Razgovarala: Nada Savkovic
| Multimedijalni umetnik, kompozitor
Boris Kovac svakim svojim ostvarenjem potvrdjuje
pripadnost ujedinjenoj evropskoj alternativi. Tokom
minule godine objavljena su mu u inostranstvu tri CD-a,
ucestvovao je na deset medjunarodnih festivala, sto ne
pamtimo da se desilo nekom muzicaru s ovih prostora.
Poslednjig godina ziveo je i radio u Italiji, Sloveniji i
Austriji, a od 1995. godine ponovo je u Novom Sadu; i
dalje je intezivno prisutan na slovenackoj kulturnoj
sceni. Veoma cesto sa svojim ansamblom Ritual Nova
gostuje po evropskim zemljama (desetak zemalja i nekoliko
svetskih znacajnih festivala), njegova ostvarenja
objavljuju strane kuce, dobija laskave kritike, predstave
za koje je pisao muziku igraju se po Evropi. Jednom prilikom je rekao da kultura kojom se on bavi u Novom Sadu i ne postoji. Zbog toga je jos 1990. osnovao sa istomisljenicima Kamerno pozoriste muzike, neinstitucionalni vid okupljanja muzicara okrenutih ka savremenoj muzici i umetnika razlicitih profila. Te iste godine objavio je i knjigu Novi rituali, jedno poeticko misljenje (nove) muzike, svojevrsnu ars poetiku u kojoj je osmislio i svoj idejni umeticki koncept Nova panonska umetnost. On svet posmatra iz kulturnog prostora srednje Evrope, osobene medje izmedju Istoka i Zapada. U Sloveniji i Austriji je pronasao onaj deo sebe koji je aktivan, racionalni, zapadni, „katolicki". Posto tamo stvari podlezu kriterijumima zdravog razuma i formalne logike, Boris Kovac je zauzeo visoko mesto na tamosnjoj kulturnoj sceni. U Novom Sadu egzistira onaj iracionalni, emotivni, kontemplativni, metafizicki, istocni i „pravoslavni" deo licnosti Borisa Kovaca. Tu ne zauzima skoro nikakvo mesto na hierarhijskoj lestvici institucionalno etabliranih umetnika. Zato se dobro osecao u nekadasnjoj Jugoslaviji, a danas svoju zivotnu i stvaralacku situaciju dozivljava poput Prokrustove postelje izmedju pameti i emocija, poput kartezijanskog paradoksa. Projekat Anamnesis ekumenske misterije, koji je nastao marta 1993. godine mnogi smatraju Kovacevim do sada najzrelijim ostvarenjem. Sigurno je da taj njegov svojevrsni odgovor na tragediju ex-jugoslovenskog prostora nigde nikoga ne ostavlja ravnodusnim. U recenzijama za istoimeni CD objavljenim u Kanadi Kovaca porede s vodecim kompozitorima danasnjice Arvo Pärtom i Hentykom Góreckim. Anamnesis je delo iskrenih emocija, vitalnosti i energije. Kovac je umetnik koji smatra da se moralni kodeks vrednosti moze najautenticnije izraziti kroz umetnost, jer umetnost ima odgovorni zadatak da u danasnje vreme maltene zamenjuje i filozofiju i religiju, i da ih objedinjuje. Oni koji su imali prilike da prisustvuju koncertima Borisa Kovaca i ansambla Ritual Nova znaju da je to vise od koncerta, to je muzucki hepening. Sasvim je ocekivano da Kovac, koji tezi sinkretizmu u umetnosti, cesto pise i muziku za pozoriste, poslednjih godina je radio za slovenacke i austrijske teatarske kuce. |
 diskografija: kompilacija vise autora: znacajni pozorisni
projekti: projekti Borisa Kovaca
za Kamerno pozoriste Muzike:
|
KOSAVA: Vas odnos prema muzici i
umetnosti uopste definisali ste u svojoj knjizi, no da li biste
ga ukratko objasnili i za nase citaoce?
KOVAC: Tokom svih ovih godina sve vise mi postaje jasan
moj specifikum kao muzickog autora, to je pre svega interes za
ontolosko-antropoloski aspekt umetnickog stvaralastva, pa i
muzickog. Sigurno da nisam bez razloga izabrao muziku kao medij,
ona ima svoje specificnosti, ali taj izbor nije toliko sustinski.
