Hri{}anstvo je isto~ni elemenat na{e kulture", zapisao je Amijel u svome Intimnom dnevniku. Tipi~ni zapadwak, Amijel poku{ava da poka`e koliko mnogo svi mi poti~emo duhovno iz isto~nog plemena, pla}aju}i danak gr~kim i judaisti~kim uticajima. "Vizantijska arhitektura", napisao je sa svoje strane Teofil Gotje po{to je posetio Svetu Sofiju u Konstantinopoqu, "nesumwivo je forma potrebna katolicizmu..."
^ovek formiran na takvim u~iteqima kao {to su Dekart, sveti Toma, Kalvin, mo`e ipak - stoje}i pred licem pravoslavqa - osetiti izvestan potres pred wegovim razmerima, prividno novim, ali nekada ipak zajedni~kim (1). Obele`en genijem rimskog prava, naviknut na jasnu, logi~nu i formulisanu misao, na sistem dobro slo`enih pojmova, on }e poku{avati da svoj dobro organizovani svet suprotstavi "neodre|enom misticizmu" pravoslavnih. To je lak poku{aj. Samo {to takve napore odmah bri{e mogu}nost stizawa raznim putevima do Tajne, mogu}nost uzimawa u obzir nijansi u metodu obuhvatawa istine. Nije tu re~ samo o suprotnosti Atine i Jerusalima, o suprotnosti izme|u helenskih i jevrejskih elemenata, nego i o suprotnosti istorijskih duhovnih formacija kao {to su Rim, Augzburg, @eneva, i Jerusalim, Antiohija, Aleksandrija, Vizantija s druge...
"Jer gde je tvoje blago, tamo je tvoje srce", ka`e Jevan|eqe. Mogu}e je da sredi{ta prema kojima nas upu}uje na{e srce vi{e ne odgovaraju strogo jedna drugima: za jedne ciq }e biti pobeda Dobra, koja zaslu`uje blagoslov da se vidi Bog; za druge }e to biti suverenost Boga, koja opravdava one koje je izabrala sama vera; za ostale to }e biti novo stvarawe, obogotvoreno i ozra~eno qubavqu Boga prema qudima, ili }e, na kraju, to biti nepogre{ivost Pape, Svetog Pisma ili Crkve kao Tela Hristova...
Da li smo onda razli~iti qudi pred Bogom? I jo{, da li se Bog apostolskog hri{}anstva ukazao kasnije kao Bog katoli~ki, Bog protestantski ili Bog pravoslavni, sli~no kao u umetnosti velikih majstora, s ~ime u vezi mo`emo govoriti o vizantijskom, flamanskom, {panskom ili ruskom Hristu? Elem, mnogo dubqe nego nacionalni duh ili kulturni tip i mnogo dubqe od svake slike pohrawene u du{i jednog naroda nalazi se prvobitna religijska stvarnost kao zametak koji se ne daje svesti ni na {ta drugo. To postavqa ogroman problem pred apostolsku tradiciju i vernost wenome duhu, pred kriterijum svekolike tradicije.
Zaista, niko nije mogao odmah u}i u Svete kwige, ako nije usvojio wihovo `ivo tuma~ewe koje je tokom istorije davao Sveti Duh koji je neprestano govorio kroz proroke i svetiteqe. Vaqalo je biti prosve}en i vo|en korak po korak da bi se pre{lo iz "Carstva Bo`jeg" sinopti~ara, "Ve~nog `ivota" svetog Jovana ili "hristologije" svetog Pavla u patristi~ku teologiju Svete Trojice. I povrh svega, trebalo je biti, preko Svetoga Duha, utelovqen u blagodatnu pliromu Crkve, u zajednicu neba i zemqe. Dok je judeo-paganski svet ugro`avao Crkvu iz apostolskih vremena, ona gnosticima nije suprotstavqala spekulativne dokaze, nego je, pre svega, isticala neposrednu i jo{ pulsativnu realnost otelovqene Re~i. Patres apostolici i apologeti `ivo su u pam}ewu ~uvali Gospoda. I po ugledu na wih Origen, Irinej i Atanasije nisu ~uvali samo "tekstove", nego su i samu veru, i taj `ivotni putir predavali zlatnome veku sabora, "ne proliv{i iz wega ni jednu kap".
