razgovarao Miroljub Vuckovic
Solun, novembar 1996.
Bez sumnje jedna od najoriginalnijih (ili najeksecentricnijih) licnosti savremenog britanskog filma, Peter Greenaway susret sa filmom kao profesionalnim izazovom i mogucnoscu izraza, doziveo je radeci u Centralnom odelenju za informacije, na montazi dokumentarnih sadrzaja koji su bili namenjeni svetskim TV mrezama kao jedna vrsta propagande britanskog nacina zivota. Ovi filmovi, cesto neograniceno bizarni, neobicni, ticali su se besmislenih stvari u zivotu - vrste „susret sivace masine i kisobrana na operacionom stolu" - ucinili su da se slikar, arhitekta, radoznalac, inicira za sedmu umetnost. Peter Greenaway, suocen sa takvim filmovima, razvijao je strast za sakupljanjem, pravljenjem iventara, arhiviranjem, prekomponovanjem. Sve ono sto je pokupio u svom odelenju, postalo je savrseni kvasac - idealni gradivni element za formiranje stvaralacke licnosti koja je na svojevrstan autenticni nacin organizovala geometriju i plastiku svakodnevnih prizora.
Peter Greenaway rezirao je citav niz kratkometraznih filmova koji su, aposteriori izgledaju kao etide za njegove dugometrazne igrane filmove - od filma Vodopadi (The Falls 1980), preko Crtacevog ugovora (The Draughtsman's Contract 1982), ZOO (Inside Rooms - 26 Bathrooms 1985), Stomak jednog arhitekte (The Belly of an Architect 1987), Davljenje po brojevima (Drowing by Numbers 1988), Kuvar, lopov, njegova zena i njen ljubavnik (A TV Dante Cantos 1-8 1989), Prosperova knjiga (M IS For Man, Music, Mozart 1991), Beba iz Mekojna (The Baby of Macon 1993) do filma Knjiga za pod glavu (1996). |
 |
GREENAWAY: Gospodja Gabrele Cleas, koja sada vodi Kraljevsku kinoteku Belgije, ucinila mi je prosle godine veliki kompliment. Zamolila me je da sastavim spisak od sto filmova koji su uticali na mene, ne samo filmova koji su me intelektualno stimulisali, nego i one koje sam gledao kao dete. Ja sam to shvatio kao igru pa sam sastavio spisak. Posle osamnaest meseci ona me je nazvala i rekla: „Pronasli smo sve ove filmove. Molim Vas da dodjete da otvorite seriju Sto filmova Petera Greenawaya." I oni su ih stvarno prikazivali svake veceri tokom tri meseca.
KOSAVA: „Sve prve stotine su
razlicite, ali su sve ostale iste" - molim Vas da objasnite
ovu provokativnu i izrazito privlacnu recenicu koju je izgovorila
devojcica brojeci zvezde, na pocetku Vaseg filma Davljenje po
brojevima.
GREENAWAY: Dozvolite mi da se jos malo vratim unazad. Izgleda da
imam par jeretickih stavova po pitanju prirode narativnog u
filmu. Smatram da ako covek zeli da prica pricu ne treba da se
trudi da pravi filmove. Postoje mnogo bolji nacini da se prica
isprica. Najbolji od svih kao da je danas atrofirao i nestao - a
to je usmeno pricanje price. Mi, evo, razgovaramo ovde u Grckoj,
koja je centar te tradicije - gde imamo Homera, na primer. Cini
mi se da ova tradicija danas postoji samo kao tradicija
roditeljskih prics deci pred spavanje, sto je, naravno, veoma
vazno za deciju mastu. Ne sporim da, ukoliko slusate BBC radio,
je takodje izraz izvesne tradicije pricanja prica, ovaj put
namenjenih odraslima. Ali, slobodan sam da kazem, pricanja prica
danas, uglavnom, vise nema.