On govori o nekoj mojoj potrebi za apstrakcijom, za nekim
sublimnijim odnosom prema realnosti. Mada i ta moja veza sa
teatrom ukazuje da me zanima ipak i kontekstualizacija tog
stvaralastva u nesto sto je ipak realnije i istorijski
determisanije nego sto je sama muzika. Znaci, uvek imam taj neki
odnos prema ontolosko-antropoloskim problemima, kao osnovu iz
koje se napaja muzicki poriv, poriv za muzickom kreacijom, to je
neki prvi razlog, ono sto me provocira.
KOSAVA: Taj Vas specifikum Vas odvaja od
tipicnog savremenog umetnika koga pre svega zanima esteticno -
tehnoloski aspekt stvaralastva, stvaralastva kao jedne esteticke
igre unutar samog medija.
KOVAC: Za mene su eststicki problemi sekundarne prirode,
sto ne znaci da se ne bavim i njima, ali su mi uvek manje
znacajni od onih koji im prethode. Po za mene nekom logicnom
redu, prethodi im ta upitanost nad smislom, nad pravim razlogom
za stvaralastvo. Vecina savremenih umetnika se ne pita o razlogu
svog stvaralastva i stvaralastva uopste, vec imaju poriv i
stvaraju i resavaju probleme unutar umetnickog medija, dok je
meni stvaralastvo samo po sebi besmisleno ukoliko ne resava neke
sustinske probleme; ukoliko se ne odnosi prema
ontolosko-antropoloskim aspektima zivota i ukoliko ne postoji ta
odgovornost stvaraoca prema umetnickim problemima.
KOSAVA: Cage je rekao da promene u
muzici prethode odgovarajucim promenama u teatru, a promene u
teatru prethode opstim promenama u zivotu ljudi. Koliko vam
teatar donosi novoga u muzickom smislu?
KOVAC: Teatar je za mene pre svega prostor komunikacije,
jer je teatar multiautorski cin. Veza sa teatrom potice od moje
generalne koncepcije umetnosti, koju sam pokusao da definisem
terminom novi rituali. Novi rituali znace pokusaj obnove
sinkreticke umetnosti u kojoj ce muzika, pokret, virtuelni
elementi, rec, biti u jednom odnosu. Ritual je preteca teatra, to
je najstarija multimedijalna umetnost. Ta multimedijalna
komponenta je veoma znacajna za ideju novog rituala. Za mene je
teatarski nacin razmisljanja znacajan cak i kada nastupam samo sa
ansablom, koji izvodi muziku, dakle kada nemamo u projektu nekih
striktno teatarskih elemenata. Uvek mi je znacajan prostor u
kojem nastupamo. Muzicari nikada nisu privatna lica na sceni, oni
nose kostime i odgovorni su prema tim kostimima. Cesto na nasim
koncertima imamo i scenografskih elemenata. To nase nastupanje je
pokusaj da se kroz muzicki medij dogodi nesto pre svega u samim
izvodjacima, sto bi se naravno prenelo i na publiku. Dakle, nema
mehanickog odnosa prema izvodjenju, koji je odomacen u klasicnoj
muzici. Insistiramo na izuzetnoj identifikaciji izvodjaca sa
smislom projekta koji se izvodi. Zato na koncertima izvodim
celovite projekte, koji imaju svoju poeticku koncepciju.
KOSAVA: Koliko te nove tendencije u
teatru uticu na muzicko stvaralastvo?
KOVAC: Taj odnos je obostran, sto je posebno vidljivo
poslednjih godina u savremenom plesnom teatru. Skoro 80-90%
savremenih kompozitora je ukljuceno u teatarsku produkciju,
posebno u plesnu produkciju. To je dobar zak da se, u onome sto
nazivamo postmodernistickom erom, muzika i teatar povezuju na
jedan produktivan nacin. U modernisticko vreme bilo je teze, jer
se muzicar u svojoj teznji, pre svega ka apstrakciji i
eksperimentisanju, otudjio od te multimedijalne komponente
muzike.
