DEMOKRATIJA
SE RADJA IZ
JAJETA,
A ZENE?

ZENE U PROTESTIMA 96/97

pise Marina Blagojevic

DUHOVITO JE BITI ZENA

Mis studentskog protesta proglasena je 22. januara 1997, u Diskoteci Plavi kordon, na otvorenom prostoru, u Kolarcevoj ulici. Ona i njene pratilje prosetale su pored policijskog kordona. Misice su poljubile „plavce", jedan policajac raspitivao se za telefonski broj misice kod „kolege" iz studentskog obezbedjenja, govoreci: „Daj mi broj, necu joj nista i ja sam covek, k'o i vi..." (Demokratija, 23. 1. 97.). Na naslovnoj strani lista Demokratija istog dana noseci naslov bio je: Lepotom na pendrek. Na dve najvece fotografije prikazane su Mis studentskog protesta i jedna devojka koja gleda „pripitomljenog" policajca u oci, drzeci mu dlanove na obrazima. Idilicno, zar ne? Jednog od ovih dana organizovano je i takmicenje za „mister policajca", naravno iz redova onih koji su bili u kordonu nasuprot studentima.

Duhovito, zar ne?
Jedna beogradska agencija za prodaju nekretnina reklamira se, na B92 tako sto muski glas izgovara: „Trazim stan sa pogledom na studentkinje".
Duhovito, zar ne?
Premaskirani demonstrant, sa crnom perikom, siskama i, vec legendarnim cvecem u kosi, nosi natpis: „Ja sam najlepsi ruski akademik".
Duhovito, zar ne?

Ipak, da li su zene u protestima samo „ukras" ili predmet ismevanja ukoliko se radi o Mirjani Markovic? Da li ove i ovakve „duhovitosti" potenciraju ili ukidaju njihovu drugost? Najzad, da li one svojim ucescem na protestima prevazilaze svoju DRUGOST, svoju MARGINALNOST, ili se samo iznova uklapaju u svet sklopljen po muskoj meri?
Kada se studentkinje i policajci stavljaju u istu objekt poziciju tako sto se bira najlepsa/i medju njima, kada muskarac trazi da kupi stan sa pogledom na studentkinje (kao da su muskarci jos uvek jedini vlasnici nekretnina u ovom drustvu), kada se ruska akademica dovodi u pitanje ne zbog svoje naucne kompetentnosti, vec zbog svojih „zenskih" kvaliteta, onda se mi svaki put iznova podsecamo na postojanje cvrstog i ponosnog patrijarhata. Drugost koju taj i takav patrijarhat definise i stvara, ma koliko bila uvijena i zabavna, ma koliko potencirala ludicki element protesta, ma koliko bila afirmacija erosa nasuprot tanatosu, ipak je drugost.

Donekle ovu crno-belu sliku pretvaranja studentkinja koje protestuju u objekte muske dominacije ublazava cinjenica da je delimicno slicnu sudbinu doziveo i Cedomir Jovanovic, jedan od poznatih lidera SP 96/97, pametan i atraktivan mladi covek. Postoji cak i bedz sa natpisom Cedo, ozeni me! a Ceda se slikao sa studentkinjama za 4-5 dinara i novac je ulagan u kasicu studentskog protesta. Ali, linija razdvajanja je svesna i samoironicna objekt pozicija lidera muskarca, i pasivna i samopodrazumevajuca objekt pozicija studentkinja - ucesnica protesta.

Dimenzija musko-zenskih odnosa izrazito je prisutna u protestima 96/97, i to cak naglasenije u SP nego u GP. Moze se reci da je „podrivanje" stamenosti policije islo ravnomerno u dva pravca: u pravcu pozivanja na svaest, s jedne strane, i u pravcu pozivanja na lepotu. Zene su, na zalost, „nudjene", kao neka vrsta miroljubivog zaloga, kao zrtvene ljubavnice, kao one koje dele cvece. Naravno, humor, izuzetna dosetljivost, sarm, ironija koji su sve ovo „pokrivali", ublazavali su tuznu sliku.
Lepota jeste bila u sluzbi obesmisljavanja nasilja. Takodje, bilo bi ruzno i nefer reci da se u SP 96/97 radilo iskljucivo o fizickoj lepoti zena. Naprotiv, radilo se u velikoj meri o afirmaciji duha, znanja, kulture. Upravo otud ta neverovatna energija koja je pocivala na kreativnosti mladih, pametnih, i da, lepih ljudi. Tuzno je samo sto cak i tako sjajan, autenticno demokratski orjentisan, protest ne uspeva u dovoljnoj meri da odoli patrijarhatu. Patrijarhat je u krvi, u pogledu, u dodiru. On nije vise u zakonima. Preselio se na neko tajnovito mesto - u nasu dusu.