Mislim da je mozda sledeci dobar nacin da se nesto isprica -
pisanje, posto celo to prenosenje ideja o narativnim uzbudjenjima
moze da prozme i podstakne mastu na nacin na koji film ne moze,
posto film moze da pruzi samo fiksne slike koje, uglavnom, stvara
reditelj, a ne gledalac.
Analogija sa mnom verovatno bi bila veza sa bioskopskim filmom.
Meni je veoma stalo da stvorim, ili da vidim da moze da se stvori
film u kome vremenski okvir pripada gledaocu, a ne stvaraocu. Ovo
samo po sebi vazi za slikarstvo. Vi mozete Mona Lizu da
posmatrate 3 sekunde, 3 minta, 3 dana, 3 veka, ali ako bih Vam ja
ponudio slike u filmu, one predstavljaju moje vreme. Vreme koje
ja dodelim ono ne deluje na Vas.
Ono sto je kod mene bitno u ovom pogledu je da, ako ja sumnjam
u vrednost narativnog u filmu, zelim da vidim da li postoje drugi
nacini da se organizuje materijal, s obzirom na to da je
organizacija materijala klasican preduslov svih umetnosti. Mislim
da je ona, na neki nacin, pokusaj da se odstrani haos i da se
stvori forma i oblik iz mase i cestica informacija.
A posto sam ja, takodje, ucio slikarstvo, veoma me interesuju, ne
toliko u u prakticnom, koliko u teorijskom smislu, metode koje su
slikari koristili da organizuju svoje svetove, narocito i posebno
u XX veku. Moji filmovi su, cini se, veoma apolonski. Oni
podrazumevaju formu mreze, zasnovani su na pojmu klasicne
harmonije koja se zasniva na zlatan presek, kao i na pojmovima
horizontalnog i vertikalnog, koji grade cvrste mreze. A mi znamo
da su u XX veku mnogi ljudi kao sto su Pies Modrian ili Sasper
Soling i drugi, ovo koristili kao umetnicki izbor. Ukoliko su
Vase discipline dovoljno dobre, mozete staviti bilo sta unutar
njih, unutar tog sistema (koordinantnog), i sve moze da drzi.
Mene takodje zanimaju, ukoliko pokusavam da pronadjem nacine da izbegnem narativne kategorije, druge vrste konstrukcija - a pretpostavljam da sada po prvi put u celokupnoj istoriji sveta mi imamo jedinstvo razumevanja numerickih pod-situacija. Pretpostavljam da cak i na Dalekom istoku postoji puno razumevanje alfabetskih situacija. Ako ste u Grckoj, postoje svega 24 slova u alfabetu, u Engleskoj 26, u Velsu 28, u Rusiji cak i vise, ali u sustini mi razumemo principe alfabeta i ja sam to mnogo puta koristio. Tokom celog naseg zivota nase prezime nas stavlja u nekakav redosled koji je bitan od kada smo bili u skoli. To je krajnje ironicna situacija. Nasi medicinski dosijei, nasi policijski dosijei, nas akademski zivot - sve to se zasniva na ovoj cudnoj pojavi. To me je zaista fasciniralo, pa sam napravio film Hi is For house koji dovodi u vezu potpuno razlicite pojmove kao sto su His Holiness (Njegova Svetost), happiness (sreca), hell (pakao), histerectomy (histerektomija) - sve na istom mestu samo zbog svog prvog slova. Znamo da je ovo apsurdno, ali nam je veoma dragoceno.
