Prevela Brankica Mikic
Od „Arbeitradiobund" iz Vajmara do „radios libres" Francuske, Belgije, Zapadne Nemacke i Italije sedamdesetih godina radio je u Zapadnoj Evropi koriscen kao sredstvo za socijalnu i politicku intervenciju. U isto vreme od Alzira do Latinske Amerike, od Vijetnama do Avganistana, radio je bio vazno oruzje u revolucionarnim borbama protiv kolonijalnih vlasti. U Severnoj i Juznoj Americi, medjutim, lokalni radio zauzima kriticni, iako marginalni prostor na rubu kulturnog kolosa. Kako su nastale i kuda idu ove stanice?
Koriscenje radija kao sredstva za propagandu i ideolosku podrsku oruzanoj borbi jeste najstarija, najjasnija i najnedvosmilenija vrsta „alternativnog" radija. U toku Drugog svetskog rata radio je bio vazno sredstvo propagande i antipropagande na obe strane, kao i sredstvo otpora. Posle rata, kada je CIA pocela redovno da prati „tajne stanice" sirom sveta, svaka je revolucionarna gerilska grupa, bila ona leva i desna, prakticno imala svoj radio. Neki od primera koji su se pojavili na monitorima CIA-e cetrdesetih i pedesetih godina, ukljucuju Irgun, IRA, slovacke anti-komunisticke nacionaliste, spanske republikance u izbeglistvu, baskijske separatiste i kurdske pobunjenike.
Fric Fanon je obradio vaznu psiholosku ulogu radija u
alzirskom ratu za oslobodjenje. Sve do pocetka borbe 1954. radio
je smatran za sredstvo kolonijalista do te mere da je medju visom
klasom rodjenih Alziraca neposedovanje radija smatrano znakom
otpora. Onda, jednog dana 1956. u Alziru su se pojavile brosure
koje objavljuju osnivanje „Glasa Alzira". Odjednom se
situacija preokrenula i uskoro su kolonijalne vlasti morale da
zabrane prodaju i kupovinu radio-stanica.
Radio je zauzimao vazno mesto i u kubanskoj revoluciji. Cak je
devet tajnih radio stanica emitovalo za Kubu, sest protiv Kastra
i tri revolucionarne, ukljucujuci i cuveni „Radio
Rebelde" koji je pokrenuo Ce Gevara na Sijera Maestri,
februara 1958. Gerilski radio je od tada postao redovno prisutan
u latinoamerickim borbama. U Nikaragvi, radio stanice su
koristile pokretne predajnike kako bi stupile u vezu sa gerilskim
snagama i izbacile iz ravnoteze Somosinu gardu.
| Danas, tradicija se nastavlja u planinama Morasan u El Salvadoru gde Nacionalno oslobodilacki front Farabundo Marti (FMLN) emituje preko „Radio Venseremos". „Radio Venseremos" poceo je redovno da emituje sa teritorije koju kontrolise FMLN, 10. januara 1981. godine, posle jednogodisnjih sporadicnih emisija „narodnog revolucionarnog radija" u prestonici. Od tada se javljao i nestajao zavisno od ratne srece i bio je prvi na udaru vladine represije. Tokom izbora 1982, kada armija nije mogla da spreci njegovu aktivnost, brodovi SAD su sa mora poceli da ometaju emisije „Radio Venseremos". | |
„Radio Venseremos" je klasicni „revolucionarni" radio. Kao glas jednog ustanickog pokreta on prenosi vitalne informacije i emituje obrazovne programe sa akcentom na potrebama revolucije za uspostavljanjem komunikacija. Problem ovakvog tipa radija je da revolucionarni kontekst ostro ogranicava mogucnost demokratskog ucesca i veoma lako moze da postane institucionalni odnosno „partijski radio" posle revolucije. |
„Lokalni" radio je praksa u mnogim delovima Latinske Amerike - na primer u Boliviji, koja uprkos ocajnoj bedi ima dobro razvijen sistem lokalnih radija koji postoje uporedo sa drzavnim i komercijalnim sistemima. Od 1950. radio su koristili bolivijski rudari u toku svoje borbe, a i mnogi su rudarski gradovi u razlicitim vremenskim razdobljima podrzavali decentralizovane, autonomne, samoupravne stanice uprkos vojnoj diktaturi.
