pise: Jesa Denegri
Zvonimir Santrac, Balkanski voz sudbine, zeleznicka
stanica Beograd,
organizacija Galerija Studentskog kulturnog centra,
novembar - decembar 1996.
Jedan po svim osobinama, razmerama, poimanjima krajnje neuobicajeni umetnicki rad (rad po nameri da bude umetnicki, umetnicki jer to zaista jeste) bio je nedavno prikazan na prvom levom peronu beogradske zeleznicke stanice: rad nazvan Balkanski voz sudbine Zvonimira Santraca. Naravno, pravi voz, lokomotiva s vise vagona, u svakom od tih vagona (teretnih ili putnickih) posebna „obrada" zavisno od upotrebe predmeta i materijala: u prvom otvorenom ogromna gomila rashodovanih automobilskih guma, u drugom golemi ekseri koji probijaju krov vagona i dopiru do njegovog poda, sledeci zatvoreni potpuno ispunjen kamenjem razlicitih vrsta i velicina, u poslednjem veliki tocak pile s ostrim zupcima od zardjalog gvozdja specijalno izradjen za ovu priliku...
 |
A ukupni utisak cele ove (zeleznicke i umetnicke) „kompozicije" nosi neuporedivu i neporecivu sugestiju: direktnost, drasticnost, sirovost, grubost, brutalnost kakva prevazilazi sve sto umetnicka transpozicija moze da postigne, a takav utisak postize se tek kada predmeti i materijali progovore sami po sebi, svim svojim fizickim svojstvima, svojim telesnim prisustvom, a ipak budu savladani i osmisljeni idejom, koncepcijom, energijom, ekspresijom svesne umetnikove i umetnicke volje. |
Prisustvo konkretnih materijala, odbacenih predmeta, nadjenih stvari nanovo ukljucenih u gradju i gradnju novonastalog umetnickog dela odavno je priznata tekovina moderne umetnosti. Kolaz, dekolaz, asamblaz, ready-made, objekt, starezna skulptura, akumulacija, instalacija, environment, ambijent - samo su neki termini uvedeni i korisceni za obelezavanje onih tvorevina koje vise nisu klasicna slikarska ili plasticka ali nije sporno da jesu umetnicka dela; stavise jesu umetnicka dela koja u najvecoj meri racunaju na produkte savremene tehnicke civilizacije, koje samim time oznacavaju prirodu i karakter te civilizacije. Sasvim svestan svih tih saznanja, Santrac se pri zamisli i realizaciji svog Balkanskog voza bez suzdrzavanja koristi iskustvima uvodjenja konkretnih materijala, s te tacke gledista sve je jasno i sve je legitimno u njegovom poduhvatu. Otuda poduhvat koji je ovaj umetnik izvrsio nije u u pocetnoj zamisli nego u efektu, nije u principu nego u rezultatu: jer, efekat i rezultat njegove zamisli upravo su fascinantni zato sto je u ovom slucaju jedan princip doveden do paroksizma, doteran do ekstrema, a to u operativnom smislu znaci da je podignut do tacke gde sugestija neposredno stvarnog i stvarnosnog daleko nadmasuje sve ono sto moze da ponudi i izvrsi bilo kakva posredna ili posredovana oblikovna (slikarska, skulptorska) predstava istog ili srodnog motiva.
No sugestija Santracevog voza mocna je ne samo zato jer se namece enormnim dimenzijama predmeta, gruboscu materijala, fizicnoscu prisustva u realnom i svakodnevnom prostoru postojanja (ne, dakle u galeriji nego na licu mesta, in situ, u ovom slucaju u vrevi zeleznicke stanice).
| Ta je sugestija izuzetno jaka jer je ovo delo u stanju da na simbolicnom planu ponudi i probudi mnogobrojne sasvim odredjene referencije. I to referencije na neke dramaticne sadrzaje kao sto su prisilna putovanja, nasilna preselenja, sve moguce represije i torture (od uvodjenja ogromnog broja ljudi u logore i stratista u vreme drugog svetskog rata do nedavnih masnovnih etnickih ciscenja....); sve, dakle, s neprikrivenim asocijacijama na prinudu, ugrozenost, opasnost, na strah i patnju, mucenje i trpljenje, ukratko na sve ono katastrofalno i kobno sto donose ratovi i njihove beskrajne neizlecive posledice. |  |
Kada je vec pomenuta ta rec - rat - bice sigurno jednog dana postavljeno pitanje kako je na taj nezaobilazni strahoviti dogadjaj odgovorila ovdasnja umetnost, sta su o toj groznoj stvarnosti ovdasnji umetnici imali da kazu. Mozda intenzivnije nego iko drugi - jer je i sam osetio ratiste, jer je za to platio vrlo skupu licnu cenu - Santrac je ocito dugo u sebi nosio potrebu da uradi nesto kao svoju reakciju na tu opterecujucu moru, da na tu temu uradi nesto upecatljivo i ubedljivo, vrlo skupo i mocno, dakle nesto sto ce odgovarati njegovom sopstvenom dozivljaju, iskustvu, saznanju rata. Santracev Balkanski voz sudbine jeste delo nastalo s takvim neukrotivim pobudama, to je vec danas i sigurno je da ce takvim ostati i u buducnosti amblematsko i antologijsko delo u umetnosti kriznih, ratnih i poratnih dramaticnih devedesetih. Ali ono sto je pritom bitno reci, posredi nije neko jednostrano opredeljeno delo pro et contra ove ili one strane u konfliktu, to nije neka uopstena humanisticka lamentacija s intonacijama pateticne apstraktne osude, to je gruba muska konstatacija stvari lisena svakog ideoloskog prizvuka i predznaka i to bas zato jer je zestoka reakcija jednog ucesnika rata koji ce za ceo zivot da nosi tesku (duhovnu i fizicku) ranu i koji je upravo zato imao potrebu da se svega toga bar za trenutak rastereti time sto ce uraditi ovaj pravi a ipak samo u svrhe umetnosti opremljeni i obradjeni „voz sudbine".
Ovaj voz koji ce zbog zamisli i zelje jednog umetnika biti
posebno opremljen i obradjen tako da postane njegova licna
tvorevina, stavise tvorevina u ciju su izradu ulozena znatna
sredstva i koriscene mnoge usluge, gde su u sve to bile upletene
brojne i razne institucije ( u nacelu, iako u skromnijim
razmerama, nesto slicno kako svoje poduhvate planira i izvodi
Christo). To je voz koji je specijalno za ovu priliku proputovao
redovnom zeleznickom prugom na relaciji Novi Sad-Beograd, koji je
dugo zauzimao mesto na frekfentnim javnim mestima, koji je postao
medijska atrakcija, sve s ciljem da bude poduhvat o kome se
govori i pise ne zbog samopromocije umetnika nego zbog vaznosti
izjave koju on svima u svojoj okolini zeli da iznese. A to je i
poduhvat o kome ce se tek govoriti i pisati zato jer je cin koji
snazno umetrnicki ali i eticki obelezava tragicni istorijski
trenutak u kome je ( a bolje bi bilo da za tim nije bilo potrebe)
ovaj neponovljivi rad zamisljen i ostvaren.