Danas svako mo`e navesti ta~ke razlikovawa. Od rimske strane prema pravoslavqu bi}e to Filioque, bezgre{no za~e}e, papska nepogre{ivost; od pravoslavne strane prema protestantskim kongregacijama gre{nika, koji se spasavaju samo verom i milo{}u, bi}e to hijerarhijska struktura sve{tenstva, apostolsko nasle|e, asketski sinergizam, svetost novog stvarawa. Sve to ipak nije dovoqno da bi se istinski upoznalo pravoslavqe, koje ne stoji negde na polovini puta izme|u katolicizma i protestantizma. Ono se pre predstavqa kao potpuno jednorodna duhovna celina; budu}i da je sr`ni @ivot, ono se ne podaje odredbi "Do|i i gledaj", ispravno govori otac Sergej Bulgakov svakom ~oveku dobre voqe. U su{tini, naime, pravoslavqe je najmawe normativan oblik hri{}anstva i u najmawoj meri se daje izraziti pojmovima. I ako na prvi pogled izgleda kao ne{to arhai~no, to je zato {to je toliko blisko izvorima palestinskog porekla: Jevan|eqima. Duhovnost pravoslavqa, wegov kult, wegova molitva, ~ak i wegova du{a se`u do "Hristovih predaka", svetog Simeona, svete Ane, svetog Josifa, svetog Jovana Krstiteqa, apostola i prvog pokolewa hri{}ana. Onaj ko ho}e da upozna svet pravoslavqa bez predube|ewa, lako }e u wemu na}i prvobitno hri{}anstvo, sam wegov zametak, oboga}en, dodu{e, `ivotom dugih pokolewa, ali uvek hrawen iz istog i jedinog korena usa|enog u duhovno plodnome tlu Palestine. Pobo`nost pravoslavqa, koja se prividno nalazi "van vremena", uistinu je najstarije o~ekivawe koje u povezanosti s elementima sveta isti~u sveta slova re~i maranatha (2). Ta temeqita eshatologija sa~uvala je pravoslavqe od pritiska posvetovqenog sveta i sa~uvala ga od modernizma, progresizma i nesre|enog iluminacionizma sekti ili opskurantizma integrista (3). Vra}awe danas, na Zapadu, na izvore u oblasti isto~ne patristike i u liturgiji pokazalo je do koje mere su optu`be kako je pravoslavqe postalo muzej, mumifikovano telo, samo nesporazum, razumqiv kada je re~ o nedovoqno upu}enim ili neblagonaklonim nau~nicima.
Objektivno saznawe otkriva u svakoj pojedinosti pravoslavnog `ivota onaj isti kult vernosti prvobitnoj Tradiciji: "Tako su verovali Apostoli i Oci"; ta sveta formula pe~ati saborske akte i obja{wava celokupan napor saborskih Otaca. ^itawe poslanica za vreme svakodnevne liturgije naziva se ~itawem "Apostola", {to je znamenita pojedinost, po{to je kroz to Apostol ili svedok onaj koji je stvarno prisutan i koji govori. Ili jo{ tako omiqeno i negovano svedo~anstvo Mu~enika i Ispovednika, koje ukazuje da je Crkva izgra|ena na krvi "rawenih prijateqa @enika", na wihovoj potpunoj vernosti. Isto tako i "Tor`estvo Pravoslavqa", slavqeno u prvoj nedeqi Velikog posta, podse}a na herojski napor Saborâ i ~ini da se ~uje glas Otaca.
Voqom Provi|ewa pravoslavqe nije pro{lo kroz unutra{we lomove, nije u svome telu upoznalo ni reformaciju, ni protivreformaciju. Verski ratovi, strasti polemika i prozelitizma nisu ga uzdrmale. Ono nije ni{ta promenilo u apostolskoj riznici svoje vere. ^ak i danas, iako se wegova teolo{ka misao razvija na svoj zadivquju}i na~in, ono ostaje jednako u svojoj strukturi, u svojoj duhovnosti, u svojoj molitvi i u svojoj dogmatskoj svesti o Crkvi najmawe od vremena 7. vaseqenskog sabora (787), one Una Sancta od pre razdvajawa, one Crkve koja je odra`avala u sebi jo{ nedavna apostolska vremena (4).
