profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu
razgovarao Pavel Domonji
KOSAVA: Kada je 1918. godine usla u
sastav Kraljevine SHS, Vojvodina je uz Sloveniju bila
najrazvijenije podrucje ondasnje drzave. Nakon nekoliko decenija
u sastavu Jugoslavije Vojvodina je izgubila svoje mesto na rang -
listi ekonomske razvijenosti. Zbog cega je doslo do zaostajanja
Vojvodine?
 |
TABAROSI: Izmedju dva svetska rata glavni uzrok je bio u svetskoj ekonomskoj krizi koja je podjednako pogodila Vojvodinu i, recimo, Sloveniju. Posle drugog svetskog rata doslo je do prelivanja akumulacije iz Vojvodine u druge delove zemlje zahvaljujuci disparitetu cena i ideologiji brze industrijalizacije na racun poljoprivrede. Medjutim, od pocetka 1965. godine, kada je zapoceo proces postepenog oslobadjanja trzista, proces koji je 70-tih i pocetkom 80-tih godina dostiga u nasim uslovima svoj zenit, Vojvodina menja svoj polozaj i po stepenu razvijenosti dolazi ispred Hrvatske. Sta to govori? |
U uslovima otvorene privrede i trzisnog poslovanja potencijali kojima Vojvodina raspolaze mogu se efektuirati na znatno visem nivou drustvenog proizvoda, pa time i drustvenog bogatstva, nego u situaciji kada imamo administrativnu raspodelu, kada imamo rigidnu kontrolu i kada nema trzista. To, drugim recima, znaci da borba za autonomiju ili samobitnost Vojvodine, nazovite to kako hocete, ima svoju objektivnu dimenziju u teznji da se u zemlji uspostavi liberalan trzisni privredni sistem, sistem u kome ce svako moci da pokaze koliko zna i koliko vredi. Ne mislim da je jugoslovenska politika bila antivojvodjanska. Jednostavno, politika se zasnivala na administrativnom prebacivanju akumulacije iz poljoprivrede, iz sirovinskih u preradjivacke delatnosti. S druge strane, ne mozemo reci da autonomaska politika ima iskljucivo demokratski predznak ili da ona nuzno podrazumeva trzisnu orjentaciju, to bi bilo suvise jednostavno. No, svakako, politika koja bi insistirala na nekom trzisnom ambijentu morala bi da radja vise demokratije, pre svega u onim sredinama koje imaju velike prednosti od takvog ambijenta.
KOSAVA: Danas su pred Jugoslavijom dve
mogucnosti. Jedna je da se Jugoslavija, kao celina ukljuci u
proces integracije, a druga da se u pomenute procese ukljuci
preko nekih regiona. Vojvodini bi, kao jednom od takvih regiona,
bila namenjena uloga svojevrsnog mosta.
TABAROSI: Mi smo 80-tih godina imali sasvim drugacije razvojne
perspektive, ali je ta velika sansa prokockana. Slicne sanse
imali smo i 70-tih godina. Danas su nase sanse da postanemo
koliko - toliko razvijeno evropsko drustvo i ekonomski efikasna
privreda mnogo manje nego sto su tada bile. Mi sada imamo dve
alternative pred sobom. Jedna podrazumeva da se raelizuje
americka inicijativa o ekonomskoj integraciji jugoistocne Evrope.
