Postoje qudi ~udesnog, rajskog tipa, sa du{om neokrwenom prvobitnim grehom, detiwe jednostavni i neposredni, daleki od svake la`i i zlobe. I to ne kao rezultat neke borbe sa samim sobom, napora - oni se takvi i ra|aju - qudi bez greha. I ~udno je {to ti qudi stalno stoje izvan Crkve, ponekad se i sasvim snalaze bez religije. Oni su veoma jednostavni i celoviti da bi bogoslovstvovali, i isuvi{e stidqivi i neporo~ni, da bi svoja ose}awa izra`avali nekim re~ima ili obredima. U religiji nije najva`nija vera, ve} qubav prema Bogu, a oni vole Boga jer vole Lepotu, Dobro, Istinu, a to su stihije Bo`anstva. Koliko ima qudi koji tvrde da su vernici, a nemaju to ose}awe Lepote, Dobrote, wihova du{a je preplavqena zlobom i grehom i potpuno su ravnodu{ni prema Istini, jer wu u potpunosti zamewuje tuce i po sitnih istina kojih se sebi~no dr`e. A one jednostavne i verne du{e koje na zemqi `ive u radosti - uveren sam da posle smrti idu pravo u carstvo svetlosti i radosti, kao {to "sli~no uvek te`i sli~nom" i u dru{tvu svetih - jednostavnih i bla`enih du{a oni se ose}aju u svojoj stihiji. Mi takozvani "veruju}i" ka`emo: "krenu}u" i ne idemo, a oni ne govore "ne}u krenuti", ve} jednostavno izvr{avaju O~evu voqu.
Genijalnost je u dva wegova svojstva: u wegovoj iskrenosti, ume}u da bez varawa i predumi{qaja sve`im o~ima gleda na svet, i u wegovom ukusu prema stvarima. On voli svet, bila to nova kwiga ili maslinovo drvo, ili susret sa ~ovekom.
[ta mislite o besmrtnosti (pitawe u mislima postavqeno, bliskom pravednosti). "Ni{ta ne mislim", sigurno bi odgovorio. U zapovesti "budite kao deca" i "ne brinite za sutra{wi dan", mo`da ulazi savet - oslonite se u tom pogledu na Bogu.
Prava qubav do`ivqava kao prevaru, kao greh protiv voqenog ~oveka svaki sna`ni utisak koji je do`ivqen odvojeno, svako op{tewe s drugim qudima - ~ak i uzimawe hrane, koju su pripremale tu|e ruke. U qubavi - stvarno, realno stapawe u jedno, odatle i ovaj bol prilikom svake podele, svake odvojenosti. Transcendentna strana odnosa izme|u mu`a i `ene ~ini glavnu su{tinu braka.
Isprekidani i nepravilni govor, sa pauzama i tra`ewem re~i, ~esto je obele`je veoma iskrenog ~oveka koji ne mo`e da govori op{teprihva}enim frazama, ve} mu~no traga za svojim re~ima i za pravim izrazima. Zbog toga uvek gajim simpatiju prema nekoj vrsti zamuckivawa, naravno ako to nije tek nespretnost.
Na obi~an zahtev nevernika da se odmah, smesta "doke`emo", vi ne}ete dokazivati neku nau~nu, matemati~ku istinu pijanom ~oveku. Tako je i u ovom slu~aju. Otreznite se od svoje opijenosti svetom, ta{tinom, brigama, oholo{}u i tek tada se mo`e govoriti i dobi}ete mogu}nost da razumete. "Premudrost ne}e u}i u lukavu du{u."
Uobi~ajeno ose}awe jedinstvenosti ovog sveta jeste potpuno neverovawe u "Carstvo nebesko". Tugovawe za umrlim je neverovawe, paganstvo. potrebno je sti}i do hri{}anskog ose}awa realnosti Carstva nebeskog.
