Pise: Aleksandar Boskovic
Ovo je jedan od izraza za koji vecina ljudi misli da "zna" sta znaci. Naravno, ukoliko biste upitali desetak ljudi da vam daju odgovor na pitanje "Sta je kultura?", verovatno biste dobili desetak razlicitih odgovora. Radi se o pojmu koji je mnogo puta definisan na razlicite nacine. Pojedine discipline (kulturna i socijalna antropologija, na primer) svoje postojanje u velikoj meri duguju pokusajima da se pojam kulture adekvatno definise. Neke druge discipline, pre svega ono na sta se u anglosaksonskim akademskim krugovima misli pod pojmom cultural studies, svoje postojanje duguju nemogucnosti adekvatnog definisanja "kulture". Iz ugla socijalne antropologije, danas se smatra da ne postoji jedna definicija koja bi bila prihvatljiva vecini strucnjaka.
Jedan od nacina da se ovom pojmu ipak pristupi, jeste da se na "kulturu" gleda kao na nesto sto je samo po sebi heterogeno i sto na neki nacin zahteva razlicita tumacenja i razlicite interpretacije. Ovde cu u tu svrhu slediti nacin argumentacije koji je pruzio Umberto Eco.
U najgrubljim crtama, i sa mnogo uopstavanja, kaze Eco,
"kultura" je nesto sto je samo po sebi razlicito
(odvojeno) od svakodnevnih prakticnih aktivnosti, kao i od
podrucja istrazivanja kao sto su politika, ekonomija, ili nauka.
Na taj nacin posmatrana, kultura
privileguje formiranje ukusa u estetskom smislu, naravno, prema
standardima vladajuce klase (Beethoven je kultura, dok slusanje
pijanaca kako pevaju nije — osim ako se radi o etnoloskom
istrazivanju, nostalgiji, ili snobovskom istrazivanju kica) (...)
Zbog klase, prihoda i urodjenih sposobnosti, ona nije dostupna
svakome. Ona je znak distinkcije. (Eco 1994: 117-118)
Zato su "kulturne" rubrike u novinama i casopisima
odvojene od rubrika koje se odnose na politiku, drustvo, ili
proizvodnju. U drugom smislu, "kulturu" je moguce
odrediti kao stanje intelektualne superiornosti u odnosu na
neznanje masa. Tako posmatrana, "kultura" nije nesto
sto se nuzno vezuje za humanisticke discipline, pa su prema tome
menadzer u banci i carinik u podjednakoj meri kulturni ljudi
(...) U krajnjem slucaju, kultura predstavlja posedovanje znanja
u svakom smislu (...) U demokratskim aspektima, ovo daje argument
za difuziju kulture medju nizim drustvenim slojevima. Ali ovo bas
zbog toga sto su prakticno i fizicko (manualno) znanje iskljuceni
iz ovog koncepta. Auto-mehanicar nije kulturan covek (...) Prema
tome, ideja kulture podrazumeva i odredjenu meru dosade kao nuzan
preduslov za razvoj kulture. (Eco 1994: 118)
Konacno, pod "antropoloskom definicijom" se podrazumevaju "institucije, mitovi, obredi, zakoni, verovanja, kodifikovano svakodnevno ponasanje, sistemi vrednosti i materijalne tehnike koje su stvorile grupe ljudskih bica". U ovom smislu, kultura ne mora nuzno da bude eksplicitna, niti da podrazumeva vrednosne sudove. S druge strane, kulture koje nemaju traumaticno iskustvo susreta sa drugim, razlicitm kulturama, ne identifikuju same sebe kao odredjenu kulturu, vec svoju kulturu jednostavno projektuju kao model za citavo covecanstvo i za sve druge kulture.