Koristio sam, matematicke jednacine, nadam se sa vise dubine, spektar boja organizovan po fizickom principu i to su alternative pricanju price. Recimo da je 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 niz, ali je iznenadjujuce da je 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, najverovatnije naracija.
 |
Prema tome, ja imam zelju da se upustim u svet koji je legitiman u slikarstvu - svet apstraktnih vrednosti, da vidim da li one mogu da funkcionisu na filmu. Ali ja nemam neko tajno, misticno verovanje u magiju brojeva, Oni su jedno drugo sredstvo. Pretpostavljam da su u svetu u kome ocajnicki trazimo istinitosti oni sredstvo koje se najbolje moze verifikovati, posto nekada kao da deluju ravno preko kosmosa. Pri tom, ja ne verujem u Kabalu, ja nemam neke posebne ideje o specijalnom znacaju ovih sistema. Mislim da, kad god ih mnogo koristim u mojim filmovima, oni se vracaju na svoj pocetak. Ono sto ja govorim je da su ovo dragocena sredstva, ali treba pazljivo sa njima, posto su ona samo sredstva. |
KOSAVA:Vi se suocavate sa cinjenicama, suocavate se sa slikama, Vi spajate cinjenice i slike. Nisam uspeo da pronadjem nikakvu politiku ili ideologiju u Vasim filmovima. Ovogodisnji Festival u Solunu prikazuje Vasu izlozbu i samo jedan vas film, zatim jedan koncert - Gato Barbiriera koji je komponovao muziku za filmove Bernarda Bertoluccija i sve filmove koje je Bertolucci snimio. Bertolucci je u pocetku, da tako kazem, bio privucen ideologijom, a danas je opsednut religijom. Nisam uspeo da nadjem nista slicno u Vasim delima.
| GREENAWAY: Pa, ja sam ateista. Ja sam neo-darvinista. Ako trazim za sebe neke odgovore ja iskreno verujem u materijalan, da ne kazem materijalisticki svet, duboko sam empirijski nastrojen, duboko cenim pojmove zdravog razuma, - svi moji junaci su gospoda zdravog razuma. na primer Johns, najzdravorazumniji od svih Engleza je moj veliki junak. Smatram da su pojmovi ljudskog subjektivnog misticizma iritirajuci i povrsni, ali, bez obzira na sve, mislim da me to ni na koji nacin ne cini ne-religioznim. Ponekad mi se cini da ja imam vise religije u svom malom prstu, nego sve pape u Kini, da tako kazem. |  |
Ja ne verujem ni u kakave neophodne istinitosti koje su navodno stvorile XX vek. veoma sam sumnjicav u pogledu svih dogmatskih principa organizovane politike i organizovane religije, narocito religije. Kao sto je Renoir govorio: „Svaki covek ima svoje razloge". To je opasna tvrdnja, jer je i Goebeks imao svoje razloge, i moramo biti oprezni. Cocteana su pre nekoliko godina opisali kao veselog gay pesimistu. Ne mislim da je rec gay upotrebljena u svom modernom znacenju (homoseksualan), mada je to, naravno, moglo da se primeni na njega. Ja sam, izgleda, na neki nacin duboko skeptican u pogledu ljudskog ponasanja, posto sam napravio film kao sto je, na primer Kuvar, lopov, njegova zena i njen ljubavnik koji izrazava lokalne, politicke zamerke rezimu koji je vladao u Velikoj Britaniji pocetkom 80-tih, rezim koji je, pretpostavljam kao i vecina zapadne Evrope u to vreme, znao cenu svega i veoma je malo cenio bilo sta. Postoji jedna scena u tom filmu gde glavni lik podize knjigu i kaze: "Da li ova knjiga donosi novac?", pa pretpostavljam da je to otvorerni, eticko-politicki stav.
Ja sam veoma svestan cinjenice da je dovoljno da sastavim tri reci i da nosim kravatu utorkom, ali ne i sredom, pa da verovatno vec izrazim politicki stav. ja sam protiv tradicija engleskog realizma i naturalizma, sa socijalisticko-marksistickim programom i dnevnim redom - onog stanja koje je vladalo u engleskom filmu trideset ili cetrdeset godina. Mada bih ja licno pozdravio pluralisticki film, osecam da film nije idealan medijum za prozelitizam lokalnih poltickih aktivnosti. Tesko je setiti se bilo kojih filmova, ili kadrova iz filma, ili cak jednog reditelja koji se moze smatrati velikom politickom snagom. Mi mozemo govoriti o Ejzenstejnu i propagandi, o mnogim drugim filmskim rediteljima koje obojica dobro znamo, ali iskreno verujem da, ukoliko zelis da prozelitizujes politiku, treba ili da slusas jezute i da postanes ucitelj u osnovnoj skoli, pa da ih u cilju preobracivanja zgrabis dok su u uzrastu izmedju prve i sedme godine, ili mozda da postanes politicar? Ali, sasvim sigurno, da postanes ucitelj!