KOSAVA: Vi ste od onih umetika koji su u
potpunosti autori svojih zamisli; aktivno ucestvujete u
izvodjenju svojih dela, koliko je to vazno? Cage je primetio da
muzicari nisu kao slikari ili vajari jedna osoba, vec ih je vise
istovremeno; koliko se promenila licnost umetika danas?
KOVAC: Za mene je ideal umetnika svestrana licnost, sto
svestranija tim bolje. Idealan muzicar je onaj ko je stvaralac,
koji svoj kreativni potencijal koristi bez obzira da li je
kompozitor ili izvodjac. Idealan muzicar je onaj koji je
istovremeno i kompozitor i izvodjac, sto ne bi znacilo da ne bi
trebalo da specijalizuje nesto od toga. To sto je neko izvodjac
ne znaci da nema i kompozitorskih sposobnosti. Svako dobro
izvodjenje, dobra interpretacija je kreativni cin, koji je cesto
ravan kompozitorskom cinu. Ne verujem u kompozitore koji samo
sede za klavirom i pisu note, jer je iskustvo muziciranja
sustinsko za jednog muzicara; ide se u corsokak ukoliko se ne
ucestvuje u izvodjenju.
Kada pisem za druge, za ansambl, koji je celina za sebe, onda sam
na neki nacin i ja clan tog ansambla. Ucestvujem na svim probama
i pokusavam da posmatram stvari iz vizure izvodjaca i da tom
oblikovanju interpretacije dam jedan znacajan doprinos, ne samo
kao onaj koji daje uputstva, vec kao covek koji ce biti deo
kolektivnog promisljanja ideje koju sam doneo na papiru.
KOSAVA: Opste je poznato da su se neki
muzicari bavili i filozofijom, i obrnuto. I Vi ste po obrazovanju
filozof, kako dozivljavate taj odnos muzike i filozofije?
KOVAC: Muzika je najapstraktnija umetnost i u toj njenoj
datosti vidim most izmedju filozofije ili duhovnosti i religije i
muzike. Filozofija je krajnja tacka do koje dolazi rec. Mene u
tom smislu zanima i filozofija i religija. Prostor koji se otvara
s one strane reci je za mene prostor muzike, i verovatno da je tu
ta granica izmedju reci i muzike. To mi je veoma znacajno, jer
pokusavam da gajim taj balans izmedju izrecivog i neizrecivog,
ali nikada ne odlazim sasvim u apstrakciju koja ce se odvojiti od
onog sto je izrecivo. Onda bi to za mene bila puka estetska igra,
sto muzika cesto i jeste i to me veoma boli. Boli me sto su
muzicari po pravilu nedovoljno obrazovani ljudi, ljudi koji gaje
manipulativni i senzibilni aparat ne pitajuci se o smislu
komponovanja i muziciranja.
Za mene je karakteristicno da sam na neki naci konceptualista, ali nikako ne podredjujem svoj kreativni i stvaralacki cin ideji. To me razlikuje i odvaja od vecine konceptualista. Za mene je konceptualizam znacajan kao okretanje promisljanju smisla umetnosti, ali ukoliko je sam cin toliko determinisan idejom tu ne postoji stvaralacka sloboda i to je opasnost da stvaralastvo postane cisto cerebralno. Muzika po meni upravo tezi ka uspostavljanju horizontale izmedju culnog, dusevnog, duhov-nog, znaci ka uspostavljanju ose, koja sintetizuje ta tri potencijala ljudskog.
Muzika je, kao sto su je nekad nazivali filozofijom srca ili slicnim sintagmama, takav medij stvaralastva u kojem se na specifican nacin prozimaju svi elementi ljudskog bica. Ne verujem u muziku koja u sebi ne sadrzi emocionalnost, ali takodje i muzika koja se samo prepusta emocionalnosti je jednodimenzionalna, kao i ona muzika, koja zavrsava u cerebralnoj apstrakciji. Nisam formalista, prosao sam kroz oblike umetnosti koji se baziraju na spontanitetu kao sto je improvizovana muzika. Moja potreba da konceptualizujem i ucinim delo strukturiranim, promisljenim dovela me je do toga da komponujem, ali ne na takav nacin koji ce pokusati da taj nesvodljivi, neizrecivi muzicki poriv svede na nekakve formalne znakove; znaci uvek ostavljam taj prostor, koji se i u komponovanju i u izvodjenju bazira na spontanitetu, na improvizovanoj slobodnoj volji pojedinca koji svira, na trenutnom raspolozenju.
