@ITIJE I HODO^A[]E DANILA, IGUMANA IZ RUSKE ZEMQE, najstariji je ruski putopis o putovawu u Svetu zemqu. Nastao je po~etkom 12. veka (pre Stefana Nemawe), pretpostavqa se u vremenu 1104-1107. godine. To je jedan od najzna~ajnijih i umetni~ki najvrednijih spomenika stare ruske kwi`evnosti. Delo je u starini bilo vrlo popularno, sa~uvalo se u 152 prepisa, od kojih je najstariji iz 15. veka.

O igumanu Danilu zna se vrlo malo. @iveo je u ju`noj Rusiji, mo`da u ^erwigovskoj kne`evini, po{to reku Jordan upore|uje s rekom Snov, pritokom Sana. Akademik B. A. Ribakov dokazuje da je Danilo napisao Povest o [arukanskom pohodu iz 1111. godine, koja je u{la u najve}i staroruski letopis, Povest minulih godina. Istori~ar Karamzin dr`i da je Danilo 1113. godine izabran za episkopa u gradu Jurjevu i da je umro 1122. godine.

Danilo je putovao sa dru`inom, i u Palestini se zadr`ao preko dve godine. O~igledno je putovao sa zadatkom da oceni politi~ku situaciju u Palestini, nastalu usled krsta{kih pohoda, na koje se u ruskim kne`evinama gledalo s nepoverewem. Danilo nagla{ava da su ga dobro primali i krsta{ki kraq Baldvin I i stare{ine arapskih op{tina. O Baldvinu govori kao o ~estitom, dobrom i skromnom ~oveku. O sebi pak Danilo ne govori kao o igumanu nekog posebnog manastira, nego kao o "igumanu ruske zemqe", i moli se za sve tada{we knezove ruskih zemaqa.

Danilov putopis nosi sve odlike pisawa svoga doba i ~ita se s velikim u`ivawem, kao vredno umetni~ko delo.

Prilikom prevoda imao sam staroruski tekst i dva prevoda na savremeni ruski jezik: G. M. Prohorova i N. I. Prokofjeva. Kao podloga za prevod slu`io mi je zbornik Pamjatniki literaturi drevnej Rusi, 12. vek, koji je sastavio i uredio D. S. Liha~ov (Moskva, Hudo`estvena literatura, 1980). (P. V.)

JEFREM SIRJANIN (oko 306-373). Ro|en je u Nizibiji (Mesopotamija), na etni~kom podru~ju Sirije, Sirijac po narodnosti. Kr{ten je tek u zrelom uzrastu; vrlo rano se opredelio za asketski `ivot.

U Edesi je osnovao {kolu, biblijsku i egzegetsku, koja je razvila literarno-istorijski metod tuma~ewa Svetog pisma. Nije pristajao da primi ~in prezvitera, pa je do`ivotno ostao |akon. Umro je u Edesi. Wegove besede poetski nadahnuto pou~avaju i pozivaju na pokajawe.

Sastavio je i niz molitava ~ija je osnovna sadr`ina pokajawe kao delatno i svestrano preobra`ewe li~nosti, i qubav kao plod tog preobra`aja.

Kao hri{}anski pesnik sastavio je veliki broj himni na sirijskom jeziku, sa~uvanih i u prevodu na gr~ki, latinski i druge jezike. Himne Jefrema Sirjanina sadr`e dogmatske, eti~ke, misti~ke i polemi~ke teme.

SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK (580-662). Veoma obrazovan, Maksim je napustio politi~ku karijeru koja mu je bila osigurana polo`ajem carskog sekretara na dvoru Iraklija, i posvetio se mona{kom `ivotu i borbi za ortodoksiju. Do 626. godine boravi u manastirima Hrisopoqa i Kizika, ali tad odlazi u Afriku i vodi pravoslavnu opoziciju. To je vreme monotelitske jeresi, kojoj je prethodilo u~ewe monoenergetizma o jednom "dejstvu", odnosno, jednoj energiji u Hristu. Na planu ove jeresi razvija se `estok crkvenopoliti~ki sukob Istoka i Zapada. Maksim pru`a podr{ku ortodoksnim otporima Zapada i pod wegovim uticajem niz sabora u Africi (646) i najzad u Rimu (Lateranski, 649) utvr|uju ortodoksiju. Ta borba dostigla je vrhunac u merama nasiqa koje je jereti~ki car Konstans preduzeo protiv najve}ih pobornika pravoslavqa na Zapadu: pape Martina i monaha Maksima. Martin je deportovan u Herson i tamo umro 656, a Maksim je doveden u Carigrad, osu|en i mu~en, i nepokoren proteran u Trakiju, a potom sa odse~enom rukom i odrezanim jezikom deportovan u Laziku (Gruzija). Tamo je umro 662. (Dimitrije Bogdanovi})

PJER GORDON, francuski antropolog ezoteri~ne orijentacije. Autor mnogobrojnih dela. Ne pojavquje se u javnosti.