KOSAVA:Kazite nesto o ponovnom citanju,
reorganizovanju, ponovnom montiranju i ponovnom finansiranju
Vasih dela, u svetlu misljenja ljudi koji vase delo smestaju u
postmodernizam. Da li se Vi slazete sa tim - sa novim citanjima i
sa postmodernizmom?
GREENAWAY: Mislim da je priroda svih umetnickih dela, ne posebno
filma - da cim su napravljena, postaju vlasnistvo drugih. To je u
prirodi ugovora koji umetnik ima sa javnoscu. Secam se svog prvog
stvarno javnog filma koji sam napravio - Crtacev ugovor, kako je
tumacen, i nanovo tumacen. Neki su ozbiljno shvatili da je to
pro-establisment film, drugi da je anti-establisment karaktera.
Smatralo se da je isao u korist, kao podrska, vazecih stavova.
Gospodja Tacher je bila deo nase jadne politicke istorije toliko
dugo, da je bila na vlasti kad je film napravljen. U sustini,
neki kazu da su godine g-dje Tacher u Britaniji ili period
ozivljavanja Torijevaca uokvireni filmovima Crtacev ugovor i
Kuvar, lopov... Ovi filmovi oznacavaju pocetak i kraj tog
sistema, tako da se na oba filma moze gledati kao na politicke
paralele onoga sto se dogadjalo. U prvom slucaju, rec je o
establismentu, sa svom pripadajucom, koji sve uzima pod svoje,
izbacujuci umetnika, a sve se zavrsava sa groznim filistarstvom u
drugom filmu.
Prema tome, pretpostavljam da bi se moralo priznati da ce,
posto je ovaj konkretan materijal napravljen, on biti ponovo
koriscen, ponovo prekrajan od strane ljudi sa razlicitim
kulturnim nasledjem. Ja to prihvatam.
Mislim da je jedna od najzabavnijih verzija Crtacevog ugovora
prikazana i Frankovoj Spaniji, a Katalonci su, kao sto znate
posebno razvili veoma komplikovan, ironican, dvosmislen jezik i
oni su film videli kao neverovatan palimpsest anarhicnog
ponasanja, koji je naglasavao antiestablisment karakter dela.
Bilo je pravo uzivanje slusati njihova misljenja. Neki su ljudi,
sa izrazitim smislom za humor, opisivali Crtacev ugovor kao
proucavanje sistema engleske fudbalske lige, sa igracima koji
gube odecu, daju golove jedni drugima, imaju poluvremena, sede i
cekaju jedno odredjeno vreme, imaju pravila igre koja moraju da
postuju. Bila je to jedna sjajna studija na ovu temu, bilo je to
divno i duhovito, i naravno - veoma daleko od mojih namera.
Sto se tice drugog dela vaseg pitanja, rec postmodernizam je takva slozenica da se pod nju moze svasta podvesti. Pretpostavljam da umetnik nikad ne moze u potpunosti da bude deo svog vremena, a sigurno postoje neke osobine postmodernizma za koje se mozemo sloziti da se odnose na mene. Tu su pre svega pokusaji da se preispita istorija i da se ona ucini dragocenom za sadasnjost. Karakteristike postmodernizma su izuzetna samosvest, velika samorefleksivnost koja mora da bude deo mojih aktivnosti. Tu su takodje i neke kvalifikacije koje se razvijaju u odredjenim moralnim propovedima, kao na primer ona koja me fascinira - „ne postoji sadrzaj, postoji samo jezik", sto bi umnogome cinilo deo mojih aktivnosti. Pretpostavljam da je i izreka da „slika ima poslednju rec", takodje nesto sto bih ja pozajmio, ili prisvojio. Ovo su sve delovi struktura zaokruzenih procesa koji cine opstu koncepciju post-modernizma.
