Pise:Obrad Savic
 |
„What society looks towards is no longer
|
Kod neupucenih i pomalo naivnih citalaca, ova prica o
postpesimistima mogla bi istovremeno da izazove i fascinaciju i
frustraciju. Ovde ce, biti reci o jednom novom slucaju, inace
starog pokusaja mladih da radikalno, i koliko je to moguce
bezbolno, izbegnu svet depresivnog konformizma starih. Odrasli u
solidnoj sredini, relativno ocuvanih porodica srednje klase,
junaci ove price pokusali su da se elegantno udalje od stalnog
progona roditeljskih zelja i porodicnih anticipacija. Nisu se
predali onom inertnom scenariju koji nalaze da zivotne price,
biografije, i individualne istorije nastave da funkcionisu iako
je njihova ideja vec odavno nestala, a sadrzaj izcezao. Sasvim
razumljivo, te neobicne studente, koji nikada nisu gubili vreme u
sitnom izlaganju pohotama dana, nije mogla da zadovolji porodicna
pristojnost na kojoj se tako dugo negovala gradjanska hladnoca,
uostalom, kao i poslusnost. Jos manje su mogli da prihvate
dosadno, i banalno druzeljublje njihovih roditelja, taj
biocentricki model porodicnog i „familijarnog"
komuniciranja. Ko bi jos pored roka, filma, televizije,
kompjutera, i naravno telefona, mogao da se dosadjuje u
bezobalnim naklapanjima rodbine, prijatelja i suseda. Ove, inace,
bolesne potrebe, postale su povodom njihove, veoma ubrzane,
pragmaticke socijalizacije.
Postoje nepobitni znaci zajednicke dispozicije svih
postpesimistickih grupa, bez obzira da li dolaze iz Beograda,
Zagreba, Sarajeva, Tuzle, Banja Luke, Subotice, Pristine, Mostara
ili Osijeka. Neobicno lako da bar privremeno napuste svoje
domove, to nulto mesto, cesto, tiranskog procesa socijalizacije.
Njihovom mladalackom pragmatizmu nema premca. Sa neverovatnom
brzinom su shvatili da je bolje imaginarno dokinuti porodicni
ambijent nego direktno napasti roditeljski fantazam.
Postpesimisti imaju posebnu obdarenost da ceo socijalni kontekst, u kom zive i u kom su odrasli, naprosto derealizuju. Ti lagodni „klizaci zivota" se nikad nisu zaglibili u sumnjivi sjaj javne scene, taj zivi pesak politicke i medijske doslovnosti. Stoga ne cudi da njihova generacijska parola, takoreci, zivotna deviza, glasi - Keep the Politics Out of Politics! Sasvim trezveno, postpesimisti nisu naseli toboze zavodljivoj ponudi politicko-partijskog angazmana. Oni nemaju vremena da krticki bajaju, prizivaju, i evociraju politicku i socijalnu realnost. Ti progresisti neutralnosti nisu se upustili u trku brzog pozicioniranja ili inflitriranja u lokalne institucije moci i vlasti. Privremeno su se imunizovali od prisile etabliranja. U ravnodusnoj poziciji odvracanja, oni nuzno posmatraju svoju generaciju, koja u radikalnom grcu, nestrpljivo i halapljivo, trazi svoje mesto u despotskoj realnosti. Podjednako im je stran prometejski libertizam Levice kao i ostrasceni fanatizam Desnice. Taj dvostruki otklon ima pokrice u onoj slavnoj opasci Bodrijara koja glasi - „Desnica je nekad bila pesimisticna a Lavica nepopravljivo optimisticna. Danas imamo suncani liberalizam desnice, a na levici Sumorne Trope". Postpesimisti sasvim jasno vide burni retroscenario nase istorije, dramaticni avanturizam nase politike. Spram takvog drustvenog scenarija, ovi, virtualno asocijalni pojedinci, zauzeli su stav umerenog skepticizma - na poludistanci stvari su, kao i dogadjaji, mnogo prozirniji. Njihova trezvenost je poucna, nisu se predali zanosnom srljanju u radikalizam onog uobicajnog gesta - sve ili nista. Naprotiv, ucinili su sve da pronadju jedno povlasceno mesto, jedan autonomni prostor, u kojem mogu paralelno da zive i nezavisno da dejstvuju. Usudili su se da na horizontu drustvenosti potraze neutralni prostor za svoju prosirenu socijalnost. Uostalom, vladajuca realnost je toliko destabilizovana da uopste vise ne pruza bilo kakvu sansu za celovito iskustvo; u najboljem slucaju samo za serijalna istrazivanja, eksperimentisanja, i naravno, putovanja. Putovanje je zapravo njihova strategija razmestanja, avantura bez rizika, koje im omogucuje da bar privremeno izbegnu arhaicno nasilje sistema u ekspanziji. Samo u putovanju, toj melodrami dokolice, sloboda moze da postane privilegija povlascenih.
