Pise: Dusica Pavkov
...Dovidjenja Dobardan, Ti stojis u obuhvatu obruca zelja za put (za povratak) sjajna vertikala u dovratku (povratku) izmedu snopova Jutarnjeg svetla, opasana zracima Ti... Hiljade ruku u mentalnom vinogradu dodira koji tvore oblik, hiljade elementarnih crva ritmicki klizeci niz stablo, hiljade usana sto pretvaraju moje lice u /povrs/ delic automata instant srdacnosti, hiljadu AH (!) kolektivnog tela, hiljadu OH (!) korpusa slatkorecne hidre (zveckanje sitnisa)... svemu nasuprot (TI) trajes u vratima tek da bi Sunce koje mi bljeskom sakati vid objavilo dan stvoren za zelen-gorcinu puta, koji se naglo posuvraca po ivicama u veliku cev (tvorbe), mentalnu cev otkrica tubusa unutrasnjeg teleskopa ogledanja, pretrage, Svemu Nasuprot jer... ja sam otputovao (doputovao) svim tim ljudima koji na poprsju raznose mladuncad aligatora, cudesno ordenje, fetuse u plodovoj vodi tvorbe (ovo Ja) svedenih na znak, svi ti ljudi u majicama obuhvaceni belom nemani zdanja sa bazenima (likvora) i propastima konzervirane plaveti... propasti u ruzicnjaku (veni) kroz debele tepihe viloznih trava u suncano popodne (plexus) koji se drobi u saku minerala...
Sva ta spaljena put, zlato ili keramika, bljesak cistih zvezda na rostiljadi iz snova: frutti di mare...sustanje satena uz kristalnu ciniju prevrelog kica, zamke zamkova sto se sklapaju na horizontu, dirljivi tangens prezrelog mesa, sve-to (sto sam video na putu) duse koje se opredelise da klece predate iskustvu klecanja u vizuelnom asfaltu, utisnuca, fosili spremni na mnozenje iskustva fosila, muzeji iluzija, unutrasnji bioskop cimetove boje (krv) koja stenje horovima stena razdrobljenim u pesak - medijum tragova sluha koji ce za cas biti zamenjeni novim...ja SAM putovao tek radi povratka u prvu tacku drhtaja, iznutra zaveden omcama koje (vec) grade mreze /knjige/ mapa bola prve kiselosti (disanja) hodajuci prema Tebi (od tebe) u svakoj pori podstaknut (kapi) u svakoj molekuli iscekivajuci prvu biljku (slast) nakon eona severnih, polarnih zima sa irvasima i belom nemani (vode) sveden (o, sveden!?) istanjen osmeh (transmiter) koji prerasta u facijalni grc nekoga ko tek prisustvuje (telo), ko mogucnost mudrosti odlaze u koznu svesku prepunu beline, zaslepljen (slep) vec pri pomisli da bi Stvarnost bila moguca, da bi se mogla realizovati , da bih slobodan u pustosi doma mogao vec sledeceg jutra ugledati kako izlazim iz zida sasvim nag u prvoj spontanosti, na prvi dorucak u jabucnjaku (mlecnih) cula koja implodiraju u mentalni dezert, jedan licni barok koji me razlaze u visoku jezu stapanja s pejzazem... Otputovao SAM...
...ni celik, ni svila, ni crveni ples pulsirajuce resetke (znacenja) nauke svedene na srz, tajnu samana u praskoljci onog koji oblikuje, ni plamene zastave vina i riblje trpeze spremljene umesno izmedju prirodnih stvari (drvo, lan, glina, fajans, pozlata...) ni tiho klizenje dugih haljina koje se naginju uz prve taktove muzike carobnog nadiranja (valsa) koji nas u kolutovima baca na sprudove puti, ni nebeska jeka sneznih vrhova mondenskih klizalista (egzibicionist na vasaru modela), ne behu dovoljni da zadesnu transverzalu posuvrate u skok! Hodao sam vec umoran u zelenom mantilu prvoga parka koji (ipak) odbija da se razbokori u sedam stepenika postojanja, kamenu Sfingu koja bi (opet) da pita (sva u pitanjima) omamljena smogom namesto pitijskih isparenja poznatih u svemu tek kao TRAG necega sto se sluti...
...gatajuci usput, tek da zabavim po sarama sto ih u dermu stvaraju mreze pora (znoj) stigoh da obuhvatim Tvoje lice u gromovitom tresku vrata jednih vec odvise odvitih sarki. Znao sam: moram otputovati u zelen, u okean (likvor) sto nadire na zemljina stopala kaceci bisere niz pescane prste...
...ali, ne bese te u vodama, u poljima, kraj puta, u zamkovima, u hrani iz mora, u posudi sa vinom, u omamljujucem snu koji okiva moje kapke lajmom tecnog olova, u dodirima koji vode obamrlosti, u tajnim skrinjama biblioteka, u granici koju sam tako dugo gradio, tako dobro cuvao... Pregazih stoga granicu da bih Ti se putem sto duze mogao vracati. Hodajuci tako, tragao sam za IMENOM KRISTALA (metal) koji pokrece telo i vidljivo i nevidljivo. Putovao sam zurno skupljajuci ostatke zalomljenih strela (putokaza) koji se eto, naslagase u kutijama premnogih dana. Ocedih sa njih krvave tragove (zrtvovanja) oklopljen tako da bi mi i najveci vitez TRAGANJA mogao pozavideti. Sedam utvrda sazidah (u sebi) da bih se sto duze mogao vracati na-trag (hromi pas beznadezne snohvatice..) ...
...Dovidjenja Dobardan, Tvoje se misli ogledaju u mome POTOKU iznutra, dok se dvoumis (dvoumim) opasana vratima u jutarnjoj izmaglici dana, strelovita vertikala koja izmice u gozbi zvuka lisenoj svakog dodira. Otputovah na prvu tacku, tangentnu (poljubac) ali, probudjen tek u nistecoj vodi-postadoh ocni sprud ! Tada ugledah: sa samoga dna... EVO USTAJEM! Evo obuhvatam Tvoja ramena poput velikih sarki! Evo sklapam te u jeziku, iznutra! Evo dovratak sam velikih vrata koja se sklapaju u svakoj pojedinosti tvog tela u grmovit tresak cistoga svetla rec. Evo sklapas se u dovratku (povratku) i pescana vrata mojih sedam utvrda postaju prolaz - prag. Znam - LJUBAV je stub goli, prvi kristal razdrobljen u vecnosti, srz molekularne muzike trajne u svim modalitetima postojanja tela neznosti, rastvorenog u beskonacnoj disperziji boja... culnost koja traje i izvan kohezije, i s one strane vratnica centrifuge ob-likovanja...Ti, moja bezvremena - SOL.
