PROSTOR SLOBODE

Pise:Igor Markovic

Sustinski problem naseg vremena, bez obzira na to sto mnoga drustva i zemlje postaju demokraticniji, je taj sto je sloboda u sve dubljoj nevolji. Njene najvece mogucnosti su ugusivane i gazene dok vecina ljudi jos nije ni shvatila nedostatak slobode, niti je shvatila potrebu da taj nedostatak bude prevladan.

Nasa misija je stoga da promovisemo razumevanje slobode i da ukazujemo na neophodnost individualne slobode kao preduslov za slobodu drustva i ostvarenje demokratije u njenom izvornom smislu. Ova misija je jos neophodnija ako uvidimo da je ideja slobode i same demokratije postala sumnjiva i da racionalizacija drustvene organizacije nije siguran put do vece slobode i demokratije. Bez obzira na Toffler-tip utopizama, naucni i tehnoloski napredak i racionalnost same nauke ne znace nuzno da ce ljudi ziveti racionalno i bez dnevnih mitologija, obmana i predrasuda. Racionalna drustveno-politicka organizacija se cesto, pre nego da bude sredstvo za postizanje slobode, pretvara u tiransko i manipulativno - sredstvo za gusenje sposobnosti pojedinca da deluje racionalno kao slobodno ljudsko bice.

1.

Demokratija obicno oznacava vladavinu naroda u kojoj ceo narod, svi gradjani imaju istu mogucnost da ucestvuju u vladanju. Ali u stvarnosti, demokratija nije verna ovom idealu koji otelovljuje slobodu i jednakost i daje svakom pojedincu stvarnu moc nad sopstvenim zivotom i ista (ne jednaka!) prava u zajednici. Narod nikada nije bio homogena zajednica i demokratija je redovno bivala svodjena na vladavinu vecine koja je zahtevala pravo da predstavlja celinu naroda. Demokratija je tako postala ne samo vladavina nad manjinom, vec takodje, u Aristotelovoj verziji elitizma, tiranija elite.
Francuska i Americka revolucija su pokazale da su drzavne institucije u demokratiji vrlo cesto bliske despotizmu. Rec je o despotizmu i tiraniji elite koji ogranicavaju slobodu u demokratiji do danasnjih dana. Nikada nije bilo demokratskog drustva bez momenta despotizma, koji je posebno ocigledan u novim, postkomunistickim zemljama - cak i ako je najmanje prisutan u demokratskim drustvima.

Sta da kazemo o virtuelnim svetovima i kiberprostoru u tom kontekstu? Da li su oni jos uvek domovina slobode, centar slobodnog misljenja ili jednostavno arhetipski i utopijski prostor, sigurnosni ventil na totalitarizmu drzava stvarnog sveta koji nikada nije bio veci? Ili je to, umesto vrhovnog totalitarizma, cak mesto totalnog porobljavanja slobode, baziranog na konformizmu pojedinaca sto je glavno svojstvo modernog drustva? Ono je sve i nista od toga. Kiberprostor neopozivo odrazava pravi svet, tj. konzumerizam, totalitarizam u formi demokratije, ali takodje, svojim primarnim osobinama on obezbedjuje i veci manevarski prostor za razne tendencije. A taj prostor daleko je od apoteoze slobode. To je jednostavno prostor u kome su medjurelacije transparentnije i slobodne od dnevne mitologije i elementarnih egzistencijalnih imperativa.
To je jos uvek prostor za eksperimente, prostor mogucnosti i politicke levice i desnice i ciste kritike i univerziteta i trgovine i umetnosti koji legitimno traze svoj udeo u tome. Vazna stvar za ovaj mali traktat je, medjutim, nacionalizacija kiberprostora, koja se neprekidno nastavlja podjednako s leva i s desna.

2.