Patrijarhat je tako duboko usadjen, i u njemu tako svesrdno ucestvuju i same zene, da je, na zalost, u pravu novinar vremena koji kaze da u jednom momentu kada je napetost izmedju policije i gradjana popustila „ne bas malobrojne Beogradjanke, za tu priliku ipak previse entuzijasticki, kao u nekom podsvesnom trzaju ropskog mentaliteta, pocele su da cmacu uniforme placene da ih biju po naredjenju, i koje bi ih bez obzira na stas i boju kose, verovatno tukle da su kojim slucajem, stvari krenule drugim tokom i da je bilo drugacije naredjenje"(Vreme, 11.1.97). I zaista, kasnije se pokazalo da policija jeste tukla bez obzira na pol i boju kose. Nema sumnje da zene zaista imaju jos uvek potrebu da se nude. Nije li uostalom to najjednostavniji put do povlastica u patrijarhalnom drustvu?

CINJENICE: KOLIKO ZENE ZAPRAVO UCESTVUJU

Podaci iz nekoliko istrazivanja koja su neverovatnom brzinom i entuzijazmom sprovedena u toku samog protesta pokazuju da zene zapravo veoma mnogo ucestvuju u oba protesta. Na primer, u istrazivanju SP 96/97¹, anketom je obuhvaceno 585 studenata, od cega 51% muskaraca, i 49% zena. Iako je cak 70% ispitanika ranije vec ucestvovalo u nekim protestima, studenti u protestu su nesto cesce imali iskustvo protestvovanja od studentkinja (77,0% m. naspram 61,6% z.). Cak 40,0% studenata i 35,2% studentkinja je ucestvovalo u SP 91/92. U organizaciju SP 96/97 kljuceno je 20,7% ispitanika i 17,8% ispitanica. Odnosno, od svih onih koji se bave organizacijom SP 96/97 54,3% su mladici, a 43,8% su devojke². Ovi podaci ukazuju, kako na kumulirano iskustvo protestvovanja i studentkinja i studenata, tako i na veoma razgranatu organizaciju SP 96/97 koja se oslanja gotovo u podjenakoj meri i na mladice i na devojke.

Relevantne podatke o zastupljenosti studentkinja u „hierarhiji" SP 96/97 autorka je pokusala da dobije od organizatora³. Na osnovu iskaza ucesnika moze se zakljuciti da u samoj organizaciji studentskog protesta postoje elementi koji ukazuju na, s jedne strane, veliku zastupljenost zena, a s druge strane na njihovu marginalizaciju. Naime na celu SP 96/97 na-lazi se Inicijativni odbor koji se sastoji od 11 clanova i jednog predsedavajuceg. Medju njima je samo jedna studentkinja. U Glavnom odboru u kome se nalaze predstavnici razlicitih fakulteta zastupljeno je oko 30% zena. Ako se ima u vidu da je Inicijativni odbor taj koji zapravo donosi odluke, jer je operativniji, onda je jasno da je ipak uloga zena na najvisim nivoima odlucivanja marginalizovana. Clanovi Glavnog odbora su smenjivi, ali proporcija zena je prilicno stabilna. U sluzbama SP 96/97 (informisanje, programska redakcija, propaganda, obezbedjenje) koje postoje na nivou BU i Univerziteta umetnosti devojke su zastupljene sa oko 50%, (cak i u sluzbi obezbedjenja).

Na Filozofskom fakultetu u pojedinim sluzbama zastupljenost je takodje oko 50%. To znaci da je kreativna strana protesta u podjednakoj meri bila i zasluga studentkinja, kao i studenata. Medjutim, od tri potparola SP 96/97, dva su muskarci, a jedna zena. U javnim nastupima glasni su iskljucivo muskarci, pa se studentski protest mnogo vise simbolizuje konkretnim „vodjom" - Dusanom Vasiljevicem, i drugim liderima, nego sto je to cak slucaj sa GP 96/97, u kome je ravnopravno ucesce dva lidera i jedne liderke gotovo ritualno.

