Pise: Vladimir Djuric Djura
Vorhol je jedan od onih carobnjaka koji je ne zeleci da menja svet, ucinio mnogo da se on promeni. Sluzeci se umetnoscu kao svojevrsnim alhemijskim sredstvom, on je stvari svoje okoline pretvarao u zlato. Obicna boca koka kole, limena konzerva, nepoznata devojka ili mladic, preoblikovani u Vorholovoj unutrasnjoj labaratoriji mogli su postati zlato. Citava tajna Vorholove dubinske alhemijske labaratorije bila je u tome da priblizi socijalno bice coveka njegovom udaljenom nebeskom bicu. Takvo priblizavanje Vorhol je nazivao popom.
U buducnosti ce svako biti petanaest minuta slavan
Baveci se posrednicima urbanog sveta, Vorhol je gradio svoju mitologiju. Svoje mitove belezio je pomocu svih umetnickih medija slikarstva, filma, TV-a, knjizevnosti, novina itd. Da bi se igrao sa mitom braka i porodice, Vorhol je kupio televizor i magnetofon proglasivsi ih za zenu i ljubavnicu. Realni ljudi su se nasmejali, ali carobnjak ih je obmanuo. Rekli su za Vorhola - on je otkaceni umetnik, i pustili ga da se na miru igra. Dovoljno su mu omogucili slobodu koju je on jedino i zeleo.
Ovo je moderan svet i on je divan
Njegove izjave uglavnom su bile ili besmislene ili dvosmislene, a najcesce paradoksalne. Apsurd je izabrao namerno kao oblik modernosti, a istovremeno i kao oblik lazne objektivnosti. Kada neki covek kaze jednog dana da je besmrtan, a sutradan da je smrtan, to nije samo paradoksalno vec i objektivno. Dakle mnogi ljudi vole Vorhola upravo zbog toga sto je ostao dosledan svom decijem svetu. Nije li divno biti veliko dete, imati mnogo para, biti okruzen najznacajnijim umetnicima svoga vremena, lepim zenama i muskarcima, biti u toku zbivanja, druziti se sa Dijem, Henri Gelzahlerom, Gerardom Melangom, Vivom, Ingrid Superstar, Bjankom Dzeger, Deborom Hari, Leo Kastelijem, Edi Sedzvik, Lu Ridom, Niko, D. Bouvijem, T. Kepotom i mnogim drugim superzvezdama. Ici neprekidno na zurke, imati socijalnu bolest, iznajmljivati svoje prisustvo za pare, beleziti sva ta zbivanja putem medija neprekidno
Na zurkama se treba druziti sa onima koji znaju da voze kola.
To u stvari deluje vrlo naporno i potrebno je imati mnogo zivotne energije da bi se zivelo tempom jednog Endija Vorhola, zato valjda puno takvih i nema. Ako ne verujete da je tesko biti Vorhol, probajte sledecu stvar: krenite na neku zabavu i tamo medju mnogim zvanicama u jednom trenutku pokazite prstom na sred prostorije i tvrdite da se tu nalazi leteci tanjir. Vorhol bi to uspeo, a takvi ljudi jesu mesije ili carobnjaci. Vorholovo delo predstavlja u celini opus u kome se razotkriva tajna zapadnog sveta. Svako ko ga potceni nedovoljno je ozbiljan. Shvatiti to dubinsko znacenje popa znaci shvatiti svet koji nas okruzuje.
Upravo je o Vorholu na srpskom jeziku napisana jedna divna studija koju potpisuje autor velike erudicije, Goran Gocic. U opozicijama zanimljivih imena autor je suceljavao velikane moderne pop kulture od Bodlera do Conera sa Vorholom. Na kraju, zasto da ne suceljimo i samog autora u jednu bizarno bizarnu kombinaciju, pop jezikom receno, Vorhol-Gocic, vrlo In. Gocic je napisao jednu od neophodnih studija za svakog Vorhologa, ali i za svakog pop intelektualca. Uz Bokrisovu velicanstvenu biografiju, Gociceva studija je nezobilazno stivo za infonaute Interozne Pop Mitologije.
razgovarala: Zorica Kojic
KOSAVA: Zar zbilja Andy Warhol? Vasa knjiga Andy Warhol i
strategije popa (PROMETEJ, Novi Sad, 1997.) izgleda mi kao strpljiva mapa mitskog
lavirinta najvrlijeg od dogodjenih svetova XX veka u cijem sredistu boravi visokonaponska
sablast svih-sutrasnjih-zurki. Jeste li se dobro proveli tamo?