Tekuci problemi u evropskim politickim sistemima izgleda da anticipiraju kolaps svih demokratskih procesa, i konacno, nesposobnost vlada da odgovore na zahteve vremena (Huntington). Osnovni problem modernih vlada je rastuci pritisak politickih ucesnika na politicke sisteme i nikada ociglednija nemogucnost politickih sistema da upravljaju ovim nabujalim kompleksom. Sto je moderna drzava vise suocena sa kompleksnim odlukama, sve je onemocalija. Ekonomski i drustveni progres vodi ka sukobima interesnih grupa koji nikada nisu bili veci, ugrozavajuci tako ideal samog progresa, ukljucujuci nametanje ogranicenja na tehnoloski progres. Unesite eksploziju informacija, i udaljenost - sustinska za klasicnu demokratiju - izmedju administratora i naroda postaje gotovo nevazna.
Tesko je ne sloziti se sa Huntingtonovom analizom s obzirom na njegov politicki senzibilitet, ali istovremeno, tesko je ne videti da su recene ideje uveliko uticale na Negropontea i derivate kalifornijske ideologije u progonu nove i demokratske, ali sigurno manje slobodne aktuelne zajednice /drzave. Najopasniji rezultat krize upravljacke sposobnosti je kriza zakonitosti, jer formiranje konsenzusa lezi u srcu demokratske politike, a birokratski (socijalisticki ili liberalni) model u spoju sa nedostatkom konsenzusa je - najgori oblik vladavine. Ovoj dijagnozi Huntington nadredjuje sistem politickog elitizma, ograniceno politicko ucesce itd. Administratori vide tehnoloski napredak i kiberprostor kao nacin izlaska iz ove krize. Pokusaji koji su u toku na Web TV i propagandnim medijima nisu drugo do nastavak vecite teznje ka redukciji pojedinca na puki objekt drustvenih dogadjanja.

3.

Ako razmisljamo o Bakunjinu u smislu zakljucka koji je doneo Chomsky: Posledice ovakvog izbora nisu mracne. Negirajuci nagon za slobodom samo cemo dokazati da su ljudska bica smrtonosna mutacija, evolucioni corsokak; negujuci ga, ako je stvaran, mogli bismo pronaci nacine da se nosimo sa uzasnim ljudskim tragedijama i tome slicnim problemima koji ulivaju strahopostovanje. Ako nagon za slobodom postoji, moramo zakljuciti da borba za slobodu nije nuzno borba za demokratiju - ne u danasnjem svetu. Mnogi ljudi zaboravljaju da u demokratiji nije samo moguce nego je uobicajeno gusiti slobodu pojedinca, tako da demokratija gubi ideju slobode i oslobodjenja.

Rastuci konformizam umesto toga ogranicava i cak unistava najvrednije oblike slobode, lisavajuci tako mnoge ljude njihovih vlastitih vrednosti i cineci ih uniformnim, inertnim i apaticnim. Ako, prividno data, sloboda ne podstice druge vrednosti vec donosi samo nezeljenu tezinu donosenja odluka i neprijatno osecanje odgovornosti, tada ce vecina obicnog sveta biti voljna da je se odrekne i moc da bira zameni materijalnim boljitkom. Ovi ljudi ne smatraju smisao i ciljeve slobode pitanjem smisla zivota, vec naprosto pokusavaju da se prilagode sto bolje mogu kako bi mogli ziveti svoje zivote oslobodjeni neprijatnih iskustava. U ovo vreme i doba najvredniji pojedinci nisu oni koji misle svojom glavom, vec oni koji se uklapaju i stapaju u masu velike organizacije (Microsoft). U jednom takvom dobu, demokratija je najefikasnije sredstvo dominacije a sloboda, kao sto je tvrdio Marcuse, konformisticka demokratska nesloboda. Ipak, ostaje nada da se ljudi nikada nece zadovoljiti time da budu slogovi u bozjim ustima i da ce individualne razlike uvek biti bitna prepreka na putu totalne asimilacije pojedinca u tkivo drzave, kao sto je slucaj u kiberprostoru.

Zato danas bilo kakva borba za slobodu predstavlja jasnu svest o tome da duh konformizma nije human i da je negacija najvisih vrednosti slobode.

4.

Kiberprostor nudi mocno sredstvo razmene izmedju pojedinaca, zajednica i demokratije, i zato, prema Rheingoldu, moramo nastojati da razumemo prirodu CMC-a, kiberprostora i virtuelnih zajednica u svakom vaznom kontekstu - politicki, ekonomski, socijalno, saznajno. Ovo se moze pokazati od kljucne vaznosti ne samo za nas kao pojedince koji u svojim malim dzepovima otpora pokusavaju da se uhvate u kostac s multinacionalizmom i slicnim procesima (jer, kao sto CAE istice, to nije dovoljno) vec takodje i u stalnom demistifikovanju vizije aktuelnih zajednica virtuelnih identiteta, koji nemaju tela, tako da red ne moze biti odrzavan fizickom represijom (J.P.Barlow).

Dok se najveci deo nase borbe za slobodu i slobodno izrazavanje pojedinca nastavlja u virtuelnom svetu, oslobodjenje u stvarnom svetu je jedini nacin da se izgradi virtuelni svet kao prostor slobode.

Sadrzaj