Samoodricawe o kome se toliko govori u hri{}anskoj praksi neki smatraju da je samo sebi ciq, i vide u wemu smisao `ivota svakog hri{}anina. Ono se ne mo`e shvatiti ni onako kako to ~ine padaju}i u drugu krajnost - negiraju}i vlastitu li~nost, svoj put, vide}i u wemu neko duhovno samoubistvo. Ba{ obrnuto: u samoodricawu je osloba|awe od robovawa grehu i slobodno ispoqavawe svoje stvarne su{tine u wenoj prvobitnoj Bo`ijoj zamisli o nama.
Qubav je samo onda qubav kad je prema svima bez izuzetka. Dok je to qubav samo prema onome koga "ja" volim, to nije qubav, ve} egoizam. Ja sada govorim o hri{}anskoj qubavi, a ne o qubavi u braku, porodici.
Prizor smrti je uvek pou~an. Ma kakva bila, ona je uvek ~udo i tajna. Na{a misao, a ako je to neko blizak i na{a qubav, zajedno sa onim ko je umro, kao da prelazi ovu granicu, zaviruje u drugi svet i sti~e saznawe o postojawu. Ja sam to prvi put osetio kad je neko u mom prisustvu nogom zgwe~io, a onda i razmazao "u nebi}e" bubu uhola`u. Tada sam prvi put osetio da se ni{ta ne mo`e uni{titi, da je to besmislica, nepodno{qiva za na{ um i duh, da je ~ak i uhola`a pre{la u drugi svet, nestala iz plana na{eg bi}a, ali nije uni{tena.
Odrediti i formulisati svoj bol ~esto ozna~ava i izbavqewe od wega (obja{wewe za{to misle}e individue imaju slabu ose}ajnost).
Savremena kultura je dala ~ove~anstvu stvaral{tvo koje ne samo da nije na
osnovama Bo`ijeg zakona, ve} je ~esto i protiv wega, ona se izlila u
nerastvorive, ~vrste, antibo`anske forme, u wih je stavqena strana, nama
neprijateqska du{a.
Pa kako da razre{imo ovo pitawe mi koji `elimo da `ivimo po Bo`ijoj
re~i, ali ne napu{taju}i svet? - Individualno re{ewe je lak{e: i}i u svet ne
gube}i sebe, ~uvaju}i srce podareno Hristu, maksimalno `iveti crkvom, ne
pra{taju}i sebi mnogo.
Za dru{tvo ovo re{ewe je mnogo te`e.
Katoli~anstvo nam pru`a primer energi~nog zauzdavawa sveta,
prinu|ivawa sveta da `ivi na crkveni na~in; svet je sluga crkve.
Ali mislim da ovo pitawe nije mogu}e razre{iti individualnim snagama,
pa ni crkvenim! Kroz svet ne}emo mo}i da pro|emo nenaoru`ani; to je oholost,
mi moramo da koristimo oru`je ovog sveta. Pokorno moramo priznati
dr`avnost spoqne metode delovawa na svet. ^iwenica da smo izgubili Rusiju,
nije samo politi~ka gre{ka, ve} i greh protiv crkve...
U na{oj emigraciji postoji i takvo stanovi{te, da je u Rusiji samo mrak, krv i prqav{tina, da je iskru istine spasla samo emigracija. Psihologija Varjaga koji o~ekuju poziv da se vrate i zapale vatru u mraku. Dok ovde postoje takva raspolo`ewa, mi ne smemo da se vratimo tamo, gde qudi krvqu pla}aju svoju veru i sve ono {to mi ovde imamo zabadava, i o ~emu "razgovaramo", ali ~ime nedovoqno `ivimo.
Praznovawe tog velikog dana (sto godina od smrti sv. Serafima Sarovskog
- 15. 1. 1933) pro{lo je bledo, u prvom redu zbog krajwe slabe vere u nas. Od
centra je zavisilo da da uputstva, da organizuje nedequ pri~e{}a, da ~estim
propovedima organizuje pastvu. A upravo danas je takav dan. "Sa strahom
Bo`ijim i verom pristupite" - i niko nije "pristupio". Celu ovu godinu
trebalo je proglasiti posebnom godinom posta i molitve, velikog o~i{}ewa
crkve.
