INtERview
PHILIPPE LEJEUNE

razgovarala: Vera Stulic

Novembra 1991. godine osnovana je Asocijacija za autobiografiju (APA). Registrovana je u malom gradu Amberieu (u Francuskoj). Sediste asocijacije je u zgradi Grenette kojaima dugu istorijsku tradiciju, a sedamdesteih godina ovog veka transformisana je u glavnu gradsku biblioteku.
Osnivaci ove asocijacije su profesor Philippe Lejeune i gospodja Chantal Chaveyriat - Dumoulin. Sadasnji predsednik asocijacije je Michel Vannet.
Najistaknutiji clan, ranije i predsednik APE, je profesor Philippe Lejeune koji predaje knjizevnost i autobiografiju na univerzitetu Severni Pariz (Villetaneuse). Objavio je veliki broj knjiga u edicijama Gallimard, Seuil i ostalim: Autobigrafija u Francuskoj, Autobiografski ugovor, Ja su drugi, Ja takodje, Draga svesko - svedocanstvo o licnom dnevniku, Secanja i preseci - Autobiografija Georgesa Pereca...

KOSAVA: Vi ste saosnivac asocijacije APA. Koji je bio Vas motiv da osnujete ovu asocijaciju?
P. LEJEUNE: U godinama proslim, preciznije osamdesetih godina, postojala je potreba u francuskoj populaciji da servira autobiografske tekstove koji su najcesce pisani u drugoj polovini zivota. Postojecim institucijama ljudi nisu bili zadovoljni. Mnogi od onih koji su bili zaokupljeni ovom tematikom nisu uspevali da se ispolje u svojim porodicama i blizem okruzenju, te su trazili izlaz iz te sredine u spoljni svet. Medjutim, ova inicijativa nije imala odjeka. Naivno su zamisljali kako ce biti u mogucnosti da objave svoje autobiografije. Izdavaci su odbijali skoro sve tekstove. Autobiografija ima losu reputaciju u svetu izdavastva, kao da u Francuskoj nema dovoljno poverenja prema ovakvim tekstovima. Nakon sto se neuspesno pokusalo sa klasicnim edicijama, doslo je do okretanja edicija na racun autora (ne znam da li to postoji u Jugoslaviji), sto ce reci jedna lazna edicija, obzirom da postoji novcani zahtev od autora da publikuje ono sto kasnije nije sposoban da distribuira. Jedna vrsta zamke. Takvi tekstovi ne cuvaju se u javnim arhivima jer i javne arhive nemaju poverenja i ne zele da budu osvojene i preplavljene.

Jednom prilikom zatrazio sam preko radio stanice tekstove iz XIX veka, medjutim javilo mi se puno ljudi rekavsi da ne poseduju tekstove iz tog perioda, ali da imaju svoje autobiografske tekstove i da bi mi ih rado ponudili. Gotovo anegdotski zvuce njihovi komentari o tome da im je zao sto nisu rodjeni u XIX veku, ali da su sada zivi i da imaju svoje autobiografije koje bi dali na citanje. Tada se pojavio problem za koji nisam imao resenje. Kada je gospodja Chantal Chaveyriat - Dumoulin predlozila da kreiramo ovu asocijaciju, resenje je nadjeno. Kao sto ste videli, u Amberieu smo nasli resenje i za arhiviranje tih tekstova. Mi ih citamo i omogucavamo da budu citani iz jedne simpaticne perspektive. Od tada vise nisam sam, mi smo jedna grupa koja radi na tome.

U mom studijskom radu na autobiografiji osim literarne morao sam da zadjem i u ostale oblasti humanih nauka. Sreo sam se sa ljudima koji se bave istorijom, sociologijom, psihoanalizom... Bio sam iznenadjen da su i oni u svom akademskom miljeu veoma zainteresovani za autobiografiju. Postoji razlika u nacinu posmatranja izmedju mene i njih. Oni su u superiornijoj poziciji jer imaju jednu distancu buduci da je za njih autobiografija samo objekt koji istrazuju. Ja sam autobiograf i biograf, ne samo specijalista za proucavanje, za mene to nije samo objekat proucavanja vec i praktikovanja.

