Preveli:Kristina Horjak
|
Pre oko godinu dana, ja i izvestan broj drugih angazovani smo u emitovanju knnjizevnih programa za Indiju, te izmedju drugih stvari emitujemo dosta stihova savremenih i gotovo savremenih engleskih pisaca - Eliota, Herberta Rida, Dilana Tomasa, Henrija Trisa, Aleksa Komforta, Roberta Bridzisa, Edmunda Blandena i D. H. Lorensa, na primer. Kadgod je bilo moguce, pesme su citane od strane ljudi koji su ih napisali. Zasto su posebno ovi programi (mali i zabacen, zaobidjen pokret u radio-ratu) bili tamo ustanovljeni ne treba objasnjavati, ali bih dodao da je cinjenica da smo pravili emisije za indijsku publiku donekle diktirala nasu tehniku. Osnovna poenta je bila da su nase literarne emisije bile namenjene indijskim studentima, maloj i neprijateljski nastrojenoj publici, nedostupnoj za bilo sta opisivo kao britanska propaganda. Unapred se znalo da se mozemo nadati najvise kojoj stotini slusalaca i to nam je dalo opravdanje da budemo „prefinjeniji" nego sto je to, uopste uzev, moguce u etru. |
Ako emitujete poeziju ljudima koji znaju vas jezik ali ne poticu iz vase kulture, nemoguce je izbeci izvesnu kolicinu komentara i objasnjenja, i formula koju smo obicno sledili bila je da emitujemo toboznji mesecni knjizevni casopis. Uredjivacki tim je navodno sedeo u svojim prostorijama, raspravljajuci o tome sta treba staviti u sledeci broj. Neko je predlagao jednu pesmu, neko drugi drugu, sledila bi kratka rasprava, a onda bi stigla sama pesma, citana drugacijim glasom, pozeljno autorovim. Ta pesma bi prirodno trazila drugu, i tako bi se program nastavljao, obicno sa bar pola minuta diskusije izmedju ma koja dva priloga. Za polucasovni program se cinilo da je sest najbolji broj glasova. Program ove vrste je neminovno bio nekako bezlican, ali mu je mogao biti dat neki celovit izgled tako sto je kruzio oko jedne jedine centralne teme. Na primer, jedan broj naseg izmisljenog casopisa bio je posvecen temi rata. U njega su usle i dve pesme Edmunda Blundena, Odenova "Septembar 1941.", izvodi iz duge poeme G. S. Frejzera ("Pismo Ani Ridler"), Bajronova "Ostrva Grcke" i jedan odlomak iz "Pobune u pustinji" T. E. Lorensa. Pola tuceta ovakvih priloga, kao i rasprave koje su im prethodile i sledile, sasvim su dobro pokrivali moguce stavove povodom rata. Pesme i prozni izvodi trajali su oko dvadeset minuta po emisiji, rasprave oko osam.
Moguce je da je ova formula pomalo smesna i donekle snishodljiva, ali njena prednost je u tome sto element ciste nastave, motiv udzbenika, koji je vrlo tesko izbeci ako se emituju ozbiljni i povremeno "teski" stihovi, postaje manje preteci kada ima izgled neformalnog razgovora. Razliciti govornici mogu toboze reci jedan drugome ono sto, u stvarnosti, govore publici. Takodje, ovakvim pristupom bar dajete kontekst poeziji, sto je bas ono sto, sa tacke gledista prosecnog coveka, poeziji nedostaje. Naravno da postoje drugi metodi. Jedan koji smo cesto upotrebljavali je da smestimo pesmu u muziku. Najavi se da ce za nekoliko minuta biti emitovana takva i takva pesma; onda muzika svira mozda jos minut, onda prelazi u pesmu, koja sledi bez bilo kakvog naslova ili najave, onda se ponovo uvodi muzika koja traje jos minut ili dva - cela stvar traje mozda pet minuta. Potrebno je izabrati odgovarajucu muziku ali, mozda je nepotrebno i reci, prava svrha muzike je da izoluje pesmu od ostatka programa. Ovim metodom mozete imati, recimo, Sekspirov sonet u tri minuta bloka vesti bez, u svakom slucaju za moje uvo, bilo kakve grube nepodudarnosti.
