Pise: Miklos Biro
I, tu se odmah susrecemo sa prvim u nizu kontrasta koji nam nudi
Meksiko Siti. Uprkos svojoj velicini, brojnosti stanovnika i
brzini sirenja, saobracaj savrseno funkcionise. Pored metroa koji pokriva
citav grad i ciji vozovi nailaze svakih 2 minuta, te autobusa i
trolejbusa, okosnicu saobracajua cini i ergela od skoro 200.000
(!) taksija, pretezno zelenih folsfagenovih buba (jos uvek ih
proizvode u Meksiku) sa izvadjenim prednjim sedistem da bi
putnici lakse ulazili i izlazili. Prosto je fascinantna slika
koja se cesto vidi na avenijama Meksika - roj zelenih
„buba" koje stoje na semaforu upotpunjavajuci opste
zelenilo koje cine najcudnije kombinacije drveca: od palmi dzinovskih
fikusa i bendzamina, sve do cetinarskog drveca (ako vas to cudi,
setite se da Meksiko lezi na nadmorskoj visini Pancicevog vrha).
No, pored „individualnih", postoje i
„kolektivni" taksiji, tzv. pesere. To su mali autobusi
koji saobracaju po odredjenoj marsuti (najcesce sever-jug) koji
se zaustavljaju na vas zahtev (dizanjem ruke) i iz kojih izlazite
tako sto pritisnete zvonce kojim obavestavate vozaca da treba da
zaustavi vozilo.
| Metro je posebna prica. Iako dnevno, u proseku, preveze oko 8 miliona putnika (!) neverovatno je cist. Iz zvucnika se cuje tiha instrumentalna muzika, a stanice su uredjene tako da svaka ima svoju „dusu". Tako cete se, na primer, menjajuci liniju, najednom obresti u podzemnom planetarijumu gde na plafonu svetlucaju razlicita sazvezdja, a glas iz zvucnika vas poucava astronomiji. Ili cete iznenada naici na ostatke piramide Tenochtitlana, acteckog grad na cijim razvalinama lezi danasnji Meksiko. |  |
Tenochtitlan su pocetkom 14. veka sagradili Asteci na ostrvima
usred jezera koje je prekrivalo dolinu koju danas prekriva
Meksiko Siti, povezavsi ga vestackim zemljouzima sa kopnom.
Zapisi kazu da su Kortes i njegovih petstotinak konkvistadora,
kada su 1519. godine stigli pred zidine ove planinske Venecije,
ostali zadivljeni lepotom i bogatsvom grada. To im, naravno, nije
smetalo da ga topovima do temelja razruse i opljackaju, a
Moktezumu, poslednjeg acteckog kralja koji je Spance docekao kao
polubogove (po indijanskom predanju Mesija je bio bele koze) -
svirepo ubiju.
Od actecke metropole ostali su samo arheoloski tragovi koji ni
izbliza ne mogu da docaraju njenu prvobitnu lepotu. Autenticni
dozivljaj drevne indijanske kulture imacete tek u susretu sa Teotihuakanom,
cuvenim arheoloskim lokalitetom udaljenim nekih tridesetak
kilometara od Meksiko Sitija. Ogromno svetiliste koje oivicavaju
dve piramide (na ciju bi velicinu i Keops bio ponosan) staro je
preko dve hiljade godina. Asteci su ga zatekli napustenog i
nastavili da koriste u istoj funkciji. Dok setate „avenijom
mrtvih" koja spaja piramide koje su Asteci posvetili bogu Sunca
i bogu Meseca, postaje vam jasno zasto je mesto idealno bas za tu
namenu - unutrasnji prostor je arhitektonski vesto postavljen
tako da okolina uzvisenja gotovo potpuno eliminise spoljne
zvukove. Svecana tisina stvara nadzemaljsku atmosferu i idealan
je okvir za sakralne obrede.
No, pravi utisak o arhitektonskom i drugom umetnickom umecu
drevnih indijanskih kultura srednje Amerike dobicete tek kada
posetite Antropoloski muzej (sto nikako ne smete propustiti).
