|
Prevela Brankica Mikic
Razvoj sredstava za masovnu komunikaciju izgleda da ide u dva
pravca:
- prema hiperkoncentrovanim sistemima koje kontrolise drzavni
aparat, monopoli i velike politicke masine, sa ciljem oblikovanja
misljenja i prilagodjavanja stavova i nesvesnih shema
stanovnistva prema vladajucim normama
- prema minijaturizovanim sistemima koji stvaraju mogucnost
kolektivnog prisvajanja medija omogucavajuci istinsku
komunikaciju ne samo sa velikim masama vec i sa manjinama i
marginalizovanim i devijantnim grupama svih vrsta.
S jedne strane, dakle, sve veca centralizacija, konformizam,
opresija, a s druge strane perspektiva novog podrucja slobode,
samoorganizovanja i ispunjenja individualnih zelja.
Kako to da jedna relativno stara tehnologija poput radija bude
temelj proboja u ovom drugom pravcu (u Italiji i Francuskoj),
kroz fenomen slobodnih radio stanica? Zasto ne video, koji je do
nedavno tako mnogo obecavao? Ili kablovska televizija? Zasto ne
super-osmica? Tesko bi bilo razluciti sve faktore koji su
omogucili da bas slobodni radio preuzme tu ulogu. No, postoje dva
faktora koji zasluzuju posebnu paznju:
- sa videom i filmom tehnicka inicijativa u sustini ostaje
objekat velikih industrijskih korporacija
- sa slobodnim radiom tehnicki element zavisi od sposobnosti
improvizovanja njegovih promotera.
Jer ovde kao i drugde izbor tehnike sadrzi politicke i mikropoliticke odabire. Na primer, u oblasti televizije sve tehnicke opcije vrte se oko porodicne ili indiviualne potrosnje. Iz toga proizilazi vrlo uska definicija ustrojstva medija (podela rada izmedju tehnologije, produkcije i koncepcije programa; njihova stalna reorijentacija ka studijima kao zatvorenim prostorima; nacionalna orijentacija programa...), koja direktno vodi do potpune pasivnosti potrosaca. Ipak, nista u tolikoj meri nije poistovetilo politicki izbor sa tehnickim. Odmah je postalo moguce zamisliti tehnicku opremu za onu vrstu proizvodnje i potrosnje koja je prilagodjena „grupnim subjektima" a ne podredjenim grupama. Buduci da kapitalisti i odgovorni iz drzavnih institucija nemaju nikakav interes za takvu orijentaciju, trijumfovali su ljudi sa medija. Dok je danas prisutna tendencija da se legitimnost ovakvog izbora zasnuje na „prirodnoj" tehnoloskoj evoluciji.
Sa slobodnim radiom nalazimo se pred istom vrstom tehnicko-politickog problema. Medjutim, zbog konfrontacije sa moci, ljudi „manjih moci" moraju da se dokazuju po zakonu nuznosti. U stvari, na sadasnjem stepenu razvoja, jedini nacin sa de odupru ometanjima i potragama jeste povecanje broja predajnika i redukcija materijala koja smanjuje rizik. (Ova danasnja radio-gerila savrseno je kompatibilna sa onom vrstom javnog opstenja koja se praktikuje kada se zeli uspostaviti ravnoteza moci: javna emitovanja, nacionalni praznici itd.)