KOSAVA: Da bi se osnovala ovakva asocijacija kao sto je APA potrebna je velika i specificna radoznalost. U kom smislu postoji radoznalost u vasem istrazivackom radu?
P. LEJEUNE: Vi me pitate jesam li radoznao. Mislim da jesam, moja je znatizelja svakako lucidna. U kom sam smislu radoznao? Tesko je govoriti o sopstvenoj radoznalosti. To je nesto sto vise upada u oci drugima, koji nalaze da sam radoznao kada sam zainteresovan za stvari koje njih ne interesuju. Kad su u pitanju razliciti ljudski zivoti i ljudska iskustva, ja sam radoznao. Kad ljudi izmisljaju govoreci o sebi, to me ne zanima, cak osecam i izvesno gadjenje. Mada, ja imam jednu naivnu tendenciju da verujem u njihove izjave koje prezentuju kao istinite. Nedobrovoljno izmisljanje je svakako uvek prisutno, buduci da je nase pamcenje previse blisko imaginaciji.
Radoznali su svi oni koji citaju autobiografije, ali takodje i biografi. Citajuci neke autobiografske tekstove bilo mi je tesko da poverujem da su ti ljudi ziveli tako mirno i regularno kao sto pricaju. Volim one koji izlazu svoje probleme trazeci i solucije za njih, one koji imaju personalnost, originalnost koju ja ne mogu predvideti.
Tekstovi koji su arhivirani u asocijaciji najcesce nemaju literarnu vrednost, mada se cesto dogadja da ljudi iznose originalne stvari, a da toga nisu svesni. U isto vreme ja imam radoznalost za literaturu, tj. za objavljene tekstove.

KOSAVA: Kakvi su efekti osnivanja ove asocijacije na individualnom ali i drustvenom planu?
P. LEJEUNE: Mislim da asocijacija vis a vis prema drustvu ima vise uloga. Jedna od uloga je da kreira arhive za XXI i XXII vek. Mi cemo u arhivama ostaviti ogledalo sadasnjosti, koje ce biti vise od proslosti. To je poput arhive jedne porodice, mogucnost shvatanja i identifikacije za buduce generacije.
Nama nije cilj da samo prikupljamo tekstove, vec i da obodrimo ljude da pisu. U tome i uspevamo. Nasa aktivnost se moze posmatrati i kao jedna akcija razmisljanja francuske javnosti, pokusaj da se promeni ili evoluira mentalitet i izazove respekt prema autobiografskim tekstovima. autobiografiju smatraju jednim inferiornim i neartistickim zanrom. Prava literatura se nalazi u romanima i poeziji. Nas cilj je da se takav odnos prema autobiografiji ispravi. Cinimo to kroz javne nastupe: seminari, okrugli stolovi koji se odrzavaju u Parizu, „vikendi" u Amberieu i „vikendi" u Provansi. Prosle godine „vikend" je odrzan u Provansi. Imao je velikog uspeha. Da bi zadovoljili i intelektualnu publiku izdajemo i svoj casopis La Faute A Rousseau. Akcija novinara, koji su napravili veliki broj reportaza inspirisanih nasim radom, imala je veliki eho u javnosti. Tako je preko medija animirana i javnost. Nadamo se da ce ova akcija imati reprekusije na bibliotekare, arhiviste...