Verujem da cete, poput mene, ostati postidjeni sto vase skromno
znanje istorije poznaje samo Acteke i Maje (i to tek delimicno),
a nemate pojma o Olmecima, Toltecima, Zapotecima, Mikstecima, Totonacima...
- te sa naporom uspevate da slozite ukupni prostorni i vremenski mozaik
postovanja vredne mezoamericke kulture. Tek tu, stojeci pred
umetninama u zadu i opsidijanu, zadivljujucim kamenim skulpturama
i kalendarom Maja koji tezi 20 tona, postajete svesni dubokih
kulturnih korena danasnjeg Meksikanca. Postaje vam jasno da su
rukotvorine u kozi, drvetu, tkaninama, keramici, staklu, kamenu,
poludragom kamenu, srebru, pa cak i bojenom limu koje turisti
kupuju kao jeftine suvenire, u stvari predmeti za svakodnevnu upotrebu,
umetnicki obradjeni na nacin koji je prirodni nastavak dve
hiljade duge kulturne tradicije.
I, postaju vam jasni i neki drugi paradoksi: kako to da su i
najsiromasniji Meksikanci tako besprekorno cisti (kazu da postoji
izreka „smrdis kao Evropljanin!") i kako je to moguce
da u zemlji u kojoj postoji ogroman procenat nepismenih postoji
takva sklonost kulturi. Onda vam postaje razumljivo sto roditelji
nedeljom masovno vode decu u muzej ili u posetu piramidama. Onda
vas ne moze iznenaditi ni kada u parku Capultepek naidjete na
mali amfiteatar „Audioramu" u kojoj Meksikanci
razlicitih uzrasta i socijalnog porekla sede u polukrug pod
otvorenim nebom i slusaju Vagnera.
Nasa predstava o tipicnom Meksikancu koja vodi poreklo iz
kaubojskih filmova, rusi se na svakom koraku. Prvo, kada bih sada
hteo da Vam, dragi citaoce, opisem kako izgleda
„tipicni" Meksikanac, imao bih mnogo muke. Da li da opisem
visokog Acteka sa kukastim „indijanskim" nosem, ili
niskog, zdepastog Zapoteka sa sirokim licem? Da li da Vam opisem
smedjokosu Meksikanku iz Gvadalahare ili tamnokosu (tacnije
receno, kose boje antracita) indijanku mongolskih ociju i
isturenih jagodica iz buntovnog Ciapasa? Tamnopute Mestike iz
Vera Kruza ili belopute Maje koji pomalo podsecaju na Filipince?
Ista je stvar i sa „tipicnom" muzikom. Ako zalutate na
Garibaldi, svojevrsnu pijacu muzicara, moci cete da narucite
tipicnu meksicku pesmu ili da iznajmite ceo bend za to vece. Ali,
to ne moraju biti samo marijaci, u nasoj svesti
„tipicni" meksicki ansambl trubaca i gitarista, obucen
u crnu odecu ukrasenu srebrnim dugmadima sa velikim crnim
sombrerima koji ce vam svirati ono sto mi zovemo „Mama
Huanita" (a sto je, u stvari, rodjendanska pesma - nesto
poput „Happy birthday to you"). To, isto tako mogu biti
i marimbe iz Vera Kruza - ansambl obucen u belo, sa crvenim
poncoima koji ce vam odsvirati heruvimski neznu muziku na harfi,
ksilofonu i tamburicama.
Meksikanci cesto isticu da su ponosni na svoje kombinovano
evro-americko poreklo. Medjutim, sa izuzetkom istorijskog centra
grada, spanski uticaj retko se prepoznaje. Ako zelite da vidite
(a trebalo bi) tipicnu spansku kolonijalnu arhitekturu koju
odlikuje cetvorougaona kuca sa „unutrasnjim" dvoristem
u cijem sredistu je fontana, moracete da otputujete u okolna
mesta - Pueblu, Kuernavaku ili Guanahuato. Arhitektonski
dozivljaj Meksiko Sitija je kombinacija velelepnih modernih
nebodera i jednolicnih malih kuca (maksimalno sa 2-3 sprata) koje
umesto krovova imaju terase na kojima strce rezervoari za vodu,
dodatno doprinoseci njihovoj ruznoci. U samom Meksiko Sitiju, spanski
duh se oseca na Sokalu, ogromnom centralnom trgu na kome se nalazi
Nacionalna palata i Katedrala. Ali, ako imate srecu da poznajete
Kseniju ili Dejana, oni ce vas uputiti tamo gde turisti obicno ne
zalaze - na Kojoakan, prelepi stari trg u spanskom stilu kojim dominira
crvena Kortesova vila.