KOSAVA: Improvizacija je odraz
kreativnosti, koja otkriva mnogo o licnosti izvodjaca, njegovom
kulturoloskom nivou; kakav je odnos improvizovanja i
komponovanja?
KOVAC: Improvizacija je idealan medij gde se ispoljava
muzicko bice. Prava inprovizacija je kompozicija i izvodjenje u
jednom cinu. U improvizaciji su produktivni i reproduktivni cin
jedno. Nema podele na kompozitore i izvodjace i zbog toga je ona
za mene idealni medij kroz koji se razvija muzikalnost i
sposobnost muzickog stvaralastva. Moj odnos danas prema
improvizaciji je takav: ona je idealni medij i ne treba da bude
napustena. No, to ne znaci da je kao muzicko delo, kao produkt
stvaralastva improvizacija najvisi oblik umetnosti. Improvizacija
je neophodna, ona je neophodni medij kroz koji treba da prodje
stvaralastvo, ali je na neki nacin omedjana u svom krajnjem
dometu. Omedjana je jer je refleksivni momenat zapostavljen, nema
mesta za refleksivnost u improvizaciji, a to je ono sto omogucava
komponovanje. Za mene je idealna muzika ona koja sadrzi
improvizaciju i prilikom izvodjenja i prilikom komponovanja, ali
sadrzi i taj refleksivni cin, koji postoji u klasicnom obliku
komponovanja. Stalo mi je do takve sinteze i tezim ka njoj.
KOSAVA: U Vasem stvaralastvu je primetna
sinteza i izmedju profanog i sakralnog, teznja ka sintezi
razlicitih folklornih muzickih uticaja Panonije i sire,
postmodernisticki pristup; koje su pretpostavke Vase poetike?
KOVAC: Sve vreme pokusavam da ostvarim sintezu izmedju
profanog i sakralnog. Meni je od pocetka mog bavljenja umetnoscu
stalo da ostvarujem sinteze, jer je to za mene nagon slobode,
koji me vodi kroz zivot. Moja zivotna egzistencija dobrim delom
je odredjena tim porivom slobode i pretpostavljam da je to razlog
zbog cega se nikad nisam odlucio da budem ili muzicar ili
kompozitor, nego sam i u tom smislu tezio nekoj sintezi. Ne bavim
se muzikom, koja ce tretirati pojedinacne dimenzije, kao sto je
sakralna muzika posvecena samo religioznim temama, ili profana
muzika koja tretira teme iz profane stvarnosti. Trudio sam se da
u profanom pronadjem sakralno, a u sakralnom profano i da nacinim
neku vrstu sinteze. To je karakteristicno za skoro sva moja dela,
a to je i kljuc za razumevanje rituala. Ritual je sakralni cin,
koji se bavi profanim temama. Ne podnosim cista
jednodimenzionalna resenja. Sve se prozima. Iskljucivost stvara
privid da su problemi reseni, ali nas odvodi od sustine i od tog
primarnog poriva slobode. Sloboda se sastoji u sposobnosti coveka
da razume paradoks i da bas zbog tog razumevanja bude produktivan
i pozitivan, a ne da zavrsi u nekakvom cinizmu, koji bi bio
generalno negativan odnos prema stvarnosti. Ali, ne prihvatam ni
pozitivna resenja, koja se baziraju na slepilu prema postojanju
negativnog, koja se baziraju na nekoj vrsti ideoloskog koncepta,
koji ce u stvari sve probleme stvaiti ad acta. U tom smislu sam
religiozan i areligiozan u isto vreme, profan i sakralan.
Pokusavam da razumem paradoks izmedju niskog i uzvisenog u nama
samima. Svi ti polariteti, dualizmi su ono sto nas cini time sto
jesmo. Smisao stvaralastva se moze shvatiti kao brizljivo
razvijanje sluha za paradoks.