Ova prastara tema putovanja, narocito u banalnoj formi studentskih ekskurzija, dobro je poznata nasim citaocima. Potrebno je shvatiti njen pravi domasaj. U postpesimistickoj verziji, putovanje vise ne pripada poretku teskih znakova. Tu nema ni reci o prisilnim pustolovinama melanholicnog Odiseja. Ko bi jos gubio vreme u potrazi za nekakvom istinom, ili, eventualno zavicajem. Poput masovnog turizma, ovde se putovanje razumeva kao dobra prilika za predah, odmor, opustanje, najbolji nacin da privremeno pobegnemo od sebe i sredine u kojoj nedopustivo dugo boravimo. Stoga je zadatak svakog briznog ljubitelja postpesimizma da osigura zajamceno ispunjene te endemicke zelje za pomeranjem, micanjem, zujanjem. Sta ima lose u devizi, putujem - dakle postojim, posebno ako se upraznjava u dobrom drustvu, i ako je besplatna! Kamo srece kada bi svi studenti imali sanse da izbegnu sveopstu melodramu uzemljenja i da se izloze novoj ekstazi komunikacije. A da bi se komuniciralo efikasno i dobro, treba se kretati brzo, i po mogucstvu, razdragano. Tu nema vremena za cutanje i teskobnu tisinu. Stoga je putovanje najprivlacniji recept, spasonosni lek protiv dosade, depresije i izolacije. To najbolje znaju prestizni postpesimisti sa prostora bivse Jugoslavije; ko zna bolje od njih kako je realnost tako grozna, surova, nepodnosljivo realna.
Ne bi trebalo da nas cudi sto su postpesimisti izmislili jednu neobicnu praksu internog, ekskluzivnog, saobracanja. Na delu je zatvoreno kolo, ulancana cirkulacija malih studentskih grupacija koje su posebno solidarne u sarmatnom uzmicanju od realnosti. Postpesimisticke grupe su umrezeni energetski releji, novi prometni cvorovi, koji se ukrstaju uglavnom izvan teriteorije nepodnosljive Jugoslavije. Ove pokretne grupe mladih operisu samo na osnovu zdravorazumskog interesa, one privremene solidarnosti koja je lisena bilo kakvog teatralnog kolektivizma. To treba razumeti, postpesimisti ne trpe prozu naroda! Ne pada im na pamet da se zanose nekakvom idejom o opsteljudskoj emancipaciji, a da pritom, nisu u stanju da izadju na kraj s vlastitom dosadom. Treba se ugledati na mlade postpesimiste; oni ne pokazuju nikakvu sklonost da zarone u svoju sredinu, ili jos gore, u vlastitu subjektivnost. Nisu ludi da gube vreme kopajuci po vlastitoj tradiciji, po sopstvenoj proslosti. Za njih je proslost, poput mode, uvek vec prosla, neaktualna, mrtvo vreme forme, grobnica znakova! O buducnosti da i ne govorimo! Postpesimisti se ne bave normativnim zastrasivanjem, avangardistickim carolijama. Naprosto ne vole rigidne tutore prosvetiteljstva, prepredene samane Aufklarunga. Narocito preziru dosadne intelektualce koji su samoljubljivo prigrabili istinu. Brzo su provalili pobornike teorijske pozude koji zive u infantilnom strahu od mraka, i naravno, neznanja. Posebno gaje averziju prema autoritetu teskih imena, tim „krutim oznaciteljima" kako je govorio Kripke. Jednostavno receno, postpesimisti su ravnodusni prema mutiranoj proslosti kao i simuliranoj buducnosti. Naprosto vole da zive u sadasnjosti, i ako je moguce, bez tajni, inhibicija i komplikacija. Tu nema velikih uzleta ali ni velikih razocarenja. Interesantno, postpesimisticke grupe, kao i parovi, dobro funkcionisu, uopste se ne razilaze i ne raspadaju se. Zlobnici bi mogli da primete, njima je svejedno, ionako trguju s uzajamnom ravnodusnoscu! Pa ipak, ti realisticki „klinci", bolje znaju od „matoraca" da je tzv. egzoticna, uzvisena ljubav, anticipacija njene propasti. Povrsina, a ne dubina, jeste nulti stepen njihovog smisla. Nepretenciozno putovanje jeste najnizi oblik postpesimistickog znaka. Postpesimisti su teatralna drustvenost koja ugadja sama sebi.