U tom smislu bi mogli da se pou~imo kod katolika - kako upravqaju
svojom pastvom, kako je iskusno vaspitavaju.
Kad se okon~aju vremena i rokovi, kad nastupi jesen sveta i Bog po{aqe an|ele da `awu, {ta }e na}i na nerodnim poqima na{ih srdaca? A ta vremena i rokovi nastupaju za svakog od nas jo{ pre vremena op{te `etve. Ali nemojmo o~ajavati. Pogledajte, seja~ ipak seje i na kamen i u trwe kraj puta. On, zna~i, ima neku nadu i u pogledu takvih poqa. A poznato nam je iz `itija svetih da je du{a, koja ~esto izgleda potpuno zaga|ena grehom, zaslepqena strastima, uporna u zlu - postajala plodno tle, o~i{}ena od {tetnih primesa i tu|eg semena.
Su{tina vere i religioznog `ivota nije u prinudnoj o~iglednosti, ve} u naporu i izboru. Vera je put ka Bogu, iskustvo koje uvek uspeva. Pravednici su te`ili nebu i ono ih je prihvatilo. "Pribli`ite se Bogu, i Bog }e se pribli`iti Vama."
Spoznavawe putem qubavi. Qubav prema svetu, qubav prema qudima, qubav erotska - kao boqa mogu}nost spoznaje.
Ne treba misliti da postoji samo jedan vid bogatstva - novac, mo`e se biti bogat bogatstvom mladosti, imati bogatstvo talenta, dara, posedovati kapital zdravqa. Sva ova bogatstva su tako|e prepreka spasewu. Materijalno bogatstvo nas podjarmquje, zao{trava na{ egoizam, zbuwuje na{e srce, mu~i nas brigama, strahovawima, tra`i `rtve kao nezasiti demon. Ne slu`i ono nama, ve} mi obi~no slu`imo wemu. A nije li isto i sa bogatstvom zdravqa, snage, mladosti, lepote, talenta? Ne poja~avaju li oni na{ ponos, zarobqavaju na{e srce, udaquju ga od Boga?
Da, siroma{ni su zaista bla`eni u smislu imetka - kako je wima lako da steknu jevan|eosku lako}u duha i osloba|awe zemaqskih okova, ali bla`eni su i oni koji nemaju zdravqe i mladost (jer oni ~ija telesnost pati, prestaju da gre{e), bla`eni su ru`ni, nedaroviti, zlosre}nici, oni nemaju u sebi glavnog neprijateqa - oholost, jer nemaju razloga da budu ponosni.
Ali {ta da radimo, ako nas je Bog obdario ovim ili onim zemaqskim blagom? Zar se ne}emo spasiti sve dok ga se ne oslobodimo? - Mo`e se zadr`ati (ali ne samo za sebe) svoje bogatstvo i spasti se, ali u sebi ga se vaqa osloboditi, otkinuti od wega svoje srce, upravqati svojim bogatstvom, posedovati ga, ali ne dopustiti mu da zaokupi ~oveka, doneti ga pred Hristove noge, da Wemu poslu`i.
Na{a qubav prema Bogu meri se na{om spremno{}u da prihvatimo patwe i nesre}e koje su nam poslate i da u wima vidimo ruku Bo`iju. Kao podr{ka mo`e da nam poslu`i to {to su i te patwe tako|e mera Bo`ije qubavi prema nama.
Kao religija, kod nas se ~esto prihvata neodre|ena me{avina iz de~ijih uspomena, sentimentalnih ose}awa koja se nekad do`ivqavaju u crkvi, {arenih jaja i uskr{weg kuli~a. Kako osetiti bar krsni put na{e gre{ne du{e ka Bogu...
