzecem, posto
ce onaj ko ulozi sopstveni novac uciniti sve da ono posluje sto bolje. Dosadasnja iskustva
su pokazala da postoje razna ogranicenja privatizacije kroz prodaju drustvene i drzavne
imovine (nedovoljna kupovna snaga, problem procene vrednosti preduzeca, nejednakost
gradjana - nepravednost i sporost) sto podstice traganje za alternativnim resenjima. Jedan
takav koncept je besplatna podela vlasnistva svim gradjanima jedne drzave. Jedan vid
besplatne privatizacije - pomocu holding kompanija daje krupne vlasnike sto je
pretpostavka dobrog upravljanja. No, nije sasvim jasno ko ce upravljati samim kompanijama
jer ce vlasnistvo nad njima biti jako disperzivno - bice na milione vlasnika. Samim tim
javlja se realna opasnost da ili uprava holding kompanija bude potpuno samostalna i
nenadzirana (sto bi se neminovno negativno odrazilo na efikasnost i kompanije i preduzeca
u njihovom vlasnistvu) ili da se drzava umesa i radi zastite nacionalnih interesa preuzme
(formalno ili neformalno) kontrolu nad tim kompanijama, sa losim posledicama.
Drugi vid besplatne podele je vaucerska privatizacija. U Istocnoj Evropi poslednjih godina
je primetna prevaga koncepta besplatne privatizacije, i to prvenstveno vaucerima. Brojne
bivse komunisticke zemlje sprovode ili pripremaju takvu privatizaciju: Ceska, Slovacka,
Rusija, Ukrajina, Estonija, Litvanija, Mongolija - i Crna Gora predvidja u svom postojecem
zakonu o transformaciji mogucnosti izdavanja vaucera.
U Srbiji je odobrena prodaja preduzeca - a ne besplatna podela; dominacija akcionarstva
zaposlenih - a ne spoljnih vlasnika; relativno brzo stvaranje nekompletne svojinske
strukture a zatim njena dekapitalizacija. Takav koncept ima odredjene prednosti (ubiranje
prihoda od strane drzave, relativno siroka disperzija vlasnistva, mogucnost dosta brzog
stvaranja upravljacke strukture u nekim preduzecima, zasnovane na (nekompletnom) privatnom
vlasnistvu - ali su zato nedostaci preovladjujuci.
Da pomenem neke: nedovoljan obim domaceg kapitala, sporost privatizacije, iscrpljivanje
privatne stednje, teskoce sa ocenom vrednosti preduzeca; dominacija unutrasnjih
investitora - zaposlenih; sporo stvaranje trzista kapitala usled dominacije internih,
neotplacenih akcija; podrzavljenje znacajnog dela privrede, itd. Vazan problem je
cinjenica da je velika vecina transformacija izvedena stvaranjem mesovitih drustava u
kojima dominira drustveni kapital, dok je privatni od marginalnog znacaja. Takva
konstelacija stvara mogucnost za razne spekulacije onih koji upravljaju preduzecem
(prelivanje prinosa drustvenog kapitala kroz zarade). Zanimljivo je da je u Srbiji oko
jedne trecine preduzeca transformisano u akcionarska drustva ali je ucesce privatnog
kapitala vrlo malo - verovatno manje od 5%. To je jos jedan razlog koji ide u prilog
vaucerskoj privatizaciji u Srbiji. Medjutim, sva prethodna razmatranja o metodama
privatizacije kao neophodnu prethodnu fazu podrazumevaju restituciju. Buduci da smo ovde
govorili o privatizaciji preduzeca, valja reci da postoje transparentna i efikasna
iskustva za neophodnu restituciju u procesu njihove privatizacije. Postoje dva nacina
fizickog povracaja - uz nadoknadu vrednosti ulaganja koja su usledila posle
nacionalizacije, i uz pomoc denacionalizacionih vaucera koji omogucuju ucesce u
upravljanju preduzecima. Nikad se ne sme zaboraviti cinjenica da je restitucija bila model
privatizacije u svim zemljama oslobodjenim od komunistickog rezima. U svim ovim zemljama
ona je bila dokaz da su njihove vlade iskreno opredeljene za privatizaciju, a to je bio i
najbolji podsticaj stranim investitorima. Osim toga, restitucija je posluzila kao snazan
motivacioni faktor u revitalizaciji srednje klase koja se pokazala efikasnom u
sprovodjenju reformskih procesa.
KOSAVA: Ipak, glavni konkurent privatnoj svojini kod nas i dalje
ostaje - drustvena svojina...
GRGUREVIC: Vase pitanje me je podsetilo na jedan istinit dogadjaj koji se zbio u
Americi 1962. godine. Tadasnji predsednik SAD, Dzon Kenedi vracao se sa svojim saradnicima
iz vojne baze u Kejp Kanaveralu. U predsednickom helikopteru se desio kvar i Kenedi je, na
nagovor svojih saradnika, naredio sletanje. Nisu bili takoreci ni par minuta na zemlji
kada je iz jednog sumarka istrcao nepoznat covek sa uperenom puskom, vicuci kako ce ih sve
pobiti ukoliko odmah ne napuste njegovo imanje. Kenedi je momentalno naredio poletanje
njegovog i pet vojnih helikoptera koji su bili u pratnji, jer je znao da bi svaki dalji
ostanak u ovoj situaciji doveo do incidenta.