Gospod Isus je sam govorio, i potom je napustio ovaj svet. Zatim je poslao Paraklita, pa se vra}a i prisutan je u ovom svetu do wegova kraja pod skrivenim vidom Duha. Ako nema stizawa do Boga na drugi na~in sem preko Sina, nema dostupa ni do Sina sem preko Svetoga Duha. "Epikleza" (5), prizivawe Svetoga Duha, po~etak je svakog op{tewa s Hristom i Ocem. Izme|u Bo`je Re~i i ~ovekova odgovora, izme|u Boga i ~oveka postavqa se Duh, koji ohristovquje, koji uzima "unatrag", iz Sina, radi toga da bi obznawivao "unapred" (up. Jov. 16, 15). Tu Re~ Istine neprekidno i neopozivo izgovara Duh Istine, i wu on naziva Crkvom. Sastavqena od gre{nika, "Crkva onih koji propadaju", u celosti je ukqu~ena u Hrista, Crkva je Hristos - totus Christus - i time je bo`anska, sveta i nepogre{iva.
Jovanova blagovest o "pobedi koja pobe|uje svet", po{to "Rije~ postade tijelo"i po{to "vidjesmo slavu wegovu", samo sozercawe te slave predstavqa su{tinu pravoslavqa. Ona povezuje Krst sa zape~a}enim Grobom, koji ble{ti pod pritiskom @ivota i prati pobedni~ki hod prvobitnog hri{}anstva, onoga koje opisuje pobedu nad smr}u na sarkofazima svih grobaqa sveta i ogla{ava je na svim raskrsnicama. Sveti Serafim pozdravqaju}i sve koje je sreo re~ima "Hristos voskrese, radosti moja" - izra`avao je duh pravoslavqa zajedno s wegovom rado{}u, koja je ve} odzvuk Carstva Bo`jeg.
"Otvori mi vrata kajawa... daj mi suze pokajawa" - vi~e duboki asketizam Krsta; i taj isti asketizam, uvi|avan prema unutra{wem razbijawu svoje sopstvene dijalektike spasewa, prema prebogatoj puno}i Krsta, "stvoriteqa @ivota", dovodi do osloba|aju}e pesme Abyssus abyssum invocat: "Iz ponora moje nepravednosti prizivam ponor Tvoje Blagodati... preko Krsta sti`e radost svima". Taj krajwi realizam posti`e pokornost, pokorno ali `arko obo`avawe, ono "uzbu|ewe du{e" (koje pomiwe Origen) (6), koje "pulsira" Re~ju `ivota: "{to smo ~uli, {to smo vidjeli o~ima svojima, {to sagledasmo i {to ruke na{e opipa{e" (1 Jov. 1, 1).
Taj duh - taj "Apostol" - nije nipo{to privilegija Istoka, po{to }e sam Istok ostati pravoslavan samo onoliko koliko verno bude ~uvao i predavao zajedni~ko nasle|e: jer "@ivot se javi, i vidjeli smo, i svjedo~imo, i objavqujemo vam @ivot vje~ni..." (1 Jov. 1, 2).
1. HELENIZAM
Na Zapadu, po~ev od 6. veka, uticaj helenizma se za izvesno vreme smawuje. Ponovo }e se pojaviti tek u 9 veku, sa prevodima Jovana Skota Erigene dela Jovana Damaskina, nastajawem {kola u [artru, Lanu i Parizu u 12. veku, dolaskom nema~kih misti~ara u 14. veku, i talijanskom renesansom. Na Istoku univerzitet u Konstantinopoqu, koji je 425. godine osnovao car Teodosije II, pobe|uje paganske {kole atinskih filozofa (godine 529. zatvorio ih je Justinijan), ostaju}i ipak u istim kulturnim krugovima (7). U svome brzome rastu Konstantinov grad uti~e na Siriju i Egipat, koji se nalaze pod arapskom vla{}u (od 7. veka), i tokom deset vekova igra glavnu ulogu duhovne prestonice u kojoj se prekaquje hri{}anstvo nazvano "isto~nim", to jest pravoslavqe.