Mo`e se biti an|eoski dobar sa onima koji se prema tebi pona{aju sa poverewem, qubavqu. Ali ~im nabasa{ na zlobu, osudu, neprijateqstvo - i dobrota prelazi u obrnuto ose}awe. To ukazuje na na{u nemo} pred zlom, pre svega - pred zlom u sebi, koje se di`e u nama ususret tu|oj kritici. Prekori, kritika - gorak lek na{oj ta{tini, na{em samozadovoqstvu.
Svako zadovoqstvo, u`ivawe, umawuje, duhovno slabi, obezoru`ava du{u. Smisao patwi - u~estvovawe u Hristovim patwama, stvarawe Hristovog tela u svetu (crkva), no{ewe Krsta, slediti primer svetih, nepomirqivost prema svetu.
Mole}i se za umrle mi ve`bamo svoje ose}awe nerealnosti ovog sveta (oti{ao je wegov, nama dragi deo) i realnosti onostranog sveta ~ija se stvarnost utvr|uje na{om qubavqu prema oti{lim.
...[to vi{e stari{, utoliko se vi{e privikava{ da ceni{ snagu prijateqskih odnosa u ovom nesigurnom, nepostojanom, nevernom, prividnom svetu...
Ako vidimo greh, zna~i da smo i sami ume{ani u wega, i to ba{ u taj greh. Da li dete osu|uje nekog zbog razvrata? Ono ne mo`e da ga vidi. Ono {to vidimo, delimi~no i sami posedujemo.
Kod staraca du{a ponekad kao da postepeno umire sa telom. Taj utisak
siroma{ewa du{e de{ava se zbog toga {to telo stare}i prestaje da bude
dovoqan izraz du{e. De{ava se ono {to biva sa sli~icama za kopirawe - mokra
hartijica daje slabi obris nekog crte`a (`ivot), zatim postepeno tu hartijicu
(telo) otkidamo (bolest, starost). Crte` nestaje deo po deo; zatim sasvim
nestaje (smrt). U na{im rukama je ~ist papiri} (mrtvo telo), ali pogledav{i
ispod wega, vidimo sjajan crte` (`ivot budu}eg veka).
Plan (odavno smi{qen) rada o pam}ewu i zaboravnosti.
Zna~ewe moralno i religiozno, pam}ewe: zahvalnost, pokajawe.
Slabo pam}ewe je, mislim, jedan od znakova gre{nog stawa: u wemu su
slede}a gre{na svojstva - nesposobnost za duhovni napor, rastresena pa`wa i
nedovoqna qubav. Mo`emo li da zamislimo zaboravnog sveca? Naravno ne, jer
on ima aktivan odnos prema svemu, usredsre|enu pa`wu, qubav za sve.
Slabo pam}ewe je su`ena svest. S druge strane, ogromno zna~ewe slabog
pam}ewa, rasejanosti. Delimi~ni gubitak pam}ewa ~esto je ~ist dobitak za
duhovni `ivot. On osloba|a od svetovnog, od tereta asocijacija, uspomena,
znawa, daje mogu}nost da se bude potpuno neposredan, zna~i - iskren, zna~i -
genijalan, on omogu}ava da se `ivi datim trenutkom, datim poslom, datim
~ovekom, biti "kao deca", primati sve kao novo, svetlim o~ima posmatrati svet.
Zaboravnost je prevazila`ewe vremena, zaboravqawe uvreda, olak{awe od
pokornosti, zaboravqawe na svoje zasluge, sticawe jednostavnosti. Svejedno,
pam}ewe ~uva sve na svetu i samo privremeno odbija da obnavqa. Zaboravni
starac li~i na putnika koji je predao svoje kofere u prtqag i bezbri`no ~eka
voz. Kucnu}e ~as, surovi carinik }e otvoriti wegove kofere i bi}e u`asnut
wihovom sadr`inom.
"Mno{tvom slave smrvio si i zbrisao neprijateqe", to je na~in religiozne borbe, jedini - uni{tavati, "zbrisati" sve mra~no u sebi, obiqem, snagom bo`anskog sjaja.
Lo{e je nemati r|ave misli, a podle}i im. Nismo wih oslobo|eni, takva je na{a priroda, pomra~ena grehom: pomisli su imali i sveti. Na{e slobodno pra}ewe pomisli ili borba protiv wih - u tome je na{a pobeda ili poraz.