U tom slucaju mi bismo zajedno sa svim zemljama u ovom podrucju
bili u vise manje istoj situaciji i tada nekih posebnosti ne bi
bilo sem onih koje proizilaze iz regionalnog povezivanja tipa,
recimo, polova rasta ili magistrala rasta. Ako bi doslo do takve
integracije tada bi se, najverovatnije, kapital kretao ka onim
tackama koje se nalaze na buducim polovima ili osama ekonomskog
razvoja takve zajednice. Mi u ovom momentu ne znamo koje bi to
bile ose jer se one formiraju ex post. Izvesno je da je Evropska
unija takvu osu razvila, to je osa Roterdam - Torino. Negde oko
50 % celokupnog proizvoda Evropske unije nalazi se i stvara na
podrucju koje je stotinak kilometara istocno i zapadno od prave
koja povezuje Roterdam i Torino. To je, jednostavno,
kontinentalna osa razvoja koja se formirala u EU. Mi ne znamo
kako ce se, gde i u kom pravcu pojaviti takva osa ako dodje do
formiranja ekonomske integracije jugoistocne Evrope. Ona bi,
najverovatnije, isla istim pravcem kojim se razvijala i
Jugoslavija, to su komunikacije Sbotica-Skoplje, a, ako i zapadni
deo bivse Jugoslavije bude ukljucen u integracije, onda ce biti
obuhvacen i pravac Beograd - Zagreb.
Medjutim, ima dosta osnova za sumnju da ce se to vrlo brzo odvijati i da ce lako zaziveti. Alternativa je da EU, koja nema blagonaklon stav prema ovoj americkoj inicijativi, relativno brzo primi u svoj sastav i Madjarsku, a mozda i jos neku drugu zemlju. U tom slucaju nasa severna granica bi se promenila. Evropska unija bi nametnula Madjarskoj da svoju granicu prema Jugoslaviji obezbedi i ucini mnogo nepropusnijom nego sto je to ona danas. Evropska unija je, kao sto znamo drustvo bogatih, jedan klub elite u koji ona ne zeli da pusti one koji se nalaze na njenoj periferiji, rezimom viza i administrativnih prepreka ona i te kako uspesno gradi oko sebe jedan odbrambeni zid. Ako se taj zid sutra pojavi na severu, na Horgosu, onda cemo imati vrlo ozbiljne probleme. Pod prtpostavkom da integracija Jugoistoka ne bi uspela, a Evropa se zatvorila tacno ispred naseg nosa, mi bismo se nasli u vrlo nezgodnom polozaju. Zato je potrebno da se vec sada pripremimo i za ovu drugu alternativu, da unapred ucinimo sve da ta granica prema Evropskoj uniji, kada jednog dana bude postavljena, ako bude postavljena, bude sto propusnija.
KOSAVA: Sta uciniti da ta granica
postane propusna?
TABAROSI: To mozemo da ucinimo tako sto cemo vec danas
stvarati dva mosta, jedan prema severu, a drugi prema jugu, prema
Italiji; to je ono sto dosta efikasno vec danas rade Crnogorci.
Formiranjem transgranicnih oblasti treba nasoj ekonomiji i
drustvu omoguciti da se lakse povezuju sa svetom. Moramo uciniti
Vojvodinu podrucjem od intersa za EU. To cemo uciniti tako sto
cemo i ekonomski i kulturno i civilizacijski insistirati na
animaciji onih vrednosti koje vec postoje ili su tradicionalno
postojale i bile mostovi povezivanja sa svetom. Znamo da je
Vojvodina bila deo Srednje Evrope i insistiranjem na kulturnim,
tradicionalnim i ekonomskim vezama treba stvoriti interese koje
Evropa nece zanemariti, interese koje ce i sutra respektovati.
KOSAVA: Pretvaranje Vojvodine u
transgranicnu oblast i diferenciranje njenog prostora podrazumeva
visok stepen autonomije a to ce, moram da primetim, izazvati vrlo
prizemne reakcije, reakcije tipa da, evo, Vojvodjani hoce da se
odvoje, da je to danas autonomaski ali vec sutra separatisticki
program koji ce Srbiju svesti na beogradski pasaluk, da je to
davni san Austrougarske, da to svi zele, itd.