Nastavqaju}i neposredno najboqe tradicije anti~kog sveta, pravoslavna misao, gipka, dijalekti~ki rafinovana, obele`ena izrazitom sklono{}u prema misti~kom sozercawu, ukratko, Vizantija u svojoj punoj zrelosti na o~igledan na~in otkriva gr~ki genije u wegovoj hri{}anskoj dimenziji. Taj kr{teni genije biva duboko ukorewen u novi biblijski kontekst. "Iz svetovne kulture sa~uvali smo ono {to se odnosi na tra`ewe i sozercawe istine", izjavquje sveti Grigorije Bogoslov (8). Delo koje su uneli Heleni, delo obele`eno znamewem krsta, ulazi u novu sintezu Tradicije, i na taj na~in odre|uje stil vizantijskog hri{}anstva. Wegova helenska kultura duboko }e podejstvovati i odneti prevagu nad isto~nijim elementima, nad jeresima poreklom iz Severne Afrike i Azije, nad antiohijskim nestorijanizmom ili nad egipatskim monofizitizmom. Isto i kasnije, vide}e se unutar mona{tva duga borba izme|u egipatske i gr~ke tradicije, izme|u mra~nijeg i nespokojnijeg misticizma i uravnote`enog i "prosve}enog" misticizma. Ovaj drugi, zahvaquju}i svetom Grigoriju iz Nise i Pseudo-Dionisiju Areopagiti asimilova}e najboqe elemente neoplatoni~ke misli. Ravnote`a, tako te{ko odr`iva zbog stalnog sudarawa dveju krajnosti, kada je jednom ostvarena, oblikuje duboke vizije vizantijske spekulativne misli, daju}i im svoju meru i svoju trezvenost.
Mo`da nam sakralna umetnost pru`a najadekvatniji izraz toga uro|enoga dara, koji stvara sklonost prema dijalektici {to odre|uje teolo{ke istine i koji privikava na savr{enu slobodu u prore|enom vazduhu na visinama. Idu}i korak po korak za transcendentnim do`ivqavawem liturgi~ke misterije u neprestanom, unutra{wem kvazi-muzi~kom pokretu, ikonosofija prati uzlete misli i previ{ava je otkrivaju}i ono {to je nevidqivo i neizrecivo. Dok re~ prevodi logi~ku formu istine, ikona je likovni simbol u kome misterija nalazi svoj izraz; kroz prozirnu navlaku ovoga sveta ona vaja wegovu nepromewivu stvarnost; u svetlu Tavora ona raspreda svoj sopstveni tok i ~ini da nebo prosijava na zemqi;svojim lakim potezom, lako}om Svetog Duha, ona pro`ima svet i obasjava u wemu transcendentno prisustvo. ^ovek se navikava na `ivot sa "sasvim druga~ijom dimenzijom"; ono {to je "natprirodno" na natprirodni na~in postaje prirodno, blisko, intimno i normativno za qudsko postojawe.
2. DRU[TVENI KARAKTER
Uro|ena metafizi~ka sloboda vizantijske teologije osigurava joj duboko qudski, dru{tveni karakter. Ne neka elita, nego se tu ceo crkveni narod odu{evqava najtananijim nijansama hri{}anskih dogmi. Filozofski aparat - termini i do savr{enstva izo{trene kategorije pojmova - ~ini qudski um sposobnim za usvajawe datosti Otkrivewa. Uostalom, tu se i ne radi o filozofiji. Jer filozofija biva prekora~ena u svome glavnom na~elu, i evo, mo`emo da se divimo ~udu teognosije, koja predstavqa ve~nu slavu Vizantije. Teologija Otaca uvek je otvorena za sve grane qudskog znawa, za divni gr~ki humanizam; pa ipak, ne zaustavqa se na tome. Kao prakti~ni i realisti~ki paidagogos ona postepeno uzdi`e misao u oblast neposrednog iskustva odnosa s Bogom, uvodi u ~isto sozercawe "plamena stvari", i najzad dovodi do po~etka bezmolvija, do "licem u lice" obogotvorewa, do oduhovqewa qudskog bi}a.
Kroz prvih pet vekova svedoci smo mo}nog stvarawa Tradicije, ali bez zadovoqavawa wenim slovom i bez ula`ewa u sam duh istine koji ona prenosi, da bi razum pristao na svoje prevladavawe, sme{taju}i se nekako unutar dogme. Na taj na~in misao gubi svoju valstitu autonomiju, ali u~estvuje u ne~em ve}em no {to je ona sama, u ne~em {to nastoji da izrazi.
---------------------- kraj odlomka --------------------------
(Preveo s francuskog Petar Vuji~i})