Pise: Mirjana Menkovic
 |
Nasa paznja je usmerena na sustinu srpske
tradicionalne kulture sagledanu kroz specificnu prizmu
licnog i kolektivnog senzibiliteta: u potrazi smo za
izgubljenom emocijom, onom personalnom, ciji je gubitak individualnost
doveo do apsurda, obezlicio, i gotovo do nistavnosti
marginalizovao ljudsko bice kao aktivni drustveni cinioc.
Licna i stvaralacka emocija su srediste sagledavanja
srpske tradicionalne kulture i zato bi nase pitanje moglo da
glasi: da li je u buducnosti moguca bestradicionalna
umetnost?Ovakav pristup tradicionalnoj kulturi iziskuje
da se u pojavnom uoci ono sustinsko i opste, ali, u isto vreme,
i ono posebno, specificno. To bi takodje, bio i moguci
pogled na dosadasnja etnoloska istrazivanja srpskog
specifikuma. |
Na etnologiju kao nauku ukazujemo iz dva razloga: u
njenom domenu istrazivanja je svakodnevni zivot, tradicionalni i moderni,
i ona je predmet naseg licnog interesovanja. Zanemarujuci sva ona razmatranja
o dubokoj ambivalentnosti, pseudo-naucnosti, uopstenosti (jer to
je nauka koja od najintimnije subjektivnosti cini sredstvo
objektivnog dokazivanja), sistematsko trazenje onih zivotnih iskustava
i saznanja koja mogu biti dragocene za modernog coveka, cine
ovakav pristup duboko opravdanim. Zalaganje za stvaralacki,
subjektivni pristup ne smatramo samo popristem aktivnog duhovnog
i intelektualnog zivota, vec i planom bitke za savremenu nauku.
Nase sagledavanje sustine tradicionalne kulture i njenog znacaja
za savremenu srpsku kulturu, podstaknuto je analitickim pitanjem:
kako se umetnicka sustina ostvaruje u raznim oblicima, objektivacijama
zivota? Paznju smo usmerili na dva predmeta: na umetnicku sliku,
kao autorsko delo savremene kulture i "oslikani"
detalj, ornament odevnog predmeta tradicionalne kulture.
Tradicionalni kostim se naprosto namece, svojim pocasnim mestom u
semiologiji vizuelne komunikacije (kostim shvacen kao
reprezentativna forma odevanja) i to kao mocno sredstvo
izrazavanja ne samo nagona za odevanjem i ukrasavanjem, vec i
teznje za licnim eksponiranjem, erotskim osvajanjem, kao i izrazavanja
socijalnih, moralnih, religioznih, plemenskih, nacionalnih, pa i
najvisih metafizickih i kosmoloskih osecanja.
Fokusirane predmete posmatramo kao tipicne produkte jedne,
odnosno, druge kulture - tradicionalne i savremene, u biti, jedinstvene
kulture jednog odredjenog prostora. U tom kontekstu,
tradicionalno je moguce posmatrati kao deo umetnickog poimanja
sveta, jer umetnicko ocigledno obuhvata i ono "pre",
"za vreme" i "posle" tradicije, sto naravno
nikako ne znaci da je tradicija nesto istrgnuto, izdvojeno iz
konteksta sveukupnog zivota. I jedno i drugo delo stvara covek,
licnost; jedan autor je poznat i delo je izraz njegove snazne i
neosporne umetnicke individualnosti, dok je autor drugog dela nepoznat,
sto nikako ne porice njegovu autenticnost. Za njega znamo da je i
zanatlija i stvaralac ( da je samo zanatlija, sve bi se
ponavljalo, bez licnog pecata), cije stvaranje podrazumeva
kontinuitet potvrdjen generacijama, jer se u slicnoj formi javlja
u duzem vremenskom periodu. Umetnicka slika ne nastaje kao
generacijska potvrda, deo je mozda nekog pravca, skole ili
uticaja. Kriterijumi njenog vrednovanja su duboko licni - potraga
za smislom zivota desava se samo u okvirima vlastitog samopotvrdjivanja.