Mi imamo ~isto pravoslavno asketsko ose}awe "trezvenosti", nasuprot "duhovnom pijanstvu" - sladosti, "prijatnosti", po tome se razlikujemo od katoli~anstva. Ta razlika je naro~ito o~igledna u crkvenoj umetnosti.
Na{ `ivot ne te~e lako i harmoni~no. On te~e kao svaki `ivi proces, kao `ivot prirode, na trenutke padovi i usponi. Post je period duhovnih napora. Ako ne mo`emo da damo Bogu ~itav svoj `ivot, posvetimo Mu onda bar period postova, posvetimo vi{e pa`we molitvi, pove}ajmo milostiwu, ukrotimo strasti, pomirimo se sa neprijateqima.
Ni{ta od onoga {to je stvorio Bog nije zlo; mi iskrivqujemo, pretvaramo u zlo sebe i sve oko sebe; za taj zaokret prema zlu postoji na{a slobodna voqa.
"Tolstojevo u~ewe" je rezultat napora osredweg uma da proveri sve osnove ~ovekovog `ivota, koje su sazdali geniji, sveti i stvarala{tvo velikih naroda. Nemo} osredweg uma da shvati smisao osnova, zakona i institucija, dovodi do wihovog negirawa (crkva, brak, obred, kostim, etikecija itd.). Razjasnio sam to sebi u razgovoru sa (tolstojevcem).
... U tome, mo`da, postoji mala nada, ma kako bili nemo}ni, duhovno slabi, skloni grehu, ali Hristos ostaje za nas nepokolebqiva, ve~ito `eqena svetiwa, kojoj }emo se uvek vra}ati.
Na{e stalno samoopravdavawe - ono tobo`e jo{ nije veliki greh, samouverena misao: "ve}i sebi ne}u dopustiti". Ali gorko iskustvo svima nam je mnogo puta pokazalo da jednom zapo~eti greh, naro~ito onaj koji smo sebi dopustili, obuzima ~oveka, i za povratak skoro da niko nije dorastao.
Karakteristi~no je da su dva glavna oblika ludila, manija veli~ine i manija gowewa, mogu}i samo kad postoji sebi~nost, i posledica su greha - oholost.
Me|u nama hodaju `ivi mrtvaci, usmr}ene du{e daleko pre telesne smrti i nema nade da }e oni vaskrsnuti, jer mi ovde pripremamo `ivot budu}eg veka; i postoje du{e koje kao da su vaskrsle pre smrti tela - delom, iskustvom, qubavqu, one su dostigle uzvi{eni `ivot duha.
U na{em sumra~nom svetu, ~ak i sjaj ma kakve vrline baca senku: smernost - malodu{nost i lukavstvo; dobrota - nepravi~nost; pravdoqubqe - grubost i strogost. A mi koji smo uvek spremni da vidimo najgore, vidimo pre svega, a ponekad i samo - senke. Za na{e gre{ne o~i, krotki su slabi, molitveni - egoiste i hladni, dare`qivi i nepohlepni - nedoma}inski i raspiku}e, mislioci - len~uge. Sposobnost da se u svemu vidi, ~ak i u dobrom, mra~na strana, pokazuje ne toliko nali~je te tame, tamo gde je mi vidimo, ve} ta~no razotkriva na{ mrak i sveop{tu gre{nost.
Potrebno je ne samo podnositi nesre}e, ve} videti u wima ruku Gospodara sudbina.
... re}i }u Vam {ta sam odavno shvatio ~itaju}i svete oce: periodi siroma{tva su potpuno prirodni i treba ih podnositi sa stpqewem i dobrodu{no{}u. Ovi periodi utvr|uju u nama skromnu misao o na{oj nemo}i i primorani smo da sva nadawa u pogledu o`ivqavawa na{eg srca pola`emo u Boga.
