pise Stevan Vukovic
 |
Kolektivno zaklinjanje kineskog rukovodstva da ce slediti put koji je Partiji i drustvu zacrtao nedavno preminuli Deng Sjaoping ipak nije moglo zakloniti utisak (kod mnogih indukovan poredje-njem sa socijalnim dimenzijama Maove smrti) da je vreme za velike komunisticke lidere, sada vec izvesno, isteklo. Ni pisma saucesca i podrske, puna vere u vec petu godinu drugog coveka Kine, Djijang Cemina (pisma poput onog sto ga je poslala Mirjana Markovic), taj utisak ne cini nimalo bledjim. Cak naprotiv, pored, na primer, izjava tipa nekog anonimnog trzisno orjentisanog taksiste iz Pekinga, po kojoj bi gubitak od 100 juana (ili 12 dolara) za pojedinca bio daleko tezi od gubitka predsednika, takav ritualni shematizam deluje poput recidiva nekog davno proslog vremena. |
Vremena koje, naravno ne treba izbrisati, cije tragove valja na primeren nacin, uz uracunavanje odredjene distance, sacuvati. Distanca moze biti trojaka: istorijska, teorijska ili kulturoloska. Istorijska distanca podrazumeva emancipaciju datog postkomunistickog drustva i njegovu tranziciju u pluralno demokratsko drustvo sa trzisnom privredom, nezavisnim sudstvom i slobodnim medijima, koje nudi novi drustveno-politicki kontekst iz koga se kulturno nasledje komunistickog uredjenja moze adekvatno istorizovati. U nekim istocnoevropskom zemljama, poput Rusije, Ceske i Madjarske, koje su na putu tranzicije vec donekle odmakle, pojavljuju se grupe istrazivaca zaokupljeni upravo pozicioniranjem socrealisticke umetnosti i knjizevnosti spram nasledja mikrosredina u kojima su se razvijali, kao i ostalih tokova tog vremena. Teorijska distanca upucuje na vec unapred uracunatu interpretaciju kulturnih proizvoda komunisticke epohe, interpretaciju koja se obicno krece u kategorijama totalitarnog i posttotalitarnog, ideoloske reprezentacije atributa moci i vlasti, simbola dominacije, itd. Primeri za to su izlozbe poput Umetnost i diktatura, Umetnost i moc, ili odeljka posvecenog kontrastiranju totalitarne i „degenerisane" umetnosti na glavnoj postavci poslednjeg venecijanskog Bijenala.
 |
Za razliku od prethodna dva pristupa, od kojih prvi stavlja akcenat na istorijsku, a drugi na politicku pozadinu umetnosti socijalizma, pristup koji uracunava kulturolosku distancu prvenstveno racuna na estetski naboj onog heterogenog u ovakvoj vrsti umetnosti, predstavljajuci je na nacin na koji se obicno prezentuju dela naivne umetnosti ili umetnosti ludaka, urodjenika, ili krajnje marginalnih slojeva zapadnog drustva. Glavni oslonac ovog teksta ce biti upravo ovakva izlozba.„Osmeh predsednika" je naziv pod kojim stoji postavka od 99 politickih plakata iz kolekcije Medjunarodnog instituta za socijalnu istoriju iz Amsterdama, koja se tokom druge polovine prosle godine mogla videti u Muzeju radnickih sindikata u Amsterdamu, da bi sada bila premestena u Belgiju, u Gent. |
Ovi plakati su uzorci najuspesnijih politicko-propagandnih radova manje ili vise priznatih umetnika SSSR-a, Kube i Kine, koji su aktivno ucestvovali u promociji najvecih komunistickih vodja u istoriji. Tako se sovjetski plakati grupisu oko perioda Oktobarske revolucije, i lika lenjina, zatim Staljinovih petogodisnjih planova, Kubanske revolucije pod Fidel Kastrom, kineske kulturne revolucije pod Mao Ce Tungom, i velikih ekonomskih reformi pod Deng Sjaopingom. Zahvataju, dakle, period od druge pa do poslednje decenije ovog veka, tj. do bolesti Deng Sjaopinga i njegovog laganog silaska sa istorijske pozornice tokom poslednjih par godina.
 |
Plakati su stilski potpuno raznoliki i krecu se od onih kojima dominira duh ruske avangarde, preko naivnog slikarstva seljaka iz pokrajine Huksian u Kini (za koje se kasnije ispostavilo da je bilo podvrgavano ispravkama od strane „grupa za korekciju slikarstva", sastavljenih od akademskih slikara), pa do radova kubanskih apstraktnih ekspresionista ili dizajnera Dengove ere. Neki od njih su impresivni i u umetnickom smislu, za sta mozemo uzeti primer nekih konstruktivistickih fotomontaza sovjetskih autora tridesetih godina, pop-plakata sa likovima Ce Gevare i Fidela Kastra, uradjenih u sito stampi na Kubi pocetkom sedamdesetih godina ili idilicnih predstava Mao Ce Tunga uzvisenog nad gomilom koja mase crvenim knjizicama, kasnije nebrojeno puta citiranih u postmodernoj umetnosti istocnih zemalja. |
Izvor iz koga su ti plakati dosli u posed Medjunarodnog instituta za socijalnu istoriju su privatne kolekcije, i to Stefa Davidsona, Stefana Landsbergera, Hosea Martineza i Kornelijusa Roza. Uglavnom su skidani sa zidova, u autenticnim kontekstima, da bi do ovih kolekcionara dosli putem aukcija ili privatnih, prijateljskih kanala. Sakupljeni su sistematski, do te mere da je Landsberger na svojoj kolekciji i doktorirao, da bi taj rad bio objavljen pod naslovom Kineski propagandni posteri - od revolucije do modernizacije.
Elektronski katalog, koji prati ovu izlozbu, kao osnovni njen problem postavlja teskoce ocuvanja izvornog izgleda i konteksta tih plakata. Naime, oni su stampani na uglavnom jeftinom papiru koji vremenom menja fizicke karakteristike i propada, njihova upotreba, tj. posledice u vidu rupa, otkinutih delova, tragova lepka i lepljive trake otezavaju proces konzervacije, dok kontekst u kome su nastajali i bili upotrebljivani polako postaje pristupacan samo kroz literaturu i strucne publikacije. Kulturoloska distanca cak preti da se postavi kao problem ozbiljniji od fizickog propadanja dela ukoliko, naravno, postane prevelika.
 |
Po Bataju, da bi ono heterogeno moglo da produkuje neki energetski visak, mora biti potisnuto unutar, makar po obodima neke kulturne ili drustvene celine. Udaljavanje komunizma iz Evrope unistilo bi estetsku snagu dela socrealisticke umetnosti, ako bi preterano povecalo kulturolosku distancu. Stoga se ovim malim rezervatima na Balkanu u kojima je komunizam jos prirodno u dobroj meri ocuvan ukazuje dvostruk put razvoja, ili ce stvoriti distancu spram tog dela svoje tradicije, svesti ga na tragove i muzealizovati, ili ce sami postati veliki muzeji u kojima ce se traziti refernce za razumevanje pojedinih dela socrealisticke umetnosti, rasuta po muzejima i kolekcijama. Neki plakati sa poslednjih parlamentarnih izbora kod nas upucuju cak i na mogucnost ove druge varijante - citiracu samo jedan koji se ne razlikuje ni po cemu od ovih sa opisane izlozbe: Samo socijalizam - ne privatizaciji i nato-okupaciji (Plakat Nove komunisticke partije Jugoslavije). |
