Nezavisni radio u Italiji Umberto Eko

Prevod: Kristina Horjak

Kada govorim o "slobodnim" radio-stanicama u Italiji, moj cilj nije da predlozim semioticku teoriju radija, vec pre da prilozim nekoliko informacija za dalju diskusiju o ovom fenomenu, kao i da pokusam da prenesem atmosferu koju stvaraju ove radio-stanice.

Kaze se da trenutno u Italiji postoji preko hiljadu nezavisnih radio-stanica. Ipak, gotovo je nemoguce doci do bilo kakvih pouzdanih statistickih podataka u vezi sa ovim fenomenom, zato sto postoje radio-stanice koje se radjaju i zamiru u toku samo jednog dana. Kako je samo nekoliko stanica u stanju da najavi svoje emisije nekoliko nedelja unapred, specijalizovane publikacije koje sadrze programe mogu da daju samo osnovnu ideju o broju nezavisnih radija koji u danasnjoj Italiji emituju. Pored toga, primetno je da je postignuto ogromno kulturno i politicko raslojavanje. U stvari, komercijalne stanice koje emituju rok-muziku i reklame postoje rame uz rame sa politizovanim radio-stanicama. Raslojavanje postoji i medju politizovanim stanicama, posto postoje radio-stanice koje predstavljaju ekstremnu levicu, Novu levicu, komuniste, socijaliste i radnicke sindikate, kao i radio-stanice suprotne strane politickog spektra, kao sto je Commune e Liberazione (stanica desnicarskog katolickog pokreta), ili Radio University, (koji je povezan sa neo-fasistickom partijom MSI).

Proliferacija radio-stanica je tolika da ce bilo svakoko se vozi od centra Milana do Firence "Suncanom autostradom", otkriti da radio u kolima hvata i gubi stanice, koje se medjusobno mesaju nadjacavajuci jedna drugu, stvarajuci konstantan zvucni krajolik. Vozeci se kroz centar Milana, slusalac cak i ne primecuje da radio stalno hvata druge stanice zbog toga sto vecina nezavisnih radija emituje istu vrstu muzike. Stalno smenjivanje stanica ne predstavlja problem kada pesmu Glorije Gejnor smenjuje pesma Ester Filips. Ali, ako mislite da slusate Canale 96 (koji je manje-vise radio Nove levice), a u stvari je vasa skala na frekvenciji koju pokriva Radio University (neofasisticki), slusalac ce imati jak utisak dezorijentacije. Postoji vreme kada su predmeti emitovanja politicki "jasni", i vreme kada nisu. Do gresaka ne dolazi samo zbog slicnosti emitovane muzike, vec takodje i zbog homogenosti jezika koji koriste sve nezavisne radio-stanice.

Kada jednom slusalac izadje kolima na auto-put, njegova veza sa radijom je pojednostavljena. Tokom nekih trideset kilometara (ili priblizno cetvrt sata), radio ce ostati na istoj stanici. Nove, usput uhvacene stanice mogu se razlikovati prema oblasnim akcentima voditelja i lokalnim vestima. Mlade komuniste Emilije smenjuju viteloni sa jadranske obale, koji pricaju o svojim letnjim osvajanjima mladih Nemica. Zatim se probija razgovetan glas Radio Alise, koji se emituje u znaku Anti-Edipa, da bi uskoro bio smenjen blagoglagoljivim glasom katolicke stanice koja najavljuje pesmu Dzoan Baez kao da je pevacica karmelicanska Bogorodica.

Raznolikost stilova i sadrzaja emitovanih od strane italijanskih radio-stanica mora biti naglasena. Ove stanice nisu deo Makluanovog sveta, jer ne predstavljaju primer njegovog uverenja da je medij poruka. U danasnjoj Italiji, medijum je prenosilac mnostva razlicitih poruka. Stavise, nije slucajno da je Radio Alisa zabranjen, dok druge stanice nastavljaju sa emitovanjem protestnih pesama ili folk-protestne muzike u smirenijoj atmosferi koja vise podseca na muzejsku.