Ali, sve i ako zelite da zaboravite da su Spanci ovde vladali 400
godina, na to ce vas podsetiti bezbroj crkava. Najstarija je vec
pomenuta Katedrala koja je podignuta na i od rusevina acteckog svetilista.
I, kao dokaz da postoji vaseljenska pravda (ili da beli bog nije
bas toliko jaci od crvenog) crkva tone i urusava se, citava
velelepna gradjevina iznutra je odevena u mreze koje zadrzavaju
kamene delove da ne bi pali na glavu vernika. Najnovija crkva,
moderne arhitekture, je najveca na svetu - pod svoj krov u obliku
plasta moze odjednom da primi preko 20.000 vernika. Posvecena je
Devici od Gvadelupe i podignuta na mestu gde je ova sveta devica
crne boje koze (koje li sjajne crkveno-marketinske dosetke!) prvi
put „vidjena". Meksikanci svoju fanaticnu religioznost
ne dokazuju samo brojem crkaca - u baziliku ulaze klececi na
kolenima! Tako mozete videti neobicnu scenu: mladi bracni par
obucen u dzins i Nike patike, klececi prelazi nekoliko desetina
metara, noseci u narucju tek rodjenu bebu!
No, tu iznenadjenima nije kraj. Ispred bazilike susrecu vas
devojke u uniformama medicinskih sestara koje se nude da vam, za
nekoliko pezosa, izmere krvni pritisak. Sve u skladu sa zakonima trzista
- ponuda na mestu najvece potencijalne potraznje. U Meksiku ce
vas, inace, cesto iznenadjivati neobicni poslovi i
„poslovi". Tako ce vas na aerodromu od mesta gde ste
kupili kartu za taksi (sistem izmisljen da taksisti ne bi mogli
da iskoriste vase nepoznavanje cena i oderu vas) do mesta gde
taksisti stoje, odvesti devojka za nekoliko pezosa; cistaci
cipela ce vam, za istih tih par pezose, ocistiti cipele, a, ako
je leto i idete u sandalama - ponudice se da vam ispedikiraju nokte; zapazicete
„radna mesta" na javnim parkinzima koja podrazumevaju
„posao" zaustavljanja saobracaja da bi auto mogao da
izadje sa parkinga ili „poslove" raznosaca pijace vode
ili gasa za domacinstva. Neobicna je i „berza" rada na Sokalu:
ponudjaci sopstvene radne snage stoje pored malih tabli na kojima
pise koji zanat ili delatnost nude...
Objasnjenje je jednostavno i tuzno. Meksiko je zemlja sa ogromnom
nezaposlenoscu i jos vecim siromastvom. Iako lezi na najvecim
nalazistima nafte u zapadnoj hemisferi, gro stanovnistva je oslonjenjo
na primitivnu poljoprivredu i ima tendenciju migracije u gradove
(najcesce bas Meksiko Siti). Posledice su vidljive gotovo na
svakom pedlju otmenijih kvartova prestonice: prosjaci i prodavci
bezvrednih sitnica (najcesce deca do 10 godina starosti!) vas
cimaju neprekidno i izazivaju mucan osecaj. Verovatno da necete
imati sanse da se provozate ni jednim autobusom, metroomili
peserom u koji nece uci neki pevac, svirac, recitator ili pricac
viceva koji kamci par pezosa. Na semaforu, za onoliko malo
vremena dok traje crveno svetlo, deca obucena u odelo klovna
odigrace vam nesto ili ce, za bednu milostinju, izvesti
pogibeljnu akrobatsku figuru u kojoj po trojica stoje jedan
drugom na ramenima. Konkurencija je zaista velika - imao sam
prilike da vidim kako zena krestavog galasa udje na prvoj stanici
metroa, otpeva nesto uzasno i putnici joj udele nekih dvadesetak
pezosa; na sledecoj stanici udje slepi momak s gitarom, otpeva
nebeskim glasom predivnu baladu i - ne dobije nista. Koliko god
bili covekoljubivi, u Meksiku je nemoguce podmiriti sve zahteve
za dobrocinstvom. A, morate biti i obazrivi. Samo veliko iskustvo
iz beogradskih autobusa spaslo je pisca ovih redova od dzeparenja
u metrou - jednom je to bila zatecena ruka u dzepu, a drugi put
hvatanje u letu vec skinutog sata sa ruke.