Mislimo da je teza naseg sociologa Malik Alara odgovor na vase pitanje o odnosu autobiografije i drustva. Naime, autobiografsko pisanje nije samo umetnicko pisanje, zatvoreno u sebe, dakle aktivnost narcisoidna i usamljena, vec jedna aktivnost kaoja je uvek i socijalna. Dovoljno jer evidentno da ososba ne pise za sebe, autobiografija je uvek pisana za druge i zabelezena je da se proslede vrednosti drugima. Bez obzira sto se radi o intimnom zurnalu, uvek je vidan i enorman socijalni aspekt. autobiografija je po definiciji Malik Alara jedan socijalni akt. On takodje tvrdi da autobiografija pomaze socijalizaciji individue, jer uvek postoji potreba za spoljnim svetom, tako da ovakvo pisanje nije cin subjektivnog zatvaranja, vec dijalog sa spoljnim svetom, zivotom. Bez obzira u kom maniru pisane, autobiografije su uvek socijalne i socijalno korisne, doprinose harmoniji u drustvu.
Autobiografski akt prenosi snazno jedan svet vrednosti, jedno iskustvo... Mi ne poznajemo razmisljanja drugih, njihove zelje, srecu... niti nam cini statisfakciju ono sto njima cini statisfakciju. Svako ima svoju pricu i sopstvene rezone. Dakle, autobiografija je u univerzumu drugih koji objasnjavaju stvari koje mi ne razumemo. Omogucuje munjevito uspostavljanje relacija sa drugima, daje vise tolerancije i doprinosi kvalitetu odnosa medju ljudima.

KOSAVA: Da li nas pisanje autobiografije, buduci da se osvrcemo na sopstveni dosadasnji zivot, navodi i na razmisljanje o smrti?
P. LEJEUNE: Da, to je svakako i mogucnost da razmisljamo i o smrti, ali o smrti se razmislja i kada ne pisemo autobiografiju. S druge strane mislim da je pisanje i jedan lek protiv smrti, nesto poput prociscavanja, ali ovaj lek - prociscivac je mozda iluzoran. U svakom slucaju, lek je to sto smo napisali i sto ce ostati, posluziti kao savet drugim ljudima, to je mogucnost da se nastavi zivljenje posle smrti. Svet coveka zabelezen je u formi teksta koji ce biti prostor kontinuiranog dijaloga sa drugima posle smrti, sto je dobro objasnjeno u Sartrovom autobiografskom delu Reci. I kada, na primer jednoga dana zemlju ne bi obasjalo sunce, to bi bio skandal. Medjutim, mi neposredno imamo tendenciju da stvari prolongiramo. Ne radi se o trazenju, vec o neposrednom odlaganju.
Neposredna komunikacija, koja karakterise rad nase asocijacije, jeste ono sto je cini vaznom. Javne arhive beze od smrti, privatne, familijarne arhive ne beze buduci da se u tom miljeu grozimo smrti. Asocijacija im omogucava da njihovi papiri ne ostanu kod njih vec u javnoj arhivi, odnosno na javnom mestu, gde im je omoguceno da prezive.

KOSAVA: Kakva je razlika u pristupu autobiografiji kod mladjih i starijih osoba?
P. LEJEUNE: Zglob zivota je potpuno razlicito i oprecno postavljen. Hocu da kazem da kod publike koju ste videli (njegovi studenti) postoji jedan svet paradoksa u poducavanju o autobiografiji. Oni imaju dvadesetak godina i ja sam sa njima o tome vec razgovarao. Objasnio sam im da njihovi zivoti nisu iza njih vec ispred njih. Oni jos uvek nemaju nekakvu definitivnu formu, oni su jos uvek u trenutku izbora, mozda ne zadugo. Imaju srecu da imaju izbor ispred sebe ili bar najmanje jednu iluziju da mogu da izaberu moguce, premda je njihova buducnost svakako nesigurna. Rekao sam im u jednom stanovitom maniru da je i njihova proslost podjednako nesigurna. Oni se jos nisu pronasli. To uostalom zavisi od personalnosti svakog pojedinca. Dakle, njihov model pisanja autobiografije je iz pozicije favorita, jedan oslobodjen zanr koji je pre svega okrenut buducnosti. Oni u tim godinama prave neku vrstu autoportreta iz svog ugla. Ugao posmatranja jednog pedesetogodisnjaka sasvim je drugaciji. U poznijim godinama ljudi su uglavnom zainteresovani za rekonstrukcije svog zivota, jer znaju da ima puno znacajnih i solidnih stvari iza njih. Ponovo razmisljam o transmisiji smrti. Dakle, postoji vracanje u proslost kao solidnom boravku, buduci da sa druge strane vise ne postoji mogucnost da se bilo sta solidno uradi. Ne znam da li sam ista odgovorio.