Ovi programi o kojima sam govorio sami po sebi nisu imali veliku vrednost, ali sam ih spomenuo zbog ideja, koje su podstakli u meni i nekim drugim ljudima, o mogucnostima radija kao sredstva za popularisanje poezije. Rano sam bio zatecen cinjenicom da citanje poezije od strane osobe koja ju je napisala nema efekat samo na publiku, ako ga uopste i ima, vec i na samog pesnika. Moramo se setiti da da je u nacinu emitovanja poezije u Engleskoj sasvim malo toga ucinjeno i da mnogi ljudi koji pisu stihove nikad nisu uzeli u razmatranje da je glasno citaju. Bivajuci postavljen za mikrofonom, posebno ako se to redovno desava, pesnik je doveden u novi odnos sa svojim delom koji inace nije dostupan u nase vreme i u nasoj zemlji.
Opste je mesto da u moderno doba - u, recimo, poslednjih 200 godina - poezija ima sve manje i manje veze bilo sa muzikom bilo sa govornom reci. Njoj je potrebna stampa da bi uopste postojala i ne ocekuje se bas da pesnik, kao takav, zna da peva ili cak deklamuje , kao sto se ne ocekuje ni da ce arhitekta znati da ogipsa tavanicu. Lirska i retoricka poezija skoro su prestale da se pisu, i neprijateljska nastrojenost ka poeziji od strane prosecnog coveka uzima se zdravo za gotovo u svakoj zemlji gde svi znaju da citaju. Gde takav razdor postoji on uvek tezi sirenju, zbog toga sto koncept poezije, kao neceg prvenstveno stampanog i neceg razumljivog samo manjini, ohrabruje nerazgovetnost i "nadarenost". Koliko je ljudi koji ne osecaju kvaziinstinktivno da nesto nije u redu sa bilo kojom osobom cija poruka moze biti shvacena iz prve? Cini se neverovatnim da ove tendencije budu zaustavljene sve dok ponovo ne postane uobicajeno citati stihove naglas i tesko je uociti kako to moze biti ostvareno osim upotrebom radija kao posrednika. Posebna prednost radija, njegova moc da izabere pravu publiku i da se izbori sa tremom i neprijatnoscu, ovde treba da bude pomenuta.
U emitovanju vasa publika je pretpostavljena, ali je to publika od jednog. Milioni mogu slusati, ali svako slusa sam, ili kao clan male grupe, i svako ima (ili bi trebalo da ima) osecanje da se obracate njemu licno. Vise od toga, razumno je pretpostaviti da je vasa publika saosecajna, ili bar zainteresovana, jer svako kome je dosadno moze vas istog trenutka iskljuciti okretanjem dugmeta. Iako pretpostavljeno saosecajna, publika nema moc nad vama. Upravo tu se emitovanje razlikuje od govora ili predavanja. Na govornici, kao sto zna svako ko je naviknut na javno obracanje, gotovo je nemoguce ne uskladiti svoj ton sa publikom. Uvek je vec posle nekoliko minuta ocigledno na sta ce ona reagovati, a na sta ne, i uvek ste u praksi primorani da govorite u korist vase procene najgluplje pristutne osobe, i, takodje, da se dodvorite putem preterane reklame poznate kao "licnost". Ako to ne ucinite, rezultat je uvek atmosfera ledene neprijatnosti. Ta jeziva stvar, "citanje poezije", jeste ono sto jeste, zato sto ce uvek biti onih u publici kojima je dosadno ili su sve sem iskreno neprijateljski raspolozeni, i koji ne mogu da se sklone jednostavnim cinom okretanja dugmeta. Na kraju krajeva, ista teskoca - cinjenica da pozorisna publika nije probrana - cini nemogucim pristojno izvodjenje Sekspira u Engleskoj. U etru, ovi uslovi ne postoje.
Pesnik oseca da se obraca ljudima kojima poezija nesto znaci, i cinjenica je da pesnici koji su naviknuti na radio-emitovanje mogu citati u mikrofon sa virtuoznoscu koju ne bi postigli da pred sobom imaju vidljivu publiku. Element neverovatnog koji se ovde uvodi ne znaci puno. Sustina je da je, na trenutno jedini moguci nacin, pesnik doveden u situaciju u kojoj se glasno citanje stihova cini prirodnom, nezbunjujucom stvari, normalnom razmenom izmedju dvoje ljudi: takodje, naveden je da razmislja o svom delu kao zvuku, pre nego kao o sari na hartiji. Time je pomirenje izmedju poezije i obicnog coveka mnogo blize. Ono vec postoji na pesnikovoj strani radio-talasa sta god se desavalo na drugom kraju.