Drzavni i nezavisni radio

Pre no sto nastavim izvestaj o nezavisnim radio-stanicama u Italiji, zeleo bih da opisem osobine koje ih razdvajaju od drzavnih stanica. Prva stvar je jezik. Nezavisne stanice su zamenile knjizevni italijanski jezik drzavnih radija lokalnim akcentom. Rezultat je iznenadjena publika. Najavljivaci koji govore isto kao stanovnici vaseg mesta ili grada unistavaju osecaj da je radio neka vrsta "zvanicnog" glasa. Ali, ove emisije nisu samo fonetski razlicite. U stvari, one su i semanticki i sintaksicki drugacije. Prvi put od pocetka italijanskog radija, upotrebljavaju se reci koje se koriste u svakodnevnom govoru, kao i one koje se govore nocu. Dogadjaje opisuju oni koji su ih upravo iskusili, prouzrokujuci ne-pridrzavanje consecutia temporum. Ima se osecaj da je neko utrcao u studio da prica najvecom brzinom o onome sto je upravo video. Postoji utisak totalnog nepostojanja selekcije i cenzure. Naglasavam rec "utisak" jer je, naravno, ideoloska perspektiva radio-stanice odgovorna za izbor svojih spontanih saradnika. Bilo bi prilicno naivno govoriti o totalnom odsustvu cenzure ali, sa druge strane, kriterijumi selekcije nezavisnih stanica vrlo su razliciti od onih drzavnog radija. U stvari, kada su ove prve pocele sa emitovanjem, ljudi u Milanu su ukljucili svoje radio-prijemnike, misleci da slusaju RAI (drzavni radio) i culi debatu homoseksualaca koji su se angazovali u eksplicitnoj propagandi. Slusaoci su poceli da se pitaju da li je drzavni radio poludeo, jer su osecali nedostatak izvesne vrste cenzure.

Gore navedene karakteristike nezavisnih radio-stanica su ih nekada razdvajale od RAI-a, ali posle reorganizovanja drzavnog radija iz 1976, razlike su se pomalo izbrisale. RAI je usvojio nesto od stilskih i tematskih aspekata nezavisnog radija. Rezultat je da se danas mogu cuti dugi razgovori na lokalnim akcentima, u kojima ucesnici koriste neke od kliseiziranih izraza levice.

Jezik nezavisnog italijanskog radija

Analiza jezika koji koristi nezavisni radio otkriva nesto sto bi moglo biti nazvano "retorikom trenutnog", retorikom sadasnjeg i njegovih klisea. U stvari, praksa bivanja u kontaktu sa trenutnim razvija specificnu retoriku i sopstvene otrcane fraze. Naravno, klisei se menjaju od jednog do drugog radija. Komercijalne stanice podilaze emitovanjem mesavine pseudo-proleterske spontanosti, disk-dzokeji laziraju radost i klisee uzete iz repertoara mas-medija. Citava generacija govori kroz ove stanice, otkrivajuci ili svoju kreativnost ili izandjale ideje kojima je bila napajana. Ponekad su otrcane izjave kapitalisticke, a ponekad novolevicarske. Ipak, neke stanice, gde je slucaj Radio Alise poseban u svakom pogledu, uspele su da raskrste sa svim kliseima. Tokom prvih meseci emitovanja Radio Alise, cak i ljudi koji nisu bili naklonjeni njegovom politickom profilu nisu mogli a da ne primete radikalne promene koje je on uveo u radio-emitovanje. Od tada, politicka situacija u Italiji je postala takva da je Radio Alisa postao predmetom ucene na moralnom i teorijskom tlu. Mnogi ljudi su postali jako oprezni po pitanju postovanja nezavisnog radija.

Novi jezik radija stvara utisak nekontrolisane poruke koja lici na psihodramu. Ovo je posebno tacno ako slusalac stalno menja stanice, sto se automatski desava kada se vozi italijanskim gradovima. Radio-emisije su postale psihodrama u nastavcima, tok svesti i unutrasnji dijalog koji se odmotava kroz slusaoceve usi.