TABAROSI: Da, to je odgovor koji cemo odmah dobiti cim
formulisemo ovakav program. Slazem se, to su vrlo prizemne
reakcije. Medjutim, Vojvodinu treba videti kao most prema Evropi,
most koji je politicki deo Jugoslavije i, sto je najvaznije, u
interesu Jugoslavije. Naravno, bilo bi idealno kada bi cela
Jugoslavija postala transgranicna oblast. No, ukoliko se
realizuje ovaj po nas nepovoljni scenario i EU stigne do Horgosa,
onda cemo se naci u vrlo nepovoljnoj situaciji a upravo to treba
ovim konceptom Vojvodine kao transgranicne oblasti izbeci.
KOSAVA: Kako bi ekonomski trebalo da
izgleda Vojvodina kao transgranicna oblast?
TABAROSI: Kao transgranicna oblast Vojvodina bi morala da
bude puna malih preduzeca koja su kooperanti sa velikim firmama
EU. To je ono sto tehnoloski gledano u sustini treba da bude
koncept transgranicne oblasti. Da bi to postala, Vojvodina mora
da ima promenjene uslove poslovanja, ne samo uslove koji se
stvaraju na lokalnom nivou, stambene, komunalne, komunikacijske
itd., ona mora imati izvesne kompetencije u poreskom sistemu,
znaci izvesna olaksanja, mora imati posebnosti u
spoljno-ekonomskim odnosima, u oblasti bankarstva itd. U
privredno-sistemskom smislu Vojvodina bi mogla da se tretira kao
neka poluslobodna zona. Znaci, nije u pitanju onaj nivo
posebnosti i izdvajanja koji je dozvoljen u slobodnoj zoni,
profil transgranicne Vojvodine bi trebalo traziti, ekonomski
gledano, izmedju standardnog sistema koji postoji u zemlji i onog
pravnog rezima koji postoji u slobodnim zonama, dakle, nesto
izmedju toga. To nikako ne znaci da bi se izmedju Vojvodine i
drugih podrucja uvele carine, to ne. No, Vojvodini su potrebne
olaksice kako bi se privukao strani kapital.
KOSAVA: Po Vasem misljenju, Vojvodina bi
trebalo da trazi tehnolosku podrsku od Nemacke, da obnovi veze
koje su nekada postojale.
TABAROSI: Da, i to je jedna od tabu tema, reci tako nesto
gotovo da je blasfemicno. Mozemo cuti kako treba da saradjujemo
sa Francuzima, Englezima i drugim “proverenim”
prijateljima, ali sa Nemcima nikako. Koncept Vojvodine kao
transgranicnog podrucja ne moze da se ostvari ako se insistira na
prisustvu engleskog ili francuskog kapitala, jer taj kapital nece
doci. Kapital koji moze da dodje u Vojvodinu i koji Vojvodinu
(moze da) tretira kao svoju ekonomsku interesnu sferu je nemacki,
i, donekle, italijanski kapital. Ovo podrucje je prirodni pravac
njihovog sirenja posto je pravac prema zapadu, prema francuskom i
engleskom trzistu, otezan konkurencijom koja tamo postoji. Ako je
to tako, onda je logika kapitala da se krece u onom pravcu i
prema onim podrucjima gde postoji najmanji otpor. Ako stvorimo
prihvatljive uslove, taj ce kapital doci ovamo i to ne samo kao
kapital nego i kao odredjena tehnologija, jer je tehnicka
dimenzija kapitala neodvojiva od njegove drustvene dimenzije.
Znaci, moramo stvoriti i infrastrukturu i komunikacije koji ce, u
sustini, biti visoko kompatibilni sa, pre svega, nemackim
kapitalom. To ne znaci da mi, recimo, sada treba, pod
nepovoljnijim uslovima, da kupujemo tehnologiju za brze pruge od
Nemacke a ne od Francuske ili nekih drugih zemalja. Sigurno cemo
biti interesantniji ukoliko tehnoloski interesi Nemacke ovde budu
prisutniji. U principu svi su oni interesantni, ali buduci da ce
prema nama najvise potencijalnog afiniteta imati kapitali sa
istocnog krila EU, nemacki pre svega, a delimicno i italijanski,
onda, jednostavno, treba stvarati uslove za njihovo sto potpunije
prisustvo.
