|
Prevela Brankica Mikic
Izvesno je da je radio suparnik! I gramofon i film su takvi.
Nemilosrdni suparnik koji nezaustavljivo napreduje; uzaludno je
suprotstavljati mu se.
Evo na primer njegovih najodvratnijih dostignuca:
1. On navikava sluh na nedopustivo grub ton i na skup zvukova koji je maglovit i nedefinisan i koji iskljucuje sve finije razlike. Sto je najgore od svega, strahujem da ce prema takvim zvukovima doci do promene stava. Do sada su se oni prihvatali nezavisno od svoje lepote ili ruznoce, znajuci da predstavljaju ton specifican za jedan instrument, ali znajuci da postoje i drugi zvukovi koji pripadaju tom instumentu. No ako se ti tonovi odomace, mi cemo se navici na njih kao na kriterijum lepote zvuka i nalazicemo da su inferiorni zvuko-vi instrumenata koje upotrebljavamo u nasoj umetnosti.
2. Neizmerna prezasicenost muzikom. Ovde bi se zaista mogla
upotrebiti grozna izreka „potrosnja muzike". Jer mozda
ce ovo neprekidno zveckanje, nezavisno od toga da li neko hoce da
ga cuje ili ne, jer svako moze da ga primi i svako moze da ga
upotrebi, dovesti do stanja u kom ce sva muzika biti potrosena i
izandjala. U Busovo vreme muzika je cesto (ipak ne stalno!)
„uznemiravala", ali jednog ce dana verovatno i to
prestati; ljudi ce i na tu buku oguglati kao i na bilo koju
drugu.
„Umetnik kao prenosilac", poput „nastavnika",
svakako je dobra ideja. Ukoliko prenosilac moze da ispuni bitan
zahtev, tj da bude „umetnik kao model".
„Amater kod kuce, kao djak" ovo ce sigurno primiti kao korisno, narocito zbog toga sto su (kao sto optimisti vole da veruju) ljudi koji su u ulozi transmitera oni koje je moguce preporuciti za modele. Ali sta ce nasi jadni „do iznemoglosti iscrpljeni" nastavnici muzike imati da kazu o tome - cak i ako bi im radio, koji puno zaradjuje a malo trosi, pruzio mogucnost da se stave u ulogu modela jedanput ili dva puta godisnje? (O nastavnicima pevanja ne bih ni da diskutujem!)
Ne bih hteo da budem suvise pesimistican, jer ipak svaka bura prodje; ali ne bih hteo da budem ni odvise optimistican, jer stvari zna-ju da podju i nagore. No mozemo se nadati da bi prezasicenost muzikom mogla da ima i jedan pozitivan rezultat: jer muzika bi mogla nekako da utice, da dodirne, da inspirise i da privuce svako ljudsko bice. Sto se tice modela, nadam se da oni nece naskoditi nista vise od knjizevnosti koja se svakodnevno pojavljuje po novinama. A kad pomislim da je pronalazak stampe za rezultat imao to da se nepismenost sporo iskorenjuje, optimizam mi se ponovo vraca. Dok kad pomislim na silan trud mnogih koji su jedva uspeli da uz silnu muku nauce azbuku, tek onda me zahvati pesimizam.
Pitanje da li moderna muzika odgovara radiju i da li bi oni mogli da se prilagode jedno drugom, tice se pitanja muzicke tehnike, radio-tehnike i ukusa. Od radija ocekujem da reprodukuje zvuk onak-av kakav jeste. To se narocito od-nosi na najvise i najnize tonove u registru. Nazalost, vecina odasiljaca reprodukuje samo visoke tonove (ja ovo nazivam „prepolovljena dama") i samo vrlo mali broj stanica, kao na primer one u Engleskoj i Italiji, zadovoljavaju me po tom pitanju. Moderna muzika je velikim delom „delikatno orkestrirana". To bi trebalo da je cini vrlo pogodnom za emitovanje, mnogo vise od recimo muzike l880-tih i 1890-tih. Dakle, odgovornost za prilagodjavanje ne pripada modernoj muzici, narocito zbog toga sto ona sadrzi jednu osobinu koja sasvim odgovara okolnostima radio-emitovanja - vecinom je vrlo kratka.
Na koji se nacin moderna muzika moze predstaviti i pridobiti publiku? Ni danas taj posao nije nista laksi nego ranije. Bilo prave-dno ili ne, nije na svakome da se bavi velikim i teskim problemima, jednako kao sto se ni ti problemi ne ticu bas svakog. Ali deo publike koji ce se pridobiti moze i treba da se pridobije sto pre. Evo kako: mnoga i cesta izvodjenja, predstavljena sto je bolje moguce. Dugo sam molio da se modernoj muzici posveti bar jedan sat, u vreme kada su njeni protivnici bili relativno tihi; recimo, jedan sat uvece jedanput ili dvaput nedeljno, mozda posle 23 casa. To bi se mirne duse moglo dodeliti modernoj muzici.
Sto se tice pitanja koncerata i muzicke kulture uopste i muzike na radiju, nalazim za prikladno da podsetim radio na njegovu moralnu odgovornost koju on ne shvata dovoljno ozbiljno. Zbog toga sto na radiju ima dosta muzike, i dobre i lose, publika ne mora da ide iskljucivo na koncerte. Ovo je svakako jedan od razloga za slabu posecenost koncerata. Radio bi u svakom slucaju trebalo da popravi ovu gresku prema umetnicima; a greska nije samo u sadrzaju programa vec je u sirem smislu umetnicka. Ono sto me zadivilo kod radija jeste njegovo odbijanje da predstavi kraca izvodjenja, recimo samo jednog dela. U koncertnom zivotu muzicari cesto dugo putuju da bi stigli do koncertne hale i toga se retko prihvataju samo zbog izvodjenja jednog komada. Ali ovaj problem kod radija potpuno nestaje!
Ne treba se sporiti oko sposobnosti elektronskih instrumenata.
Ali se ipak mora reci da je njihova efikasnost za sada jos uvek
vrlo problematicna. Razlog za ovo nije nestrucnost pronalazaca,
vec neupucenost industrijskog duha, koji ne dozvoljava potpuno
dovrsenje izuma bez pomoci umetnika i koji daje novac za
proizvodnju sa pogresnim motivima - ono sto oni hoce da proizvedu
nije instrument u sluzbi umetnosti vec nesto sto po-dleze
masovnoj produkciji i moze lako da se ponudi na trzistu, moze
barem jedanput godisnje da se predstavi u novijoj, lepsoj
verziji, sve dok svet ne izgubi interes. To je nazalost tuzan
fenomen koji nagriza nadu.
 |
Sadrzaj |