Prvi sastavni element psihodrame je uvek-prisutna, nadiruca muzika. Nezavisne radio-stanice emituju muziku koju vole mladi ljudi, muziku koja se vrlo razlikuje od one koje emituje RAI. Violentne melodije koje se cuju prosarane su dobro izbalansiranim intervalima govora. Naravno, kolicina govora povecava se pod posebnim okolnostima, kao sto je to bilo za vreme nemira u Bolonji marta 1977, kada su politizirane radio-stanice svele muziku na minimum da bi se koncentrisale na stalne telefonske pozive, saopstenja i diskusije. Drugi element psihodrame je govornik (ciji je jezik svakodnevni govor koji izostavlja stilska ulepsavanja). U slucaju komercijalnih stanica, voditelji se prepustaju DJ-govoru odnosno dijalozima zasnovanim na glupavim prepucavanjima. U slucaju politizovanih stanica, cuju se debate i komentari koji dolaze u radio preko treceg ucesnika, publike. U stvari, nezavisne stanice su inagurisale praksu stalnog intervenisanja publike preko telefona. Radio-stanice pustaju slusaoce preko telefona u etar cak i kada kritikuju radio preko koga govore. U nekim slucajevima, radio ulazi u dijalog, ili cak u polemiku sa onim koji je nazvao, dok drugi, kao sto je bio slucaj sa Radio Alisom, nisu nista vise do prozirni filter za glasove koji dolaze od spolja. RAI je nedavno usvojio ovu karakteristiku nezavisnih radio-stanica. Rezultat nije isti, posto izgleda da samo bake zovu drzavni radio.

Cetvrti element psihodrame, "zeton-reporter", jeste najzanimljivije i najvaznije otkrice nezavisnog radija. "Zeton-reporter" je nastao zbog toga sto ove stanice ne mogu da sebi priuste uposljavanje saradnika. Cak i studio vode volonteri, koji na smenu pustaju ploce, obracaju se publici i citaju vesti (koje ponekad nisu nista vise do naslovne strane svezih novina). Nedostatak korenspondenata je bio lako resen, posto ma koji prijatelj, simpatizer ili saradnik moze postati reporter. Tokom odredjenog dogadjaja, "zeton-reporter" posmatra situaciju, odlazi do najblize telefonske govornice, zove radio i biva pusten u program. Ovakva praksa je vazna inovacija uprkos cinjenici da je ona omogucila optuzbe protiv levicarskih stanica, koje su kritikovane zbog emitovanja "glasa spolja" bez preuzimanja odgovornosti za ono sto je bivalo izreceno u takvim prilikama.
Kako god, pogresno bi bilo misliti da su nezavisne radio-stanice promenile samo lingvisticke aspekte emitovanja ili rada mas-medija; one su takodje otvorile socijalne, politicke i pravne probleme. Da bi predstavili te probleme, prvo je potrebno da se osvrnemo na kratku istoriju ovih radio-stanica i ispitamo neke od emisija koje su bile predmet napada.

Nezavisne emisije

Krah emisija drzavnih stanica poceo je sa kablovskom televizijom. Ovaj prvi opasan poduhvat nije imao mnogo uspeha, ali je utro put nezavisnim radio-stanicama; u stvari, era piratskog radija pocela je ubrzo posle prvog neuspeha nezavisne televizije.
Mora se naglasiti da postoji ogromna razlika izmedju nezavisne TV i nezavisnog radija. Razlike su u osnovi ekonomske prirode, ali se odrazavaju na socijalnom i politickom nivou. Privatnim TV stanicama potrebna su velika sredstva, iako je kablovska televizija znacajno smanjila ove troskove. Cene opreme ne dozvoljavaju malim grupama da imaju koristi od liberalizacije ovog medija.Sa druge strane, moderna tehnologija je smanjila troskove do te mere da bilo koja mala grupa moze kupiti opremu koja je potrebna za izlet u etar. Posledica ovakvih materijalnih teskoca je to da mnogi Italijani podrzavaju prava nezavisnih radio-stanica, cak i potrebu za njima, dok zadrzavaju prilicno oprezan stav prema nezavisnoj televiziji.