KOSAVA: Postoji li medju akterima na
politickoj sceni, mislim pre svega na velike politicke stranke,
neko ko ima razumevanja i interesa za koncept Vojvodine kao
transgranicne oblasti?
TABAROSI: Sasvim sam siguran da postoje takvi akteri, cak
znam i ljude kojima bi takav koncept bio prihvatljiv. Ono sto je
vazno jeste sledece: “ne stvaraju vojske ideje - ideje
stvaraju vojske”. Koliko je meni poznato, Vojvodinu niko do
sada nije pokusao ovako da sagleda. Na Vojvodinu se gledalo kao
na podrucje za proizvodnju hrane ili kao na faktor odrzavanja
socijalnog mira stabilizacije. Izmedju ta dva stava, ta dva pola,
jednog u sustini kvazihegemonistickog, da treba vladati bogatim
podrucjem da bi se ostvarilo prelivanje akumulacije, i drugog,
racionalnog, kao faktora stabilizacije, nikada se na Vojvodinu
nije gledalo kao na element politicke promocije Jugoslavije u
svetu.
KOSAVA:Zasto?
TABAROSI: Zato sto se nikada nije verovalo u to da su trajna
opredeljenja Vojvodjana da zive u Jugoslaviji i Srbiji. Uvek je
postojao, ako ne neki animozitet, a ono bar podsvesni strah da bi
Vojvodina mogla da se otcepi, sto je apsolutno nerealno.
Vojvodina nikada nije imala ambiciju da postane drzava. Ona
nikada nije bila drzava, ali je imala elemente drzavnosti pre
bilo koje bivse jugoslovenske republike. Elemente drzavnosti
Vojvodina je prakticno stekla u isto vreme kada i Srbija. No,
Vojvodjani nikada nisu zeleli da formiraju svoju suverenu drzavu,
oni su oduvek zeleli autonomiju, da budu gospodari svoje kese, da
u zajednicke fondove uplacuju koliko i drugi, ni vise ni manje, a
bili su, sasvim sigurno, spremni da plate i vise, i kroz istoriju
su i placali - i novcem, i zitom, i zlatom, pa i krvlju. Nista
nije pogresnije nego zelju za autonomijom tumaciti kao zelju za
stvaranjem posebne drzave.
KOSAVA: Da li bi se u okviru Vojvodine,
Vojvodine sa velikim stepenom autonomije, brze, lakse i bolje
resavali problemi izbeglica?
TABAROSI: Vojvodina je oduvek bila imigraciono podrucje,
ona je to i danas. U Vojvodini se ljudi menjaju mnogo brze nego
sto se menjaju u drugim sredinama i to je ono sto, cini mi se,
razlikuje Vojvodinu od drugih podrucja. Pazite, ono sto je
paradoksalno, ne zelim da pravim nikakve razlike u stilu
starosedeoci - dodjosi, ali cini mi se da se napadi na
autonomastvo po pravilu desavaju u vreme masovnih migracija. Kada
se taj konflikt pojavi, onda se obicno starosedeoci optuzuju za
autonomastvo, dok se oni koji dolaze predstavljaju kao nosioci
nekakve integrativne, antiseparatisticke, napredne ideologije.
No, upravo oni vrlo brzo prelaze na suprotni pol politicke scene
i postaju glavni nosioci politike koju su do juce napadali. Oni
koji danas zagovaraju borbu protiv vojvodjanskog autonomastva
sutra ce, paradoksalnom logikom biti zagovornici preteranog
autonomastva, dajuci mu obelezja koja ono u svom izvornom
znacenju ne sadrzi. To sve, naravno, vazi samo u slucaju da se
bitno ne promeni odnos izmedju politike i ekonomije, pa se samo u
politici trazi osnov licne promocije. U uravnotezenom
demokratskom drustvu to verovatno ne bi bio slucaj.