KOSAVA: Na Vasoj izlozbi video sam kolaz
- sivo, plavo, braon i bez, „boje ljudske koze u
nevolji". Procitao belesku „da li je moguce stvari u
filmu postaviti kao u slikarstvu?". Mozete li mi reci nesto
o organizovanju prostora u vizuelnim umetnostima, u slikarstvu, u
arhitekturi i na filmu, jer Vi imate iskustva u svim ovim
oblastima?
GREENAWAY: Mislim da se slika o kojoj govorite i zove kad bi i
film mogao ovako/If Only Film Could Do the Same. Pretpostavljam
da je ona bitna u smislu onoga sto smo govorili - drugi oblici
umetnosti, knjizevnost i slikarstvo su nam dali ogromne slobode u
XX veku sto film nije posto je, po mom misljenju, film
prvenstveno mistican, on zavisi od kamere. Mislim da prvo sto
film buducnosti mora da uradi je da se resi kamere, jer nas film
previse podseca na negativne ciljeve stvarnog sveta. A to sto se
danas legitimno moze organizovati u apstraktnom ili
ne-figurativnom smislu u slikarstvu, to organizovanje sveta u
smislu boja, kompozicija, struktura, ideja, mislim da jos uvek, u
sustini, nije pusteno u filmu.
Kao sto smo vec rekli, ocekivanja od filma idu u pravcu oblika iz
XIX veka koja imaju veze sa figurativnoscu i, sasvim sigurno, sa
pojmovima narativnog - prostim pricanjem prica. Voleo bih kada
bismo na neki nacin mogli da oslobodimo film od toga. Ja sam ucio
slikarstvo i znam da je najbolja slika nenarativna. Ja, medjutim,
nikada ne bih bio toliko glup da poreknem da je film medij koga
karakterise linearnost i tok. Pa ipak, ja bih podrzao pojam toka,
ali ne mislim da moramo da podrzimo ideju narativnosti. Prema
tome, mnoge moje aktivnosti usmerene su u tom pravcu.
Medjutim, moram da budem veoma oprezan, s obzirom na to da smo film opisali kao veoma konzervativan, konsekventno mislim da je i filmska publika veoma konzervativna. John Cage je rekao da ukoliko unesete vise od 20% novina u novo umetnicko delo, momentalno gubite 80% publike. On je radio petnaest godina ali smatram da je on previse optimistican. Prema tome, mislim da treba da se krecem polako, ali ne previse polako, jer cu postati nestrpljiv. Moje ambicije u pogledu projekata, kada su oni tek realizovani, prevazilaze, razborite pojmove u prilog mojoj zelji da nastavim da pravim filmove. Ako idem predaleko prebrzo, izgubicu publiku, izgubicu svoje finansijere, izgubicu odredjenu vrstu kredibiliteta i bicu vracen u kulu od slonovace gde, na zalost, borave mnogi slikari. Ja ne zelim da se to dogodi. Ja zelim da budem deo glavnog toka. To nekima mora da zvuci kao neverovatna ambicija, jer sam siguran da postoji lak nacin da budem mnogo vise deo glavnog toka, a siguran sam da bih to mogao i da ostvarim. Ocigledno je da cak iako se ljudima ne svidjaju moje ideje, oni vide da umem da sastavim sliku. Ne znam da li bih ikada mogao da garantujem da bih imao publiku kao film Pak iz Doba Jure, ali sasvim sigurno znam da bih mogao da postanem komercijalniji, ali ne vidim nikakvu svrhu toga.