GOCIC: Nikad nisam umeo da izaberem! I kad biram zenu, uvek me privlace pervertirane, na
neki nacin poremecene osobe, izgubljeni slucajevi. Verovatno se i Warhol, bar donekle,
uklapa u ovu pricu. S tom razlikom sto je on - nasuprot mojim damama - i veoma vazan
umetnik.
KOSAVA: Pitanje koje svakao ne bih ostavila da cami u mraku jeste
stvaranje Warholovog sveta kao „verzije obrnutog Hollywooda"?
GOCIC: Kao i istocnoevropski reditelji, kojima je referentni nivo bila vladajuca
ideologija - dakle, bez obzira da li su komunisti ili antikomunisti - tako je i Warholu
referentni nivo bio Hollywood. Njegov filmski opus zaista je bio zasnovan na svojevrsnoj
pervertiranoj parafrazi holivudske mitologije: tamo gde je bio glamour, kod Warhola
postaje camp; tamo gde su se holivudski glumci poistovecivali sa ulogama i uzivljavali se
u njih, Warholovi „glumci" su svesno i sa ociglednom neuverljivoscu izigravali
likove koje tumace. U pitanju je, je li, pastis.
KOSAVA: No, gledaoci se izgleda nisu zabavljali ni mrvicu koliko
glumci. Na jednom mestu u knjizi kazete da je „gledalac naveden da iskusi i suoci se
sa dosadom na najneocekivanijem mestu, hramu zabave"?
GOCIC: Pa i to je jedna vrsta parodije u kojoj je Warhol izvrgao ruglu onaj usiljeni napor
filmske industrije da zabavi. Zato su njsegovi filmovi u najbukvalnijem smslu bili dosadni
iz jednostavnog razloga sto su jednu, ne bas mnogo interesantnu situaciju, ponavljali do
besvesti. Medjutim, to pokrece jednu vrlo inspirativnu tezu - da li filmovi treba da budu
manipulativni, odnosno, da li treba da kontrolisu reakciju gledalaca (emocije, paznju,
fizicke reakcije, intelekt), sto je, uslovno receno, americki model, ili treba da, shodno
evropskom shvatanju filma, budu zasnovani na principu slobodnih asocijacija. Iskustvo
americke avangarde govori da je - verovatno opet kao vrsta reakcije na Hollywood - odluka
pala na otvoreniju vrstu forme. Licno vise volim filmove koji dopustaju veci prostor za
interpretaciju; volim minimalne radove uz koje se moze nadograditi vlastiti misaoni sled.
Ne volim tu najocigledniju vrstu bioskopske manipulacije, tacnije, film koji igra na
idealno sracunatu reakciju prosecnog gledaoca.
KOSAVA: Podjimo korak dalje. Warhol nije izvrsio samo prevrat
sablaznjavajuci dotada uvek zadovoljeno ocekivanje kupca bioskopske karte. On je
iskoristio i tu neocekivanu priliku da redefinise ulogu ma kakvog cenzora, od carinika do
agenta FBI?
| GOCIC: Warholov rad je bio u najociglednijem smislu subverzivan. U Americkom paviljonu na Svetskoj izlozbi 1964. on izlaze rad Trinaest najtrazenijih ljudi, koji je prikazivao isto toliko kriminalaca u bekstvu. Trebalo je da to bude deo stalne postavke, ali je rad odmah po zavrsetku izlozbe prefarban. Takodje je u svojim filmovima on cesto pravio pastise poznatih zanrova. Film Konj i Usamljeni kauboji neka su vrsta deranziranih vesterna. FBI je bio svestan Warholovog subverzivnog potencijala, te je 1967. poslao agente da prate snimanje Usamljenih kauboja. U svom izvestaju oni su bili primorani da opisu size filma, postajuci na taj nacin neka vrsta analiticara Warholovog rada. Kasnije je taj dosije objavljen kao knjiga Andy Warhol i drugi, Dosijei FBI o Andy Warholu autorke Margia Kramer (1978). |  |
Slicno se dogodilo i sa Brillo kutijama pred njihovu kanadsku izlozbu. Kanadski carinici
su se izmedju procene da su kutije umetnicko delo, cime bi bile oslobodjene dazbina, i
procene da su potrosna roba, sto sa sobom povlaci placanje, ipak odlucili za ovo drugo.
Warhol ih je za trenutak tako ucinio likovnim kriticarima, kao sto je i agente FBI ucinio
filmskim.
