 |
Gaston Baslar
|
Mozda ne bi bilo lose da se na samom pocetku novog
clanka iskuje i nov termin. Bez novog termina ne bismo
imali razloga ni za pisanje clanka.
Radio je apsolutno kosmicki problem: citav svet govori o
njemu. No, prvo moramo definisati koncept.
A to je: Bergsonovci su govorili o biosferi, a to znaci o
zivom sloju u kome se nalaze sume, zivotinje i sam covek.
Idealisti su govorili o noosferi, sferi misli. Drugi su
govorili o stratosferi, jonosferi; radio, znamo, ima
koristi od jonizovanog sloja. A koji bi drugi izraz mogao
biti pogodniji za ovaj deo svetskog govora no logosfera?
Svi mi govorimo u logosferi. Mi smo gradjani logosfere.
Radio uistinu predstavlja sveobuhvatno, svakodnevno
ispunjavanje ljudske psihe. Problem ovde nije jednostavno
i iskljucivo u komunikaciji, niti je to prosto problem
informisanja; problem je u tome da je radiju, iz dana u
dan i u skladu sa potrebama koje iziskuje ne samo
informisanje vec i opste ljudske vrednosti, poveren
zadatak da predstavlja ljudsku psihu.
Covekova psiha prirodno sadrzi jasne vrednosti. Dvadeseti
vek je u procesu uspostavljanja neke vrste univerzalnog
govora; svaki jezik ima svoj nacin govora koji se
razlikuje od drugih; ali ovo nije Vavilonska kula.
Naprotiv, ono sto imamo je duboka socijalna klasifikacija
i ogranicavanje svih talasnih duzina tako da svako moze
da govori a da ne ometa nekog drugog. Pred kraj
osamnaestog veka ljudi su obicavali da razgovaraju u
kafeima. To je bio zbrkan, haotican posao; osoba koja bi
govorila u jednom uglu kafea nije se mogla cuti u drugom
uglu. Ali u univerzalnom svetu koji je izgradio radio
svako moze cuti svakoga i svi mozemo slusati u miru.
Potpuno ostvarenje covekove psihe - stoga moramo
posegnuti za temeljima, sto znaci za principima
nesvesnog. Moramo otkriti u nesvesnom korene covekove
originalnosti.
Radio je funkcija originalnosti. On ne moze da se
ponavlja. Svakoga dana mora da stvori nesto novo. Njegova
funkcija nije da prosto prenosi istine ili vesti. U ovoj
logosferi, u ovom svetu govora, ova kosmicka konverzacija
koja predstavlja novu stvarnost za coveka mora imati svoj
vlastiti autonomni zivot. On stoga mora tragati za
principima originalnosti u dubinama ljudske prirode.
Proces postaje paradoksan. Jer ako radio mora da nadje
originalne teme, on mora da napusti fantasticno. Vreme za
fantaziju je posebno; to je sasvim sporadicna kategorija.
Iz tog razloga i postoji vreme: svet se mora zabaviti a
roditelji i deca mogu uzivati u trenucima opustanja. Ali
fantazija nije sve. Kada, na primer, Kjerkegor kaze da
svet pociva na fantasticnom, on se izlaze opasnosti da
bude otkriven. Ipak covek mora svakoga dana negde pronaci
snagu fantasticnog. A gde ce to uciniti?
Pronaci ce ga u dubinama svoje podsvesti. Radio stoga
mora naci nacin da „nesvesnost" unese u
komunikaciju. Kroz to ce pronaci izvesnu univerzalnost,
koja je i razlog paradoksa: nesvesno je nesto o cemu malo
znamo.
Centralni problem je stoga sledece: da li je mogucno
da izvesno vreme na radiju posvetimo razradi tema
usmerenih ka nesvesnom, pomocu kojih bi se tada mogla
ustanoviti pravila za sanjarenje na svakoj talasnoj
duzini?
Bilo bi dobro kada bi sa nama saradjivao i radio inzenjer
- i, eto, opet se mora iskovati termin koji bi odgovarao
tom konceptu - inzenjer psihe.
Neki radio-signali su vrlo bolni i mucni za uho; oni
se probijaju do podsvesti i mogu postati uzrokom nocnih
mora.
To bi moralo da se promeni: „Neznost je znak po kom
se raspoznajemo", moze da ide na pocetku programa.
Znaci da se ova solidarnost medju gradjanima logosfere
koji prihvataju iste vrednosti, istu zelju za neznoscu i
istu zelju za snovima, moze ostvariti kroz nesvesno.