KOSAVA: Kada govorimo o komercijalnom i
ne-komercijalnom, pomenuli ste post-televizijsko iskustvo. Vi
imate u planu da napravite film, ili projekat kojim biste zeleli
da pokrijete cetiri medijska polja... Hajde da govorimo o
internetu i filmu, o Internetu i, ponovo o brojevima.
GREENAWAY: Neko je jednom rekao, verovatno prilicno arogantno -
ali sam ja bio odusevljen, da je CD Rom izmisljen za Greenawaya.
A pretpostavljam da je cak i prvi dugometrazni film koji sam
napravio, Vodopadi, gotovo prorocki nagovestio mogucnost
pronalaska kao sto je CD Rom. Pretpostavljam veoma jednostavno,
da se vratim na postmodernisticke pojmove koji se ticu lateralnog
nasuprot linearnog misljenje. Ja uzivam u enciklopedijama, u
mogucnosti da prelistavam, da idem napred i nazad, da vrsim
poredjenja, da se poigravam sinonimima, da obrnem pitanja.
Pretpostavljam da je ovo jedan od centralnih polazista u
Crtacevom ugovoru.
| Na neki nacin mislim da umetnici ne bi trebalo da budu previse intelektualni ili inteligentni, jer pretpostavljam da je cesto i najbolja umetnost, u izvesnom smislu, uskih pogleda. Stavovi se dovode u vezu sa izvesnom opsesijom koja na odredjeni nacin, iskljucuje sav ostali svet. meni bi bilo veoma tesko da to radim. |  |
A kada bih to i radio, pretpostavljam da bih zeleo da proucim sve ove nove tehnologije koje su prestale da budu tehnologije i sada su postale filozofski koncepti. Pojam lateralnog razmisljanja vis-a vis CD Roma je veoma fascinantan za razne ljude koji zaista nemaju nikakve veze sa pravljenjem slika. |
Pretpostavljam da su cak i koncepti virtualne stvarnosti sada usli u filozofsku svest, doveli do razmatranja o alternativnim i paralelnim svetovima, i o tome da li cemo ziveti u nasim glavama ili izvan njih
Sledeci projekat koji zelim da realizujem veoma je dug film, koji ce trajati osam sati. To se moze pokazati kao komercijalno samoubistvo, jer kako da se film od osam sati finansira i kako da se prikazuje. Bilo je slicnih primera nedavno ali rezultati nisu bili bas zadovoljavajuci. Bilo je dugih televizijskih serija kao sto je Reitzov Heimat, pa cuveni poslednji Bergmanov film Fani i Aleksandar - pokusaj duge forme. Neki kazu da bi bilo smesno da ja to radim jer nemam nikakvu komercijalnu snagu, ali ja mislim da bi, u nekom smislu, ja bio idealna osoba za takvo nesto, posto niko nece izgubiti ogromne kolicine novca na necemu sto ja napravim. Prema tome, sledeci proizvod se zove Kofer. Vracam se nekim ranim mitologijama koje sam stvorio u prvim filmovima, koje idu sve do Davljenja po brojevima ili Kuvar, lopov, njegova zena i njen ljubavnik. Nadam se da cemo napraviti film za veliki ekran, u sinemaskopu, takodje da cemo napraviti i televizijsku seriju.
Zelim da napravimo CD Rom, i on sigurno ide na Internet. Prema mom saznanju, sada na Internetu postoji pet mesta Grinevej mreze (Greenaway web sites) u SAD i nekoliko u Evropi, a znam da moje filmove pomno gledaju i proucavaju ljudi koji nisu prisutni, ni zadivljeni komercijalnim, ortodoksnim filmom. Oni moje filmove gledaju u nekom posttelevizijskom konceptu, bilo na CD romu - (cini mi se da sada postoje tri italijanska CD Roma i sest mojih filmova, jos nekoliko se pravi u Japanu)... Prema tome, mislim da je za mene sada vaznije da pokusam da se direktno obratim ovoj publici. Izazov je u tome da se napravi original koji, na neki nacin, ima sposobnost da premosti sve medijume, ali i da dozvoli svakom medijumu da bude autonoman, tako da ne morate da imate CD Rom da biste uzivali u filmu i obrnuto, ali ukoliko ga imate, mozda ce zbog kompleksnosti situacije uzbudjenje biti daleko vece, dozivljaj potpuniji.