Upravo u ovom smislu, odredjene kulture su se uspostavile kao dominantne u odnosu na druge. Ovo uspostavljanje je narocito izrazeno u periodu od XVI veka n.e., sa kolonijalnom ekspanzijom koja je omogucila jednom (zapadnom) kulturnom obrascu da se nametne drugima (kulturama, narodima, civilizacijama) i da pokusa da svoj (zapadni) nacin gledanja na stvari prikaze kao jedini vredan i jedini razuman nacin tumacenja sveta. Naravno, ovaj cin nasilne homogenizacije (podvodjenja svega postojeceg pod univerzalni zapadni sistem vrednosti) od samog pocetka (dakle, od XVI i XVII veka) je proizvodio razlicite kontra-reakcije. Akulturacija spada medju najbenignije, dok su brojni ratovi primer za radikalnije kontra-reakcije. Poslednjih decenija su reakcije na (stvarnu ili prividnu) premoc zapada i zapadnog sistema vrednosti izrazene na planu teorijskog osmisljavanja sveta u kome zivimo. Sve vise se razmatraju brojni moguci pravci u kome se taj isti "svet u kome zivimo" krece na kraju drugog milenijuma.
Jedan od nacina na koji se ove reakcije mogu posmatrati je i kao "sukob" teorijskih pravaca koji se ponekad oznacavaju imenima "modernizam" (kao "zastitni znak" kolonizacije, homogenizacije i univerzalizacije) i "postmodernizam" (kao otklon od modernizma i pokusaj ukidanja svake homogenizacije i univerzalizacije). Ove reakcije mogu se tumaciti i kao ono sto americki filozof Richard Rorty naziva "postupnom" (edifying) procedurom sticanja saznanja. Ovo je procedura koja podrazumeva nepoverljivost prema tvrdnjama da je neko uvek u pravu, nepoverljivost prema univerzalnoj logici, procedura koja je otvorena za relativizam i skepticizam, koja je situacionalisticka i subjektivna, i koja konstantno preispituje i sopstvene premise. Ovu proceduru i njene implikacije na dobar nacin je sazeo istoricar Zygmunt Bauman:
U poredjenju sa ovim, modernizam nikada nije postavio slicna pitanja o univerzalnoj zasnovanosti svoga statusa. Hijerarhija vrednosti koju je svetu nametnuo i odrzavao severozapadni deo evropskog poluostrva bila je tako cvrsta, i podrzavana od sila koje su bile toliko mocne, da je tokom nekoliko vekova postala osnova svetske vizije, a ne nesto o cemu se otvoreno raspravljalo. Retko dovedena do nivoa svesti, ova je hijerarhija ostala svemocna osnova citavog ovog razdoblja. Za sve osim za slepe i za glupe bilo je ocigledno da je Zapad superioran u odnosu na Istok, da je belo bolje od crnog, civilizovano od sirovog, kulturno od neobrazovanog, normalno od nenormalnog, zdravo od bolesnog, muskarac od zene, pravedno od kriminalnog, da je imati vise superiornije od imati manje, bogatstvo od siromastva, visoka produktivnost od niske produktivnosti, visoka kultura od niske kulture. Sve ove "ocigledne istine" sada su nestale. Nijedna nije nedirnuta. Stavise, sada mozemo da vidimo da one nisu bile odvojene jedne od drugih; imale su smisla jedino zajedno, kao manifestacije istog kompleksa moci, iste svetske strukture moci, koja je odrzavala vlastiti kredibilitet dokle god je struktura ostajala netaknuta, ali ove "ocigledne istine" nisu mogle preziveti krah kompletne strukture moci.
Bauman je primer istoricara koji je uvideo vrednost novih teorijskih pravaca i moguce implikacije pluralizma na nacine razumevanja savremenog sveta. Pre nekoliko godina je imao zanimljivu polemiku sa velikim protivnikom postmodernizma i svih novih teorijskih pravaca, Ernestom Gellnerom. Gellner je, naime, tvrdio da zapadna kultura danas dominira citavim svetom, i da je sve zbog toga na odredjeni nacin homogenizovano. Prema tome, zapadna kultura je jednostavno "pobedila" u takmicenju sa drugima, a njemu (Gellneru) je bila najrazumljivija (i "najbolja") zbog proste cinjenice da je on najbolje poznaje. Ovo je jedna od osnovnih teza istoricara koji govore o "kraju istorije", i na nju cu se vratiti nesto kasnije.
