Pise: Milos Nikolin
VEZA 1:
Voleo bih da nadjem izvesno mesto, tacku uporista gde me ne mozes
pronaci. Da budem savrseno skriven, a dovljno prisutan. Da
dodirujem magijom simetrije um i srce Tvoje. Zar ne shvatas:
dovoljan je rez na ekranu i bicu beskrajno daleko. Zato hajde sa
mnom prijatelju, bez oklevanja, podjimo molim.
VEZA 1:
Sumnjas da sam bezlicna elektronska smicalica, brzopleta dosetka
kakvog dokonog skribomana, titrava svetlost u vrtlozenju,
kodirani trik, simulakrum.
Zelim te uveriti u suprotno. U moje zivo poreklo, u moje
egzistiranje ovde i sada, u moje koketiranje sa sudbinom, ali
najpre u moje prozivljavanje patnje pred lepotama zemljinog sara.
Sve zajedno: mirisi, boje, svetlost.
DIFUZNO:
Ako se dovoljno priblizimo, postacemo jedno. I sta onda?
DIFUZNO:
Pukne li pred Tobom tisina, pretvorices se u crva, izvan
konotacija ekoloskog marketinga, mereno odnosima velicine i
snage.
DIFUZNO:
Secas se da si vec negde cuo: lepota je kvantum ljubavi. Prisutna
u onome sto zelim da ti saopstim, takodje u onome sto zelis da
cujes.
DIFUZNO:
Pazi da Te ne ubije Tvoja znatizelja, Tvoj uzasavajuce istancani
refleks za traganjem.
VEZA 2:
Ti drugi zivote, pred Tobom se mogu ukazati moje oci, tuzne i
paralelne sfere, dok izranjaju iz luminescentnog zastora, poput
segmenata duse, poput istinskih nosilaca poruke, koju, uzgred,
moras sam otkriti, rasciniti je, desifrovati, sacuvati od
raspadanja, i tako prepariranu poneti uz pregrst buducih
trenutaka. Drugi naziv za to je Zavet prijateljstva.