Mnogo bi nam bilo olak{ano u `ivotu, mnogo toga bi stalo na svoje mesto, kad bi {to ~e{}e imali pred o~ima kratkotrajnost na{eg `ivota i mogu}nost da se umre i danas. Onda bi same od sebe nestale sve sitne nesre}e i mnoge sitnice kojima se bavimo i vi{e mesta bi zauzele stvari od prvorazrednog zna~aja.
@IVOT NE TE~E = @@ivot ne te~e glatko i ovo "neglatko" postaje uobi~ajena norma, na{e nekada{we blagostawe je tako daleko (i unutar nas, ne samo spoqa), ~ak i ne uzdi{em zbog wega. To je naravno op{te mesto, svima davno znano, naro~ito nama Rusima - kako je patwa korisna za du{u. Ali ja sam nedavno nekako na novi na~in do`iveo ovaj tragizam. Na{e te{ko}e i nevoqe, ako ih dobrovoqno podnosimo, hrane i okrepquju du{u, one se neposredno pretvaraju u duhovna bogatstva - "kratkotrajna patwa u velikom izobiqu stvara u velikom izobiqu ve~itu slavu" (2. Kor. 4; 16, 17): to je povoqni vetar koji nadima jedra na{eg duha...
Nije va`na "pravednost" sama po sebi - pravedni su bili i fariseji, ali la`nom pravedno{}u (zasnovanom ne na onom na ~emu treba da bude zasnovana - na qubavi, veri), prividnom pravedno{}u, nadmenom, la`nom, tri puta pogre{nom. Sve vrline bez skromnosti su ni{tavne. Kakva je na{a pravednost, ukoliko uop{te u nas postoji, da li je spojiva sa grehom? Nije li formalna, nije li nadmena?
Starica, koja sebe smatra kona~no religiozno sre|enom, kad joj donosim da ne{to pro~ita: "Ah, ba{ to je i moja misao, treba da zapi{em!" Sebi~an ~ovek je beznade`no slep i usamqen: ni u svetu ni u qudima ne}e zapaziti ni{ta, osim sebe i svoga.
Sama po sebi, ~ovekova ograni~enost nije glupost. Najpametniji qudi su obavezno ograni~eni u ~itavom nizu stvari. Glupost po~iwe tamo, gde se pojavquje tvrdoglavost, samouverenost, to jest tamo gde po~iwe oholost.
Zlo i dobro nije zbir dobrih i lo{ih postupaka; to je lo{a ili dobra snaga, koja gospodari ~ovekom. Bezmeran je taj napor zla, snaga tog na~ela. Postupci sami po sebi imaju malo zna~aja (religioznog). Po rezultatu "dobra" dela (nahraniti, pomo}i itd.) mogu biti r|ava po su{tini, ako poti~u od ~oveka opsednutog zlom; i proma{ena, glupa, ~ak i {tetna dela - mogu da budu dobra, ako poti~u iz dobrog izvora, imaju dobre pobude.
^esto ne gre{imo zato {to smo pobedili greh, savladali ga unutar sebe, odstranili wegova spoqwa obele`ja iz ose}awa pristojnosti, iz straha od ka`wavawa i dr., ali i spremnost na greh ve} je greh. Ali greh u mislima, "neu~iweni greh", ipak je mawi od izvr{enog: nema ukorewenosti u grehu, nema sablazni, nema {tete za druge, ~esto postoji `eqa za grehom, ali nema pristanka da se izvr{i, postoji borba. To su stepenice kojim greh ulazi u nas - lik, pa`wa, interes, privla~nost, strast.
Mi ~inimo dobra dela, ~istimo svoje srce i pribli`avamo sebe Bogu ne da bismo bili nagra|eni, ve} iz qubavi prema Bogu. Jednom sam se zapitao, da li bih ostao sa Hristom, kad bih sigurno znao da }e |avo pobediti Boga? I odgovorio bez dvoumqewa - naravno, ostao bih; pa gde je tu egoizam?