"Multikulturalnost" treba razumeti u bukvalnom
smislu: kao termin koji podrazumeva postojanje vise kultura i
njihov medjusobni kontakt. Na ovdasnjoj javnoj sceni je u
upotrebi termin interkulturalnost. Tako sociolog Bozidar Jaksic
pravi razliku izmedju multikulturalnosti kao koegzistencije vise
kultura koje ne moraju nuzno dolaziti u dodir, interkulturalnosti
kao stanja u kome razlicite kulture moraju tolerisati jedna
drugu. U mojoj upotrebi ovog pojma, razlicite kulture su na neki
nacin "osudjene" da jedna s drugom stupaju u kontakt
(zelele one to ili ne) i uticu jedne na druge (ponovo, bez obzira
da li to zele ili ne).
Kao takva, multikulturalnost predstavlja omiljenu metu napada
predstavnika razlicitih rasistickih i ksenofobicnih pozicija.
Tako je jedan lokal-patriotski filozof, akademik i humanista
relativno nedavno ukazao na, po njemu, izrazito stetnu pojavu
"zanemarivanja nacionalnog", odnosno
"suprotstavljanja demokratskog i nacionalnog". Ovaj
filozof-patriota je tu stetnu pojavu nazvao mondijalizam, a kao
njene nosioce na ovim prostorima oznacio Vreme, Nasu Borbu i
Republiku.
"Kraj istorije" je termin koji je 1991. u opstu
upotrebu uveo Francis Fukuyama sa univerziteta George Mason.
"Kraj istorije" dolazi na nekoliko nacina. Fukuyama ga
je po prvi put upotrebio kako bi oznacio globalizaciju kao
postepeni trijumf "Zapadnih vrednosti", zapadnog
pogleda na svet, konzumerizma, itd. Kritiku ovog stanovista izneo
je njegov kolega sa Harvarda, Samuel Huntington:
Poslednjih godina ljudi sa Zapada su tesili sebe a iritirali
druge razvijajuci stav da kultura Zapada jeste i da treba da bude
kultura citavog sveta. Ova zabluda ima dva oblika. Prvi je teza
Koka-kolonizacije. Zagovornici ove teze tvrde da Zapadna kultura,
a pre svega americka, osvaja citav svet: americku hranu, odecu,
pop muziku i potrosacka dobra, sve vise prihvataju ljudi sa svih
kontinenata. Druga teza je u vezi sa modernizacijom. Prema ovoj
tezi, Zapad je ne samo doveo svet do nivoa modernog drustva, vec
dolazi i do situacije da ljudi koji pripadaju drugim
civilizacijama, prihvatajuci modernizaciju, ujedno prihvataju i
zapadni sistem vrednosti, a tokom tog procesa napustaju svoje
tradicionalne vrednosti, institucije i obicaje, na racun onih
koji su karakteristicni za Zapad. Obe ove teze polaze od
predstave izranjajuceg, homogenog, univerzalno Zapadnog sveta
— i obe su u razlicitom stepenu pogresne, neznalacke, lazne
i opasne.