Medjutim, ono sto se desava na drugom kraju ne sme biti zanemareno. Pokazace se da sam pisao kao da je celokupna stvar poezije neprijatna, skoro nepristojna, kao da je popularizovanje poezije u osnovi strateski manevar nalik na guranje leka detetu u grlo ili stvaranje tolerancije prema progonjenoj sekti. Na nesrecu, to ili nesto slicno je ovde posredi. Nema sumnje da je u nasoj civilizaciji poezija daleko najvise diskreditovana od svih umetnosti, zaista, jedina umetnost u kojoj prosecan covek odbija da primeti ikakvu vrednost. Arnold Benet bas i nije preterao kada je rekao da bi u zemljama engleskog govornog podrucja rec "poezija" rasturila gomilu brze nego vatrogasni smrk. Kao sto sam vec napomenuo, razdor ove vrste tezi sirenju jednostavno zbog svog postojanja, obican covek postaje sve veci protivnik poezije, a pesnik sve arogantniji i nerazumljiviji, sve dok razlaz izmedju poezije i popularne kulture ne bude prihvacen kao zakon prirode, iako u stvari pripada samo nasem vremenu i relativno malom delu planete.
Zivimo u dobu u kojem je prosecno ljudsko bice u visoko civilizovanim zemljama estetski inferiorno u odnosu na najgoreg divljaka. Na ovakvo stanje stvari se generalno gleda kao na neizlecivo ma kojim svesnim cinom, a sa druge strane od njega se ocekuje da se ispravi samo od sebe, u skladu sa sobom, cim drustvo dobije ljupkiji oblik. Sa malim varijacijama, marksista, anarhista i vernik reci ce vam isto, i, u opsteprihvacenim terminima, to je nesumnjivo tacno. Ruznoca u kojoj zivimo ima duhovne i ekonomske uzroke i ne treba je objasnjavati jednostavnim zastranjenjem tradicije na nekoj tacki. Iz ovoga ne sledi da je bilo kakav napredak nemoguc unutar sadasnjih okvira, ni da estetski napredak nije neophodno deo opsteg drustvenog iskupljenja. Zato se vredi zapitati da li je vec sada nemoguce spasiti poeziju njenog posebnog polozaja najomrazenije medju umetnostima i za nju obezbediti bar isti stepen tolerancije koji postoji za muziku. Ipak, postavlja se pitanje na koji nacin i do koje mere je poezija nepopularna?
Na prvi pogled, poezija je nepopularna onoliko koliko je to i moguce. Ipak, kad razmislimo, to mora biti oznaceno na dosta osoben nacin. Za pocetak, jos uvek postoji znacajna kolicina narodne poezije (uspavanke, itd.) koja je opsteprihvacena i citirana i cini deo podloge svacije svesti. Takodje, postoji pregrst starih pesama i balada koje nikada nisu prestale da budu omiljene. Nadalje postoji popularnost ili bar tolerisanje "dobre lose" poezije, uglavnom patriotske ili sentimentalne vrste. Ovo moze izgledati beznacajno, da "dobra losa" poezija nema sve osobine koje, toboze, cine da prosecan covek ne voli pravu poeziju. Ona je pisana u stihu, rimuje se, govori o uzvisenim osecanjima i neuobicajenim jezikom - sve ovo do vrlo primetnog stepena, tako da je skoro aksiom da je losa poezija "vise poetska" od dobre poezije. Ipak, ako nije uistinu voljena, ono je bar tolerisana. Na primer, bas pre nego sto sam ovo poceo da pisem, slusao sam par BBC-jevih komicara u njihovoj redovnoj tacki pre vesti u devet. U poslednja tri minuta, jedan od njih dvojice je iznenada najavio da "zeli za trenutak biti ozbiljan" i nastavio je sa recitovanjem patriotske kojestarije naslovljene "Dobri stari engleski dzentlmen", u slavu Njegovog Kraljevskog Velicanstva. E, sad, kakva bi mogla biti reakcija publike na ovaj iznenadni sunovrat u najgoru vrstu rimovanog junackog stiha? Ne moze biti pregrubo negativna, ili bi stigla dovoljna kolicina ogorcenih pisama da spreci BBC da radi takve stvari. Mora se zakljuciti da, iako je siroka publika neprijateljski nastrojena prema poeziji, nije preterano neprijateljski nastrojena prema stihu. Napokon, da su rima i metrika neomiljeni sami po sebi, ni pesme ni vulgarne pesmice od pet stihova ne bi bili popularne.
