Razgovarao Zvonko Prijovic
 |
KOSAVA: Vi pisete: Pesma je
zudnja za susretom i svest o razdvojenosti, cutanje i
govor, nada i beznadje. Od kuda takav, u neku ruku,
ambivalentan stav? ZIVLAK: Tesko je biti pametan u stvarima poezije, pogotovu kada ste prinudjeni da se sluzite zargonom. Svaki govor o poeziji, pa bio najpronicljiviji, ne doseze dalje od zargona. Ali, ako se vec hoce govoriti, onda mogu reci da u tome ima nekakve opste istine. Razdvojenost priziva blizinu kao njenu neostvarenu mogucnost, blizina priziva razdvojenost, jer se gusi u samoj sebi. |
Tako je i nada nesto sto izrasta u magmi beznadja, a govor se uspostavlja u bezoblicju cutanja. Ako stvari uzmemo pesnicki, onda sve postaje jos slozenije. Cutanje moze biti recitije od govora i sve se artikulise u dijalektickim prelivima, u igri senki i stvari, odsutnog i prisutnog, pamcenja i ravnodosnusti. Reci se hrane recima, jos vise neizrecenim, tamnim, belinom. Paradoksi poezije su paradoksi zivota, otuda poezija ima jos uvek svoje izglede. Zaboravljajuci na poetsko, covek porice svoju prirodu, porice svoj zlocin.
KOSAVA: Gde su putevi kojima se stize do
smisla, znacenja, dubine i ocekivane skrivene sustine Vaseg
pesnistva?
ZIVLAK: Autor bi bio nepravedno nagradjen, ukoliko bi
raspolagao kljucevima koji otvaraju tekst. To sto kazem nije oblik
skromnosti, nego ruzan momenat samoogranicenja koji dospeva iz
odnosa namera, plana, svesne proizvodnje slucaja, igre, nesvesnog
samog jezika. Jezik prevazilazi nameru, nesvesno premasuje
svesno. Znacenja se struktuiraju po visoj sili koja se emancipuje
od prozirnosti, iscrpivosti, smisla, sustine. Ne znam kako bi
moglo da se razume da su pesnici isporucioci sustine - bojim se
da bi to bio pakao. Ja pretpostavljam znaje neznaju, obrazovanost neobrazovanosti,
opreznost neopreznosti... Ali cini mi se da su stvari odvise
senovite da bismo mogli odvojiti prvo od drugoga, da bismo se
mogli pozvati na bilo sta. Znanje se rastvara u bezbrojnim menama
i otkrovenjima zabluda, ono otpada sa nasih konstrukcija kao
ideoloski malter. Ako neko nastoji da svoje znanje ili znanje
grupe, klase sloja... institucionalizuje i nametne kao
neprikosnovenost - to je vec zlocin. Cak i u stvarima pezije to
ne smemo uzimati olako.
KOSAVA: Za naslov ili cak i kljuc
razumevanja pojedinih pesama cesto birate stih ili polustih. Nije
li celina time zapostavljena ili je to u skaldu s „logikom
ekscentricnosti poetskog subjekta i poetskog diskursa", kako
u jednom eseju pise Radoman Kordic?
ZIVLAK: Naslov izrazava ideologiju pesme, pa i kad je rec o
ekscentriranju. Naslov je deo teksta i nije puki natpis koji
izvikuje jednu temu, jedan motiv. Kao deo teksta on je upleten u
njegov rad, u njegovu nestabilnost.
| On se preokrece sa preokretanjem teksta, poricuci svoju povlascenost. On nije vise legitimacija i potvrda na dogadjaj, dozivljaj ili mesto - ni klasicisticki referent ceremonijalnog prizivanja, ni romanticarski subjekt opevavanja. Naslov se spusta u samo telo teksta, rastvarajuci se po njegovim bridovima, on vise nije ni jedan subjekt, ni jedan objekt, ni jedan glagol. Naslov nije kljuc, on je deo kljuca, momenat razudjenosti koja tvori jedno putovanje, a ne kontinent. |  |
KOSAVA: Ako se slozimo da Vasu poeziju
krasi jedna suptilna metafizicka refleksija, koliko se zbog
tezine filozofske meditacije gubi na neposrednosti u situaciji
kad, kako sami kazete, nema savrsenog citaoca pezije?
ZIVLAK: Sve je u peziji posredovano. Cak i sam jezik, sam
tekst. On nije izraz neposrednosti koja ga vezuje za svet, za
odredjeni predmet. Neposrednost je samo ideologija. Jedan mit
koji dolazi iz predubedjenja da nam je svet dat, da je moguc kao
datost i kao samorazumljivost. Cak i jedno osecanje je
posredovano, ne samo dogadjajem, nego i iskustvom, iskustvom
jezika, kulturom koja ga tumaci, koja ga kontekstualizuje.
