 |
1878-1927 (povodom 70-godisnjice smrti) Pise: Svenka Savic Malo je znano da modernu igru otpocinju u Americi pocetkom veka tri samouke zene izrazite umetnicke osobenosti: Isidora Dankan (Isadora Duncan:1878-1927), Loi Fuler (Loie Fuller: 1862-1928) i Rur Sen Denis (Ruth St Denis: 1880-1968). |
Svaka od njih trazila je sopstvenu igru: Isidora oslonjena na grcku filozofiju zivljenja i igre; Loi traga za onim sto igri daje novu dimenziju - osvetljenjem i bojama; Ruth se okrenula Orijentu i Indiji. Sve tri stoje na pocetku price o stvaranju moderne igre i novog shvatanja zivota.
Utemeljivacica
Isidora je, prema misljenju istoricara igre, igraca, koreografa,
duhovna utemeljivacica moderne igre. To pre svega znaci da nacela
igre koja danas vidimo u modernoj igri razlicitih americkih i
evropskih trupa, imaju zajednickog sa onim sto je ona pocetkom
veka zastupala - da je umetnost zivot (Od samog pocetka ja sam
igrala iskljucivo svoj sopstveni zivot, pise Isidora u svojoj
autobiografiji). I jedno i drugo ona zasniva na slobodi (bila je
protiv institucija - pozorisnih i bracnih) i ljubavi (jedino su
iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni).
Inovatorka
Isidora umetnost shvata kao napor da se izrazi istina
sopstvenog bica gestom i pokretom, i zato igra treba da bude
izraz fizicke slobode (oslobodjena od ideoloskih pritisaka svake
vrste). Osnovu - i umetnosti i zivota - cini ljubav - umetnost se
ne moze razdvojiti od ljubavi (“umetnik je jedini ljubavnik,
samo on ima cistu viziju lepote, a ljubav je slika duse kojoj je
dopusteno da se zagleda u neprolaznu lepotu'').
Sopstvenost, sloboda, ljubav i lepota osnovni su stozeri Isidorinog traganja za jednostavnim, iskonskim pokretima kojima se svakodnevno uzdize na nivo umetnickog. Jednostavne gestove oblikuje u praznom scenskom prostoru, oslobodjenog dekora (samo plave zavese upucuju da je u pitanju pozoriste, a ne zivot), bosonoga, raspustene kose, obavijena porozirnom tunikom, Isidora gradi put novom vidjenju smisla i cilja igre u prostoru i vremenu. Ona negira umetnost baleta, a priznaje umetnost duse (''Ubrajam sebe u neprijatelje baleta, jer smatr-am da je to lazna i besmislena umetnost, zapravo, moje je misljenje da balet uopste ne spada u umetnost'').
Igrala je na osnovu svoje intuicije, na osnovu onoga sto joj je urodjena potreba, bez stvorenog plana unapred (kako je to cinio Fokin ili neki drugi poznati i priznati koreograf). Zato su mnogi bili skloni da njenu igru odrede kao improvizaciju, a taj sud vec vuce negativnu konotaciju da je rec o necem ''nestudioznom''. Stanislavski zapaza da ''Duncanova nije u stanju da o svojoj umetnosti govori sistematicno i logicno. Njoj su ideje padale na pamet slucajno, cesto izazvane najneocekivanijim svakodnevnim dogadjajima''.
Inspiratorka
Bas zbog te svoje osobine da svaki put oseca i situaciju i
sagovornika ona je bila velika inspiratorka, pokretacica vec
osvescenih ideja svojih savremenika: vajara, slikara, posebno
pos-lenika u pozoristu. Ne zato sto je tako htela, vec zato sto
je svojom licnoscu nosila poslanje da u drugima budi potencijale
koji ce ih uciniti vidljivim svetu.
Ocu svoje dvoje dece, voljenom coveku, ''stvorila (je) mogucno-st.... da primeni svoje pozorisne ideje i da postane tvorac modernog teatra''. Gledajuci nju na sceni on je u sebi otkrio da o pozoristu misli isto (''Ali zasto ste ukrali moje ideje i gde ste nasli moje dekoracije''?/ ''Izmislila sam ih kad mi je bilo pet godina, i od tad igram u svom dekoru'').