Minderwertigkeitsgefühl je ba{ ta oholost, skretawe pa`we na sebe, egocentrizam u druk~ijem obliku. Skromnom i jednostavnom ne}e na pamet pasti ni manija veli~ine, ni patwa zbog svog ni{tavila.
Ja se uglavnom dosa|ujem nad kanonima, a naro~ito nad akatistima, i ~itam ih samo po obavezi. Izdvajam samo pokajni~ke kanone iz Oktoiha i posni Triod. Ali ima trenutaka velikih du{evnih muka i teskobe, i tada re~i nekih kanona (Bogorodici, molbeni Isusu Slad~aj{em) izgovara{ kao vlastite. Zna~i, "bezose}ajnost" prema kanonima je nepostojawe raspolo`ewa prema autoru datog kanona.
Moral u hri{}anstvu nije drugorazredna stvar, ve} izvedena stvar. Moral koji prirodno ne proisti~e iz na{e ukupne religioznosti, on je ili stvar instinkta, ~estitosti, ili je, vrlo ~esto, nepodno{qivo licemerje.
Ukoliko vi{e ~ovek zaboravqa na sebe i svoje, daje svoje srce Bogu, poslu i qudima, utoliko mu je lak{e da postoji, da postigne mir, ti{inu i radost - sudbina obi~nih i skromnih du{a.
U prvoj poslanici jevan|eliste Jovana (1. Jn. 4), govori se o Bo`anskoj qubavi, o qubavi koja pokriva mno{tvo grehova, koja ukida zakon, zamewuje izvr{ewe svih zapovesti; o `ivotvornoj qubavi, zato {to dovodi do Izvora `ivota, i pru`a uzvi{eno saznawe: "Ko ne voli, taj nije spoznao Boga" (1. Jn. 4; 8), i obrnuto: "Svako ko voli poznao je Boga" (1. Jn. 47). Poznaje ga po zakonu sli~nosti.
Za sebe mislimo da svi u~estvujemo u toj qubavi: svako od nas voli ne{to, nekog. Ako i postoje retki qudi koji ni{ta ne vole i ve} ovde prebivaju "u mraku pakla", a to su veoma retke pojave. Svi mi volimo ro|ake, roditeqe, prijateqe, qude na{eg na~ina mi{qewa. Ali, da li je to qubav koju Hristos o~ekuje od nas. U pogledu qubavi prema roditeqima, svima je jasno da je to ona sebi~na qubav prema svome, prema sebi. Ali qubav prema prijateqima, ro|acima - nije li to isto. Od beskrajno velikog broja pojava mi biramo nama bliske, ukqu~ujemo ih u svoje pro{ireno "ja" i volimo ih. Ali ~im se oni malo udaqe od onoga, zbog ~ega smo ih odabrali, mi prospemo na wih punu meru mr`we, prezrewa, u najboqem slu~aju - ravnodu{nosti. To je qudsko, telesno, prirodno ose}awe, ~esto veoma vredno u ovom svetu, ali ono gubi svoj smisao u svetlosti ve~nog `ivota. Ono nije trajno, lako prerasta u svoju suprotnost, poprima demonski karakter.
Kad bi u nama stvarno postojala stihija qubavi, ona bi se prosipala na svakog, na dobrog i lo{eg, na prijatnog i odvratnog.
Ali kako je to mogu}e? - Jevan|eoska zapovest ne mo`e biti neispuwiva, Jevan|eqe bi druk~ije bilo skup divnih re~i neprimewivih u `ivotu. U takve re~i spada i re~ o qubavi prema neprijateqima. Kako je mogu}a takva qubav? Dve okolnosti nam prepre~uju put za razumevawe ove zapovesti. Prvo, mi nismo ispunili prethodnu zapovest: ako neko ho}e da me sledi, neka se odrekne sebe - zapovest o duhovnom siroma{tvu. Samo na putu odricawa od sebe i svoga, od sovjih simpatija i antipatija, sudova, navika, stanovi{ta mo`e da se razume Jevan|eqe, a posebno zapovest o qubavi prema neprijateqima.