Drugi tip ove vrste radija koristi se u Severnoj Americi. U Kanadi radio lokalnih zajednica ima za cilj kulturni razvitak manjina. Lokalni radio je (provincijska) alternativa koju sankcionise drzava u Kvebeku, gde u nekim delovima on predstavlja glavnu lokalnu stanicu. Pod nazivom radio lokalnih zajednica ovaj autonomni radio je nasao svoj put do desetak eskimskih i indijanskih naselja Kvebeka i kanadskog severa. On postoji i u raznim univerzitetskim naseljima i u dva grada kanadskog juga (Vankuver i Kicener).
Situacija u Americi je drugacija. Tamo su skoro sve radio-stanice privatne/komercijalne. Od 1950-ih, kada je Federalna komisija za komunikaciju (FKK) odlucila da otvori FM kanale za nekomercijalni obrazovni radio, javni radio zauzima znacajno mesto u tom spektru. Javni radio u SAD drugaciji je od svih ostalih. On nema direktne veze sa drzavom, kao sto je to uobicajeno u opstem zapadnom kontekstu. Jedna od osam radio stanica u SAD je javna ili nekomercijalna, ali skoro tri cetvrtine njih nalazi se u kompleksima koledza. Vecina ostalih pripadaju ili Nacionalnom javnom radiju ili Nacionalnoj federaciji radnika radija lokalnih zajednica. Ova poslednja, najmanja grupa (manje od jednog procenta svih radio stanica u SAD) predstavlja najinstruktivniji primer radija lokalnih zajednica.
Za razliku od drugih javnih stanica, lokalne radio stanice u SAD nisu uclanjene ni u jednu instituciju. One su nezavisne i smatraju sebe animatorima razvoja komune, sluzeci manjinama i nizoj klasi koje oskudevaju u medijskim sredstvima. Lokalne radio stanice nisu samo alternativa komercijalnim vec i javnim radio stanicama, one su zvanicna alternativa komercijalnom sistemu koji je reorganizovan prema federalnom zakonu iz 1967. Nacionalna federacija lokalnih radija osnovana je od desetak rastrkanih stanica 1975. i od tada se stalno siri. Za razliku od maticnog javnog radija lokalne stanice imaju jasan socio-politicki program rada i u stvari podrivaju legitimnu funkciju maticnog radija. Ove stanice finansiraju slusaoci i fondacije, ali dobijaju i vladine subvencije pod stavkom finansiranja programa javnih radio stanica.
Lokalni radio SAD datira jos od osnivanja anarhisticko-pacifickog KPFA u Berkliju. Ova stanica, ciji su sponzori bili slusaoci, danas je jedna od glavnih potpora Fondacije „Pacifica" koju je desnica ostro napadala jos od doba Regana. Posle napada desnicarske organizacije Tacnost u medijima koja optuzuje emisije Pacifika da su „prljave, rasisticke i komunisticke." 1981. National Enquirer uzbudjeno objavljuje „vasi dolarski porezi pomazu crveni radio." Desnicarski lobi, Americka pravna fondacija, pokusava da ubedi Federalnu komisiju za komunikacije da odbije obnavljanje dozvole za uclanjenje Pacifika u Vasingtonu. Mediji su postali javno popriste borbi u post-Reganovoj Americi, suprostavljajuci grupe kao sto je Koalicija za bolju televiziju i levicarski natrojeni Nacionalni radio komiteta gradjana. Vlada pokusava da odbaci sezdesetogodisnju ideju da je radio „javno dobro" (iako je ona uvek poveravana privatnim interesima putem takvih mera kao sto je oslobadjanje od drzavne kontrole). U ovom kontekstu lokalni radio je ukljucen u politicke igre.
Grupa "Pacifika" i drugi clanovi Nacionalne federacije radnika lokalnih radija kazu da pokusavaju da podstaknu i izmene svest ljudi. Njihov cilj je da budu ravnoteza izmedju stanica koje su inace razlicite, kao sto je KPFA iz Berklija, Salvadorski radio Venseremos i gradske gerilske stanice Zapadne Evrope. Oni predstavljaju svetsku politicku struju radio pokreta kao i kulturnu struju ciji je cilj da stvori prostor za alternativne oblike kulturnog izrazavanja - oblike koji nisu toliko ortodoksni i komercijalni da bi se nasli na maticnim radio stanicama. Obe ove struje su vid emancipacije i integrisu se samo u veoma retkim slucajevima, obicno u izuzetnim situacijama.