Bogata sredina lakse resava svoje probleme. Ako omogucimo da se Vojvodina razvija brze, onda cemo sasvim sigurno i efikasnije resavati probleme izbeglica. Vojvodina koja bi bila ekonomski efikasnija ne bi problem izbeglica tretirala kao politicki nego kao ekonomski i resavala bi ga utoliko lakse ukoliko bi imala vecu dinamiku poslovanja. No, moram napomenuti, koncept transgranicnog podrucja ne znaci skidanje svake odgovornosti za razvoj manje razvijenih podrucja. Nikako ne treba shvatiti da ja zagovaram neku vrstu talijanske Lige za sever, da sever treba da se o slobodi juga koji ga saplice i sputava kako bi poleteo i razvijao se jos brze. Rec je o sasvim drugacijem pristupu. Svet oko nas se menja i mi moramo da nadjemo odgovor na te promene. Koncept transgranicnog podrucja je samo jedan od mogucih odgovora.
KOSAVA: Nakon Drugog svetskog rata do
posebnog izrazaja su dosla dva procesa - proces integracije i
proces regionalizacije. Sta ovi procesi znace imamo li u vidu
tradicionalno shvaceni drzavni suverenitet? Nije li napadnuta
najozbiljnija tacka nacionalnog suvereniteta - drzava utemeljena
na porezu, nacionalnoj valuti, nacionalnoj banci?
TABAROSI: Izmedju dva svetska rata smo imali usaglasene
procese zatvaranja nacionalnih privreda, narocito nakon velike
ekonomske krize. Posle Drugog svetskog rata doslo je do saznanja
da se tim modelom zatvaranja i podvodjenja celokupne ekonomije
pod drzavnu ingerenciju ne moze resiti problem podizanja nivoa
ekonomije. Vec 1947. godine u Zapadnoj Evropi imate formiranje
prvih ekonomskih integracija da bi se vrlo brzo pokazalo da se
ekonomska integracija pretvara u politicku. To je pokazala
Evropska unija i to je dokaz koji govori u prilog integracije.
S druge strane imamo procese regionalizacije. Ovi procesi nisu tako jasno vezani za politicku dimenziju i oni dozvoljavaju da se vise zemalja, vise nacionalnih privreda, u odsustvu vecih drzavnih ingerencija ili neke nadnacionalne politike ponasaju kao jedinstveno podrucje. Zemlje koje nemaju hipoteku velike ekonomske krize, drzave blagostanja itd. danas insistiraju na liberalnijem modelu integracije od onog koji je, recimo, razvila Evropska unija i on se sastoji u potpunom brisanju ekonomskih granica. Politicke granice nisu tamo toliko bitne zbog toga sto tamo politicka drzava i nije bitno uticala na ekonomiju. Tamo gde je privreda slobodna, tamo granice nisu kontraindikovane, jer drzava kao politika ne kontrolise nacionalnu privredu. Zato je i moguce ekonomske granice potpuno izbrisati.
Sta procesi integracije znace po tradicionalno shvaceni drzavni suverenitet? U odnosu na procese u Zapadnoj Evropi u okviru ovog drugog, alternativnog modela, nacionalni suverenitet se ne napada jer ove zemlje nikada nisu ni imale takav stepen kontrole privrede kakav je u Evropi i dalje prisutan. Teorijski koncept suvereniteta nije moguce realno verifikovati u praksi. Recimo, clanstvom u razlicitim medjunarodnim orgnizacijama, da sada ne pominjem UN, MMF ili Svetsku trgovnisku organizaciju, dovodi se u pitanje politicki suverenitet jedne zemlje.