U drugom smislu, "kraj istorije" se moze koristiti i kao metafora situacije u kojoj velike zemlje (pre svega Zapada) traze nacin da odrede dugorocnu strategiju u odnosu na procese globalizacije. Tako Huntington vidi buducnost kao sukob vise razlicitih civilizacija (po njemu, to su Zapadna, Pravoslavna, Islamska, Latinoamericka, Africka, Konfucijanska, Budisticka, Hindu i Japanska). Buduci sukobi i borba za prevlast, po njegovom misljenju, nece se voditi izmedju pojedinih drzava ili etnickih grupa, vec izmedju odredjenih kultura (jer svaka civilizacija je nosilac odredjene specificne kulture). Naravno, Fukuyama i Huntington nisu samo dva zaludna profesora istorije koji meditiraju na marginama drustva — obojica su izuzetno uticajni u razlicitim strateskim institutima koji odredjuju globalnu politiku jedine preostale svetske supersile, SAD. Zbog toga i ono sto oni kazu ili napisu dobija daleko veci znacaj. Kada je Huntington 1993. objavio svoj tekst "Clash of Civilizations?" u casopisu Foreign Affairs, izazvao je polemiku u americkim akademskim krugovima nezabelezenu od 1947. Ovako uticajni stavovi mogu biti zloupotrebljeni od strane ksenofoba i nacionalista — mada ljudi poput Fukuyame i Huntingtona verovatno na to ne racunaju ili to jednostavno previdjaju.
Naravno, Huntingtonova teza je toliko opsta (podvodjenje toliko razlicitih kultura pod zajednicki imenitelj iste "civilizacije"), da je u stvari nedokaziva. On ponovo podrazumeva jednu homogenizaciju, i to homogenizaciju koja postoji samo u njegovom teorijskom modelu, i nigde vise. Naravno, kada se govori o postojanju odnosno nepostojanju necega, dolazi se i do jednog termina koji su u upotrebu uveli postmoderni teoreticari — hiperrealnost.
Hiperrealnost je pojam povezan sa informatickom revolucijom, cije je posledice jos uvek nemoguce sa sigurnoscu predvideti. Postoje citave drzave (Slovenija, Makedonija, SR Jugoslavija) koje se mogu opisati ili su vec opisane kao hiperrealne. Tako je Slovenija bila tako dobro ukljestena izmedju istoka i zapada, da u stvari do 1991. nije ni postojala. Iako se gotovo celopkupna radnja Hemingwayevog romana Zbogom oruzje odvija na teritoriji danasnje Slovenije, Slovenija se u tom romanu ne pominje ni jedan jedini put! Makedonija je "realno" postojeca drzava za sve u svetu, osim za nekoliko svojih suseda. Tako Grci tvrde da drzava Makedonija u stvari ne postoji, Bugari priznaju drzavu, ali ne i slovenske Makedonce koji zive u njoj (tj. oni su Bugari koji to jos nisu shvatili), a veliki deo Srba smatra da je sve to u stvari samo "juzna Srbija", te da su Makedonci u stvari Srbi koji su potpali pod bugarski uticaj. Konacno, primer SR Jugoslavije je izuzetno zanimljiv, jer se radi o drzavi ciji je najvisi pravni akt (Ustav, donesen 27. aprila 1992.) prema misljenju vodecih jugoslovenskih strucnjaka za ustavno pravo (kao na primer prof. Pavle Nikolic) u stvari neustavan. Tako se dolazi do paradoksalne situacije u kojoj je najvisi pravni akt jedne drzave, koji u stvari pravno i simbolicki utemeljuje tu drzavu, u stvari nesto sto svojim nedostatkom legaliteta i legitimiteta osporava legitimitet i samoj drzavi. Da stvar bude jos gora (odnosno paradoksalnija), drzavljani SR Jugoslavije jos uvek koriste pasose drzave koja se zvala SFR Jugoslavija, i koja vise ne postoji (cak je i pokusaj postojanja SR Jugoslavije jedan od direktnih dokaza za nepostojanje SFRJ — da ne pominjem diplomatske odnose sa skoro svim drzavama nastalim raspadom iste). Pri tom ovi pasosi imaju sva znamenja (grb, itd.) drzave koje vise nema.