Drugo - vaqa se odre}i i onog stanovi{ta, da u ~ove~anstvu postoje dva neprijateqska tabora, dve vrste qudi: pravednici i gre{nici, predodre|eni za bla`enstvo i osu|eni na propast. Toga nema. Mi smo svi gre{ni, svi smo obele`eni prvorodnim grehom i Gospod je stradao zbog svih nas. On je prijateq gre{nika.On upozorava one koji sebe smatraju pravednima, da }e poreznici i bludnice ispred wih u}i u Carstvo nebesko. Wemu su podjednako dragi svi, i Wemu pripada Kona~ni sud. Zbog toga, neposredno posle Hristovih re~i o qubavi slede re~i o neosu|ivawu: "Ne sudite da vam se ne bi sudilo." Ne osu|ujte, lak{e }e vam biti da zavolite svakog, ne osu|ujte i ne}ete imati neprijateqe. Posmatrajte "neprijateqe" kao bolesnike koji boluju od iste bolesti od koje i vi bolujete, kao na one koji propadaju. Napustite stanovi{te li~nog suda i zauzmite stanovi{te Bo`ijeg dela u svetu. Pomislite na to da dobro mora pobediti i kona~no i svugde, ni{ta ne ostaviv{i |avolu.
Pla{i tok vremena - dok stoji{ u mestu. Potrebno je uroniti u dubinu, gde je vreme nebitno.
Najve}a tuga za umrlim jeste tuga o sebi, sebi~ni, li~ni bol. Pravednici, smerni sveti ne tuguju.
O~ekivawe i zahtevawe ~udesa - nije samo gre{no, kao iskazivawe nepoverewa prema Bogu, ve} je i besmisleno; mi ve} imamo milione ~udesa, i ako nas ona nisu ni u {ta uverila, za{to bi nas ba{ ovo moralo uveriti?
Mo`e se pro`iveti, i mnogi ~itav `ivot tako `ive, kao ne~ija slaba senka, kopija. Prvobitni, primitivni smisao postojawa - biti svoj uzdi`u}i se do preobra`aja sebe u "sliku i priliku Bo`iju". Ne ~ini "preqube" - gr~ki: raspolagati tu|im. "Prequba" je qubav koja prelazi okvir zakona. Da li je ne{to ~isto ili ne, nije stvar sama po sebi, ve} da li pomera, naru{ava zakon; |ubrivo u poqu je doma}inova radost: iz wega }e ni}i `ito, ali na stolu, na primer, ono je odvratno.
^emu moliti kad "Otac zna"? (Molitva "O~e na{" i ostale.) U tome je na{ sveti zaokret prema Bogu, krotkost ose}awa, veze i zavisnosti; osim toga - va`nost govora, op{tewa.
O posmrtnoj sudbini nehri{}ana: "Oni koji su nemaju}i zakon zgre{ili izvan zakona propa{}e..." (Rim. 2; 12). Zna~i, oni koji su izvan zakona nisu zgre{ili - bi}e opravdani? A oni (stih 15) imaju "zakon ispisan u srcima wihovim i savest".
U zavetovawu je i delimi~no prihvatawe patwe, koja nam je poslata, i spremnost na wu. Ti Gospode {aqe{ patwu da bi nas urazumio, ja molim da je zameni{ drugom: isceli moje dete i obe}avam da }u patwu podneti u drugom obliku - postu, molitvi, podvigu duhovnom ili fizi~kom.
Znoj, suze, krv... Ako se znoj proliva uz unutra{we protivqewe, zlobu, prokliwawe; ako su suze zbog bola, uvrede, zlobe; ako je krv bez vere, du{a ni{ta dobro ne}e imati. Isto je o pokornosti, pokajawu, veri - o~isti i uzvisi nas.
Sre}a nije sama sebi ciq; ona je proizvod pravilnog `ivota. Ako je `ivot pravilno sazdan, bi}e i sre}e, a pravilan `ivot je pravedan `ivot.
Prevela s ruskog Lidija Subotin.