Drzava vise nije tako slobodna kao sto to apstraktni koncept suvereniteta podrazumeva, ni u ekonomiji ni u politici. Vidite, recimo, medjunarodni pomatraci izbora u nekoj zemlji pokazuju da ni takav proces kao sto je formiranje i izrazavanje politicke volje nekog naroda nije vise stvar samo pojedine zemlje ili naroda nego mora da se ostvaruje prema standardima koji su u svetu prihvaceni.
Standardi su, ako tako mogu reci, iznad suvereniteta. No, ogranicavanje suvereniteta se ne mora reperkutovati na nivou nacionalne banke. Mi smo navikli da institucije koje pominjete smatramo kanalima ili mehanizmima preko kojih lokalna politicka elita upravlja privredom. Vi pominjete novac ili centralnu banku. Novac ili centralna banka u savremenom svetu treba da budu neutralni, tj. oni treba da budu samo sredstvo prometa a ne sredstvo koje menja procese. Danas je u svetskoj literaturi dominantno shvatanje da centralna banka ne moze proizvoljno da emituje novac. Vi vidite da se i u nasoj ekonomskoj politici centralna banka obavezuje da emituje novac u skladu sa kretanjem deviznih rezervi u zemlji.
Dakle, centralna banka se nalazi u prostoru koji se zove ekonomija a ne suverenitet. Da li je suverenitet, evo, uzmite samo to, ona hiperinflacija koju smo imali pre nekoliko godina? Takva funkcija centralne banke da emituje koliko hoce novca, kad hoce i kome hoce, itd. samo pokazuje ekstremni voluntarizam a nikako suverenitet. Suverenitet, naime, u savremenim uslovima podrazumeva legalitet i legitimitet vlasti. Da je zemlja tada bila stvarno suverena ona nikada takvu monetarnu politiku ne bi vodila. Uostalom, takva politika je bila protivna i sopstvenom Ustavu.
KOSAVA: Malopre ste pomenuli da se
ekonomske i politicke granice vise ne poklapaju. To znaci da se
vise ne moze govoriti o nacionalnim ekonomijama?!
TABAROSI: Ideja i praksa nacionalne ekonomije je izgubila
onaj potencijal kojim se ranije podizala racionalnost neke
privrede. Nacionalna drzava nije vise vetar koji duva u jedra
nacionalne privrede u smislu da poboljsava njen razvoj, odnosno,
njenu efikasnost. Ako je uloga drzave u jednom periodu i bila
potrebna, danas to vise nije, i ona mora da se povuce. Da bi se
to desilo ona mora da se promeni, da se demo-kratizuje. Drzava je
danas visokobirokratizovana, tehnoloski i organizaciono
neprimerena za takav nivo intervencije pa je zato valja sto vise
smanjiti i privredne subjekte prepustiti slobodnom trzistu.
KOSAVA: Ako se ekonomske i politicke
granice ne poklapaju, sta se zeli insistiranjem na njihovom
poklapanju? Dominacija nad privredom, nastavak eksploatacije...?
TABAROSI: Danas su okolnosti izmenjene i insistiranje na
tom konceptu je anahrono. Ono u sustini korespondira sa jakom
centralizacijom, jakom drzavom, velikim ucescem javnog sektora,
velikim porezima, rashodima. To, u krajnjoj liniji, znaci i ovo
sto ste vi rekli. To je pokusaj da se na periferiji, odnosno u
delovima sistema akumulacija, dohodak i nacionalno bogatstvo koje
je tu stvoreno, centralizuje i, sto se cesto desava, pogresno
upotrebi.
KOSAVA: Svaka politicka ideologija
korelira sa ekonomskom ideologijom. Kakva ideologija stvarno
stoji iza naseg politickog establismenta?