Fokin priznaje u autobiografiji (Protiv struje) da se tek nakon vidjenja Isidorine igre osmelio da unese izmene u svojim klasicnim baletima o cemu je razmi-sljao i pre susreta s njom, ali nije imao dovoljno smelosti da ih realizuje. Na mnogo mesta u knjizi govori o Isidori kao onoj neponovljivoj inspiratorki koja ocarava igrom i idejama.
Isidora belezi u autobiografiji (Moj zivot) susret sa Stanislavskim: ''Jasno mi je da smo mi trazili jedno te isto, ali u razlicitim vidovima umetnosti''... ''mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''. Stanislavski slicno potvrdjuje (u kjizi Moj zivot u umetnosti): ''Shvatio sam da na raznim krajevima sveta, silom nama nepoznatih okolnosti, razliciti ljudi u raznim oblastima, tragaju za novim, prirodno nastalim stvaralackim principima.Kad se sretnu, iznenade se saznanjem o zajednickim obelezjima svojih ideja - mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''.
Misticarka
Isidora je preteca danasnjeg dogadjanja u umetnosti igre:
svoju svakodnevnicu promislja kao trenutak istorije, pridajuci
joj onu vaznost koju joj je Stvoritelj namenio. Priroda, voda,
more, bili su stalni izvori inspiracije njene stvaralacke
energije, njene urodjene potrebe da onome sto je stvoreno oko nje
daje opsteljudska znacenja, religiozno verujuci da ima misticnu
vezu sa Stvoriteljom prirode (''Moj zivot i moja umetnost rodeni
su iz mora'').
Tvrdila je za sebe da je ateistkinja, a verovala je u predodredjenost zivota; zelela je ''da izvrsi obnovu religije kroz igru, da postigne punu spoznaju lepote i svetlosti ljudskog tela izrazene pokretom''. Taj tragalacki put bio je dug: ''Dane i noci sam provodila u studiju muceci se da otkrijem onu igru koja bi mogla biti bozanski izraz covekove duse, ovaplocen u pokretima tela''.
Feministkinja
Nekonvencionalnim zivotom pokusala je da afirmise sopstvenost,
lepotu, ljubav i slobodu u zivotu (muskarca i zene), nacela koja
prelaze u umetnost i otuda se od nje otudjuju i postaju nasa.
Njena potreba da stvara igrom, bila je veca od drugih potreba
koje bi joj drustvene konvencije nametale. Ona je feministkinja
po nacinu na koji je stvarala i po onome sto je stvorila.
U puritanskoj Americi svoga vremena, kao i u Evropi gde je vecinu godina igrala, bila je za zivota , osporavana kao umetnica, negirana kao osoba. Takve su se ocene prenosile i u nasu domacu periodiku i publicistiku, sto je stvaralo mizogenicnu atmosferu prema njenoj izuzetnoj stvaralackoj licnosti: taj neprijatni okolni svet koji je o njoj lose govorio za njena zivota; ta potreba da se njen zivot pokazuje kao prljavi ves, a ne da se povezuje sa njenim nacelom - umetnost = zivot.
A zivot, onda, po njoj, znaci neprestano traganje, kao i u umetnosti. Njena tragalacka potreba vodila ju je u corsokake, kako to i biva kod stvarnih stvaralaca: nagon za stvaranjem vuce, a ti ne pogadas onu pravu ulicu. Ti pogresni putevi (te pogresne ljubavi), davali su joj novu snagu, uvek u dosluhu sa prirodom. To je kod nje zanimljiva veza. Kao kad udes u morske talase i oni ti daju moc talasanja, kao svoju sopstvenu moc. Tako i ona nalazi neprestanu energiju koju joj drugi odvlace, ona je ponovo stvara i tako dok se nije istrosila i nestala kao stvarateljka. a ona fizicka smrt, dramski tako neponovljivo nama data, bila je tek tacka u stalnom dosluhu Stvoriteljeve i njene.
Nama je danas jasno da je Isidora primer zene koja stvara, kreira i inspirise druge, kao jedna od onih koje pomeraju svet.