Poezija je neomiljena zbog toga sto se povezuje sa nejasnoscu, intelektualnom pretencioznoscu i opstim osecanjem da je pesnikov zivotni stav "lezi-'lebe-da-te-jedem". Njeno ime unapred stvara istu vrstu loseg utiska kao rec "Bog" ili kao parohov "pseci okovratnik". Do izvesne mere, popularizovanje poezije je pitanje rusenja stecene inhibicije. To je pitanje pridobijanja ljudi da slusaju, a ne pukog mehanickog zvizdanja. Kada bi prava poezija mogla da bude predstavljena sirokoj publici na takav nacin da izgleda normalno, kao sto je ona kojestarija koju sam upravo slusao izgledala hipoteticki normalno, onda bi deo predrasude protiv nje mogao biti prevazidjen.
Tesko je poverovati da bi poezija mogla ikada biti ponovo popularizovana bez promisljenog napora ka obrazovanju javnog ukusa, ukljucujuci strategiju i mozda cak i izvrdavanje. T.S. Eliot je jednom sugerisao da bi poezija, posebno dramska poezija, mogla biti vracena u svest obicnih ljudi kroz medij mjuzik-hola; mogao je dodati i pantomimu, cije ogromne mogucnosti izgleda nikada nisu istrazene do kraja. "Sweeney Agonistes" je mozda napisana sa idejom nalik na tu i u stvari bi mogla biti shvacena kao tacka u mjuzik-holu, ili bar kao revijska scena. Predlozio sam radio kao medij koji pruza vise nade i naglasio sam njegove tehnicke prednosti, posebno sa pesnikove tacke gledista. Razlog zbog kog takva sugestija zvuci na prvi pogled beznadezno jeste da je malo ljudi sposobno da zamisli da se radio upotrebljava za sirenje bilo cega sem trica i kucina. Ljudi slusaju stvari koje upravo kaplju iz zvucnika celog sveta, i zakljucuju da samo zbog toga i ni zbog cega drugog, bezicni prenos postoji. Zaista, sam izraz "bezicni prenos" priziva sliku ili rezecih diktatora ili uctivih barsunastih glasova koji objavljuju da tri nasa aviona nisu uspela da se vrate.
Poezija u etru zvuci kao Muza u kancelarijskom sakou. Pored svega toga, ne treba mesati mogucnosti jednog sredstva sa svrhom za koju se koristi. Emitovanje je to sto jeste, ne zato sto je sustinski vulgarno, sasavo i nedostojno cele aparature mikrofona i predajnika, vec zato sto je svo emitovanje koje se sada vrsi sirom sveta pod kontrolom vlada ili velikih monopolskih kompanija koje su upravo zainteresovane za odrzavanje status quo-a, sprecavajuci time obicnog coveka da postane previse inteligentan. Nesto slicno dogodilo se i filmu koji se, kao i radio, pojavio za vreme monopolisticke faze kapitalizma i koji je fantasticno skup za rukovanje. U svim umetnostima postoje slicne tendencije. Sve vise i vise kanala produkcije je pod kontrolom birokrata kojima je cilj da uniste umetnika, ili da ga bar kastriraju. Ovo bi bila turobna perspektiva da totalitarizacija, koja se sada desava i koja nesumnjivo mora da se nastavi u svakoj zemlji sveta, nije ublazena jednim drugim procesom koga nije bilo lako predvideti ni pre samo pet godina.