Ukoliko radio moze obezbediti nekoliko casova odmora,
nekoliko casova mira, ovakvo emitovano sanjarenje moze
biti lekovito. „U redu", reklo bi se, „ali
to bi bilo vreme za snevace; aktivni ljudi to nikada ne
bi slusali!" Medjutim, mora doci do potpunog
ostvarenja ljudske psihe; moraju se naci vreme i novac da
se u filozofiji odmora svi psihizmi navedu na
komunikaciju.
Da bi ilustrovali ovu misao potrebno je samo navesti jedan primer: temu doma. To je arhetip: ova tema je duboko ukorenjena u psihizmu svake jedinke. Razvijati je znacilo bi pokazati da zivopisno pripada fantaziji, zabavi, i da mora izazvati neki odgovor u svesti jedinke. Mozemo je zamoliti da u snu zamisli dom, neki unutrasnji prostor. Mozemo uspeti da joj prizovemo secanja iz detinjstva. I tu nije u pitanju regresija, povratak zakopanim i zaboravljenim radostima. Stvar je u tome da se slusaocu malo po malo prikaze sustina unutarnjeg sanjarenja. Stoga tema doma - sedista privatnosti i unutrasnjeg bica - savrseno odgovara svrsi.
To treba doziveti da bi se uvidelo da u citavom svetu,
medju ljudima najrazlicitijih kultura, postoji arhetip
doma.
Ova ideja o arhetipu ima izuzetan znacaj u filozofiji
psihoanalize. Kod nekih psihoanaliticara ona uziva dosta
los glas - verovatno zbog toga sto je ta Hobsova teorija
idealisticka!
Dakle, govorite svima i svasta o domu. Govorite mirno,
preko radija, u vreme kada se jedinka ne moze videti i
kada ona, takodje, nikoga ne moze da vidi. Nemogucnost da
se vidi lice kome se glas obraca ne predstavlja smetnju;
pre je prednost, jer upravo se time pristupa osovini
intimnosti, unutarnjoj perspektivi.
Neki slusalac moze ziveti na severu a drugi na jugu,
neki na istoku a drugi na zapadu. Svi oni, medjutim,
poseduju arhetip „kuce u kojoj su rodjeni".
Ali, postoji nesto sto zadire jos dublje od kuce rodjenja
- sto se u knjigama obicno naziva onirickim domom, domom
nasih snova.
Ukoliko zelimo da poducavamo sanjarenju, prenosimo
sanjarenje i dopremamo ga do nasih slusalaca, trebalo bi
te slusaoce smestiti u kucu, u cosak kuce, u neki kutak,
mozda na tavan, mozda u podrum, mozda u neki hodnik - u
svakom slucaju na neko skromno mesto, jer za sanjarenje
je potrebno ispuniti jedan uslov a to je princip skromnog
skrovista.
U svojoj knjizi Le Vieux Serviteur*, Anri Baselen se priseca svog detinjstva u maloj kuci ciji vlasnik nije bio njegov otac, nadnicar. U podrumu su bile zabe, a na tavanu pacovi. Sa nailaskom jedne od onih zimskih veceri u kojima nastaju uslovi za intimnost, autor govori o magiji razgorele vatre u peci. A onda nailaze silni redovi: „Osecao sam se kao u kolibi kopaca uglja. Nalazio sam se u dobro izgradjenoj kuci u kojoj sam imao sve sto mi je bilo potrebno za osecanje sigurnosti." Ne, on je sedeo u kolibi kopaca uglja i rekao: „Voleo sam da sanjarim." Ziveo je u malom gradu gde nije bilo vukova, ali on je voleo da sanja o vuku koji je „dosao i zagrebao kandzama po kucnom pragu od granita."
Princip unutarnjeg bica zaista postoji. Pronalazi se
kada covek zivi skromno, cak u oskudici. Seneka je
govorio o sobi siromaska; on nije mogao da misli u
Neronovoj palati vec je obitavao u maloj sobi gde je
spavao na gomili slame: tako se naucio stoicizmu.
Jos konkretnije, Sarl Boduen nam saopstava da krave koje
se smestaju u suvise osvetljene stale postaju
neurastenicne. One zele „lepu" stalu sa malo
paucine koja prekriva prozore. Inace ne proizvode dobro
mleko. I krave imaju svoj princip unutarnjeg bica. One
zele svoj dom, ono istinsko, nepretenciozno okruzenje u
kome je nastanjeno nesvesno.
