Pise: Zoran R.Popovic
Na putovanje na koje se putuje pripovedanjem, iscekivanjem, Putovanje za Nant, odvodi Eugen III Kocis, pisac i slikar cudovitih, nadrealnih prizora jezika, prateci trasu poljuljanih uporista, pomerenih, iz stanja prividnog balasna izvedenih uobicajenih predstava o realnosti, memoriji, o postojanju i nestajanju, otvarajuci prostore realnosti koja je postala „privid iza kojeg se, kao iza sedam velova, nalazi mozda i neka istina" (jos jedna egzistencijalna bludnja!). Kocis pronalazi formu koja ce obuhvatiti ukazanu „veliku prazninu", gde nadrealnost svakog elementa ponistava dotadasnju slikovitost prizora proslosti, kultura, literarnih uoblicenja, a utopijska slika sveta sagledana kroz vizuru vremena (jedino preostalih) reci razvija i potire, izranja i nestaje kroz deziluziju i nadrastanje iluzije svih iluzija.
Rediteljskim potezom Ljubisava Majere u predstavi somborskog Narodnog pozorista, stavrnost cudesnog Putovanja oko sveta (jezika) dobija mesovito scensko uprizorenje; konkretna akcija biva saglasna komplemetarna igri jezika, njegova energija („dramaticnost") postaje pozorisno delatna i predaje se pretvara u desavanje, dostize se intenzivna slikovnost (scenicnost) izgovorenog, literarno, verbalno, osnazuje se carolijom teatarske leksike. Pojavnoscu, svakim gestom, odnosima u/prema prostoru, snagom kretanja po zamkama reci sa posvecenoscu i nevericom, docarava se apsurdno za igru podsticajna prepletenost konkretnog i metafizickog: stvarnosti, zbivanja, prostori i vremena, vracaju se evociraju iz „depoa" jezika, objektivizuje se, cini „vidljivim" ujedinjeno kraljevstvo „stvarnog" i „umetnickog", omamljivog sna i opore jave, zivota i smrti, karnevala i haosa; poetika price sveta sagledava se kao zbunovnik igara koji odrzava strategija nadovezivanja (na rec, kretnju, igru). Iluzija spoznatog pocetka-kraja sveta se samo pojacava, ni „geografija" jezika ne moze da odredi sta je bilo prvo svet ili njegova prica, san ili zbilja. Sve je okruglo, strmo, kao na plavicastom delicu zakrivljenosti Zemlje na kome se putuje cekajuci voz : upravo na ovakvom mestu, kao usred astralne praznine, smestena je kafana, vecno staniste putnika zivota (visprena scenografska artikulacija Juraja Fabrija) koje lebdi skriveno mrakom i u koje se i formalno ulazi padom ni iz cega. U takvom okruzenju, duz dijagonale koja dodiruje neponovljivo i univerzalno, prirodno i artificijelno (izmastano), odredivo i vanvremensko, zivi se i nestaje uzurbano, putuje do Nanta, i dalje; slepi putnici bez karte (ali sa nadahnucem), zaodenuti teskim, baroknim recima nakicenim imenima, sasvim su neobicni ljudi (vec mrtvi), andjelimuzicari jezika sto na tren postaju stvarni stvarnoscu koju zahvataju nestvarnoscu jezika, igraci i sebe i svojih odraza (veoma dobri Radoje Cupic, David Tasic, Bojan Lazarov, Bora Nenic, Aleksandar Djurica).
Komad o (upotrebljivoj, i nasoj) stvarnosti koja opstoji mahnitoscu svojih privida odvodi do iz predvorja reci, do punoznacnosti iskonskog, gde jos traje nostalgija za bicem, za neostvarenim prisustvom (kao raskidom uslovljenosti). Strast za istorijom, buducnoscu, poretkom, pravilnoscu, pokazuje se smesna i dirljiva u isti mah, nesto u dogadjaju nadilazi smisao, ometa interpretaciju; sve je istovremeno i dramaticno i beznacajno izmedju stvarnosti i privida, zivota i price, ostvarenja i realizacije u jeziku gube se reference stvarnost samu sebe simulira, efekat simulacije reinterpretira status realnosti, stanje nepostojanja, strategiju bivanja. Otuda ce i kraj predstave sugerisati da je stvarno ono proisteklo iz stvarnopsti jezika, njime ispevane slike, da tako pobudjenom igrom sve postaje izvodljivije (i dolazak u Nant izvesniji). Obelezavajuci minulu teatrasku sezonu, superiorno se izdvajajuci na tekucim festivalima prevrednovanjem drazi pisma i elementarnosti igranja kao sustastvenog (priredjujuci na Sterijnom pozorju sugestivno susretanje „nove" drame i „starog" pozorista - Pozorja), Kocisev komad i Majerino Putovanje do usca stvarnosti (i tetatarskog) objavljuju realnu mogucnost za buducnost : Igra jeste (mogla bi biti) oslobodjena, vracena sebi, svojim mocima, pokusaj povretka u stvarnost (istoriju) je iskljucen; iluzija o kraju je time potpuna. Bez kraja.