Refleksija i meditacija hvataju u odrazima i ogledanjima
potencije reci, njihove likove, sekvence oznacenog koje se
premestaju iz neposrednosti u posrednost, iz centriranosti u
decentriranost, iz ukocenosti i entiteta u pokretljivost
rastrojstva. Savrsenog citaoca u takvoj igri nema. Poezija se ne
stvara da bi proizvodila probleme citaocima, ali ona jeste
problem, jeste pitanje - ne da bi se sumirala povlascenost i
tajnovitost jedne jezicke prakse - kao sto je i svet, sam zivot,
pitanje koje svojim paradoksima provocira nasu zacudjenost i nase
neznanje.
KOSAVA: Kako nastaje Vasa pesma? Opisite
nam taj proces. Jeste li u njemu, tokom godina, primetili izvesnu „pravilnost"?
ZIVLAK: Pisanje poezije je izbor, nacin zivota. Ne mogu da
pretpostavim kako je taj izbor, u mom slucaju, izvrsen. Pretpostavljam
da bi ta vrsta odgovora proizvela jednu laznu biografiju, jednu
mistifikaciju, mozda knizevno razloznu, ali u biti netacnu.
Konacno, poezija ne dotice istinu vise nego jedan jelovnik.
Pretpostavimo da su svi jelovnici lazni, onda cemo imati posla sa
knjzevnoscu. Cak i kad su, navodno tacni, jelovnici imaju
aspiracija da se predstave kao knjizevnost, jer se sluze figurama
tropima i knjizevnim obrascima. „Karadjordjeva snicla",
„Domaca govedina u supi", „Divlji zec u
pacu"... uvek je rec o posredovanju, o pismu koje je nuzno
metaforicno i, ako se moze reci, lazno u odnosu na samu stvar.
Pravilnost se izgradjuje; konvencije kuhinje imaju vise
pravilnosti, njihova sintaksa je prepoznatljiva i lakse se moze
opisati, katalogizirati. Sa poezijom je nesto teze. Tu postoji
uvek jedan manjak koji stvar cini neprozirnom. Verujem da jedan
tehnicar proces nastajanja pesme moze jednostavno da
rekonstruise. Pisanje je bol, patnja. Ja sam zahvacen jezikom i
njegovim nepreglednim pamcenjem, njegovim stalnim i neprekidnim kretanjem.
Izmedju dubine koja svedoci o drami imenovanja, prepoznavanja,
sukoba reci i stvari, smisla i neprozirnosti... i horizontalnosti
u kojoj se reci povezuju i razvezuju trepereci poput ostrvlja na
povrsi tamnog okeana nepreglednih momenata zivota, istorije,
sudbine pojedinca...izmedju pismena i reci koje pobudjuju moje
osecanje postojanja, koje dopiru sa stranica koje je pisao jedan
Stefan Lazarevic, Venclovic, Solaric ili pevao jedan Visnjic; izmedju
Laze Kostica, Ducica, Hesioda, Homera ili stare tugovanke
anonimnog Egipcanina, Crnjanskog, Kafke, Nicea ili Dzojsa;
izmedju pulsacija zivota i iskustva koja se u nasoj kulturi,
nasoj dramaticnoj savremenosti, vezu za oskudicu prezivljavanja i
patnje i duboke vere u rec koja dopire odnekud da bi nas
rasejavala, pokretala, ali i ucvrscivala u nadi koja se beznado
preokrece.
KOSAVA: U pesmi Zimski izvestaj kazete:
Moglo je sve najzad biti drugacije / i nije se moglo ovako desiti
/ ali svaki ishod je dogadjaj.
U svojim dnevnicima Kafka, opet, pise da je „moguce samo ono
sto se dogadja". Koliko je ovaj pisac uticao na Vas i Vase
stvaralastvo?
ZIVLAK: Dogadjaj je i ono sto se nije desilo, ako je izrazen u
jeziku. Mogucnost se otelovljuje u slici jezika, time se odgovornost
tzv. stvarnosti za dogadjaj premesta u jezik. Moze se reci da se
dogadjaj ostvaruje samo u jeziku, tako je i stvarnost tu jedino i
moguca. Kafka je to dobro znao. Njegova knjizevnost je
svedocanstvo te nemoguce stvarnosti koju je on iz nevidljivosti i
neopazljivosti doveo do dogadjaja. Kafkina tamna i zgusnuta
razloznost pretvara nevidljivo u vidljivo, nemoguce u moguce, ali
ne u liniji nepovezanosti sveta i jezika, ne u horizontu tehnicke
maste, nego prozetosti patnjom koja stravu zivota otkriva kao
stravu jezika. Paradoks koji Kafka izrice o tome „da se
nalazi na vrhu jarbola koji se rusi", slika je same
knjizevnosti, same sudbine, pojedinca, izgnanika, cije
„pisanje obasjava svet, a onaj koji pise moze da nestane u
tami". Mozemo jos naci zagovornika koji tvrde da je svet
proziran i da je utemeljen na smislu. Kafkina knjizevnost govori
o misticnom nasilju, o misteriji moci i njenoj dubinskoj
iracionalnosti i nelogicnosti i kroz jezik razotkriva tu lazljivu
„indirektnost" sveta kao obrazinu njegove nasilnosti.
