Prevela: Kristina Horjak
U nasem drustvu, pronalasci se mogu otkrivati i biti unapredjivani, a da bi tek trebalo da osvoje sopstveno trziste i potvrde smisao svog postojanja - drugim recima, to su otkrica za kojima jos uvek ne postoji potreba. Shodno tome, u jednom trenutku tehnologija je dovoljno napredovala da bi proizvela radio, ali drustvo nije bilo dovoljno razvijeno da bi ga pri-hvatilo. Radio je tada bio u svojoj pocetnoj fazi, bivajuci zamenom; zamenjujuci pozoriste, operu, koncerte, javna predavanja, kafansku muziku, lokalne novine, itd. To je bio pacijentov period zlatne mladosti. Nisam siguran da li je do sada zavrsen, ali ako jeste, ovaj mladac, kome nije bila potrebna nikakva potvrda o kompetenciji da bi se rodio, morace da se osvrne unatrag da bi spoznao svrhu svog postojanja - bas kao sto se covek u odredjenim godinama, kada izgubi prvobitnu nevinost, zapita sta bi, u stvari, trebalo da radi na ovom svetu.
Sto se tice same svrhe radija, ne mislim da bi on trebalo da sluzi pukom ulepsavanju javnog zivota, niti ga smatram adekvatnim sredstvom za vracanje domace prisnosti i podnosljivosti u porodicni zivot. Van svojih dubioznih funkcija, radio je jednostran u trenutku kada bi trebalo da bude dvostran. On je samo aparat za distribuciju. Evo pozitivne sugestije: promeniti njegovu ulogu od distri-butivne u komunikativnu. Radio bi bio najfiniji moguci aparat za komunikaciju u javnom zivotu, beskrajna mreza cevi, kada bi znao da prima isto kao sto prenosi, kada bi dozvolio slusaocu da govori isto kao sto slusa, kada bi mogao da ga uvede u odnos, umesto da ga izoluje. Na ovom principu, radio bi trebalo da istupi iz svog snabdevackog posla, te da organizuje svoje slusaoce kao snabdevace. Svaki pokusaj radija da prida zaista javni karakter javnim desavanjima jeste korak u pravom smeru.
Stagod radio planirao da ucini, mora se boriti sa nedostatkom posledicnosti, koja gotovo sve javne institucije cini takvim budalama. Imamo nekonsekventnu knjizevnost, koja ne samo sto uzima sebi za zadatak da ne ide nikuda, vec cini sve sto je u njenoj moci da neutralise sopstvene citaoce, opisujuci svaku nameru i situaciju lisene sopstvenih posledica. Posedujemo nekonsekventne obrazovne ustanove, koje zestoko rade na pruzanju obrazovanja koje ne vodi nigde i koje proizilazi niotkuda.
I najmanji pomak u ovom smeru mora uspeti daleko spektakularnije od ma koje predstave kulinarske sorte. Sto se tice tehnike koja bi trebalo da se razvije za takve postupke, ona mora pratiti osnovnu svrhu oblikovanja auditorijuma, ne samo kao ucenika, vec i ucitelja. Formalni zadatak radija je da pruzi ovim obrazovnim operacijama zanimljiv obrt, drugim recima, da osigura da ovi interesi pobude zanimanje ljudi. Takav pokusaj radija da stavi svoje pouke u umetnicku formu, bi se povezao sa naporima savremenih umetnika da daju umetnosti poucni karakter. Kao primer, odnosno model vezbi mogucih po ovim motivima, dozvolite mi da ponovim objasnjenje za Let Lindberga, koje sam dao 1929. godine na muzickom festivalu u Baden-Badenu.
"Postujuci pravilo da je Drzava bogata, a covek siromasan, da je Drzava obavezna da ima mnogo mogucnosti, a da je coveku dozvoljeno da ima samo par mogucnosti, po pitanju muzike Drzava ce opskrbiti bilo sta sto ima potrebu za posebnim aparatom i posebnim mogucnostima; pojedinac ce se, medjutim, opremiti vezbom. Osecanja koja slobodno lutaju probudjena muzikom, posebne misli kakve mogu biti podrzane slusanjem muzike, fizicka iscrpenost podstaknuta samim slusanjem muzike, predstavljaju odvracanje od muzike. Da bi ovo odvajanje bilo izbegnuto, individua ucestvuje u muzici, postujuci pravilo da je delovanje bolje od osecanja, prateci trag muzike svojim ocima i ucestvujuci u delovima i na mestima koja su predvidjena za nju, pevajuci ih za sebe ili zajedno sa drugima (skolski cas)."
Ova vezba predstavlja potporu za disciplinu, koja je osnov
slobode. Pojedinac ce spontano posegnuti za sredstvima
zadovoljstva, ali ne i za poucnim predmetom, koji mu ne pruza ni
dobit niti drustvenu nadmoc. Ovakve vezbe sluze pojedincu samo
dok sluze Drzavi, a sluze samo takvoj Drzavi koja zeli da
podjednako sluzi svim ljudima. Na ovaj nacin, Let Lindberga nema
ni estesku, ni revolucionarnu vrednost van svoje primene, a nju
jedino moze da organizuje Drzava. Njegova ispravna primena cini
ga, medjutim, toliko "revolucionarnim", da sadasnja
Drzava nema koristi od sponzorisanja ovakvih vezbi.
Ovo je inovacija, sugestija koja se cini utopijskom i za koju
priznajem da je utopijska. Kada kazem da bi radio ili pozoriste
"treba" da ucine to-i-to, svestan sam da ove obimne
institucije ne mogu da urade sve ono sto "treba", a cak
ni sve sto bi htele.
Ali nije nas posao da obnavljamo ideoloske institucije na bazi
postojeceg drustvenog poretka putem inovacija. Umesto toga, nase
inovacije ih moraju naterati da nam predaju tu bazu. I zato: Za
inovacije, Protiv ponavljanja!
 |
Sadrzaj |