KOSAVA: Imali ste prilike da se susretnete sa mnogim poznatim licnostima. Kakav je Vas odnos prema njima, da li ste se susreli sa necim sto je interesantno, da li ste nekom od njih bili biograf?
P. LEJEUNE: Ponavljam vase pitanje, nalazim li nesto intersantno da kazem o poznatim ljudima koje sam sreo. Mozda imate iluziju, ali ja nisam sreo ljude koji su poznati i interesantni. Citao sam njihove tekstove, ali je malo onih koje sam sreo. Shvatio sam da ponekad pisci vide daleko, svakako kad su autobiografi u pitanju onda ih nije neophodno sresti. Primecujem, sa druge strane, da su to sasvim obicni ljudi. Kad ih neki biograf posmatra, dakle kada njihove zivote posmatra sa spoljasnje strane, onda se moze dogoditi relativiziranje i njihovo pisanje autobiografije se moze doziveti kao grandiozno. Medjutim, mene ne interesuje sto su poznati, potpuno sam ravnodusan, svejedno mi je. Mislim da su poznati ljudi okruzeni svetom iluzija. Da bismo postali poznati moramo proci kroz ozbiljna iskustva, strana i normalna. Promeniti velicinu to je na neki nacin relacija sa spoljnim svetom. Spoljna dimenzija je ta koja menja velicinu. Postati poznat znaci u izvesnom smislu da covek postaje javno vlasnistvo, postoji zahtev da se vis a vis suoci sa kolektivom, mora da odgovara na sva pitanja i za sve sto je rekao, mora doci na svaki miting... Postoji zahtev od strane drustva koji se obraca autoritetu. To je teska obaveza, a ponekad se radi o deformisanom reagovanju kada su u pitanju osobe koje su poslusne. Poznatost je prostor cesto monstruoznih situacija, koje me na kraju i ne interesuju previse.

Radio sam na savremenim piscima: dva koja sam sreo i dva koja nikada nisam sreo. Radio sam na autobiografskim delima Zan Pol Sartra i Zorza Pereka koje nikada nisam sreo iako generacijski nisam tako udaljen od njih. Za mene su to ljudi lavovi, ako tako mogu da kazem.
Radio sam na autobiografiji Misela Leirisa, koji nije tako poznat u Jugoslaviji, i sa njim sam se sreo nekoliko puta. Ostavlja utisak coveka koji je previse rezervisan u socijalnom nastupu, tesko uspostavlja komunikaciju. S njim sam se vis a vis nasao u jednoj previse delikatnoj situaciji, jer sam upravo pisao psihoanaliticku interpretaciju njegove autobiografije. Uvek je delikatno predloziti nekom da objasni svoj zivot, jer sta sam ja znao o njegovoj svesti, savesti. Leiris je pokazao dosta takta i nije ostavljao utisak arogancije dok je interpretirao svoje tekstove. Bio je u izvesnom smislu previse ljubazan.

Druga osoba sa kojom sam radio je Natali Sarot, koja mi je dala na uvid dnevnik iz detinjstva. I to je takodje bio previse ljubazan dijalog, dakle formalan. Situacija je bila bizarna. Poceo sam da „rovarim" po tekstovima, ali ona nije zelela da to radim. Ja to razumem. Ona smatra da je njeno delo mnogo lepse od njenog izvornog dnevnika, kao i da ne treba ici u istrazivanje onih stvari u zivotu koje nisu tako lepe. Ja sam ipak nastavio da istrazujem tu stvar do kraja. Ona je ostavila oporuku Nacionalnoj biblioteci da se svi njeni tekstovi cuvaju 40 godina, a potom dozvoli pristup javnosti.
Ljudi koji dobro pisu i koji poseduju izuzetne kvallitete cesto su stidljivi i povuceni, kao sto je slucaj sa Sarlom Zilijeom ili Pjerom Misonom. Pjer Mison je pisao o zivotima obicnih ljudi koje je sreo. Mogu reci za njih da najcesce nisu dobri oratori, to su ljudi koji se iskazuju svojim delima, ali nemaju sta da kazu drugima izvan svog literarnog domena.