Realno govoreci, usred ludila, primitivizma i rata, dakle u
vreme potpunog raspada svih drustvenih veza, ex-jugoslovenski
postpesimisti su neobicno lako uspeli da uspostave interne forme
saobracanja. Naprosto nisu podlegli zovu lokalne populisticke
euforije, onom nacionalistickom orgijanju koja pojedinca
neumoljivo rastace na anonimni identitet mase. Njihovi kodovi
komuniciranja, ta elasticna mreza naizmenicnog saobracanja ide
preko nametnutog zahteva za bilo kojim trajnim legitimisanjem. Ta
laka forma, bez proslosti i buducnosti, ne igra na kartu
oslobadjanja, emancipacije, na vaskrsavanje nekog novog subjekta
drustva ili istorije. Dobro znaju da svaka pobuna i protest,
svaka reforma i revolucija, ozivljava sistem ciji je imperativ
upravo hiperproizvodnja (i regeneracija) smisla dogadjanja. To
multikulturno komunikacijsko kolo, ti transetnicki i
visenacionalni modusi ulancavanja pokazuju kako se iz
nenormalnih, zatvorenih, patologiziranih sredina, moze realtivno
pristojno izvuci. Oni su sablast apsolutne drustvenosti, onog
drustva kao scenarija ciji smo mi zanesena publika. Ta
eksteritorijalna nomadska zajednica, ma koliko mala, svojoj
generaciji je ponudila uzoran otklon od maglovite slike
izgubljenog „organskog" raja. Uprkos sistematskom
pritisku sredine na etnicki, nacionalni, verski i kulturni
identitet, postpesimisti su uspeli da stvore vlastit,
redistributivni model Razlika. U toj, nazovimo je, hologramskoj
zajednici, se ne radi o nacionalnoj, etnickoj, jezickoj, polnoj
razlici unutar grupe, vec o strogom, zatvorenom, internom
razlikovanju grupe od sredine. U podruciju komunikacija, moze se
reci, eks-centricko umrezenje omogucuje postpesimistickim
celijama da budu u neprekidnom stanju virtualnog kontakta sa
okolinom, a da je pritom gotovo ne dodiruju. Razlike unutar i
izmedju grupa medjusobno se neutralisu da bi se, koliko je to
moguce, u odnosu na spoljni kontekst, uspostavio beli sum
indiferencije.
Mora da ima nesto zastrasujuce u sredini koja svoju najbolju
omladinu „te bogove mladosti i lepote", tera da
izgaraju na ognjistu vestackog raja, da beze u samotinju
degenerisane romantike. Cuo sam trezven glas sociologa koji
porucuje da se ovaj anonimni blesak postpesimisticke
ravnodusnosti mora razumeti pod pritiskom praznog vremena koje se
drustvom nezadrzivo siri. Da li je nadiruca beda nedogadjanja
doista istrglo mlade iz onog blazenog komfora koji ih je
donedavno stitio od surovog upraznjavanja drustvenosti ? Ako vec
napustaju letargicna sklonista, zasto srljaju u avanturu, u
opustosene krajeve srece? Konacno, zasto njihovo povlacenje, to
otpadnistvo, zavrsava u nekakvoj konspiraciji protiv zajednice, u
zaveri protiv kolektivne bliskosti?