U gradjanskom protestu zene koje ucestvuju cak cesce imaju demonstrantsko iskustvo od muskaraca. Tako, samo 17,1% zena prvi put ucestvuje u demonstracijama /protestima za razliku od 20,0% muskaraca. Ova razlika, naravno, moze proizilaziti i iz razlika u starosti jednih i drugih (naime, zene su nesto starije). Ali, ono sto je bitno to je da je za uspeh u trajanju i SP 96/97 i GP 96/97 nesumnjivo jedan od kljucnih cinilaca upravo prethodno iskustvo protestvovanja. Ili , kako je to duhovito izjavila V. Pesic 9. januara 1997. demonstranti, zbog svoje isdrzljivosti i upornosti, zasluzuju „diplome" za protest.

STA HOCE ZENE U PROTESTIMA?

Najjednostavniji odgovor bi glasio - gradjanska prava. Konkretnije, na pitanje koji su zahtevi SP 96/97 studenti i stdentkinje daju veoma slicne odgovore. Naime, dok studenti na prvo mesto stavljaju postovanje Ustava, na drugo - formiranje nove izborne komisije, na trece - priznavanje drugog kruga izbora, a na cetvrto - demokratizaciju, studentkinje takodje na prvo mesto stavljaju postovanje Ustava, na drugo - priznavanje drugog kruga izbora, na trece - formiranje nove izborne komisije, na cetvrto, takodje - demokratizaciju⁴ .

Najveci deo ucesnika GP 96/97 ocekivalo je da ce zahtevi biti ispunjeni. Samo 9,9% muskaraca i 9,3% zena mislilo je suprotno. Ipak, najvise i zena i muskaraca je smatralo da ce se zahtevi ispuniti samo delimicno (50,6% m. i 45,4% z.). Zene su u 99,5% slucajeva bile spremne da istraju do kraja u svojim zahtevima, kao i 97,3% muskaraca.

U GP 96/97 zene u toku setnje cesce uzvikuju parole od muskaraca, cesce zvizde, cesce uzvikuju bando crvena; ajmo, ajde svi u napad i cesce uzvikuju parole protiv Slobodana Milosevica. One se i vise od muskaraca zalazu da protest do kraja zadrzi mirni karakter (96,8% z. naspram 90,2% m.). Verbalna agresivnost ocigledno ne podrazumeva i fizicko nasilje, cak je verovatno zapravo obrnuto. Odnosno, verbalnom agresivnoscu „prazni" se naboj koji bi mogao da bude eksplozivan u slucaju da nema ovog „praznjenja". Ali, s druge strane, zene cesce od muskaraca misle i da su ucesnici protesta koji su bacali kamenice nepravedno osudjeni. Ocigledno da ove kamenice ne dovode u pitanje stav o „mirnom protestu". Zanimljivo je, takodje, da su zene spremnije, sudeci prema iskazima, i da bacaju jaja „kada bi znale da ih snima kamera" (67,6% zena bi bilo spremno naspram 64,4% muskaraca). To takodje potvrdjuje da „kamenice" i „jaja" spadaju u „normalne rekvizite" mirnog protesta, po shvatanju ucesnika/ca.

STA MISLE ZENE U PROTESTIMA?

Na pitanje koja licnost, odnosno koja institucija je odgovorna za trenutnu situaciju u zemlji, cak 34,3% studenata smatra da je to Predsednik, nasuprot 20,6% studentkinja. Da je vladajuca stranka najodgovornija smatra 22,3% studenata i 31,3% studentkinja, a da je to „grupa pdgovornih", tj. vladajuca elita - 34,3% studenata i 35,2% studentkinja. Studentkinje su manje spremne da na jednu licnost, tj. Predsednika svale krivicu za nastalo stanje, sto je verovatno u vezi sa njihovim nizim stepenom autoritarnosti. Slicno, studenti cesce misle da bi odredjena, konkretna licnost mogla da doprinese razresenju politicke napetosti. Studenti su naime, vise spremni da u pojedincu vide i krivicu i razresenje, nego sto je slucaj sa studentkinjama.

