Iz ruku monahiwe Jefimije do nas su dospela ~etiri umetni~ka rada. Dva od wih su wena originalna kwi`evna dela. Jedno je zapis, ugraviran na dvema srebrnim ikonicama, a drugo je "Pohvala knezu Lazaru", izvezena zlatom na svilenom pokrovu za }ivot Lazarev u Ravanici. O oba ova rada pisano je veoma mnogo, a svi oni koji su o wima pisali visoko su ocewivali wihovu kwi`evnu vrednost. Ovom prilikom, `eleo bih da ka`em nekoliko re~i o mom razumevawu ovih tekstova.
Kao {to je poznato, despini Jeleni (budu}oj monahiwi Jefimiji) preminuo je sin jedinac, Ugqe{a Despotovi}, i sahrawen je u hilandarskoj crkvi, u grobu u kome je ve} po~ivao wegov deda, Jelenin otac, }esar Voihna. Tom prilikom, nesre}na majka je Hilandaru poslala diptih, koji je Ugqe{i, prilikom kr{tewa, darovao serski mitropolit Teodosije. Na tom malom diptihu ona je ugravirala jedan mali epitaf, i jednu malu molitvu. U toj molitvi Jelena, kao neki `enski Hamlet, razmi{qa o smrti. Hamlet o smrti filozofira nad grobom dvorske lude, Jorika, a mlada despina o smrti razmi{qa nad grobom u kome su sahraweni wen otac i wen sin. Wena situacija je komplikovanija od Hamletove. Ona shvata da smrt ne dolazi samo sa one strane sa koje se prirodno o~ekuje, nego se neo~ekivano ukazuje i sa one strane sa koje se nadamo obnavqawu i nastavqawu `ivota. Iznena|uju, me|utim, elegancija, mir i sabranost, kojima je ovo te{ko saznawe iskazano. Imamo utisak da je ova molitva, koja se sastoji iz ciglo jedne, rasko{no razvijene i razgranate, re~enice, tu te{ku slo`enost ne samo izrazila, nego i savladala. Ta nadmo}nost u odnosu na smrt, i u odnosu na u`as, nije samo plod velike vere, nego i velike kulture.
Snaga Jefimijine vere i kulture proveri}e se kasnije u mnogo te`im okolnostima: u stradawima posle kosovske bitke. Jefimija tada, ovde u Qubostiwi, pri svetlosti sunca ili sve}e, veze svoju "Pohvalu knezu Lazaru". Wen vez, preko wenog ramena, povremeno posmatra monahiwa Evgenija, u kojoj prepoznajemo nekada{wu knegiwu Milicu.
U ovoj "Pohvali", izvezenoj zlatnim koncem, mogu se razabrati ~etiri odeqka. U prvom odeqku Jefimija opisuje Lazarevu izuzetnost ("krepka ruka Gospodwa me|u svom gospodom zemaqskom krepka i slavna pokaza te"), opisuje wegovo "gospodstvovawe" srpskom zemqom, i wegov herojski odlazak u kosovsku bitku. Tu bitku, po Jefimiji, Lazar zavr{ava dvostrukim trijumfom: "i zmaja ubio jesi, i mu~ewa venac primio jesi od Boga".
U drugom delu, kao u porodi~nom pismu, Jefimija obave{tava Lazara {ta se u Srbiji, i u wegovoj porodici, doga|a posle wegove smrti: "mnoge nevoqe i stradawa obuze{e vazqubqena ti ~eda, i u mnogim nevoqama `ivot provode... Oni koji jedu hleb wihov podigo{e na wih bunu veliku..." Iz ovog sumornog izve{taja izvire tre}i, najdramati~niji odeqak Jefimijine "Pohvale". To je ona o~ajni~ka molitva Lazaru da prekloni kolena pred Gospodom i da moli za srpski narod. Ono uzbudqivo i prekliwu}e "moli" ponavqa se sve glasnije, i raste, sve dok se ne pretvori u zapovedaju}e "saberi", "izvesti", "pokreni", "ubedi", "uzmi", "ne ostavi", "do|i", koji odjekuju kao da stotine zvona, sa svih strana, zvone na uzbunu, i kao da sa svih strana na sve strane lete glasnici, tra`e}i pomo}: "Izvesti \or|a, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi Merkurija i Prokopija, i 40 mu~enika sevastijskih ne ostavi... moli da im se poda od Boga pomo}. Do|i na pomo} na{u, ma gde da si."