No, jedna od najzanimljivijih epizoda je ona sa Warlohovim filmom Blue Movie iz 1968. Film
je imao pornografske elemente i zbog toga je bunkerisan. Zapravo, nedelju dana po
premijeri, njujorska policija je upala u Garrick Theatre gde je prikazivan, zaplenila
kopiju i cak uhapsila direktora bioskopa., projekcionistu i prodavca karata (?!) zbog
posedovanja opscenog materijala. Warhol je ovo prokomentarisao: „Kako to da film kao
sto je Tinin jezik, na primer, policija propusti, a zapleni bas Blue Movie? Da onaj prvi
nije mozda socijalno ispravniji?"
KOSAVA: Ne bih rekla da se Warhol, cak iako je povremeno davao
ovako jedak komentar, uopste brinuo za ma kakvu nepravdu ucinjenu svom delu. Uostalom,
njega je bas policijska kartoteka, izmedju ostalog, nadahnjivala taman onoliko koliko ga
je i ugrozavala. Jeste li i Vi tog misljenja?
GOCIC: Pa naravno! Warhol je, kao i sve nus-pojave koje su pratile njegov rad, i ove
zabrane okretao u svoju korist. Naime, on je podsticao price o sebi kao zabranjivanom i
kontraverznom umetniku na razne nacine. Na primer, kao sto je FBI spijunirao njega, tako
se i on koristio plicijskom kartotekom gde je trazio motive za svoje sitostampe. Na kraju,
to je bila jedna igra sa cenzurom koja se stalno odvijala na ostrici brijaca i koju su
primenjivali svi takozvani „kontroverzni" autori, od Maneta do Makavejeva.
KOSAVA: Sa druge strane, Warhol je itekako umeo da katalizuje
pervezne porive u ljudima, cesto nasilnicke, kako u odnosu na sebe i svoja dela, tako i u
odnosu na njih same. Govorim o atentatima izvrsenim na Warhola i njegove Marylins, potom o
nekoliko samoubistava njegovih zvezda, nerasvetljenim ubistvima?
GOCIC: Cinjenica je da ukoliko svoj rad bazirate na bizarnosti i provokaciji, onda
to neminovno privlaci i odredjen broj ludaka. Sada je vec poznat sijaset slucajeva gde
psihopate na naki nacin maltretiraju poznate licnosti. Medjutim, jedan od presedana bio je
slucaj atentata na Warhola od strane izvesne gospodjiceValerie Solanas, po svojoj prilici
dementne feministkinje, koja se u jednom svom spisu zalaze za eliminaciju muskog roda. Ona
nudi Warholu da ekranizuje taj proglas, ovaj to sa gnusanjem odbija. Ona puni pistolj,
odlazi u Fabriku i ispaljuje cetiri hica u Warhola, koji jedva prezivljava atentat.
Sutradan po ovom incidentu, stradao je Robert Kennedy, neka vrsta Warholovog zlosrecnog
blizanca, barem kada je o atentatima rec. Tako je atentat na Andyja Warhola bio neka vrsta
generalne probe za politicki atentat, a ovaj pak generalna proba za sezdeset osmu.
KOSAVA: Pisuci o Joyceovom Fineganovom bdenju, ako se naziv ovog
dela uopste moze prevesti na taj nacin, Francis Van Leer primecuje da je „Joyce
izabrao da ukvari ribu pocevsi od njene engleske glave, ali sa namerom da prosiri i zarazi
kugom svojih „fermented words" sve jezike sveta, telo jezika uopste. Cin
usmrcenja koji ima za cilj „pure undefallen englesk" je samo pripremna vezba
koja prethodi genocidu svih jezika." Uh, to o Joyceu, ali sta je sa Warholom i
njegovim jezikom, ne manje fascinantnim, u neku ruku?
GOCIC: Samo veliki autori sposobni su za radikalnu modifikaciju jezika. Kod onih najvecih,
kakav je spomenuti g. Joyce, ta modifikacija nije samo strukturna ili stilska, vec i
leksicka: on je prosto izmisljao nove reci i uvodio ih u engleski jezik. Znate verovatno
da je savremena fizika pozajmila od Joyceovog Muster Marka jedan quark da bi oznacila
fundamentalno opste hipoteticno telasce. Warholov jezik, sa druge strane, je infantilan,
to je jezik „gluparenja", ulicnog slenga, neartikulisanosti, jezik onoga koji
zapravo nema sta da kaze. Otuda on u intervjuima odgovara sa: zaista?, ovaj, ne znam,
pa..., glamurozno! interesantno. Medjutim, on je ovaj naoko prostacki, elementarni jezik,
dobacio sve do svoje umetnosti. Tako, neki od naslova njegovih filmova glase Tarzan i
Jane... se kao ponovo srecu, ili se koristi vulgarnostima kao u Blue Movie koji se
originalno zvao Fuck. Tu su i Blow Job, Taylor Mead's Ass, Bitch i tako redom.