Sve do pre godinu dana (1976.), nezavisne radio-stanice su bile ilegalne, ali tolerisane. S vremena na vreme, neka bi bila ukidana iz tehnickih razloga, kao sto je ometanje emisija drzavnog radija. Presuda Ustavnog suda konacno je dala legitiman status nezavisnom radiju. Poslednji korak ove liberalizacije, postavljanje pravila, jos uvek nije izvrsen.

Primer Radio Alise

Radio Alisa je verovatno najinteresantniji novi radio u Italiji i vredan je poblizeg ispitivanja. Poceo je sa emitovanjem januara 1976. kao jedan od izdanaka grupe A/ traverso/ collective. Njihove prve emisije su pocinjale sa:
Radio Alisa emituje: muziku, vesti, baste u cvetu, besmislene razgovore, pronalaske, otkrica, recepte, horoskope, carobne ljubavne napitke, poruke, masaze i lazi.

Kao sto vidite, ovaj manifest je mesavina "Fineganovog budjenja" i Makluana.
Filmovi koje najvise vole su, bez sumnje, oni sa najvecom politickom posvecenoscu: "Zuta podmornica" i "Lesi".
Stilska klima je vrlo posebna. Kada se govori o strajku koji se dogodio na prolece, izjava glasi: "April je najgrublji od svih meseci". Neprijatelj biva napadnut sa "Toi, hypocrite lecteur, mon semblable, mon frcre". Radio Alisa u svojim citatima ne okleva da pomesa De Sada, Majakovskog, Mandraka (iz istoimenog stripa), Artoa i herojske "gatarezane", kako nazivaju autore "Anti-Edipa", Deleza i Gatarija.

Filozofski stavovi koji se provlace kroz emisije takodje imaju poseban stil: "Zudnja pocinje da govori sopstvenim glasom"; "Transverzalno pisanje koje oslobadja zudnju", "Odbijanje smisla, morala, politike i politickog", "Revolucionarna zudnja u zivotima mladih proletera, duhom odsutnih radnika, kulturnih i seksualnih manjina"; "Govorite o iracionalnom koje je ispod svacije koze"; "Oboj zivotni oblik u crveno" (Majakovski).

Njihova definicija Movimenta (raznolikih protestnih grupa levo od Komunisticke partije) je "Mao-dadaizam".
Radio Alisu cine citati iz knjizevnosti, klasicna muzika, politicke pesme, nestrukturisani dijalozi, slobodan jezik i direktna reportaza sa raznih dogadjaja poput strajkova, protesta skvotera, demonstracija i proslava. Rezultat je da je tipicnu emisiju cini pet minuta visokopolitizovanog razgovora o strajku koji je u toku, pracenog konverzacijom sa laznim narkomanom koji govori o svojim licnim problemima, vrlo "americka" muzika i dijalozi koji moraju biti okvalifikovani kao "alisijski" (po Luisu Kerolu), u slavu besmislica i besmislenog.

Naravno, ovaj kolaz nam ne dozvoljava da saznamo poziciju Radio Alise.
Ovo je tacno, pre svega zbog toga sto oni odbijaju da zauzmu jasno definisanu poziciju koju od njih ocekuju tradicionalne partije levice. Odbojnost Radio Alise prema tradicionalnim levicarskim partijama polazi od cinjenice da su problemi tela, zadovoljstva i zelje kao politicki znacajni entiteti podredjeni. Drugi razlog zbog koga Alisa ne zauzima jasno odredjenu poziciju moze biti pripisan posebnoj redakcijskoj mesavini estetskih vrednosti, njenoj utopijskoj viziji jednog esteticnog drustva, njenoj vitalnosti i elaborarinom dadaistickom trendu.