Izmedju studenata i studentkinja postoje zanimljive razlike u pogledu nacina koji bi pomogli razresenju konflikata. Tako, studenti cesce smatraju da bi to moglo da bude priznavanjem rezultata izbora, pritiscima iz inostranstva, nasilnim preuzimanjem vlasti i protestima. studentkinje, medjutim, cesce smatraju da bi to moglo da bude demokratiskim preobrazajem i kompromisima, kao i ostavkom Slobodana Milosevica.

Donekle su iz ovih odgovora vidljivi meksi stavovi studentkinja, kao i njihova veca sklonost nekonfrontiranju i mirnom resavanju sukoba.

Kao aktivni „posmatraci" u politici zene su cesce kriticnije od muskaraca. Tako, na primer, cak 93,1% studentkinja smatra da Slobodan Milosevic nije nacinio ni jedan dobar potez u politici, naspram 86,0% muskaraca. Ipak, 8,7% studenata smatra da je S. Milosevic uticao na budjenje nacionalne svesti, kao i 4,1% zena.
Kada je rec o prosecnim ocenama za pojedine lidere/ke, onda se moze reci da izmedju muskaraca i zena u GP 96/97 postoje izvesne, mada male razlike.

Prosecne ocene politicke aktivnosti za pojedine politicare/ke, po polu (1-najniza ocena, 5 - najvisa)

Zene vise vrednuju politicku aktivnost Vesne Pesic i Zorana DJindjica, a manje Danice draskovic, Vojislava Kostunice i Vojislava Seselja. I zene i muskarci podjednako negativno vrednuju politicku aktivnost Slobodana Milosevica i Mirjane Markovic. Iz ovih ocena, medjutim, ne moze se reci da su zene vise sklone nekoj vrsti anacionalne politike, iako one izrazito vise vrednuju Vesnu Pesic.

KO SU ZENE U PROTESTIMA?

Kao sto se i moglo ocekivati, studenti su cesce clanovi politickih stranaka nego sto su to studentkinje (12,0%m. i 4,6%z.), iako velika vecina i jednih i drugih zapravo nisu clanovi stranaka. Sasvim u skladu sa vecom pripadnoscu strankama, je i vece ucesce studenata na GP 96/97. Naime, od svih ispitanih studenata, cak 75,0% je ucestvovalo na gradjanskim protestima, za razliku od 57,7% devojaka.

Oko 30% zena i muskaraca koji ucestvuju u GP 96/97 nisu ni clanovi ni simpatizeri stranaka. Muskarci ucesnici protesta su clanovi u 19,2% slucajeva, a zene u 11,0%. Pri tom su zene redje od muskaraca clanice DS, SPO, DSS, SRS i GS, ali su cesce simpatizeri GSS, Zajedno ili simpatizerke opcije u celini. Ovo je u skladu sa uobicajenim manjim angazovanjem zena u oficijelnoj politici, odnosno manjim angazovanjem u institucionalizovanoj politici, u ovom slucaju olicenim u politickim strankama. Angazovanje zena u protestima je, medjutim, sasvim u skladu sa njihovim specificnim odnosom prema politici, koja podrazumeva politicnost izvan institucija.

Prema podacima istrazivanja GP 96/97⁵ prosecna starost ispitanika/ucesnika iznosila je 38,5 godina, a zena - 41,3 godine, sto znaci da su zene koje protestuju starije. Ipak, zanimljivo je da postoje veoma velike generacijske razlike u zastupljenosti jednih i drugih. Muskarci su zastupljeniji u svim petogodistima od 19-39 godina, zene su zastupljenije od 40-59 godina, i muskarci od 60 i vise godina. Ovo je, dakle, protest mladjih muskaraca i zena srednjih godina.

Razlike u obrazovanju muskaraca i zena u GP su mnogo manje. Srednje obrazovanje najcesce je i medju zenama i medju muskarcima (49,3% z. i 47,7% m.), dok je vise i fakultetsko obrazovanje gotovo podjednako zastupljeno (45,1% m. i 46.5% z.). Najvece razlike izmedju muskaraca i zena su u zastupljenosti naucnih zvanja. Naime cak 4,1% ispitanika imaju naucna zvanja (mr i dr), za razliku od 1,8% ispitanica. Ipak, ova disproporcija odgovara realnoj disproporciji u obrazovanju izmedju polova u Srbiji na ovom nivou. U sustini, dakle, radi se o izrazito obrazovanoj populaciji i muskaraca i zena. Struktura po zanimanju i jednih i drugih, kao i struktura po obrazovanju, pokazuju da se radi o obrazovanoj urbanoj populaciji, a da razlike izmedju muskaraca i zena proizilaze iz razlika koje postoje na nivou celokupne populacije. Odnosno, i muskarci i zene u GP 96/97 adekvatno reprezentuju obrazovanu, urbanu populaciju. Po zastupljenosti primarne i sekundarne delatnosti, jasno je da su ovi protesti urbani protesti srednje klase.