Radio se razvio kao monopol drzave u vecini zemalja Zapadnog sveta (SAD je znacajan izuzetak), a kao posledica toga radio je postao ili visoko kulturni medij, kao u Velikoj Britaniji, ili politicki prikljucak drzave, kao u Francuskoj. Sredinom sezdesetih zbog nezadovoljstva i jednom i drugom vrstom drzavnog monopola, doslo je do nelegalnih privatnih poduhvata i stvaranja alternativnih stanica.
Prvi razlaz sa evropskim monopolom bilo je stvaranje britanske obalske piratske stanice Radio Kerolajn 1964. Njena meta je bila dovoljno bezazlena: ustogljeni BBC. Uskoro je bilo desetak stanica koje su emitovale sa plivajucih baza u blizini obale. Nikada nisu bile politicke. BBC je na kraju ozbiljno shvatio ovu akciju kritike i potpuno je izmenio stil svog programa, ali tek kada su ove piratske stanice zabranjene zakonom 1967.
Komercijalni radio-lobi u Velikoj Britaniji je bio uspesniji i 1972. je slomljen monopol BBC stvaranjem privatnih stanica i Nezavisne radio uprave. Danas se u Britaniji odvija zucna debata o vidu i obliku novog entiteta: lokalne radio stanice. Komitet eminentnih strucnjaka ciji je zadatak bio da prouci britanski radio sistem preporucio je 1977. stvaranje Lokalne radio uprave pod cijim bi okriljem lokalni radio bio nezavistan i od BBC-a i Nezavisne radio uprave. Preporuka nije sprovedena u delo i kasnije se razvio pokret za podrsku zahtevima stvaranja nekomercijalnih lokalnih stanica, koje su politicki nezavisne i od kapitala i od drzave.
Borba se u ovom slucaju prvenstveno vodi oko strukture
politicke kontrole radija, i pretpostavka je da ce ovo izmeniti
sadrzaj radija. To se svakako desava, ali je sadrzaj veoma
razlicit, kao sto to pokazuju situacije u Francuskoj i Italiji na
primer.
Na evropskom kontinentu komercijalni radio se razvio pri
perifernim stanicama u malim drzavicama kao sto su Luksemburg i
Monako, koji su svoje signale slali na velika, unosna trzista
poput Francuske. To je kao alternativa zadovoljavalo izvesne
potrebe potrosaca veoma ispolitizovanog sistema drzavnog radija u
Francuskoj sve do maja 1968.
Uoci majskih nemira javile su se potpuno drugacije alternativne
potrebe: socijalne, politicke, kulturne i ideoloske. Ove potrebe
nisu imale nista zajednickog sa komercijalnim interesima i nisu
nikako mogle da se smeste u zvanicni sistem. Sredinom
sedamdesetih razvio se siroki trans-nacionalni pokret ilegalnih,
tajnih radija, najvise u Francuskoj, Belgiji, Italiji i Saveznoj
republici Nemackoj.
U Italiji su radio najpre koristili organizovani ekstremisti kao politicko sredstvo 1975. i alternativni pokreti grupa koje su bile resene da izgrade nesto sasvim drugacije i nezavisno od zvanicnih ideoloskih aparata i italijanske drzave. Ilegalne stanice su u pocetku snazno suzbijane, ali je ipak oko 300 njih radilo do izbora 1976, bez sumnje uticuci na (ili odrazavajuci - nikad nije sasvim jasno) pobedu levice na tim izborima. U klimi politicke krize, Italija je ozvanicila slobodne stanice dok god su one bile lokalne i nisu se direktno mesale u drzavni monopol, RAI. Ovo prvo oslobadjanje od drzavne kontrole u Evropi postalo je u izvesnom smislu prototip novog problema. Otvoreni radio talasi pozivali su privatne preduzetnike da zauzmu prostor koji je do tada bio ogranicen na drzavne i ilegalne stanice. Ubrzo su italijanske alternativne stanice - i javne servisne stanice - marginalizovane, posto je 3000 komercijalnih stanica ispunilo emisioni prostor.