Ovi melodramski, skoro apokalipticki tonovi, uopste ne pogadjaju postpesimisticku „oholost". U konformizmu tih geografskih i mentalnih nomada nema udesa, pada, posrnuca, a jos manje rana, oziljka, bola. Pogresno je videti ih kao anagrame u poretku sakacenja. U tom sjajnom klizanju po povrsini nema ludila, euforije, zagrizenosti, nema libida, ali ni nagona smrti. Doista, pogresno je postpesimiste obeleziti paranojom, tim poslednjim utocistem puritanske kritike. Potpuno je jasno da se iz degenerisanog sveta uglavnom izlazi precicom, sumnjivim i izopacenim stazama. Mozda su postpesimisti izabrali put koji vodi nikuda, ali tamo vodi krace i brze od drugih! Paradoks je dodirnut, nista nije tako duboko kao odsustvo svakog smisla. Njihove, vec rutinizirane ekskurzije, kampovi, susreti, putovanja, pocinju da lice na prizore dosade. U entropicnim sredinama zivot ima nepodonosljivu lakocu inercije. Kao da je staru generaciju uklete dece nepovratno zamenila nova generacija razmazene dece. Verovatno se u lelujavom proticanju vremena, u bezbriznom, skoro turistickom osvajanju prostora, ne mogu skrivati energicni najavljivaci buducnosti. To bi licilo na onog pilota, koji usred havarisanog aviona porucuje - Mole se dragi putnici da pripreme svoju podsvest! Pa ipak, mozda ce upravo ova hipertrofirana banalnost jednog dana moci da reflektuju ljudsko srce, u ponovo pronadjenoj nevinosti zivljenja. To je ipak nesto vise od pukog razocarenja, to je opis okamenjene nade.
Govoreci sasvim licno, za postpesimiste sam prvi put cuo prosle godine, tokom gostovanja na „Medjunarodnoj letnjoj skoli SIDU-4". Tu skolu vec godinama uspesno vodi medjunarodna organizacija - Helsinki Citizens Assembly - Helsinski Parlament Gradjana, tacnije nenadmasni organizatori Mient Jan Faber i Mary Kaldor. Skola je osnovana kao pokretna, eksperimentalna, radionica na kojoj studenti uvezbavaju Razlike, i govor Drugog. Dakle, tokom boravka na Kritu, na letnjoj skoli, odrzao sam kratko predavanje na temu Post-Makluanovska paradigma: implozija smisla u medijima. Tom prilikom sam sreo nekoliko mladih studenata, koji su se predstavili kao postpesimisti. Moram da priznam da taj termin nisam bas najbolje razumeo, bio sam sklon da ga tumacim kao amputiranu nadu, opitmizam bez buducnosti! U svakom slucaju, zaintrigirala me je njihova potpuna obuzetost Evropom. Svako je vec skovao trivijalnu startegiju prikljucka na onaj zavodljiv svet u kojem seks, novac i informacije cirkulisu sve slobodnije. Sa neverovatnom lakocom, lisenom bilo kakve suzdrzanosti, prihvatili su sumnjivu virulenciju sveta zivota, taj seksualni, monetarni i medijski promoskuitet. Uopste nisu krili da sto pre zele da se prikljuce globalnoj akceleraciji, tom fatalnom ubrzanju Zapada. I danas mi se cini, da je njima Zapad metafora odlozene mogucnosti, izgovor za odbijanje teritorijalne asimilacije, alibi protiv lokalnog integrisanja u idiotizam porodice i struke, u konformizam nametnute socijalizacije.
U ovoj zelji sam prepoznao preventivno upozorenje onih koji su spremni da napuste ulancanu entropiju „balkaniziranih" modela zivota. Doista, takva suicidna realnost ne zasluzuje da bude evocirana ni u obliku nostalgije a jos manje u formi parodije. Mladi imaju zdravu intuiciju, melanholija je ovde izvestacena koliko i radost zivljenja. Oni nemaju nikave iluzije o ovdasnjoj realnosti, sve iluzije su u njoj vec odavno nestale.
Nema nikakve sumnje, ovi generalno kultivisani klinci zele da
odu, i nista ih ne moze spreciti u oslobadjajucem bekstvu od
socijalnog milosrdja. U odnosu na moju generaciju, oni su surovo
realni, upravo kao realnost koju zele da napuste. Mi smo bili
mnogo neodlucniji, i naravno, vece kukavice. Nama je bilo
potrebno beskonacno vreme da bismo uopste poceli da razmisljamo
na njihov nacin, beskrajna energija da bismo doneli i
najbeznacajnije odluke. Nismo bili u stanju da odemo, da
nestanemo, izabrali smo da vegetiramo u trajnoj neodlucnosti, toj
generacijskoj kosturnici mrtvog vremena.