Ali tacka koju organizatori slobodnih radio-stanica posebno naglasavaju jeste da sveukupnost tehnickih i ljudskih sredstava treba da uspostavi istinski fidbek sistem izmedju slusalaca i radio tima: bilo putem intervencije telefonom, otvaranjem vrata studija slusaocima, intervjuima ili koncipiranjem programa sa kasetama od strane slusalaca itd. S tim u vezi italijansko iskustvo otvara siroko polje novih mogucnosti koje nam se otvaraju na ovaj nacin, narocito iskustvo grupe iz Bolonje koja je organizovala „Radio Alisu" i zurnal „Traverso". Iz tog slucaja saznajemo da radio sacinjava samo jedan element u velikoj mrezi razlicitih sredstava komunikacije, od svakodnevnih neformalnih susreta na Pjaci Madjore do novina, preko oglasnih tabli, murala, postera, letaka, mitinga, drustvenih aktivnosti, proslava itd. Mi smo daleko, vrlo daleko od tehnokratskih koncepcija francuskih partizana o lokalnom radiju, koji insistiraju na zahtevu da oni koji se pojavljuju u eteru predstavljaju njihove interese; ili od koncepcija tradicionalne levice, koja se iznad svega bavi time da se na njihovim talasnim duzinama izrazava iskljucivo partijska linija. (Na italijanskom nezavisnom radiju cest je slucaj da se vrlo ozbiljne debate prekidaju direktnim kontradiktornim, humoristickim ili cak poeticno-deliricnim intervencijama.)
Podjednako smo daleko i od koncepcija savremenih tehnicara koji tvrde da ono sto je danas vazno jeste sadrzaj emitovanja i produkcija, i koji upucuju na citavu mitologiju „savremenog izgleda" i „novog zvuka". Ovde spadaju sve „preliminarije" koje se odnose na kvalitet govornika, sadrzaj poruka i formu izraza. U stvari, „lokalcima", radikalima i modernistima zajednicko je sledece: na jedan ili na drugi nacin oni se postavljaju kao specijalisti - specijalisti kontakta, lozinki, kulture, izraza... Ipak, da budemo precizniji, put koji je otvorio fenomen slobodnog radija izgleda da u sustini ide nasuprot duhu specijalizacije. Ono sto ovde postaje specificno jesu usvojene norme javnog izrazavanja koje apsorbuju ili nadilaze specijalnosti.
Naravno da preuzimanje direktnog govora od strane drustvenih grupa svih vrsta ne moze ostati bez posledica! Ono dovodi u opasnost sve tradicionalne sisteme drustvene reprezentacije; dovodi u pitanje izvesne koncepcije delegata, deputata, zvanicnog tumaca stavova, lidera, novinara... To je isto kao kad bi na nekom velikom permanentnom mitingu - na povrsnom nivou slusanja - bilo ko, cak i onaj koji najvise okleva i ima najtisi glas, imao mogucnost da govori kad god bi to hteo! U ovakvim se okolnostima moze ocekivati da izvesne istine nadju novi modus ispoljavanja. Pre mnogo godina, Bertran Bulen je na kanalima Evropa 1 lansirao jedan program za vreme kog su deca izlazeci iz skole mogla da govore direktno preko telefona. Rezultat je bio poptupno iznenadjujuci i onespokojavajuci! Izvesne strane stvarnih okolnosti detinjstva pokazale su se u hiljadama svedocanstava i to tonom i akcentom koje nijedan zurnalista, prosvetni radnik ili psiholog ne bi prepoznao u drugim okolnostima. Ali isto su tako bili preneti imena, mesta i konkretne okolnosti, sto je napravilo skandal, uslovilo zataskavanje i na kraju dovelo do likvidiranja celog programa...
Prikupljanjem Cahiers de doléance 1789, zvanicni portparoli Trece kolone bukvalno su morali da izmisle nov nacin izrazavanja, novi jezik. Danas Cetvrta kolona isto tako traga za subjezikom da bi iznela na videlo probleme koji se ticu drustva u celini. U tom kontekstu eksperimentisanja sa novim tipom direktne demokratije konstituise se i pitanje slobodnog radija. Direktna rec, ziva rec, puna je samopouzdanja, ali i oklevanja, protivurecnosti, pa cak i gluposti, i provodnik je misli i ideja za kojima se zudi. A to je upravo ono sto zvanicni portparoli, komentatori i birokrate svih vrsta redukuju i uredjuju. Jeziku zvanicnih medija moze se naci izvor u zvanicnim jezicima poslovnih krugova i univerziteta; sve se vraca na sustinski rascep izmedju reci i dela po kome samo oni koji vladaju zakonitom recju imaju pravo da delaju. Jezici za kojima se zudi, s druge strane, izmisljaju nove nacine i sadrze snaznu tendenciju ka delanju; oni pocinju „dodirivanjem", podsticajem smeha, provokacijom i tek onda navode coveka da „ide prema" onima koji govore i prema onim ulozima koji ih se ticu.