RO@E PARIZO, profesor filozofije; pisao studije o ezoteri~koj tradiciji i o poeziji svog savremenika Robera Martoa.

BORIS ZAJCEV (1881-1972). Kwi`evnu slavu stekao je u Rusiji; 1921. godine bio je izabran za predsednika Sveruskog saveza pisaca, a ve} slede}e, 1922, dozvoqeno mu je da zbog zdravstvenog stawa napusti otaybinu u koju se vi{e ne}e vra}ati. Najdu`i period `ivota proveo je u Parizu, gde je do duboke starosti pisao romane i biografska dela. Kriti~ari ga smatraju nastavqa~em tradicija Turgeweva i ^ehova, a skoro su jednodu{ni u oceni tehnike wegovog pisma kao "prozra~nog akvarela" ili "ne`nog pastela". Ipak, najizrazitiju crtu wegovog stvarala{tva ~ini religiozno poimawe sveta, koje ga poput {ava spaja u celinu. Najobimnije delo mu je ~etvorotomna autobiografija Putovawe Gleba, koje po~iwe romanom Zora (1937), a zavr{ava se romanom Drvo `ivota (1953). Neka dela su mu, kao {to je na primer Atos (1928), putopis o hodo~a{}u na Svetu Goru, potpuno posve}ena religijskoj tematici.

Borisa Zajceva za na{u zemqu vezuje u~e{}e na Prvom kongresu ruskih zagrani~nih pisaca i novinara, odr`anom u Beogradu od 25. do 30. septembra 1928. godine. On je tom prilikom boravio i u Beloj Crkvi, kod oca Jovana [ahovskog, tada ve} poznatog pesnika. U okviru edicije "Russkaja biblioteka" beogradskog izdava~kog preduze}a Izdava~ka komisija iza{la je 1929. godine i kwiga B. K. Zajceva Izbrannie rasskazi 1904-1927. (E. U.)

VERNER HAJZENBERG(1901-1976). Teorijski fizi~ar, jedan od nau~nika koji je udario temeqe kvantnoj mehanici u fizi~koj teoriji dvadesetog veka, koja je korenito izmenila na{e predstave o mikrosvetu, o svetu molekula, atoma, elementarnih ~estica. Zajedno s Maksom Bornom i Paskualom Jordanom on je uobli~io takozvanu matri~nu varijantu kvantne mehanike. Jednu od vrlo va`nih fizi~kih formula u dvadesetom veku, neki tvrde da je i najva`nija, otkrio je Hajzenberg a re~ je o relaciji neodre|enosti.

Me|utim, Hajzenbergova teorijska zanimawa i wegova stvarala~ka delatnost daleko su prekora~ivali granice usko nau~nog rada. Svi koji su ga znali isti~u da se stalno zanimao za filozofsku misao i wenu istoriju, da je poklawao veliku pa`wu umetni~kom stvarala{tvu, religiji i savremenim dru{tvenim zbivawima. U~enik i bliski prijateq Hajzenbergov Karl Fridrih fon Vajczeker pisao je da je on bio pre svega li~nost s vrlo bogatim unutra{wim `ivotom i sa {irokim krugom intelektualnih interesovawa. (B. Z.)

DEJVID HJUM (1711-1766). Empiri~ar, skeptik, kriti~ar religije, filozof za koga je Xon Stjuart Mil kazao da je "najdubqi negativni mislilac u ~itavoj povesti"; svojim savremenicima bio je poznatiji kao pisac politi~kih i istorijskih spisa. Iako je ve} u dvadeset tre}oj godini napisao svoje najzna~ajnije delo, Raspravu o qudskoj prirodi (A Treatise of Human Nature), dru{tveni ugled i kwi`evnu slavu su mu doneli tek Ogledi moralni, politi~ki, literarni (Essays moral, political and literary, (1741), kao i prera|eni prvi deo Rasprave o qudskoj prirodi, pod naslovom Istra`ivawe o qudskom razumu (An Enquiry Concerning Human Understanding).