KOSAVA: Sta mislite o autobiografijama politicara?
P. LEJEUNE: Polemicki posmatrano veza izmedju autobiografije i politike je totalna nepodnosljivost. U autobiografiji osnovni princip jeste da se kaze istina, sto sa politikom nije slucaj. Bili ste na mom casu i culi ste da sam pricao o autobiografskom tekstu prvog ministra Francuske koji je objavljen danas. Postoje tri situacije za jednog politicara kada prica o svom zivotu: pre vlasti, dok je na vlasti i posle vlasti. Pre vlasti radi se o izbornom diskursu u kojem se on predstavlja i konstituise sliku o sebi. Posle vlasti rec je o bilansu, poravnanju racuna, konstituisanju statue ili finalnom aktu. Ja mislim da je situacija u kojoj politicar na vlasti pise i objavljuje svoju autobiografiju ekstremno delikatna. U slucaju gospodina Zipea i njegovog teksta objavljenog u Liberasionu ovog jutra mozemo se zapitati da li je to sretan izbor, da to nije mozda jedna manifestacija slabosti. autobiografski akt ovde postaje sudbinski, to je sah situacija gospodina Zipea, sa izgledom da postane i dupli sah. Ovo je moja licna analiza stvari. Lose je da se u ovom trenutku nadje vis a vis sa ljudima koji diktiraju, nema adekvatne vremenske distance, kao da je otisao previse u svojoj aroganciji. Veo koji je skinuo sa svojih slabosti moze se okrenuti protiv njega, sto je veliki rizik. Osim toga, ocekuje se da se neko ko je prvi ministar vise skoncentrise na druge nego na sebe u trenutku dok isprobava svoju moc - vlast. Mislim da je to jedna greska u komunikaciji. Ali, naravno, rezervisan sam jos uvek u svom stavu, sve dok ne procitam celu knjigu.

KOSAVA: Sta mislite o savremenim tehickim dostignucima? Kako ona uticu na zivot ljudi?
P. LEJEUNE: Ne znam sta bi bio drugi put u razvoju. Cini mi se da treba odluciti i prihvatiti istorijske cinjenice. Covek provodi vreme u promenama i ne moze konstituisati nikakve norme kojima bi zaustavio evoluciju. Dakle, ja mislim da se covek permanentno menja, menja se kroz sopstvene kreacije. Covek danasnjice nije isti kao onaj iz vremena Luja XIV, covek sutrasnjice ce biti drugaciji, imace na raspolaganju vise tehnickih dostignuca i imace drugi tip relacija sa samim sobom i sa drugima. Da li je to dobro? Da li je to lose? Pitanje je previse filozofsko i ne bih se upustao u trazenje odgovora. Ono sto se ne menja, nezavisno od tehnoloskog razvoja, jeste surovost coveka prema coveku. To je nesto sto se ne menja, to je zaista jedna konstantna stvar. Bitke, ratovi, nasilja... to je ono cega ce uvek biti.

Sve ostalo se efektivno menja, ali to nije lose. Ja nalazim prijatnost u promenama koje nam pruza tehnika. Secam se da sam bio jako zadovoljan kada je moja porodica imala prvi dobar automobil. To me pak nije ometalo da hodam peske. Verujem da nove stvari ne supstituisu stare stvari, one se nadovezuju. One ih transformisu, integrisu, postoji u isto vreme puno kontinuiteta u transformaciji. Ja imam kompjuter i nemam strah od njega. Nekada sam svoj dnevnik pisao rukom, docnije sam upotrebljavao pisacu masinu, zatim kompjuter. Kompjuter me ne sprecava da pisem rukom, vidim da to zavisi od stava. Smatram da je internet veoma vazan, jer nije bitno da li si u Japanu, Australiji....omogucena nam je „velika brbljarija", „kosmicka brbljarija", vestacka komunikacija itd. Omogucava i produbljivanje istrazivackog rada svojom brzom komunikacijom.