Kafka je jedan od najmocnijih tumaca istorije, sudbine coveka i
strave smisla i po tom je on neprelazan i prevratnicki pisac.
KOSAVA: Pesma Obretenje po kojoj je
nazvan drugi izbor iz Vaseg poetskog opusa naslovom asocira na
sudbinu Jovana Krstitelja. Ne suzavajuci joj znacenje, mozemo li
odgovoriti na pitanje gde je danas i sta predstavlja srpski narod?
ZIVLAK: Tesko je odgovoriti na to pitanje. Vidite, sam Kafka je
govorio da je cinizam Jevreja odgovor na netrpeljivost drugih, da
proizilazi iz osecanja teskobe i ugrozenosti. Od svih zala koja
se u savremenom svetu stavljaju na optuzenicku klupu,
nacionalizam je na prvom mestu. Ako je vec tako, to mora da je
problem posebne vrste koji nije jedinstven i samoproizvodiv, ako
smo vec u okruzenju obecanja emancipacije, ugodnog zivota,
tolerancije. U cemu je stvar? Niko se nece iz samovoljnih pobuda
upustati u opasnu avanturu navodnog nacionalizma, ako ce njegovo
ponasanje biti sankcionisano, tj. ako ce posledice kazne biti
teze, nego ako se ostane u stanju mirovanja i navodnog
ukljucivanja u svet. Istina, svet je jedna vrsta obecanja, a
tolerancija bi trebalo da bude nuzan momenat zivota savremenih
drustava, naravno i srpskog. Isaija Berlin, povodom nacije, kaze
da je od svih kulturnih fenomena u tradiciji Evrope, jedino
nacija uspela da se odrzi. To vec pretpostavlja da se ne bi smeli
olako, u duhu devetnaestovekovnih teorija, pridrzavati ideja koje
su vec floskule i lisavati se ozbiljnijeg razumevanja ovog
fenomena. Tolerancija - da; demokratija - da; ali i pitanja
ugrozenosti odredjenih nacija, etnickih grupa, pa i citavih
regiona valja uzeti u obzir, dok smo jos uvek savremenici
navodnih savremenih procesa univerzalizma. Istorija se ponavlja.
Moc je prevarnija i spretnija no sto to jedan novosvetski
simpatizer moze sebi da predstavi. Srpski narod je nesporno ugrozen,
izgubio je ogromne teritorije na kojima je vekovima stvarao i
ziveo. To je nesporna katastrofa, kako za pojedince, tako i za
citavu zajednicu. Da li vidimo novosvetsku sucut, koja je u tome
nedvosmisleno doprinela, spremnom da to i ispravi. Pamcenje
zlocina je kratko, a pamcenje patnje je dugo i dramaticno. Jezik
politike i jezik medija su se, u slucaju srpskog naroda, pokazali
kao najradikalniji i najnegativniji oblici prikazivanja
stvarnosti. Stvarnost je ukinuta, ostala je samo njena bescutna
simulacija u vidu krivotvorenih, ali za Zapad, jedinih mogucih znakova.
Tako je jezik uveo kanibalisticku stvarnost, onoga ko govori.
Zapad je zasnovan na metafici moci i vladanja i za moc i njenu
proteznost mi smo samo jedan objekt. Drugi je istinski
neprijatelj, on otelovljuje samo zlo; za razliku od propozicija
nase tradicionalne kulture koja u drugom ne vidi neprijatelja,
vec gosta, pretka, ako ne vec drugacijeg i razlicitog. Ono sto je
moguce valja uciniti. O nemogucem mi ne mozemo odluciti. Nas
poduhvat treba da bude kultura opreznosti, kultura razumevanja.
Oslobadjanje od utopija Istoka i Zapada. Od obecanja i velikih
istorijskih poduhvata i od gubitka pamcenja.
KOSAVA: Postoje li, prema Vasem
stvaralackom iskustvu, u danasnjoj poeziji svete stvari? Ukoliko
one postoje, kakvo je osecanje pesnikovo prema njima?