U svakom slucaju, dugo vremena posle Krita, o pospesimistima gotovo da nisam cuo nista. I dalje sam imao nejasnu, maglovitu predstavu o tim veoma odlucnim, skoro bezobzirnim, studentima. Ostala je ipak nekakva blagonaklona simpatija, posebno prema svezini rezona u kojem su ziveli i iz koga su govorili. Iznenada, pocetkom maja ove godine, na kancelariju Beogradsksog kruga stigao je faks od gopsodje Kristin Eskeland. Kasnije sam saznao da ova, izuzetno sposobna i energicna zena vodi uglednu humanitarnu organizaciju Young Voices, odnosno Norwegian People's Aid. Radijus njenog dobrotvornog delovanja doista je fascinatan: Azija, Afrika, Latinska Amerika, Istocna Evropa, i naravno, bivsa Jugoslavija. Taj glas solidarnosti me je pozvao da budem predavac na „Postpesimistickom skupu"u Madjarskoj. U pozivu od 12. maja 1997 godine, izmedju ostalog, stoji - „Pomogli smo im da organizuju skup, pruzili smo im priliku da se sretnu i upoznaju kao ljudska bica a ne kao predstavnici etnickih grupa". Na ovu, tipicno zapadnjacku ponudu, koja obecava kosmopolitsku ekstroverziju, odgovorio sam naravno pozitivno. Destinacija je bila kamp na Balaton jezeru u Madjarskoj, datum 22-29 jun 1997, ucesnici, predstavnici postpesimistickih grupa iz Beograda, Zageba, Sarajeva, Pristine, Subotice, Mostara, Osijeka, Tuzle, Banja Luke, itd. Pristajem da gostujem i prijavljujem, na bas zabavnu temu - Uloga medija u razbijanju Jugoslavije. U poslednjem trenutku sam odlucio da prikazem film engelskog prijatelja Majkla Bensona - Prediction of Fire. To je zapravo filmovana biografija NSK (Neue Slownische Kunst). Danas mi se cini da je to bila dobra odluka, postpesimisti su imali prilike da se susretnu sa veoma snaznom, geopolitickom obradom zla na Balkanu. Uostalom, tokom prikazivanja filma, pojavila se neodredjena konspiracija u mraku, kosmar prozet ugodnom napetoscu. Svima je laknulo, politicki ocaj ne poznaje drzavne i nacionalne granice. Svetla se pale, svi cute u nekoj vrsti neme nagodbe, precutne saglasnosti.
Kratkotrajan boravak u kampu omogucio mi je da se suocim sa cinjenicom da medju postpesimistickim grupama, iz razlicitih gradova bivse Jugoslavije, uopste ne postoji nikakva idolatrija familijarnosti. Realtivna srodnost po jeziku, pa i kulturi, ne moze da stvori vestacku protezu Bratstva i Jedinstva. Tu ne funkcionise licemerni duh zajednice, ta iluzija kolektivne intimnosti. Samo jos zabava na distanci, indiferentni znak komunikacijske cednosti. Prava erozija onog sladunjavog humanizma koji bi da duh zajednice, po ko zna koji put, obnovi na biologiji, i eventualno, sentimentalnosti. Postpesimisti to dobro znaju, oni su doista carobnjaci horizontalne pragmatike, virtuozi modusa vivendi. Fascinira me njihova ravnodusnost prema bilo kakvoj vertikalnoj dimenziji. Cak su i u kritici apaticni. Oni su generacija mekane idologije, i naravno, zapadnog milosrdja. Ko jos ne bi finansirao oholu prozu poslovnog, preduzetnickog srca. Oni znaju sta rade, treba biti nadomak novca, u blizini modnih kretanja, uspesne karijere, i naravno, Zapada.
U izvesnom smislu, postpesimisti su izigrali svoju, ionako, hendikepiranu sredinu. Kakva vestina socijalne mimikrije, istovremene erozije i sedimentacije drustvenog. Gotovo su neuhvatljivi, nikad se nezna gde se trenutno nalaze. Za ove plutajuce subjekete, trajna dilema otici ili ostati, previse je pateticna. Iz njihovog internog glasila, „Postpessinists Newspaper" saznajem da cesto putuju (Austrija, Norveska, Italija, Madjarska, Bugarska, itd.) i da se zabavljaju uvecanjem distance. Svet je postao kamp, seminar, dzinovski Workshops, s placenim troskovima puta i boravka. Suprotno psihoanalitickoj praksi, ovde se potisnute zelje sna ostvaruju samo u bezvazdusnom prostoru. Postpesimisti su nesvesni vanzemaljci.