Francuski antropolog Marc Auge govori o savremenom svetu kao o
nizu "mesta koja to nisu" (u engleskom prevodu,
non-places). Internet je primer za mnoga "mesta koja to
nisu" — polazeci od razlicitih Web sajtova. Pojam
multiplikacije informacija je bio osnova Lyotardovog predavanja u
Quebecu na temu Postmodernizam: Izvestaj o znanju. Na drugom
mestu, Lyotard kaze:
Eklekticizam predstavlja nulti stepen savremene opste kulture:
ljudi slusaju rege, gledaju vesterne, jedu u McDonald's-u za
rucak, a lokalne specijalitete za veceru, stavljaju na sebe
pariske parfeme u Tokiju i "retro" odecu u Hong Kongu;
znanje je nesto sto pripada TV igrama.
Eklekticizam i multiplikacija informacija su medjusobno povezani. Internet omogucava ljudima iz razlicitih kultura da premoste sve kulturne i administrativne prepreke. Naime, i pored svih pokusaja, nemoguce ga je uspesno cenzurisati. Zato se i u zemljama koje imaju velikih problema sa uvodjenjem demokratije u informisanju (ili to odbijaju, kao Kina, Indonezija i Jugoslavija) nastoji da se maksimalno oteza (ili potpuno onemoguci) prikljucivanje na Internet. Necenzurisane informacije su potencijalno veoma opasne za sve autoritarne rezime. Nekontrolisano upoznavanje sa drugim i drugacijim pogledima na svet dozivljava se kao nesto veoma opasno, jer otezava manipulaciju informacijama kojoj nosioci moci uvek teze. Internet stvara simulaciju slobode i u takvom ambijentu pomaze razvijanju ideja koje su potencijalno destruktivne po svaku apsolutisticku moc. Naravno, ovo je danas elementarna cinjenica koje je svesno sve vise stanovnika nase planete. Tako "Zapatiste" u Meksiku imaju svoj Web sajt. Razlicite etnicke grupe sirom Amerike sve vise se sluze dometima savremene tehnologije da bi svetu predstavili "svoj ugao" i svoj nacin gledanja na stvari (kao na primer Kajapo iz Brazila). U zapadnom visokorazvijenom svetu, vec postoje strucni casopisi (na primer, Postmodern Culture, CTHEORY, Cyberculture itd.) koji se uopste ne stampaju, vec se mogu naci samo na Internetu.
Tako tehnologija i tehnoloska revolucija u sferi informacija otvaraju citav niz mogucnosti za susretanje i medjusobno prozimanje razlicitih kultura. Multikulturalnost je ovde nesto sto u stvari omogucava komunikaciju i cini je zanimljivijom. Naravno, rasisti, ksenofobi i nacionalisti uvek ce se protiviti medjukulturnoj komunikaciji, jer svaki susret sa "drugim" potencijalno ugrozava njihove ideale (sveta, drzave, nacije koja je automatski "bolja od drugih", "starija", "hrabrija", kulturnija, itd. — treba se samo setiti krilatice "Srbi, narod najstariji"). Naime, kad se sve sabere i oduzme, "drugi" izgledaju vrlo slicno nama samima. Uostalom, i mi smo za njih "drugi", strani, egzoticni, itd. "Kraj istorije" danas predstavlja ekvivalent ranijem verovanju da dolazi smak sveta, za koji istoricari kazu da je bilo posebno rasireno u Evropi na kraju prvog milenijuma.
Zbog toga smatram da su sve price o "kraju istorije" nesto sto dolazi kao posledica nesigurnosti, u svetu koji se (pre svega tehnoloski) menja brze nego ikada u svojoj dosadasnjoj istoriji. Multikulturalnost je tu samo jedan element, ali element koji, kombinovan sa informatickom revolucijom, moze doprineti razaranju vec izlizanih obrazaca zasnovanih na prevlasti ili dominaciji jedne kulture (odnosno, kako bi to Huntington rekao: civilizacije). Istorija koja se danas pise morace da uzima u obzir i alternativne diskurse, kao i marginalce koji su se dokopali nove informaticke tehnologije i stvaraju jednu drugaciju, interaktivnu istoriju. Price o kraju istorije su, smatram, ipak malo preuranjene. Price o kraju odredjene vrste istorije mozda i nisu.