U takvom skromnom okruzenju, u Senekinoj sobi
siromaska, slusalac ce morati da se navede na sanjarenje.
Trebalo bi mu dati ovakvu vrstu sna. Da postupno cuje ali
da vise ne slusa. Glas spikera da ga podgurkuje u ledja i
govori „Hajde, zadji u dubinu sebe. Ja idem dalje.
Moje selo je obasjano suncem, ali ja trazim mracne kutke.
Ulazimo u noc: upravo smo na stazi naseg sna."
Radio pruza slusaocu potpuni i dubok odmor. Covek je
biljka koja se moze presadjivati i pusta koren u slici
koju mu je ponudio spiker. On ce pustiti da se rascveta
ljudski cvet. Otkrice da poseduje nesvesno. Upravo su mu
prenete neke ocigledne stvari u skrivenom obliku. Bitno
je da se izvuce ono skriveno. U ovakvoj recenici -
„i trazeci moju majku, ja sam tebe, o moj dome,
pronasao" - nalazi se smisao ocuvane unutarnje
topline. Nalazimo se u prisustvu arhetipa.
Da li je radio prikladan za iznosenje arhetipova? Zar za ovaj zadatak ne bi bila prikladnija knjiga? Mozda i ne bi, knjigu covek otvara i zatvara; ona nije ta koja namece samocu. Radio, s druge strane, moze da nametne takvu vrstu usamljenosti. Naravno, ne uvek. Slusanje ovakvog programa u sali za igranje ili u necijem salonu, ne bi imalo nikakve svrhe. On se ne mora obavezno slusati u rudarskoj kolibi, iako bi to bilo idealno, vec u sopstvenoj sobi, uvece, kada je covek sam, u vreme kada ima pravo i duznost da se prepusti opustanju i pocinku. Radio ima sve sto je potrebno za govor u samoci. Nije mu potrebno lice.
Slusalac se tako nalazi ispred svog radija, u samoci
koja jos nije nastupila - radio je taj koji je
uspostavlja oko slike koja nije samo njegovo vlasnistvo
vec vlasnis-tvo svih, slika koja postoji u svacijoj
psihi. Slika dolazi kao trag za zvukom, trag dobro
oblikovanog zvuka.
To bi mogao biti nacin za resavanje problema nesanice:
Hej! Tisina! Prestani da pricas o tvom susedu, ili tvojoj
zeni, ili tvojim sefovima, ili potcinjenima. Vrati se
sebi, poneguj poeziju svojih arhetipova, vrati se svojim
korenima. Sada ces usnuti. Sada se nalazis na pragu snova
a uskoro ces se naci na nivou dubokih snova, snova koji
nece biti kosmari ako si arhetipovima zaista dodelio
lepotu koja im prilici.
Eto tu su, znaci, arhetipovi, u ovakvom nacrtu za radio nesvesnog. Ja sam imam oblake, pozar, reku, mocvaru - mocvare su vazne - sumu: nalazenje skrovista u sumi, ne biti uplasen u sumi gde se covek obicno gubi. Majcinska suma moze docekati dobrodoslicom, barem za jednu noc; u sumi nema vukova.
Radio zaista ima kljuc za uvodjenje fantasticnih
snova. „Ali kome ce to biti od koristi?", mozda
ce neko primetiti. Pa, onima kojima je potrebno, svakako.
„A u koje vreme bi se emitovalo? Meni bi odgovaralo
da bude u pola devet jer idem da spavam u devet
sati." Moze se emitovati i nesto kasnije, za
nocobdije, iako su nocobdije isuvise zivahni i aktivni da
bi podlegli izvanrednoj filozofiji odmora. Mozda bi
trebalo da bude u razlicito doba svakoga dana, u pola
devet ponedeljkom, u devet utorkom, a oko pola 10 tokom
vikenda. Uz ovaj sistem svako bi imao priliku da se bar
jednom nedeljno dobro ispava.
A ako su nasi psiho-radio-inzenjeri i pesnici koji se
brinu za dobrobit covecanstva, neznost srca, radost
ljubavi i njeno raskosno poverenje, pripremice divne noci
za svoje slusaoce.
Vecernja poruka sa radija upucena svakom otezalom srcu,
svakoj izmucenoj dusi, trebalo bi ovako da glasi:
"Rec je o tome da se vise ne spava na zemlji, vec da
se po vlastitom izboru prodire u nocni svet."
 |
Sadrzaj |