Umetnicka sustina prenesena na platno, kao objektivizaciju
zivota, ukazuje na svoju prirodu kao duboko SIMBOLICKU, a na samu
sliku kao simbol simbol realnosti. Savremena kultura je simbolicka
i " kriza kulture jeste kriza simbolizma kulture. Najjaci
intezitet dostize upravo kod simbolista. Moze se postaviti i
ovakav paradoks: simbolizam je zudnja da se prevlada simbolizam,
da se simbolicka kultura pretvori u ontolosku kulturu, u kojoj bi
bilo moguce osvojiti, ne simbole realnosti, nego realnost
samu." Umetnicka sustina prenesena na oslikan odevni
predmet, kao objektivizaciju zivota, ukazuje na svoju prirodu kao
duboko ONTOLOGICNU, a na sliku kao realnost samu. U kontekstu
ornamentike tradicionalnog kostima, koju koristimo kao paradigmu, tradicionalna
kultura se ocitava kao ontologicna. Elementarna estetska pobuda i
umetnicka ekspresija su u cvrstoj vezi: iskazuju se u jednom
nepodeljenom dozivljaju i samom delu. Unutrasnji dozivljajni put
saznanja prisno povezan sa subjektivnom prirodom, licnim
horizontom iskustva a potvrdjenom kolektivnoscu,
"verno" se prenosi adekvatnim umetnickim izrazom na
samo delo. Tako, pored konkretne primenljivosti i
upotrebljivosti, oslikan predmet ukazuje i na sustinsku vezu koja
postoji izmedju stvaraoca i zivota, dozivljaja zivota.
Tradicionalni kostim je iznikao i izrastao na neophodnoj, dovoljnoj,
iskustvenoj i proverljivoj zivotnoj informaciji. Srastao sa
podnebljem, bojom, zvukom, ritmom, melodikom, pokretom i gestom
najjaci je i najsugestivniji izraz licne i i kolektivne individualnosti:
sve informacije o prirodnom okruzenju i spoljasnjem svetu sa
jedne strane i duboka metafizika bica (shvacena kao filozofija
ljudskog bivstvovanja) sa druge, propustene su kroz licni i kolektivni
filter poimanja sveta i saobrazene su, primerene strukturi samog
kostima.
Dakle, sustina naseg razmatranja tradicionalne i savremene srpske
kulture i umetnosti, svodi se na ukazivanje ontoloskog znacaja:
snaga moderne umetnosti je u njenom VIZIONARSTVU, a moc vizionarstva
u ukorenjenosti u tradiciji, jer najozbiljnija umetnicka
preispitivanja XX veka su posledica dubokog pomeranja
najtradicionalnijih vrednosti. Moderna umetnost sa pocetka XX
veka u svojim najuspesnijim iskusenjima (kubizam npr.),
nagovestila je ontolosku katastrofu coveka na kraju veka. Fokusiranje
i istrazivanje liminalnog polja tradicionalnog i modernog,
predmet je posebnog rada, a mi ukazujemo samo na pozitivizam i
ekspanzionizam nauke XIX veka, proces modernizacije i promenu odnosa
prema vremenu, kao moguce bitne faktore nestajanja i pretakanja
jednog i narastanja drugog (antropologija, "hvatanje za
slamku" ili "prebiranje sitnog covekovog
iventara", bez ideje Boga?!).
Snaga tradicionalne kulture, tradicije, lezi u njenoj
"regeneraciji" i reinterpretaciji. Ako kulturnim nasledjem
smatramo ne samo ono "sire", pre nacionalno i
"uze", koje definise pre svega nacionalno Srpske drzave
XIX veka (sakralni objekti, narodna knjizevnost, tradicionalni
kostim), vec i celokupan duhovni prostor i duhovnu slobodu u
okviru koje se razvijao i razvija srpski narod, onda je spoznaja tog
nasledja i istinski i pravi podstrek za dalji pozitivan -
stvaralcki rad i produbljivanje objektivnog saznanja o nama
samima. Stvaralacka emocija kao veza fiksirana u tradiciju i
pronesena u raznovrsnim formama kroz istorijsko vreme, mogla bi,
po nasem osecaju, biti i strukturni model uoblicavanja jedne
kulture.
I na kraju, odgovor na nase pitanje o mogucnosti postojanja bez
tradicionalne umetnosti buducnosti, bio bi odrican. Potvrda ili
osporavanje naseg stava je u stvaralastvu ovih i nekih buducih
generacija osobenog senzibiliteta, kome nikako ne smemo zameriti
na post - post modernosti i u ciju, ma kako prividno zanemarenu
tradicionalnost, ne smemo posumnjati. Svaki prihvacen put u
trazenju adekvatnog stvaralckog izraza, sa bezbroj stramputica na
kojima se srpska moderna kultura i danas rasplinjuje, bice sasvim
sigurno, i poniranje u tradicionalno, koje jeste i koje ce jos
dovoljno dugo biti kljuc specificne i kolektivne autenticnosti i
identiteta. Jer, kao sto je tesko pretpostaviti da ce se bilo ko
odreci svoje, ma kako tegobne ili uspesne proslosti (a kao i da
moze), jos manje je verovatno da je to moguce na kolektivnom
planu: srpsko moderno drustvo nosice i nosi u svom tkivu i tradicionalno,
ne kao nesto anahrono, specifikum istrgnut iz vremena i prostora,
vec kao organski deo svog etnopsihickog, istorijskog, socijalnog,
drustvenog i politickog bica.