KOSAVA:Da se vratimo na Veneciju i na
projekat Posmatranje vode. To za mene nije bila izlozba, nego
nesto kao zivi film... Mozete li mi reci nesto o Vasim iskustvima
u organizovanju fundusa nekih muzeja, odnosno novom pogledu na
muzejske kolekcije.
GREENAWAY: Poslednjih dvadeset godina filma bile su za mene
pomalo dosadne i zamorne, posto sam uvek, i pre svega,
zainteresovan za ponovno otkrivanje filma. S obzirom na cinjenicu
da sam film podrazumeva reci kao sto su prikazivanje
(exhibition), egzibicionizam (exhibitionism), i izlozbeni predmet
(exhibit), po tome je film jedna vrsta forum iluzionog formata za
predstavljanje mnogih stvari o svetu, u smislu njegovih programa,
dogadjaja, nizova, tokova, predmeta, zvukova itd. Ono sto je
frustrirajuce u vezi filma je da on, u sustini, utice samo na dva
cula, a ne na svih pet. Vec smo razgovarali o vremenskim
okvirima.
Mene film cesto, u izvesnom smislu, sputava, jer se on ne bavi dovoljno duboko, ni dovoljno dugo onim stvarima koje mene fasciniraju, ne dozvoljava mi da razmisljam o stvarima onoliko dugo koliko ja to zelim, ne dozvoljava mi da proucavam stvari. Kada smo u klasicnom muzeju, vremenski okvir pripada posetiocu i on, nadam se - ukoliko je muzej dobro organizovan - moze da dobije sveobuhvatan pregled - od 360 stepeni i stekne kompletno iskustvo. Posetilac-gledalac takodje ima na raspolaganju i sav istrazivacki materijal i sve druge istaknute ili skrivene mogucnosti o kojima moze da razmislja. Nesto slicno trenutno nije moguce u ortodoksnom, uobicajenom filmu. Mozda ce vrlo uskoro biti dostupno ostvareno ukoliko primenimo model CD Roma. Prema tome, kod mene postoji velika zelja da se upustim u druge oblike i znacenja, pojma odnosno pojave izlozbenog predmeta.
Napravio sam seriju izlozbi zasnovanih na pojmu stepenica
(stairs - stares), koristeci ovde njihovo dvostruko znacenje u
engleskom jeziku, ne samo kao arhitektonska odrednica - stepenice
(stairs), nego kao dug, intezivan pogled (stares). Svih deset
izlozbi priredio sam u glavnim centrima veoma sofisticiranih
sredina, mada mislim da bi trebalo da neke od tih izlozbi
postavim usred pustinje Gobi, ili usred basena reke Kongo na
primer, tek da bismo imali potpunu alternativu. Nadam se da cemo
uskoro prirediti jednu u Lisabonu u saradnji sa velikim EXPO 98
koji ce se baviti publikom. Imam u planu da poslednja bude u
Njujorku, mozda 2003. godine. Bavice se iluzijama - najbolje da
se bavimo pitanjima iluzija u Njujorku.
Takodje, radi povlacenja paralele, ima i drugih izlozbenih
manifestacija. Ljudi su trazili od mene da budem
priredjivac/autor za njihove vec postojece, veoma vredne
kolekcije. Imao sam veliku izlozbu u Bojmans muzeju u Roterdamu,
i jos jednu u pariskom Luvru. Pocastvovan sam kad mi se dozvoli
da dotaknem neverovatne originalne crteze kojima sam se uvek
divio, da udjem sa rukavicama i prakticno sa maskom preko lica da
ne bih, slucajno, ostetio i te izvanredne crteze Davincia i
Michelangela. To je velika cast.