To je proces u kome velike birokratske masine kojih smo svi deo pocinju da skripe zbog svoje velicine i konstantog rasta. Tendencija savremene drzave je da izbrise slobodu intelekta, a u isto vreme svaka drzava, posebno pod pritiskom rata, ima sve vecu i vecu potrebu za inteligencijom koja bi radila na njenom publicitetu. Savremenoj drzavi su potrebni, na primer, pamfletisti, crtaci postera, ilustratori, radijski tehnicari, predavaci, filmski producenti, glumci, kompozitori pesama, cak i slikari i vajari, da ne pominjem psihologe, sociologe, biohemicare, matematicare, i koga jos sve ne. Britanska vlada pocela je sadasnji rat sa manje ili vise otvoreno izrazenom namerom drzanja literarne inteligencije van njega; ipak, posle tri godine rata, skoro svaki pisac, koliko god bila nepozeljna njegova politicka predistorija ili misljenje, usisan je u razlicita ministarstva ili BBC, pa cak i oni koji stupaju u oruzane snage posle nekog vremena nadju se u poslovima odnosa sa javnoscu ili nekom drugom sustinski literarnom poslu. Vlada je apsorbovala ove ljude prilicno nevoljno jer je bila u nemogucnosti da nastavi bez njih.
Sa zvanicne tacke gledista, ideal je bio da se sav publicitet stavi u ruke "pouzdanih" ljudi kao sto su A. P. Herbert ili Ian Hej: posto se nije moglo pribaviti vise takvih, morala je biti iskoriscena postojeca inteligencija, te su ton, pa donekle i sadrzaj zvanicne propagande bili shodno tome modifikovani. Niko povezan sa vladinim pamfletima, predavanjima Armijskog biroa za informisanje, dokumentarnim filmovima i emitovanjima za okupirane zemlje izdatim u poslednje dve godine, ne moze da zamisli da bi nasi vladari sponzorisali takvo nesto kad bi sve to i bilo od neke pomoci. Samo, sto veca postaje masina vladavine, u njoj ima sve vise corsokaka i zaboravljenih coskova. Ovo je mozda mala uteha, ali nije za preziranje. To znaci da u zemljama sa jakom tradicijom liberalnosti, tiranija birokratije nikada ne moze biti potpuna. Oni u kancelarijskim sakoima ce vladati, ali dok god su primorani da zadrze inteligenciju, inteligencija ce imati izvesnu autonomiju. Ako su vladi potrebni, na primer, dokumentarni filmovi, ona mora da uposli ljude posebno zainteresovane za tehniku filma, i mora im se dopustiti potreban minimum slobode; sledstveno tome, uvek ce postojati tendencija da se pojave filmovi koji su potpuno pogresni sa birokratske tacke gledista. Isto vazi i za slikarstvo, fotografiju, scenario, reportazu, predavanja i sve ostale umetnosti i polu-umetnosti za kojima slozena savremena drzava ima potrebu.
Primena ovoga na radio je ocigledna. Sada je zvucnik
neprijatelj kreativnog pisca, ali to ne mora ostati istina kada
obim i prostor emitovanja porastu. Kako sada stvari stoje, iako
BBC pokazuje slabasan interes za savremenu knjizevnost, teze je
osvojiti pet minuta u etru u kojima cete emitovati pesmu nego
dvanaest sati za sirenje lazne propagande, limene muzike,
otrcanih sala, simuliranih "rasprava" ili bilo cega
drugog. Ipak, to stanje stvari moze biti promenjeno na nacin koji
sam naznacio, i, kada dodje to vreme, ozbiljan eksperiment u
emitovanju stiha, sa potpunim ignorisanjem razlicitih
neprijateljski nastrojenih uticaja koji sada sprecavaju svaku
takvu stvar, postao bi moguc. Ne tvrdim kao sigurno da bi takav
eksperiment dao neke velike rezultate. Radio je birokratizovan
toliko rano u pocetku svoje karijere, da veza izmedju emitovanja
i knjizevnosti nikada nije bila dovoljno promisljena. Nije
sigurno da je mikrofon sredstvo kojim bi poezija mogla biti
vracena obicnim ljudima i nije cak sigurno ni da bi poezija bila
u dobitku da je vise govorna a manje pisana stvar. Ipak, zalazem
se da ove mogucnosti ipak postoje, i da oni kojima je stalo do
knjizevnosti mogu cesce obratiti paznju na ovaj umnogome prezren
medij, cije su moci mozda zauvek zatamnjene glasovima profesora
Dzouda i Dr. Gebelsa.
 |
Sadrzaj |