Sa druge strane, Meksikanci su, po pravilu, predusretljivi i
gostoprimljivi. Ponekad i preteruju, pa vam (iz zelje da budu od
pomoci) nece priznati da ne znaju gde je ta i ta ulica (sto i
nije neobicno, obzirom na velicinu grada), vec ce objasniti da je
ulica za koju pitate treca levo, iako je ona, ustvari, druga
desno. Zato uvek pitajte bar dvojicu.
Zanimljiva je i, istovremeno tuzna, meksicka kombinacija ponosa i
siromastva. Prodavac rukotvorina koji ce sa ponosom u glasu
isticati da vodi poreklo od graditelja monumentalnnih gradjevina,
ponudice vam, istovremeno, svoju rukotvorinu - prvo skupo, pa
zatim sve jeftinije i jeftinije, da bi vam na kraju pondio trampu
svoje umetnine u poludragom kamenu za iznoseni dzins ili jeftini
sat na vasoj ruci.
No, nije svugde tako. U juznom predgradju Meksiko Sitija i
omiljenom izletistu, Socimilku, prosjaka uopste nema. Baveci se
oduvek cvecarstvom, zitelji ove komune na jezercu koje je jedino
zaostalo od velikog jezera na kojem je pocivao Tenochtitlan,
izgradili su mrezu kanala i vestackih ostrvaca na kojima gaje
cvece. Oni ce vam ponuditi svoje cvece i svoj turizam - zivopisne
gondole na kojima ce vas voziti kanalima uz svirku marijacija ili
marimba, vec prema afinitetima.
| Ali, nije samo Socimilko razlicit od ostatka grada. Bogati i siromasni delovi Meksika su poput dve razlicite planete. Ako se vozite avenijom Insurhentes koja dijagonalno preseca grad od jugozapada ka severoistoku u duzini od preko 50 km (!) imacete utisak nevidjene raskosi i blagostanja. Avenija je sva u palmama i zelenilu, prolazicete pored otmenih restorana ili modernih amerikanoidnih sopin centara sa spoljnim liftovima, a, ako skrenete malo na zapad, naicicete na luksuzne vile i hacijende. Mozda je jos elegantnija avenija Reforma, koju ukrasavaju biste velikih ljudi (tu je negde i Titov spomenik) i koja se naslanja na Zonu Rosa, poslovno-turisticki centar sa ulickanom pesackom zonom. Savetujem vam da tu negde rucate. |  |
Cak i ako je u skupom restoranu, hrana u Meksiku je jeftina. A,
sjajna. Bilo da uzmete obicni takos (punjen, recimo, karabom) ili
nesto specificnije, kao sto je tamles (jelo spravljeno od kukuruza
i umotano u kuruzovinu - koja se, naravno, ne jede, nemojte da
ispadnete seljak). Cuvajte se molea (dugo kuvanog mesa koje se
pretvori u kasu), prejako je za evropski stomak. I, uvek,uvek
naglasite: sin cili. Za one koji bas vole ljuto, tu je salsa
mehikana. Ona stoji na stolu uz so i salvete.
Ako, medjutim krenete samo malo severnije od Sokala ili trga
Garibaldi, nailazite na nalicje ove fasade. Tu je, naravno, sve
jeftinije. I radnje, i hoteli, i restorani. Ali, i opasnije. I po
novcanik, i po stomak. Na gornjem, severnom obodu grada, videcete
najtuzniju sliku ovoga grada prepunog kontrasta. Favele, sklepane
od kartona i lima, u kojima takodje mozete sresti vesele i
ljubazne zitelje. I sve su to Meksikanci.
I sve je to Meksiko Siti.