Francuske slobodne stanice od sredine do kraja sedamdesetih smatrale su se medijima socijalnih i politickih posredovanja. Prva koja je redovno emitovala bila je ekoloska stanica Radio Verte, smestena u Parizu. Ona je pocela da emituje 1977. a za njom su uskoro sledile stanice poput Radio Lorraine-Coeur-d'Acier, koju su pokrenuli radnici celicane u Longwy, i Radio Verte Fessenheim, koju su pokrenuli aktivisti protivnici nuklearnih instalacija u Alzasu. Septembra 1977. bila je osnovana prva slobodna radio federacija L'Association pour Liberation des Ondes (ALO).
Za vreme Ziskarovog rezima policija i radio-poslenici igrali su se macke i misa, a 1978. vlada je donela stroge represivne zakone. Ubrzo zatim Socijalisticka partija smatrala je pitanje medija kljucnim izvorom politickih neslaganja u Francuskoj i osnovala je Radio Ripose. Kada je Fransoa Miteran izabran za predsednika maja 1981, jedan od njegovih prvih koraka bio je da amnestira na desetine onih koji su bili optuzeni da su prekrsili drzavni radio monopol - ukljucujuci i samog Miterana buduci da je i on bio uhapsen prilikom upada policije u studio Radio Riposte dok je govorio.
U Belgiji su tajne stanice pocele da se javljaju 1978. i otvoreno su se suprostavljale drzavnom monopolu. Kada je policija pokusala da upadne u prvu stalnu radio stanicu za zabavu i animaciju, Radio Louvain-La-Neuve, na stotine studenata je spontano protestovalo i fizicki onemogucilo policiju da udje u stanicu.
Takodje u Belgiji, vlada je 1981. pokrenula pitanje regulisanja situacije sa radijom, u zelji kao i u Francuskoj, da izbegne „italijansku" situaciju. Tada je doslo do velike protivrecnosti u vecini zapadnoevropskih zemalja: da li je potrebno da drzava, igrajuci ulogu garanta od nekomercijalnih razlika i zastitnika od tendencija nekontrolisanog trzista, bude blagonaklona prema komercijalnim ponudama. (Sa moga mesta to bi se moglo nazvati kanadizacijom emitovanja).
Izuzetak je Nemacka. Tamo radikalni radio nastavlja da pokazuje svoje najostrije suprotnosti. U Nemackoj je nezavisni, nekomercijalni radio jos uvek nelegalan. Slobodne stanice - vecinu njih su pokrenuli politicki pokreti 1970-tih, pocevsi od Berlina 1970 - progoni policija i vlast u situaciji koja je najrepresivnija u Zapadnoj Evropi. Nemacke stanice, prema tome, sve su jos politicke, u tradiciji raznih francuskih, belgijskih i italijanskih slobodnih stanica. U Nemackoj je (kao i u Juznoj Africi) slusanje ilegalnih stanica kriminalni akt i slusaocima se oduzimaju aparati sa kojih su ih slusali.
Lokalni radio ima specificno mesto u Severnoj Americi jer apeluje na osecanje pripadnosti koje se neguje u geografski ogranicenim zajednicama tipicnim za Novu Englesku i sela oko Kvebeka. Popularni radio, s druge strane, ima vise smisla za pokrete u Africi, Latinskoj Americi i evropskom Mediteranu i odnosi se na politicku opoziciju i borbu protiv politickih vlasti olicenih u tradicionalnom radiju. Slobodni radio pretpostavlja borbu za dobijanje prostora za slobodu govora izvan autoritarnih struktura drzavnog radio monopola. Za oznacavanje demokratskih implusa radija, u anglosaksonskim kulturama upotrebljavaju se termini „piratski", „alternativni", „trotoarski" i „participatorni".
Na taj nacin radio postaje razlicit emancipirajuci fokus u razlicitim drustvenim i politickim kontekstima: humani i kulturni izraz, drustvena i politicka intervencija, izgradnja zajednica, sredstvo revolucionarne borbe. Mozda bi bilo korisnije jednostavno se diviti tome sto ljudi u danasnjem globalnom kontekstu uopste mogu da se odupru dominantnoj tendenciji masovne komunikacije, nego traziti zajednicku nit u ovim raznovrsnim iskustvima.
 |
Sadrzaj |