ZIVLAK: Pitanje o razlozima knjizevnosti nemaju pouzdanih
odgovora, ali ona uprkos tome, traje. Od sumerskih, egipatskih,
grckih... pa do savremenih tekstova ona je temeljna vrednost
civilizacije. Evolucije koje idu sa izmenama knjizevnih formi i
oblika, znacenja i smislova, umnogome su promenile njegov
karakter, ali interes koji ona pobudjuje, iako u promenjenim
okolnostima i sa drugacijim konotacijama, ostaje nepromenjen. Ona
vise nije univerzalna slika sveta, niti u njoj prebiva sveto koje
utemeljuje obrasce zivota i smisla, mada se i dalje u njenim
grafijama kriju odbljesci i opiljci svetih spoznaja i znanja.
Jedan moderni tekst, bez obzira na svoju laiciziranost, na
nastojanja da se proizvodi razlika u odnosu na klasicne obrasce,
ili da se knjizevnost kao knjizevnost hrani autodestrukcijama i preinacenjima,
ukoliko pretenduje na to da bude knjizevnost, mora u sebi da nosi
onaj prepoznatljivi i neprozirni impuls svetog i tajanstvenog
iskrenja smisla i zivota. Knjizevnost nas sa takvim otkrovenjima
uzdrmava i povezuje, cineci nas ljudskim bicima bliskim u
poznanju neperelaznih momenata postojanja. Danilo Kis, jedan od
najvecih srpskih pisaca, u ranoj knjizi prica Rani jadi, napisao
je pricu Eolska harfa. Naoko zagonetan naslov krije nesto trivijalno
i obicno, iako evocira Eolsku harfu, tj. instrument liru, cije
zice trepere na vetru i proizvode nezne zvukove. Prica je secanje
na detinjstvo, na iskustvo otkrica prirode i njene cudesnosti. U
svojoj predstavi pripovedac vidi elektricne stubove na skoljkama
i zicama kao delove eolske harfe, dok ga prislonjen na hrapavo i
raspuknuto drvo stuba osluskuje carobne zvukove koje proizvodi
vetar na treperavim elektricnim zicama. Jedna analogija sa
mitskim instrumentom, jedan efektan pripovedacki i sugestivan
opis iskustva, pretvara banalnost bezlicnog zivota u svetu muziku
sfera, u spoznanje cudesnog u trivijalno i svakodnevno. Ko od nas
citalaca nije u svom detinjstvu slusao takvu eolsku harfu i ko se
nece uzbuditi pred magijom price koja i nas povezuje i uplice u
jedan jedinstven dogadjaj nevinosti koja otkriva svet.
KOSAVA: Da li i danas mislite da moderna
pezija poznaje mit, ili je to ona vec postala? U cemu se, sada,
sastoje cvrsta uporista modernog pesnistva?
ZIVLAK: To je jedna saljiva dosetka ili antifraza u smislu da
poezija vec zivi sopstvenu proslost. Sto se mene tice, poezija
vise nema uporiste. Ona je davno izgubila onu temeljnu povezanost
sa svetom, njeni razlozi su nejasni, a njeno postojanje je
izgovor koji nema overu. Kada govorim o poeziji, prihvatam to
samo uslovno-svetlost cinjenja, proizvodjenja, u modernom svetu
moze biti shvacena samo kao duhovita opaska, kao jezicki znak za
jednu izgubljenu stvar. Subverzija, pobuna, stvaranje,
socijalizacija, rastvaranje poezije u drustvenosti, stvar je
obisla nekoliko krugova i dosla u pocetnu tacku. Preostaju cuvari
vatre, prodavci relikvije; jedna ekonomija koja se utemeljuje na raskomadavanju,
na cerecenju, na prodaji indulgencije.
KOSAVA: Osim sto pisete poeziju, Vi,
svakako, pristajete i na svojevrsni filozofski diskurs
razmisljanja i postojanja poezije i njenog zracenja u jednom
svetu u kome „centar ne drzi vise / anarhija je provalila
svetom". O tome, na najlepsi nacin, svedoci Vase esejisticko
delo Jedenje knjige.
ZIVLAK: Moji kratki esejiisticki zapisi su mesavina ironije i
melanholije. Postoji jedan nedostizni objekt, jedna rascepljenost,
razvezanost. Ne preostaje mi nista drugo do da s dozom
samopodsmeha opisem te preobrazaje objekata melanholije u tanusne
senke koje se mesaju sa neodoljivim ritmovima i zvukovima
elektronske industrije, i jednog zavodjenja koje nas prozdire.
KOSAVA: Kao urednik u Svetovima dali ste
znacajan doprinos srpskom izdavastvu, nizom dragocenih i
potrebnih knjiga. Sta jednom pesniku znaci izdavastvo i
urednistvo ?
ZIVLAK: Ja sam, pre svega, citalac. Mozda jedna prevazidjena
vrsta. Zahvaljujuci, verovatno, pogresnom osecanju stvari cinim
ono sto moram.