Ovaj dogadjaj pokazuje svu paradoksalnost nase situacije u pogledu statusa privatne
svojine koja je od legalnih vlasnika oduzeta posle Drugog svetskog rata - od kojih su
mnogi poubijani, proveli godine u zatvorima a porodice im bile maltretirane. Autoritarna
vlast je tako ponistila srednju klasu, ukinula privatnu svojinu i srusila demokratiju.
Drustvena „svojina“ je postala vladajuci oblik svojine - ona je bila nicija i
svacija - i sve dotle dok je bivsa Jugoslavija bila korisnik inostrane pomoci (od
pedesetih do polovine osamdesetih) privreda, drzavne i socijalne ustanove su mogle da
funkcionisu na ovakvom obliku vlasnistva. Onog trenutka kada je ta pomoc presahla,
jugoslovenska privreda i drustveni sistem su propali. Dakle - ne postoje prednosti, vec
samo nedostaci drustvene „svojine“ u odnosu na jedine oblike svojine: drzavnu i
privatnu. Ustvari, drustvena svojina je partijska svojina komunosocijalisticke oligarhije
i njen osnovni nedostatak je u sferi motivacije - njeni ciljevi nisu dobit i uvecanje
imovine vec raspodela (zaposlenost, poreski prihodi i politicka popularnost). Jedini
priznati stvaralacki akter je rad a ne kapital, sto osnovni ekonomski cilj - EFIKASNOST
cini nedostiznim. Osim toga, radnici - samoupravljaci u drustvenom preduzecu nisu u
principu motivisani da stede i na taj nacin uvecavaju imovinu preduzeca; oni dobro znaju
da drustvena imovina nikada nece biti njihova (privatna), tako da je stednja na nivou
preduzeca destimulisana u poredjenju sa stednjom kapitalistickog preduzeca i privatnom
stednjom. Prosto receno: samoupravljaci u drustvenim firmama jedino su zainteresovani za
sto je moguce vece licne dohotke, jer jedino na taj nacin mogu povecati svoju imovinu. Da
bi se onemogucilo prelivanje drustvene imovine u licne dohotke, kao vrsilac kontrolne
funkcije koja je u stvari vlasnicka - javlja se drzava odnosno drzavno-partijski aparat.
Preuzimanjem mnogih vlasnickih kompetencija posao drzavno-partijskih organa postaje
neefikasan, jer njegovi predstavnici donose odluke ne snoseci nikakav - ni finansijski ni
vlasnicki rizik, a pored toga po pravilu nisu ni strucni za taj posao. To je razlog za
razne promasene investicije i odrzavanje neefikasnih politickih fabrika i preduzeca. U
sistemima gde je privatna svojina temelj privrede i drustva a profit ciljna funkcija,
individualna odluka veyuje rizik i licnu odgovornost - zbog cega se favorizuje znanje, a
nepresusna preduzetnicka energija u slobodnom nadmetanju na trzistu stize do cilja:
uvecanje imovine i bolji kvalitet zivota.
Osnovnu funkciju drzave u takvim sistemima formira biracko telo: milioni malih i srednjih
vlasnika ciji je osnovni cilj - zastita sopstvene imovine kao i kulturnih i socijalnih
institucija drustva kojme pripadaju. Zato se u tim zemljama moze cesto cuti sledece
tumacenje (kad je privatna svojina u pitanju): kad je covek svoj na svome onda je on
ekonomski nezavisan - slobodna licnost koja bira vlast upravo onakvu kakvu zeli; ako ona
ne ispunjava njegove zahteve, on je menja. Dakle, u drustvima gde vlada privatna svojina
moc nije u drzavnoj administraciji, vec kod onih koji vlast biraju.
KOSAVA: Drustvena moc je decentralizovana...
GRGUREVIC: U takvim drzavama model organizacije drustva je decentralizacija, jer se
izuzetna vaznost pridaje lokalnoj samoupravi odnosno mestu gde ljudi zive i rade. U malim
decentralizovanim zajednicama je zivot kvalitetniji, zavidna je socijalna kohezija: niski
troskovi zivota, podsticajni socijalni uslovi, brojne mogucnosti za razvoj i odrzanje
malog porodicnog biznisa (niska poreska izdvajanja). To je razlog sto se posebna paznja
poklanja prevashodno razvoju malih i srednjih preduzeca a ne velikim, centralno ustrojenim
firmama koje su spore i nefleksibilne. Decentralizacija i minizacija nisu samo model
organizacije preduzeca vec su i model drzavnog uredjenja. Danasnje moderne drzave su u
stvari mreze malih decentralizovanih zajednica. U slicnim okolnostima, kada se na lokalnom
nivou postize neophodni nivo ekonomske efikasnosti i socijalne koherencije i odnos
gradjana prema klasicnim institucijama drzave se menja - drzave bivaju sve manje znacajne.
U okolnostima dostignute socijalne kohezije, klasicne forme drzave u razvijenim zemljama
sve vise dobijaju karakter regionalnih i subregionalnih integracija koje oslobadjaju
prostor za slobodnu cirkulaciju ljudi, znanja i ideja.
U nasim uslovima na sceni su sasvim suprotni trendovi: maksimilizacija umesto
minimalizacije, centralizacija umesto decentralizacije, autoritarna vlast umesto
demokratskih institucija, jednoobraznost umesto raznovrsnosti - i sve to u okolnostima
odsustva realnih svojinskih odnosa i institucija privatnog vlasnistva. Cena za takav
anticivilizacijski trend je surova: Srbija je izopstena iz civilizovanog sveta - usamljena
u svojoj propasti.