KOSAVA: I Vi ste medjutim, kao zamisljeni odgovor na pitanje
Briana O'Nolana „What langauge are you going to translate it form?" , ponudili
jezik cudnovate saopstivosti i gotovo pa obdarene interpukcije?
GOCIC: Drago mi je da ste to primetili! Dvostruki navod ...ali cekajte malo da se prvo
pospem pepelom, dakle, ja ne mislim da je moj jezik toliko radikalno artikulisan kao u
slucaju nekih bitnih stilista. Medjutim, tezio sam preciznom terminoloskom odredjenju,
praveci razliku, na primer, izmedju popularnog i populistickog, analogije i homologije,
travestije i travestitije. Povrh toga, postoji i jedna pravopisna modifikacija: dvostruke
znakove navoda koristio sam u slucajevima potrebe da se distanciram od citiranog.
Jedfnostruki znaci navoda, koji su u knjizi svesno pisani nepravilno prema vazecem
pravopisu, korisceni su u slucajevima nesto smelijih, sasvim privatnih metafora. Tako je
interpunkcija i zaista pratila jedan sistem.
KOSAVA: Kako komentarisete Warholov odnos spram sveta zena, tu
njegovu uslovnu mizoginiju?
GOCIC: Zanimljivo je da su neki od najinteresantnijih filmskih autora danasnjice posezali
za mizoginijom. Warhol i Godard su dobri primeri. Vidimo da je Warholov diskurs najvecim
delom homoseksualan, pocevsi od („)glumaca(„), koji su, kroz jedno naglaseno
afektiranje, parodirali zensko ponasanje, pa preko cinjenice da je Warhol taj koji je
spojio western kao olicenje maco estetike sa gay filmom. Postoji jedno platno Van Gogha na
kojem su predstavljene radnicke cokule. Ovaj par cipela nazvan je heteroseksualnim: i
zbilja, jedna cipela deluje veca, druga je manje razsnirana, itd. Za razliku od toga,
Warholova sitostampa Cipele je u biti homoseksualna, zato sto u citavoj gomili zenskih
cipela ne postoje dve koje su sparene. Dakle, i ovde imamo jednu vrstu gay angazmana, koji
je cak uzdignut na nivo autenticne estetike. Njen naziv je camp, i to je jedna razvijenija
vrsta gay afektiranja.
KOSAVA: Govori se takodje da ga je krasila manijakalna aktivnost
+ strpljenje (trajanje) + upornost (ponavljanje) + stidljivost (?!) ?
GOCIC: Ja mislim da to sve ide jedno s drugim! Obicno su ljudi koji imaju manjak privatnog
zivota preterano zainteresovani za razne vrste opscenosti. Warhol je naravno ekstreman
primer: bio je ne samo konceptualni nego i klasicni voajer, i ta je skaradnost koja tu i
tamo iskrsava u njegovom radu, bila neka vrsta ventila za stidljivost u privatnom zivotu.
U vezi s tim, buduci da je Warhol bio introvertan i verbalno neartikulisan, on oko sebe
okuplja upravo ekstrovertne, brbljive ososbe i egzibicioniste, stavljajuci ih u svoje
filmove.
KOSAVA: Na kraju, mislite li da je taj njegov voajerizam odista
bio hladan? Ako je vec u pokojem svom filmu umeo da za junaka odabere sobu, ili sofu,
umesto licnosti, da li to moze da znaci da je njegovo oko, kao i njegova kamera uostalom,
prosto promicali preko nevidljivih lica, nezainteresovani?
GOCIC: Ne, ne bih rekao da ga nisu interesovali ljudi. Mada... Warholov voajerizam je -
bar od onog sto vidimo u njegovom radu - hladan, podvojen, uzdrzan. Vecina filmskih autora
i slikara emotivnije reaguju na objekte svog posmatranja, njihov voajerizam podstice
identifikaciju (ala je ovo pametno, kako Vam se cini?). Medjutim, kod Warhola, cak i kada
je tema direktno seksualna, belezenje ostaje jednako distancirano, kao da on ne pokusava
gledaocu da sugerise sopstvenu strast, nego obrnuto - da mu docara osecaj impotencije.
KOSAVA: Imate li nesto narocito bombasticno da s tim zavrsimo?
GOCIC: Da, naravno... BUM!