KOSAVA: Kako gledate na pojavu da veliki broj ljudi ostaje bez posla sa uvodjenjem nove tehnologije?
P. LEJEUNE: S jedne strane mozemo misliti da kompjuteri dovode do smanjenja zaposlenosti. Ali podjednako treba imati na umu da smo ih mi kreirali. Nacin rada se menja, mnogo ljudi ostaje bez posla. Drustvo medjutim mora promeniti svoja pravila, treba smisliti nacin na koji ce se pomoci tim ljudima.
Ponovo razmisljam o pitanju radoznalosti koje ste mi vec postavili i na koje sam dao odgovor. Naime, pitam se koje su to lose stvari koje mozemo prihvatiti. Otvorenost prema patnji drugih ima svoje limite. Ima „dobrih" nedaca koje se prihvataju jer ih mozemo integrisati, jer im mozemo dati smisao, kao sto ima i onih nedaca sa kojima to nije slucaj. Posmatrano iz ugla autobiografskog istrazivanja nedace koje su najcesce odbijane su starost i nezaposlenost. Preferiraju se ljudi koji su jako bolesni, na primer od side, jer se ovde radi o bitci na zivot i smrt. Kada se nadjemo pred staroscu nema vise solucija i ne postavlja se vise pitanje krivice, otuda nezainteresovanost. Sto se tice nezaposlenosti takodje postoji nezainteresovanost, dovoljno je da to nismo mi.

KOSAVA: Sta mislite o moralu danasnjice?
P. LEJEUNE: Nisam sposoban da odgovorim na Vase pitanje jer svako ima svoju vagu.

KOSAVA: Koja je Vasa vaga?
P. LEJEUNE: Ja mislim da se covek ne menja. Mislim da je tragicno sto nas istorija nije nicemu naucila. Istorija ima ekstraordinarnu tendenciju da se ne menja, ono sto se promeni nije nista veliko. To saznanje nas ipak ne sprecava da budemo optimisti i da nastavimo da se borimo.

KOSAVA: Koja je Vasa uloga na fakultetu?
P. LEJEUNE: Ja imam administrativne zadatke koji se ticu fakulteta, pisem izvestaje o studentima itd. Pokusavam da to cinim sto bolje mogu.
Drugo, poducavam studente pocetnike. Ja ne poducavam studente koji su vec uznapredovali. Izabiram da poducavam studente koji su na apsolutnom pocetku, dakle u trenutku kada udju na Univerzitet. Ja to volim, jer mislim da je to momenat kada se najvise nauci i najlakse saznaje. Profesori vole da predaju na visim nivoima a ja ne mislim da mi to cini cast. Ja imam srecu, zahvaljujuci elasticnosti organizacije, da mogu uvek da poducavam ono sto volim i da licno predajem i autobiografiju, koja je u isto vreme i literatura i praktikovanje. U mogucnosti sam da studente dovedem u kontakt sa praktikovanjem danasnjce, te da na taj nacin upotpune istrazivanje literature.
Osim toga kontinuirano se bavim istrazivackim radom i pisanjem knjiga. Objavicu uskoro dve knjige od kojih je jedna u ediciji Seuil. Ona jos nema naslov, sastavljena je od tekstova stampanih u casopisu La Faute A Rousseau i govori o odnosu izmedju autobiografije i zakona, odnosno prava.

KOSAVA: Sta porucujete casopisu Kosava?
P. LEJEUNE: Porucujem ono sto bih porucio svakom pravom svetskom casopisu. Zelim da zadrzi nivo casopisa koji prati svetske tendencije. Ja imam jedan primerak casopisa i uz Vasu pomoc sam obavesten sta se u njemu pise, mogu reci da sam zadovoljan. Drago mi je da je ovaj casopis vec obavestio vasu javnost o onome sto ja radim i sto mi je ponovo pruzio sansu da iznesem neke svoje stavove i razmisljanja.

Sadrzaj