TABAROSI: Pod pretpostavkom da se moze odrediti samo jedna
takva ideologija, ona do sada najuticajnija, smatramo da je ne
treba identifikovati pomocu izjava, programa ili obecanja vec na
osnovu stvarnih efeketa. Tako posmatrana ona je heterogena
mesavina politicke autarhije i koncepta komandne (partijske)
ekonomije, a u smislu odlucivanja prividno modernizovana
tehnokratskim pristupom. U tome je i tragicnost, jer je
tehnoloska osnova savremene privrede izmenjena, a tehnokratija je
pogodna za upravljanje velikim sistemima koji nemaju potpuno
trzisno okruzenje. Savremeni uslovi, u kojima dominira
kooperacija malih i srednjih preduzeca, privatna svojina,
mikroelektronika i spicifican odnos radnik - poslodavac, zahteva
menadzment, dakle, novu ekonomsku ideologiju. Prakticno, valja
potpuno odvojiti sferu mikroekonomije od makronivoa i prepustiti
je preduzetnicima koji rade svojim kapitalom i na svoj rizik.
KOSAVA: Neki stavovi izreceni u ovom
intervjuu bice verovatno predmet kritike. Ko ne prihvata
autonomiju?
TABAROSI: Da bi mogli nesto da podrzite ili da osporite
morate tacno znati o cemu je rec, morate poznavati problem.
Koncept transgranicne regije je nepoliticki koncept, on na neki
nacin korespondira sa idejom autonomije, to je tacno, ali on ne
podrazumeva neminovnost politicke autonomije u bilo kom od
poznatih oblika; u tom smislu on je na neki nacin ispod, a na
neki nacin iznad autonomije.
No, da vidimo ko bi mogao da reaguje negativno, ko bi mobao da odbije taj koncept? To su, pre svega, oni koji ne razumeju cinjenicu da u Vojvodini zivi priblizno 70% Srba. Strah od autonomije u projekciji nekog njenog osamostaljivanja i cepanja od Jugoslavije i Srbije je, u stvari, strah od sopstvenog naroda. Meni je zao sto moram da predjem na teren politike, ja zelim da pobegtnem sa tog terena na teren ekonomije, ali u sustini, to je strah od demokratije, strah od polaganja racuna, zelja da se sacuva politicka domonacija nad privredom, dominacija plemenske logike nad logikom coveka pojedinca, diktature nad demokratijom. U sustini, nema drugog razloga, to su jedini pravi motivi koji se maskiraju i prikrivaju strahom od toboznjeg bezanja Vojvodjana od Jugoslavije, nekakve secesije ili nekog drugog, sa stanovista realnog interesa ljudi koji zive u Vojvodini, potpuno iracionalnog, neverovatnog i neprihvaljivog razloga.
KOSAVA: Gde je koren tog straha?
TABAROSI: Koren tog straha je, u sustini, u gledanju na
cin prisajedinjenja Vojvodine bivsoj Kraljevini Srba, Hrvata i
Slovenaca, najpre Srbiji, a potom i Kraljevini, rec je o nekih
mesec dana razlike. Ako je tacno da je Velika skupstina 1918.
godine izglasala prisajedinjenje Vojvodine onda treba poci od
toga kao od istorijske cinjenice koja obavezuje i nas, naslednike
doticne skupstine i ni u kom slucaju ne revidira nase savremeno
stanoviste. Strah od autonomije u sustini znaci osporavanje tog
cina slobodne volje Vojvodine. Znaci, strah od autonomije je
refleks jednog uverenja da je Vojvodina 1918. godine osvojena, da
nije dragovoljno i svojevoljno pristupila Srbiji, odnosno
Jugoslaviji.
I sada, ako vi verujete, ili podsvesno imate jednu takvu logicku platformu, onda cete u svom kasnijem delovanju prema osvojenom podrucju imati drugaciji tretman, drugaciji pogled nego prema onom ciju volju i samostalnost priznajete i prihvatate kao jednaku.
U sustini, osporavanje autonomije u ovom kontekstu nije nista drugo nego ekspanzionizam, logika jednog, mozda, cak imperijalistickog gledanja na druge, pa i na svoje sopstvene sunarodnike.