Nakon studija prava i filozofije na Univerzitetu u Edinburgu, i kratkotrajnog bavqewa trgovinom, Hjum je uglavnom radio kao sekretar diplomatskih poslanstava u Evropi, a 1752. je postao bibliotekar advokatske komore Edinburga. Izme|u 1754. i 1756. napisao je Istoriju Engleske, u {est tomova (History of England).

Hjum je bio poznat po svom besprekornom i elegantnom stilu, ali su mu ~esto spo~itavali neumoqivu i neumerenu kritiku religije, i skepticizam. Prvo delo u potpunosti posve}eno religiji, Prirodna istorija religije), objavio je 1755, a Dijaloge o prirodnoj religiji, po savetu prijateqa, za `ivota nije {tampao. Adam Smit, kome je Hjum poverio posthumno izdavawe Dijaloga, nije imao hrabrosti da se toga poduhvati, ba{ kao ni Hjumov londonski {tampar. Tekst je objavqen tek 1779, tri godine po Hjumovoj smrti, bez imena izdava~a, a zahvaquju}i trudu Hjumovog ne}aka. Ovaj spis slovi kao najboqe napisan filozofski dijalog na engleskom jeziku, sa kojim se mogu uporediti jedino Barklijeva Tri dijaloga izme|u Hilasa i Filonusa. Hjumov klasi~ni uzor je Ciceronov dijalog O prirodi bogova, koji predstavqa raspravu o religiji izme|u epikurejca, stoika i akademi~ara. Kroz razgovore osamnestovekovnih Engleza sa gr~kim imenima, Demeje, Kleanta i Filona, Hjum analizira razli~ite tipove teolo{kog mi{qewa. Mnogi tuma~i su se trudili da u svakom liku prepoznaju odre|enog filozofa, pa su poreklo Kleantovih pogleda nalazili u u~ewu Xozefa Batlera, Xorxa Berklija i onih teologa koji su svoja obja{wewa zasnivali na prirodnim naukama. Za Demeju se smatra da predstavqa Malbran{a i Bejla, koje u razgovoru citira, ili Samjuela Klarka, ~ija mu je upotreba argumenta a priori veoma bliska. Skeptik Filon je, u tome se svi sla`u, najbli`i Hjumovom li~nom stanovi{tu. ^itava rasprava je uokvirena formom pisma, koje Kleantov u~enik Pamfil pi{e svom prijatequ Hermipu. Me|utim, Pamfilov zakqu~ak, "da su Filonova na~ela verovatnija nego Demejina, ali da su Kleantova, ipak, jo{ bli`a istini" nije putokaz za Hjumovo mi{qewe, ve} predstavqa formalno ugledawe na Cicerona, i nameru da se, bar na povr{ini, zametne trag. (Zorica Be~anovi})

GEORGIJE FLOROVSKI (1893-1979), istaknuti bogoslov, filozof i istori~ar ruske kulture. Ro{en je u Odesi, u sve{teni~koj porodici. Godine 1916 je zavr{io Novorosijski univerzitet (Odesa), a 1920 godine je na istom Univerzitetu postao je privat docent. Iste godine je sa roditeqima emigrirao u Bugarsku. U Pragu je odbranio disertaciju o Hercenu. Nasuprot spekulativno-filozofskim pogledima velikog dela ruske religiozne inteligencije, wegovi ogledi su bili bogoslovsko-tradicionalni. Florovski je odbacivao "sofiologiju" V. Solovjova, o. Sergeja Bulgakova i o. Pavla Florenskog. Smatrao je da je ruska "sofiologija varijanta nema~kog idealizma, svojevrsni gnosticizam, odnosno, da je to nedozvoqeno kori{}ewe filozofije, kako bi se odredile hri{}anske dogme. Otac Georgije se bavio svetim ocima, kako bi prona{ao pravi kqu~ za me|usobni odnos izme|u svetovne filozfije i bogoslovqa. On je rona{ao put ka novoj hri{}anskoj sintezi. Predavao je u Pragu, Parizu, Beogradu, na Duhovnoj akademiji Svetog Vladimira (Wu Jork), na Harvardu i Prinstonu. Po~etkom 20-tih god. u Pragu bio je veoma aktivan u avroazijskom pokretu. O. Geogrigije je bio jedan od osnovnih ~inilaca ekumenskog pokreta.

U wegova osnovna dela se ubrajaju Vosto~nie otci 9-go veka, Vizantinske otci u 13 v., Puti ruskog bogoslovija. Sara|ivao je u mnogim zna~ajnim svetskim ~asopisima.

© Yurope, Poslednja izmena 8.Novembra 1995.