pise Bojan Jovic
| Sta nam to buducnost nosi? Odgovor na pitanje koje sebi postavlja verovatno svako od nas ne mora se nuzno traziti od proroka ili futurologa. Znatizelju o onome sto nas ocekuje - ili, jos bolje, o onome sto bi moglo da nas ocekuje - sasvim dobro zadovoljava i naucno-fantasticna knjizevnost. U necemu, ona je cak pouzdanija od profesionalnih zvezdocitaca: pisci po pravilu pustaju masti na volju, a to je, izgleda, mnogo primerenije futuroloskom zadatku. Postavsi sadasnjost i proslost, naime, buducnost se vec mnogo puta pokazala kao neuhvatljiva za vecinu racionalnih projekcija. |  |
Neka stoga bude dozvoljeno da se, kao uvod u razmisljanje o nekim od (tamnijih) aspekata moguceg neposrednog razvoja Interneta, posluzimo epizodom iz jednog od brojnih SF romana (Simakov Grad, bese li?). Rec je o sledecem: neprestano odlazuci vizitu, lekar danima okleva da napusti kucu ispunjenu monitorima, iz koje, kao i svi ostali, komunicira sa svetom, i to na kraju dovodi do smrti pacijenta koga leci na daljinu. Stalna upucenost na elektronski prikaz realnosti u ovoj je viziji buducnosti potisnula potrebu za neposrednim suocavanjem sa ljudima i sa stvarnoscu, pa cak izazvala i strah od njih. Posledice - sa jedne strane agorafobican, sa druge mrtav covek.
Sustina prigovora koji protivnici Interneta cesto upucuju Mrezi, i racunarima uopste, sadrzana je u ovoj crtici. Korisnici (deca narocito) provode sate i dane pred monitorom i tastaturom, gube vid, fizicku kondiciju, krive kicmu, razvijaju opsesivnu potrebu za Mrezom, postaju rastrojeni, smanjuje im se osecanje realnosti, otudjuju se od drugih ljudi, itd. Na prvi pogled cini se da su ove primedbe ipak preterane, i da ne izlaze iz okvira opstih zamerki upucenih civilizacijskom trenutku. Nema, naime razloga da se na Internet gleda strozije od ostalih elektronskih proizvoda i medija - npr. televizija, video, video igre, sva ova dostignuca savremenog doba nose sa sobom iste opasnosti preterane upotrebe, koja lako moze da dovede do psiho-fizicke zavisnosti. Moze se reci da su u navedenim primerima iskusenja cak i veca. Internet, naime, korisniku objektivno namece odredjeni tehnoloski i obrazovni nivo - najpre da mu je omogucen pristup Mrezi, sto znaci da je rec ili o akademskoj sredini, gde pojedinac ukljucenjem u proces visokog obrazovanja stice pravo koriscenja blagodeti Mreze, ili da je, kada je u pitanju privatna inicijativa, rec o pojedincu dovoljno ekonomski mocnom da sebi priusti potrebnu opremu, programe i vreme (svakako, i da zivi u drustvu sa neophodnim infrastrukturnim pretpostavkama, poput vere u neophodnost opstenja sa svetom, samim tim i sa dobrim komunikacijskim vezama, postojanjem Internet-provajdera, itd). Osnovno znanje koriscenja racunara i sluzenje svetskim jezicima podrazumeva se samo po sebi.
Za koriscenje Mreze, dakle, nije dovoljno samo pritiskati dugmad vec se mora ponesto i znati, i ovo cini veliku prepreku da Internet u ovom stepenu razvitka, premda planetarna, postane i masovna (populisticka) zabava i opasnost. Kada se pak razmotre moguci, i verovatni, pravci razvoja Mreze, vidi se da gore navedene primedbe ipak nisu sasvim bez osnova. Istinsko pretvaranje sveta u globalno informaciono i informaticko selo, i, naporedo, i u skladu sa tim, nezadrzivo sirenje Interneta, neki su od osnovnih cinilaca koji ce uticati na nasu neposrednu buducnost. Velika ocekivanja komunikacijskih korporacija za kraj veka imaju, naime, jedan zajednicki nazivnik: prozimanje prakticno svih oblika komunikacionih i informacionih medija sa Internetom. Prema onome sto se ocekuje u sledecih nekoliko godina, svet, pre svega zapadni, bice svedok najpre preobrazaja postojecih PTT usluga i nastanka novih - uobicajeni nacini prenosenja postanskih i telefonskih poruka postepeno ce se sasvim preneti u Mrezu, a sa tim ce doci i do naglog napretka videofonije (dva ili vise korisnika istovremeno razgovaraju i gledaju se na monitorima zahvaljujuci ugradjenim digitalnim kamerama). Potom ce se i vecina finansijskih transakcija preseliti na informaticki auto-put. Tako, veoma brzo, moze nestati potreba za odlaskom u postu, banku, biblioteku, novinarnicu, pred salter, na poslovni sastanak, na kraju krajeva i na posao...
