MEDIJA
Setnja kroz muzej nesreca

Pise: Stevan Vukovic

U knjizi pod naslovom Muzej nesreca Pol Virilio tvrdi da je svako otkrice neke nove tehnologije povezano sa pojavljivanjem nove, specificne vrste nesreca. Umnozavanjem tehnoloskih dostignuca se tako umnozava i broj vidova odigravanja nesreca, do mere u kojoj je vec neophodno postojanje nekog prostora namenjenog iskljucivo njihovom pracenju i nadgledanju. Taj prostor, nazvan Muzej nesreca, medijskog je karakera i ne predstavlja zgradu sa izlozenim uzorcima koji upucuju na razlicite vrste nesreca, na sta bi njegov naziv mogao da uputi, vec virtualno mesto na kome se nesrece u stvari dogadjaju. Taj prostor je televizija.

"Televizija izlaze svet nesreci", kaze Virilio, "Svet je izlozen nesreci pomocu televizije." Bodrijarova tumacenja zalivskog rata, Kronenbergov Videodrom, romani Dzejmsa Balarda (na primer Ljubav i napalm), razmatraju upravo tu orijentaciju televizije, dovodeci je u vezu sa duhom epohe u kojoj zivimo i nadogradjujuci razlicitim katastrofickim vizijama. Logika koju pri tome slede je zasnovana na nerazlucivoj bliskosti informacije i simulacije, izvestavanja o nekoj stvari koja budi afekat i drzi paznju, i njenog proizvodjenja.

Film Aleksandra Davica i Umetnicke asocijacije Apsolutno, pod nazivom Dobro vece, tematizuje i zatim razotkriva tu logiku. Veoma minimalisticki osmisljen i uradjen, sastoji se iz, na razlicite nacine, moduliranih pocetnih sekvenci najava vecernjih izdanja dnevnika razlicitih tv stanica, sa razlicitih meridijana i govornih podrucja. Njihov sadrzaj je fraza koja uobicajeno prethodi svakom obracanju publici, dakle vesti, i na nasem jeziku glasi "Dobro vece". Performativna dimenzija te fraze, koja se inace svodi na nacin pozdravljanja, ovde zadobija karakter nagovestavanja niza nesreca, kojih su dnevnici puni. Buduci da iza veoma zamrsenog vizuelno-auditivnog spleta tih sekvenci ne sledi nikakav dodatni sadrzaj, da se iza nagovestene najave nikako ne pojavljuje ono najavljivano, njihovo konstantno smenjivanje neminovno izaziva neku vrstu suspens-a, dovoljno snaznog da indukuje apokalipticki fin de siecle dozivljaj, pajacan prvim i poslednjim kadrom ovog filma (sa natpisom "1996", odnosno "0004", upucujuci na odbrojavanje preostalog vremena do kraja veka i milenijuma). "Nasuprot filmu", pisao je Hickok, "na televiziji nema vremena za suspens, za napeto iscekivanje, na njoj moze da bude samo iznenadjenja". Medjutim, ovakva obrada televizijskog materijala, putem konstantnog odlaganja pruzanja nagovestavane informacije, pokazuje da vec fraza koja uvodi u svaku pocetnu televizijsku najavu sadrzi i pocetni poticaj za stvaranje suspensa, samo sto je televizija isuvise brz medij da bi mogao stici da ga stavi u pogon. Jedini nacin da se to ucini je njegovo kocenje, zaustavljanje i prebacivanje u medij filma.

Ovo je, inace, drugi film ove umetnicke grupe, koja deluje u sastavu: Bojana Petric, Aleksandar Davic, Dragan Miletic, Zoran Pantelic i Dragan Rakic. Realizovan je u produkciji Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada, i sacinjava deo globalnog projekta ove asocijacije. Njihov globalni projekat nosi naziv 1995-2000, i prati isticanje poslednjih pet godina veka i milenijuma. U okviru tog projekta je tokom prosle godine uradjen prvi njihov film, pod nazivom Absolutely dead, prikazivan je u galeriji Zlatno oko u Novom Sadu, u bioskopu Rex u Beogradu, kao i na video festivalu u Belfastu. Dobro vece, drugi u zapocetom nizu njihovih kratkih filmova, prikazivan je za 25 godina SKC-a u Beogradu, 7. juna, kao i u Zlatnom oku, tacno tri nedelje kasnije. Nedavno je zavrsen i njihov treci film, koji se zove Voyager 0004, ali do zavrsetka ovog teksta nije javno promovisan.

Sadrzaj