GDE SU BILE ZENE DO SADA?

Rezultati istrazivanja sadasnjih protesta pokazali su da su zene gotovo ravnopravno ukljucene u proteste, kao i da imaju iskustva iz ranijih protesta. To znaci da su sadasnji protesti u velikoj meri posledica ranijih protesta, odnosno da stvaranje gradjanskog drustva, gradjanskog otpora, treba sagledavati u kontinuitetu. Ma koliko nas trenutno fascinirali aktuelni protesti, sustina je da oni „ne vise u vazduhu", oni su i sami deo PROCESA, oni su pripremljeni svim prethodnim protestima, akcijama, otporima antidemokratskoj, agresivnoj i militarnoj politici vladajuce elite. Slicno, i ucesce zena u SP96/97 i GP 96/97 deo su sire shvacenog zenskog politickog aktivizma koji se artikulisao u periodu „tranzicije", odnosno rata i raspada bivse Jugoslavije.

Otpor ratu, kao i otpor manipulaciji nacionalnim interesima, ucen je tokom vremena. On je ucen, pre svega, kroz razlicite autonomne i/ili manje - vise povezane inicijative, reakcije, apele upucene javnosti, simbolicke akcije (npr. bacanje ratnih igracaka u kontejnere) kao i kroz formiranje i aktivnost novih grupa za otpor ratu ili pomoc onima koje/i su zrtve rata. Kroz otpor ratu radjalo se postepeno gradjansko drustvo, sirile su se gradjanske inicijative. Gradjanski otpor je ucen, razvijan, siren, i kroz protest 91., zatim proteste 92., do ovih protesta danas. Zene, tokom rata, ne samo da organizuju citav niz autonomnih zenskih grupa (SOS telefon, Zene u crnom, Centar za zenske studije, Zenski lobi, Zenski parlament, Autonomni zenski centar za borbu protiv seksualnog nasilja, Sigurne zenske kuce, Zenske autonomne „buvljak" akcije, Incest trauma centar, SARA centar za mlade, Grupu podrske za invalidne zene, Zensku pravnu grupu, Arkadiju/Labris itd.), vec aktivno ucestvuju u osmisljavanju i realizaciji razlicitih mirovnjackih akcija (Zuta traka, Zvono, Crni flor, itd.), bilo kao individualne akterke preko Centra za antiratne akcije (Vesna Pesic, Biljana Jovanovic), bilo kao kolektivne ucesnice demonstracija i hepeninga. U SP 92, na primer, na Filozofskom fakultetu u Beogradu organizuju se „zenske radionice" koje predstavljaju konkretan doprinos feministickog pokreta studentskom protestu.

Zenski pokret u Beogradu dobija dva snazna impulsa za svoj razvoj. Prvi, vazniji je to sto je taj otpor zapravo konstruktivan odgovor na sveopstu katastrofu, koji je sasvim u duhu sa uobicajenim obrascem da se u vreme rata jako aktiviraju zenski resursi. Drugi impuls dolazi izvan. On je vezan za cinjenicu da su zenske inicijative u Beogradu imale podrsku od slicnih grupa iz inostranstva, kao i slicnih grupa iz bivse Jugoslavije, cak i u vreme „blokade". Otud, i u uslovima „odsecenosti" od masovne podrske zena, pa cak i intezivne kampanje protiv u pojedinim momentima (npr. protiv Zena u crnom), ovaj pokret, krajnje decentriran i nehierarhijski, uspeva da se odrzi i da jaca, prikupljajuci sve veci broj zena. Sest godina otpora ratu, nasilju, etnocentricnosti, „razularenom" patrijarhatu, rezultira u cetrnaest autonomnih zenskih grupa u Beogradu.