Karakteristicna primedba (koja je vazna za studiju o desavanjima u novoj italijanskoj generaciji i njenom Movimentu) jeste jezik koji koristi grupa vrlo talentovanih ljudi na njenom celu, koji govore u citatima.Ono sto je bitno je da je jezik koji oni upotrebljavaju prihvata i koristi gomila mladih iz radnickih slojeva, koji nemaju posebnu kulturu i koji se identifikuju sa ovom vrstom jezika. Drugim recima, nova generacija govori jezikom koji je ranije koristila avangarda, primenjujuci i koristeci ono sto je nekada bilo laboratoriski jezik. Kako god bilo, te mase su usvojile avangardni jezik ne znajuci njegovu istoriju. Ljudi koji stoje iza Radio Alise i koji su, kako sam vec opisao, vrlo informisani i pretplaceni na "prave" revije i casopise, uspevaju da dopru do siroke publike. Rezultat je da se vise ne moze razaznati govori li neko sa radija (ko zna sve) ili neko spolja (ko ne zna nista). Sintaksa, semantika i fonetika su iste.

Da bi se razumela uloga Radio Alise u situaciji "urbanogerilske" aktivnosti, moraju se istraziti emisije koje su emitovane tokom nemira u Bolonji, tacnije 11., 12. i 13. marta 1977. Pre nego sto dam izvod iz jedne emisije radjene tokom nemira, moram naglasiti da je Radio Alisa, kao i neke druge stanice, postala vrlo mocan izvor informacija zbog toga sto je obavestavala javnost o dogadjajima u gradu u skoro istom trenutku kada su se desavali. Italijanske nezavisne radio-stanice odigrale su skoro istu ulogu kao Europe 1 i RTL tokom pariskih nemira 1968. godine: davane su detaljne informacije, tako da je svako ko je slusao radio mogao da se prikljuci demonstrantima ili da ih izbegne. U slucaju nezavisnih stanica pojavio se drugi problem. Nezvanicni "zeton-reporteri" nisu se uvek ogranicavali na izvestavanje, vec su povremeno sugerisali kakve akcije bi trebalo preduzeti. Konkretan primer koji sledi je emisija od 11. marta 1977. Vesti Radio Alise bile su prekinute telefonskim pozivom Bonvija (poznatog italijanskog autora crtanih filmova), cija je kancelarija na glavnoj bolonjskoj ulici bila pogodna za posmatranje carki izmedju studenata i policije.

... sacekaj malo... nesto vazno... majku mu, moja glava... hej, telefon je odsecen... da li nas jos uvek cujete?... sad je policija bacila suzavac i Via Ricoli ga je prepuna... moja kancelarija je puna ljudi koji se sklanjaju... situacija je jos uvek nestabilna, ali divna stvar je kako grad vrlo dobro odgovara na provokaciju... dajem slusalicu natrag Gabrijeli...

Izabrao sam ovaj primer zbog toga sto pokazuje da cak i ljudi poput Bonvija, koji nije povezan sa bilo kakvom posebnom grupom i koji nije ucestvovao u ulicnim okrsajima, bivaju tako uzbudjeni da postaju propagatori. U zaru situacije, njegov glas je zatrazio ucesce, i radio je postao sredstvo za njegovu poruku. Komunisticke gradske vlasti i policija zakljucile su da je Radio Alisa stvorio jednu nepodnosljivu pretnju, i resili da ga ukinu. Gore citirani telefonski poziv bio je predstavljen, pored ostalih, kao dokaz protiv ove radio-stanice.

Sledeci odlomci su snimci poslednjih minuta Radio Alise. To nije samo uzbudljiv snimak, vec dobar primer posebnog nacina na koji se ovaj radio emitovao. Primeticete da govornik opisuje situaciju kao da se desava na filmu i kaze da ga ono sto se dogadja podseca na nemacki film Slucaj Katarine Blum. Ovo je vrlo tipicno za Radio Alisu: oni literarizuju situaciju i... situacionalizuju literaturu.