U tom svetlu, Mreza ce se utkati u sam temelj civilizacije, pa ce i kolektiv i pojedinci nuzno morati da se prilagode novom ustrojstvu. Dugotrajno sedenje pred ekranima, sa svim mogucim posledicama, postace gotovo izvesni deo svakodnevnice. Ipak, najozbiljnije civilizacijsko iskusenje nije vezano za poslovnu upotrebu Mreze. Globalna televizija, kao krajnje jednosmeran, pasivan i, konacno, zaglupljujuci medij, koji je u tesnoj sprezi sa samom sustinom kolektivne (drzavne, korporacijske) moci, u nekoliko narednih godina sjedinice se sa Mrezom. Oba medija time ce nuzno pretrpeti odredjene izmene. Od televizije Mreza ce dobiti komunikacionu infrastrukturu o kojoj jos uvek moze samo da sanja, a za uzvrat ce ovom vec sustalom mediju pruziti svezu krv raznovrsnih sadrzaja i interaktivnosti. TV ce, barem u prvo vreme, morati da zrtvuje nedodirljivu ulogu arbitra o tome sta je vazno, odnosno o tome sta se uopste desilo. Sa druge strane, medjutim, upotreba Mreze bice podvrgnuta sve snaznijim pokusajima kontrole (sto je donekle i opravdano, jer koliko god se plasili da ce anonimnost korisnika biti narusena, toliko je i razumljiv strah da ce se neka od neprijateljskih drzava ili neko od hakerskih terorista probiti npr. do centralnog racunara nuklearne baze ili makar samo do kontrolnog tornja aerodroma osrednje velicine). Da nije rec o nekontrolisanom mastanju pokazala je 1995. godine i prva klasa americkih generalstabskih oficira specijalno skolovana za informaticko ratovanje.
Prisustvo televizije na Mrezi i Mreze na televiziji
predstavljace zavrsni cin ulaska Interneta u svaku porodicu i
svaki dom. U tom trenutku, stvari ce poceti da dobijaju korenito
drugaciji smisao. Bivsa pasivnost televizije pokazace se kao
prednost, dok ce se interaktivnost Mreze pojaviti u sasvim
neocekivanom svetlu moguceg ugrozavanja slobode i privatnosti.
Televizor je, naime, moguce iskopcati iz struje; bez pristupa na
sadasnju Mrezu sasvim je lako ziveti. Buducu TV-Mrezu, koja se
danonocno brine o stanju kucnih zaliha, telefonskog ili tekuceg
racuna, potrosnji struje i vode, berzanskim izvestajima,
pristigloj posti, o poslovnim obavezama, nece, isto kao ni
strujomer ni vodomer, biti moguce tek tako iskljuciti.
Sa mikrofonom i video-kamerom na monitoru ili televizoru, sa
(uveliko postojecom) mogucnoscu daljinskog pristupa i kontrole
kucnog racunara, covek je prakticno izlozen pogledu vlade ili
bilo koje druge organizacije ili pojedinca koji raspolazu
hakerskim znanjem. Direktor, ili omiljeni predsednik ili
policajac, sasvim lako mogu da posmatraju svoje sluzbenike /
podanike a da pri tom sebi ustede rizik, napor i trosak
bespravnog upadanja u stanove i postavljanja odgovarajuce opreme.
Sve ce to zgodno, kao standardna oprema, vec biti ugradjeno u TV
- Mrezni aparat.
| Tako postaje moguca kontrola ne samo licne poste, razgovora ili svih transakcija vec i to da li ste kupili softver od Bilija Gejtsa ili od pirata, koje novine citate, imate li nastrane seksualne navike, pokazujete li nezdravo interesovanje za radikalne politicke grupe, na kraju ko vam i koliko cesto dolazi u goste. Stoga bi sadasnja vrsta, moglo bi se reci, digitalne droge sa odredjenim eskapistickim delovanjem (posmatranje sarenih slika i zvukova virtuelnog sveta, namesto suocavanja sa ruznom, prljavom i zlom stvarnoscu, samo se po sebi namece kao prirodan izbor) mogla postati i daleko opasniji lek za snizavanje i sprecavanje drustvenog pritiska. |  |
Kako poceli, tako i zavrsili: ova nevesela i uznemirujuca (ipak, hotimicno zatamnjena) slika vec je vidjena u naucno-fantasticnoj knjizevnosti, kod Orvela i kod mnogih drugih. Zahvaljujuci brzom napredovanju komunikacija i Mreze, opet, bice veoma brzo moguce utvrditi da li je ta slika samo jedna od potencijalnih buducnosti ciji je zametak objektivno postojao u sadasnjosti, ali se na svu srecu nije razvio do punog rasta, ili je to pak ona pretpostavka koja ce omoguciti da se propustena 1984. godina vrati u punom sjaju kao npr. 2004.