Veza izmedju razlicitih pokreta ostvaruje se i u sadasnjim protestima. Feministkinje Beograda su na ulicama, u oba protesta. One u svojim javnim nastupima, proglasima, lecima i clancima, podsecaju javnost na kontinuitet svog otpora ratu, nasilju i ujedno „pozdravljaju sve oblike samoorganizovanih gradjanskih nenasilnih protesta protiv krsenja principa pravne drzave", zalazuci se za „ugradjivanje zenskih ljudskih prava u sve institucije civilnog drustva". Beogradski zenski lobi stampa letak u kojem ukazuje na to da je upravo „zvizdanje" ne samo oblik organizovane gradjanske neposlusnosti, vec i proveren metod zenske samo/zastite od nasilja.

Moze se zakljuciti da je kontinuitet u aktivizmu zena neosporan. Bilo da se on iskazuje kao mirovni pokret, koji je pre svega bio zenski pokret (po zastupljenosti zena), bilo kao masovni protest majki, bilo kao ucestvovanje u populistickim okupljanjima, bilo kao organizovanje u okviru autonomnih zenskih grupa, ili u studentskim i gradjanskim protestima, ovaj kontinuitet je neosporan. Bez obzira kako su populisticka okupljanja bila upotrebljena, ili upravo zato sto su tako bila upotrebljena, i ona sama predstavljaju budjenje gradjanske svesti kroz otpor institucionalnoj blokadi. Upravo na tom kontinuitetu otpora prema institucijama, ne samo da jaca politicka samosvest zena, vec jaca i gradjansko drustvo. Ali, takodje, moze se zakljuciti da je taj aktivizam u velikoj meri vanistitucionalan, reaktivan i zastitnicki. Naime, on se javlja kao rekcija na neko drasticno uskraceno pravo, ili iz potrebe da se zastiti specificno ugrozena grupa zena (npr. izbeglice ili zrtve nasilja). Ucesce zena u SP 96/97 i u GP 96/97 zapravo je u vezi sa kontinuiranim otporom koji zene pokazuju ratu, nasilju, haosu.

Iako su manje sklone da ucestvuju u institucionalnom politickom zivotu, ili da budu clanice politickih stranaka, zene nisu apoliticne. Namece se sasvim jasna paralela izmedju studentskih protesta i zenskog angazovanja u protestima. Naime, i 1992. i 1996. studentski protesti se trude da ostanu vanstranacki, afirmisuci time nov oblik politickog delovanja, nestranackog, nadstranackog, vaninstitucionalnog politickog delovanja, zapravo afirmisuci jednu novu vrstu politicnosti koja je bliska civilnom drustvu. Politicki ciljevi i studentskih protesta i zenskog pokreta kod nas bazicno se vezuju za problem svakodnevnice, brige za pojedinca, za kvalitet zivota. Specificna politicnost zena podrazumeva ne samo „ulicu" vec i niz mikro akcija kojima se deluje na konkretan problem u konkretnom okruzenju. Zenska apoliticnost je zapravo svojevrsna „univerzalna politicnost", bazirajuci se na feministickom aksiomu da je „licno politicko". Zenski politicki aktivizam, smesten izvan zvanicnih institucija, u neke alternativne grupe, organizacije, ili jednostavno niz pojedinacnih akcija, jeste aktivizam koji je neophodni korektiv institucionalne politike, koji je konstantni pritisak na tu politiku. Dilema - politika ili ne, danas je za zenski pokret u stvari lazna dilema. Zene treba da se bave politikom, ali na nacin na koji to one hoce, koji nece nuzno biti institucionalan.

Zene pomazu muskarcima, ravnopravno, da uspostave „demokratiju". A onda ce zene, dalje morati same da se bore za svoja prava. Ipak, one su do sada, a narocito sada, naucile da se bore. Ostaje „samo" jos da identifikuju svoje probleme, da ih imenuju, da prestanu da se plase „bauka feminizma" koji kruzi Zapadom, i da, da se organizuju. Put je dug, ali prvi koraci su vec ucinjeni.

Na kraju, treba reci da demokratija nije stanje, vec proces. Onog momenta kad postane stanje ona se izvrce u svoju suprotnost. Otuda je jedna od najvaznijih lekcija da se za svoja prava treba boriti. Zene koje su ucestvovale u protestima cinile su to zbog odbrane svojih gradjanskih prava. Tako ce, u nekim boljim vremenima, nastaviti da se bore i za svoja zenska ljudska prava. Kocka je bacena. Nikad vise nema povratka na staro.

Sadrzaj