Ipak, situacija se nije promenila... policija pokusava da navuce pancire i uperi pistolje... kazu da ce oboriti vrata... svejedno, molimo drugove koji poznaju nase advokate da ih kontaktiraju i da im kazu da smo pod opsadom... jeste li videli film?... kako se dovraga zvao?... Slucaj... Slucaj Katarine Blum... pa kacige, panciri, upereni pistolji i tako to... stvarno apsurdno, stvarno fantasticno, sasvim za film, i da ne ruse vrata sa spoljne strane, mislio bih da gledam film...

Trideset sekundi kasnije, situacija je jos dramaticnija:

...'ajde, daj mi neku plocu da slusamo neku muziku, za ime bozje (buka)... Evo malo Betovena, ako vam se svidja super, a ako ne, pa... odjebite (buka i Betoven u pozadini). O.K., policija opet pocinje... ej, pazi, lezi dole (povici policije u pozadini). Samo pet minuta, advokati dolaze, na putu su ovamo... ne, pazi, ja nisam Matej, a policija je na vratima... (drugi glas u pozadini). Ulaze! (voditelj) Usli su, usli su, digli smo ruke uvis, usli su (buka), mikrofon, podigli smo ruke uvis (mrtva tisina)

Politicki, socijalni i pravni problemi

Posto smo se osvrnuli na istoriju i neke primere emisija nezavisnih radija, moramo takodje ispitati neke od politickih i pravnih problema koje su oni otvorili. Najvazniji od ovih problema je sigurno aktivna uloga koju igraju nezavisne radio-stanice u Italiji. Ne moze se poreci cinjenica da su ove stanice poput treceg oka na vrhu necijeg prsta. Sa takvim okom, nemoguce je, u drustvu kao sto je nase, posmatrati svuda i sve. Pravila koja propisuju njegovu primenu su veoma komplikovana. U teoriji, moze se raspravljati da li je ispravno ili ne da radio izvestava o kretanjima policije, ali kao sto svi znamo, svako moze kupiti voki-toki ili drugu radijsku opremu i uhvatiti bilo koju frekvenciju, ukljucujuci i one koje koristi policija. Danas zivimo u elektronskom svetu, sto cini nemogucim primenu izvesnih pravila i regulativa. Dalje, cak i strucnjaci iz oblasti ustavnog prava priznaju da je nemoguce nositi se sa ovom novom situacijom.

Drugi problem koji su predstavljale nezavisne stanice jeste pripisivanje odgovornosti. Kao sto smo prethodno naglasili, zurnalizam nezavisnih stanica je takav da je radio samo sredstvo za glasove koji dolaze izvan studija. Pod takvim uslovima, vrlo je tesko pripisati odgovornost bilo kome posebno. U stvari, direktno izvestavanje na radiju je vrlo razlicito od onog novinskog, gde postoji znacajna vremenska razlika izmedju pristizanja vesti, njihove obrade u formu clanka, stampanja i prodavanja na kiosku. Urednik lista, dakle, ima priliku da pregleda vesti koje ce biti stampane, sto ga cini odgovornim za ono sto je napisano. U slucaju nezavisnih stanica, vremenska razlika je ponistena, zbog toga sto vesti direktno izgovara veliko amorfno telo "zeton-reportera". Kada se jednom napravi dogovor da svako ko nazove radio moze da govori preko njega, postaje nemoguce da se odgovornost pripise ma kome posebno.

Treci problem koji je otvorila praksa nezavisnih radio-stanica jesu teskoce u prikupljanju dokaza o inkriminisanosti. U stvari, prilicno je nemoguce dokazati da se radio angazovao u ilegalnom informisanju ili, kao sto se to potvrdilo u slucaju Radio-Alise, da je podsticao javnost u izvodjenju podrivackih aktivnosti. Snimci ne mogu biti korisceni kao dokazi, jer se njima isuvise lako manipulise. Oslanjanje na "slusne svedoke" je podjednako nemoguce zbog freneticne aktivnosti radijâ koji izbacuju bujice informacija, a i zato sto se "slusni svedoci" mozda ne secaju konteksta u kome je data izjava. Postoji razlika u izjavi koja je zvanicni kominike, i komentara koji je za radio dala intervjuisana osoba.