Mnogi traze od mene da priredim velike manifestacije u cast
proslave milenijuma. Mozda sam pomalo cinican u tom pogledu, jer
svi znamo da je Hrist rodjen 86. godine i to nema nikakve veze sa
2000-tom godinom. Medjutim, bez obzira na to, to je izvanredna
prilika da se upustimo u avanturu, takodje i za finansijere u
nekim slucajevima, kako bi se dobilo pokrice sa istorijsko
pravne, finansijske i estetske strane da se sprovedu mala
istrazivanja.
Navedene 1997. godine u Barseloni cu postaviti izlozbu posvecenu
Ikarevom mitu i veoma bih voleo da je, kasnije, prenesem ovde u
Grcku. Izlozba se zasniva na predstavi letenja nad vodom i spaja
dva moja velika plana slika - jedan koji se tice letenja a drugi
koji se tice vode. Napravio sam mnogo filmova o letenju i
bekstvu. I ako prstom krenete po mojoj filmografiji, nacicete
mnoge filmove cije su ideje povezane sa vodom. Zeleo sam da
spojim ove dve ideje - let i vodu. Uvek me je fascinirala
cinjenica da su sve kulture izrazavale zelju za letenjem.
Medjutim, znamo da zbog svoje anatomije to nikada necemo moci,
jer Konkord i helikopteri jednostavno nisu zamene za nasu
nemogucnost letenja. Prema tome, ja sam fasciniran ovom ljudskom
insufijencijom, ovim paradoksom - ogrom zeljom za letenjem i,
istovremeno, potpunom svescu da to nikada necemo biti u stanju.
Moj novi film veoma se bavi time.
KOSAVA: Pomenuli ste vodu i Veneciju.
Venecija je neka vrsta pokretnog ogledala, jer voda je kao sistem
pokretnih ogledala. Niste pomenuli film ZOO, a spomenuli ste Gay
Pessimism. Za mene je ZOO neka vrsta pesimisticne predstave
rastapanja, smrti, smrti na delu. Recite nesto o filmu Zed i dve
nule.
GREENAWAY: Ljudi me ponekad pitaju sta smatram svojom filmskom
aktivnoscu kojom sam najzadovoljniji i moram da kazem da je to
Zed, jedan film sa puno mana, nesavrsen film, ali film sa velikim
ambicijama koji je cesto kritikovan zato sto, u sustini,
predstavlja tri filma - jedan o ekologiji, jedan o svetlosti i
jedan o dvojstvu. Potvrda stepena mog interesa za taj film, je i
cinjenica da je on jedini film koga bih zeleo ponovo da napravim.
Razmislajo sam o Crtacevom ugovoru, ali mi je dato pravo da radim
mnoge izuzetne stvari u filmu, i shvatio sam, u prilicnom ocaju,
da to nisam ucinio. Film je, cini mi se, bio jako neshvacen, mada
je omiljen sirom sveta, kao moje najnovije istrazivanje onoga sto
je moguce u pogledu ideje, kao i u pogledu filma.
Film ZOO ne smatram narocito pesimisticnim. On se, naravno, bavi smrcu, kao i drugim negativnim pojavama kao sto je kolaps nauke ili nemogucnost nauke da pruzi odgovore, ali je takodje i veoma kritican cak i u pogledu mojih verovanja u darvinizam. Nagovestava da mozda u ne tako dalekoj buducnosti Darvin nece biti nista znacajniji od geneze. Ne znam. Ali, kao sto smo ranije rekli - ja cu vam pruziti sisteme i alternative klasicnom pravljenju filma, ali cu reci - pazite, cak i najljubomornije cuvana verovanja ce jednog dana postati bespomocna, sto je strasno u pocetku, i najzad ce atrofirati. Znate, Bog na svom hriscanskom nebu nije nista znacajniji od Zevsa na planini Olimp, ne tako daleko odavde.