Ovo neo~ekivano i zagonetno "ma gde da si" predstavqa i semanti~ki i intonacijski, pa prema tome i dramski vrhunac Jefimijinog teksta. U nekom slobodnijem ~itawu, ono bi se mo`da moglo razumeti i kao izraz Jefimijine slutwe da se postojawe ne iscrpquje na "zemqi" i "u nebeskom vesequ ve~nom", i da osim zemqe i neba mo`da postoje i neki drugi, nepojamni, prostori i svetovi. U svakom slu~aju, "ma gde" da se Lazar sada nalazi - u nedohvatnom, nevidqivom, neznanom, nepojamnom, nepostoje}em, nemogu}em - Jefimija `eli da wena molitva dopre do wega. I u nepostoje}e, i u nemogu}e. Zato ona na svom pismu ispisuje sve adrese, ~ak i one koje ne zna, i svoju molitvu upu}uje u sve svetove, ~ak i u one kojih nema.
U ovoj Jefimijinoj "Pohvali" ~ujemo mno{tvo razli~itih intonacija: u woj prepoznajemo ton pisma, izve{taja, molitve, ispovesti, tu`balice, prekliwawa, uzbune, ~ak i panike. U woj vidimo i mno{tvo likova: junake, svece, svete ratnike i mu~enike, vidimo Lazara, i Lazareve sinove Stefana i Vuka. U tami slutimo "nevidime i vidime neprijateqe", u pozadini naziremo velike tamne mase vojske i naroda. Ali na samom kraju, u dnu te velike i zapaqene slike, nalazimo jedan, diskretno naslikan, i oskudno obasjan, mali autoportret Jefimijin. Posle onog dramati~nog vrhunca Jefimijin glas se smiruje, a scena, koja je obuhvatala nebo i zemqu, boji{ta i oblake, vojske i svetiteqe, naglo se smawuje, i brzo se prazni i gasi. Na toj smawenoj i uga{enoj sceni ostali su samo knez, koji je postao mu~enik i svetac, i despina, koja je postala udovica i monahiwa. U tom polumraku (a to je ve} ~etvrti, zavr{ni deo ove "Pohvale"), iz one sveop{te tragedije izdvaja se dramati~an li~ni odnos kneza i despine, sveca i monahiwe. Prinose}i Lazaru svoje male darove, slova i vez, Jefimija svojoj velikoj molitvi za spas srpske zemqe i naroda dodaje i malu molitvu za spas sopstvene du{e i tela: "A sada dvostruko molim: da ishrani{ me, i da uti{a{ buru qutu du{e i tela moga."
Kao {to je nekada bio slo`en Jelenin do`ivqaj smrti, tako je sada slo`ena i bura koja zahvata i potresa Jefimiju. Ova neobi~na `ena je sve uvek videla druga~ije nego {to se obi~nom oku dalo videti, i ose}ala je vi{e, i patila dubqe, nego {to se moglo podneti. Jednom re~ju, `ivela je u svetu te{kih isku{ewa i saznawa. U oba svoja teksta Jefimija se bavi izuzetno te{kim i slo`enim temama. Ali ona te teme savla|uje s nadmo}no{}u, koja nije samo plod wene velike mudrosti, nego i wenog velikog pesni~kog majstorstva. To majstorstvo se vidi i u tome {to ona ni za jednu od tih slo`enih tema ne tro{i mnogo re~i: ona i na najmawem prostoru, i s malo sredstava, izra`ava i najve}u slo`enost. Za izra`avawe onako te{kog suo~ewa sa smr}u, woj je dovoqno onoliko re~i koliko je moglo biti ugravirano na ikonicama veli~ine 77 h 65 milimetara. Za onaj veliki dramski materijal, koji ispuwava "Pohvalu knezu Lazaru", ona nije potro{ila ni mnogo svile, ni mnogo zlatnog konca. Jefimijina "Pohvala" nas danas o~arava svojom sa`eto{}u, svojom dramati~no{}u, i svojom velikom pesni~kom lepotom. Ali nas ona danas iznena|uje i svojom neo~ekivanom aktuelno{}u. U ovoj, 1992-oj, godini, koja se ve} mo`e ubrojati u najcrwe godine srpske istorije, punih 590 godina po{to je izvezena, ta "Pohvala" se ~ita kao da je izvezena danas, kao izraz na{ih dana{wih stradawa i nesre}a. ^itaju}i danas ovaj vez, ~ini nam se da Jefimija, kao i svi pravi pesnici, nije bila samo svedok, nego i prorok. Svedo~e}i i prori~u}i, wen zlatni konac svetli i u ovom na{em dana{wem mraku. ^ini se da posebnim sjajem svetle re~i: "saberi", "izvesti", "pokreni", "ubedi", "ne ostavi", "do|i"!
12. juna 1992, u porti manastira Qubostiwe