Ove tri tacke dovoljne su da nam pomognu da razumemo koliko je konfuzan odnos izmedju nezavisnih radio-stanica i zakona.
Zabrana direktnog radija odnosno regukisanje njegovog koriscenja slicno je registrovanju oruzja i izdavanju dozvola za njegovo nosenje. Kao sto svi znamo, dozvole za nosenje oruzja ne sprecavaju neke ljude da pucaju. Pristupacnost tehnike dozvoljava svakome da pocne sa emitovanjem tokom pobune. Dakle, jedina sigurna cinjenica u ovom lavirintu problema je da je potpuno nemoguce efektivno kontrolisati radijske emisije.

Radio-prijemnici postoje vec nekih sedamdeset pet godina, ali sve do pocetka sedamdesetih nije ih posedovalo gotovo celokupno stanovnistvo. Profitna logika elektronske industrije je takodje ukljucena u demokratizaciju ovog medija, ali bi bilo pogresno dati nezasluzenu vaznost ovom aspektu. Nezavisne radio-stanice su prvenstveno rezultat toga sto novi sektori stanovnistva dobijaju mogucnost da izraze svoja misljenja i poglede. Ova liberalizacija je u samom korenu onoga sto je kriza drustvenog konsenzusa u danasnjoj Italiji.

Nezavisne stanice su promenile sam pojam informacije i javnog reda. Stvorile su drustvene probleme koji ne mogu biti reseni pozivanjem policije, na isti nacin na koji cenzura nije bila resenje za pronalazak stampe, niti embargo za otkrice baruta. Prilikom jedne debate sugerisao sam da drustvo mozda mora da prizna da je radio postao neka vrsta droge. Kaze se da droge prosiruju svest, ali je takodje tacno da one stvaraju socijalne probleme. Mozda bi drustvo trebalo da odluci, svejedno da li je to ispravno ili pogresno, da je bolje zabraniti upotrebu droga i da je, sto se tice prosirenja svesti, gledanje televizije sasvim dovoljno. Mozda bi istu stvar trebalo uciniti sa radiom, ali ako tako treba da bude, moraju da nestanu sve radio-stanice. Predlog je ocigledno neprihvatljiv. Drugo resenje bilo bi da se zabrani emitovanje grupama koje ne podnesu zadovoljavajuce garancije. Ali ovo stvara isti problem kao izdavanje dozvola za nosenje oruzja: quis custodiet ipsos custodes? I ko ce odluciti koje grupe podnose zadovoljavajuce garancije?

Jos jedno moguce resenje bilo bi primeniti novi oblik kontrole u situaciji u kojoj su se informacija i uticaj individualnog prosirili elektronskim putem. Moglo bi se cak reci da "Speaker's Corner" Hajd parka sada putuje pomocu elektromagnetskih talasa. Policajci na konjima su nekada kontrolisali pobunjenike-pesake. Izgleda da su danas svi u sedlu. Problem koji predstavljaju nezavisne radio-stanice nije znacajniji od onoga kada se nase drustvo suocilo sa problemom lopova koji koriste kola.

U svakom slucaju, mora se naci zadovoljavajuce resenje, posto je ugrozena sama sloboda govora. Cak i oni koji se ne slazu sa Radio-Alisom ili fenomenom nezavisnih radio-stanica moraju priznati da smo suoceni sa novim i vaznim pojavama u domenu slobode informacije. Ulazimo u novu eru u istoriji komunikacija i novu eru u istoriji coveka kao bica koje komunicira. Dalje, iskustvo nezavisnih stanica u Italiji oponira mnogim teoreticarima medija koji jos uvek tvrde da su masovni mediji uvek manipulisani od strane sila u nastajanju i da oni nezaobilazno ohrabruju drustvenu integraciju.

Sadrzaj