Mogucno je usprotiviti se stavom da Francuska nije Italija i da postoji velik rizik ukoliko se kohorte privatnih, komercijalnih stanica, pa cak i marketinske ajkule zalete u prazan prostor izmedju drzavnih monopola! S takvim se argumentom pretenduje na opovrgavanje slobodnog radija i objasnjava odrzavanje monopola ili njihovo malo podesavanje, sto bi navelo lokalce da se potcine velikima i da dodju pod indirektnu kontrolu prefekta! Prilikom postavljanja pitanja reklame u kontekstu razvitka popularnog radia mora se biti malo zlonameran. Postoje dva ocigledna problema: s jedne je strane pitanje ukidanja (drzavnog) monopola kao prvog preduslova sa prosirenje slobodnog radija, a s druge vaznije pitanje kako kontrolisati reklamne oglase - ali gde god da se nadju: na zidovima, u novinama, na televiziji ili na samom slobodnom radiju. Zasto bi pitanje toksikomanije kojim su se bavile reklame - podrazumevajuci da je levica stvarno resila da se bavi ovim pitanjem - impliciralo kontrolu, cenzuru ili institucionalnu zastitu slobodnog radija? Komintenti su, s jedne strane, spremni da sa dosta novca lansiraju mnogobrojne privatne radio stanice. Pa! Hajde da cenzurisemo reklame - barem da ih onemogucimo na svim talasnim duzinama. Bilo bi iznenadjujuce kada bi se ovi ljudi jos uvek hteli prihvatiti takvih poduhvata! Da, ali moglo bi se reci da drzava tajno podrzava komintente (da ne pominjemo lokalne velike zverke) dok vrsi pritisak na prave slobodne radio stanice, kao sto smo nedavno videli u prisvajanju materijala Radia 93, Radio Paris Libre i Rocket Radia.
Konacno, ko ce pobediti: cenzura, manevri andergraund sila ili otvoren bilans mocnika? Dopustite tucetu postojecih slobodnih radio stanica da se umnoze u stotine novih grupa i dopustite citavim slojevima stanovnistva, sve vecim i sve raznovrsnijim, da pocnu da sudeluju, finansiraju i da ih stite; tada cemo ustanoviti koliko je jak sadasnji savez izmedju drzave, lokalnih mocnika i privatnog sektora! Monopol i cenzura ionako ne stite publiku od komintenata - kao sto vidimo na televiziji. Ipak, ne predstoji li masama da se samoorganizuju protiv zagadjenja reklamiranja. Ljudi nisu deca, a i deca sve manje prihvataju da budu tretirana kao neodgovorni ljudi! Njima ne treba nikakva zastita od „losih uticaja" koji bi mogli da ih odvedu na djubriste reklama. Onoga dana kada budu mogli da se ukljuce u stotinak razlicitih stanica, tada ce izabrati ono sto im odgovara! Levica i sindikat u svom odnosu prema slobodnom radiju pokazuju zastarelu koncepciju masovne intervencije u drustvenoj sferi. Tekstovi, peticije, cenzura, delegacije, to je jedna stvar; ali stvarne drustvene grupe koje preuzimaju kontrolu je sasvim druga. Ako bi neko hteo zaista da krene u rat protiv komintenata, protiv svih formi fizickog i moralnog pendrecenja i protiv svih formi konformizma (na kojim ne samo da pociva sila drzave i poslodavaca, vec i svih organizacija koje tvrde da su u sukobu sa njima), onda postoji nada da ce u medjuvremenu radikalni birokrati prestati da kinje one koji probaju, i u dobru i u zlu, da stvore pravi instrument borbe protiv svih formi zastrasivanja i konformizma!
 |
Sadrzaj |