INTERVJU br.376
SARAJEVO, LJUBAVI MOJA...
KAD JE ZAPUCALO (2)
BOGOVI HODAJU ZEMLJOM
Prvi su visestranacki izbori gradu na Miljacki doneli nacionaliste,
cistije ulice, nesto zivosti, i - politicke gastarbajtere. Sa crvenim
pasosem u dzepu i crvenim satentskim pojasom obmotanim oko pantalona
evropejskog kroja, u belu
sarajevsku zimu doputovao je, nakon ravno 44 godine, gospodin Adil
Zulfikarpasic. Upoznali smo se jednog petka, u podne, u vreme dzume Bila
je poledica, bila sam nespretna, i dok mi je postariji sarmantni gospodin
pruzao pomoc, nisam ni slutila da za ruku drzim jednog od najbogatijih
ljudi Evrope, partizana koji je na vreme shvatio da se na komunizam ne
moze ozbiljno racunati. Setala sam Adila Zulfikarpasica, ministra trgovine
(a cega bi drugog) u prvoj poratnoj bosanskoj vladi, bogatog begovskog
sina iz Foce, najspretnijeg svetskog trgovca oruzjem. Istorija ce
verovatno pisati o svemu o cemu ja ne znam. Ali, i ono malo meni poznatih
detalja iz Adilove biografije od trenutka kada je napustio zemlju, govore
o njemu kao coveku koji cini sadaku (dobra) daje onima koji nemaju. Sve
vreme koje su Alija i Fikret opravdano proveli van kuce, na sluzbenom
putu, Zulfikarpasic je izdrzavao i njih i njihove porodice. Mesecnu
apanazu su uredno dobijali i ostala dvanaestorica iz slucaja "Mladi
muslimani 2". A Alijinoj drugoj zeni, pesnikinji Melihi, koja je svoju
uzvisenu, ovozemaljsku ljubav zavetovala njemu i Alahu, stizali su celi
tomovi knjiga, iako je ona u zatvor otisla dobrovoljno i najkrace se u
njemu zadrzala.
Mezimac varosi
Sve do jeseni 90-te, uoci samih izbora, dakle, Adil je bio pravo mezimce
varosi. Bilo je veoma "in" druziti se sa njim, makar i u poslovnim
prostorijama u Ulici Vase Miskina, u kojoj je bila smestena redakcija
"Bosanskih pogleda", novine koju je finansirao. U modi je bilo i biti
dobar sa Adilom i nekoliko puta mi je bilo veoma neprijatno da posmatram
gipke naklone urednika sarajevskih novina i televizije, dozlaboga
nezavisne i neopredeljene. Kao svaki pravi gospodin, Adil, ni dok je bio
sa Alijom u stranci, a ni kasnije, kada je osnovao MBO
(Muslimansko-bosnjacka organizacija) nije pitao koliko nesto kosta, niti
je ikada doveo nekoga u situaciju da od njega trazi ili uzme novac. To su
radili njegovi vazali. Simpatisao je licno reformiste, ali nije verovao
Anti Markovicu. Smatrao je vrlo logicnim da covek koji drugima obecava
bogatstvo i sam mora biti uzasno bogat. Bio je alergican na Durakovica
"jer je prljav, prost i primitivan", a uz to i notorni alkoholicar. "Sa
mnom u Evropu" porucivao je Adil-Beg sa gradskih panoa, oslonjen na drveni
doksat stare bosanske kuce, sa ogromnom avlijom, "u kojoj ima mesta za
sve", sklonjen ispod parceta nastresnice i rascvetalog oraha. U Evropu se,
nazalost, vratio sam, sto za njega i nije bilo tako lose, ali je za
njegove sunarodnike bila prava tragedija. Pouzdano znam da je Adil iz SDA
izasao zato sto se nije slagao sa militantnim, zatucanim i dobrano
vecinskim clanovima iste. Necu zaboraviti ni veliki bal koji je vecito
mastovita sarajevska televizija priredila svim partijama u "Holidej in"-u,
noc pred izbore. "Duhovita" i ocito lepo vaspitana novinarka je pitala
Adila zasto nista ne jede. Ljubazno je odgovorio da je jeo proju kod kuce.
A onda je ona pitala da li on jede svinjetinu. A on je nju pogledao.
"Znas, pricao mi je u kasnim aksamima na terasi svoje sarajevske kuce,
sigurno cu na izborima dozivjeti fijasko, jer sam se distancirao od
velikog vezira. Ja ne mogu da budem u istom kolu sa Sabicem, krojacem,
kosovcem, ili sa Omerom Behmenom. Jesam Musliman, ali i Evropljanin. Oni
idu po dzamijama i nagovaraju hodze da narodu, za vrijeme molitve govore
da sluze Allahu samo ako glasaju za njegovog izalsanika. A to ti je kao
Izetbegovic. On ce zaista uciniti sve da u Bosnu uvede serijatske zakone.
Obecava im pravo na vise zena, hamame (gradska kupatila) i sardvane na
svakom cosku. On hoce da vrati stoljece unazad. Ponekad me sramota
Tatjane (supruge, katolkinje plemickog porekla). Njoj je sve ovo egzotika,
ali ne u onom dobrom smislu. Nije navikla. A ovi, Radovan, Alija i ta
kompanija... ako oni pobjede, pa Bosnom ce teci potoci krvi."
Ljubav i dolari
I tako... dok je Adil Zulfikarpasic po kasabi sevap cinio, pomagao bolnice
i bolesne, siromasne i unesrecene skopljen od medijske harlabuke, ispred
glavnog staba SDA bi svakog jutra u devet sati kretala u "obilazak" neka
cudna kolona
automobila, ofarbana u trava zelenu boju okicena zeleno- belom zastavom i
jos cudnije obucenim ljudima, koji su onako svi djuture preko megafona
pevali "SDAaaa - demokratija - aaa..." I komunisti su bogme preferirali
velike skupove, sa sve crvenim karanfilima. Na njihovim sejsima u ulozi
domaciceobicno se pojavljivala dugonoga lepotica i pevacica Zerina Cokoja,
tada u neznoj ljubavnoj vezi sa mladim i perspektivnim politicarom, dr
Zlatkom Lagumdzijom, profesorom na sarajevskom Fakultetu politickih nauka.
Cim je rat poceo, Zerina je Zlatka napustila, pa se sa sinom Momcila
Mandica, prvog coveka MUP-a zaputila cak u Ameriku. Kazu da je ljubav
trajala dok je kasa stimala, a nesto kasnije ce lepa Zerina shvatiti svoju
zabludu i vratiti se, sa reputacijom gresnice i svih sedam velova, svom
narodu. Tako je u Bosni definitivno propao komunizam. Posebnu instituciju
sarajevskog ljubavnog, politickog i drustvenog zivota predstavljale su
hodze - vidovnjaci. Mogli su vam, svakodnevno, u zavisnosti od
raspolozenja i dubine dzepa, ulepsavati ili zagorcavati zivot do mile
volje, a da to nikada i ne saznate.
I dan-danas se secam srecnog i zajapurenog lica MUfida Memije, glavnog
spoljnopolitickog komentatora TV Sarajevo, dok nam saopstava kako je,
napokon, pronasao pravog hodzu i "flit" za svoju dvadesetogodisnju
ljubanicu kojom se kasnije ozenio. Gospodin Zulfikarpasic je bio u pravu.
Hodze su mnogima dosle glave, i zaista su bili bogovi koji hodaju
zemljom. Bez greske i greha su stancali zapise na arapskom, za ljubav,
srecu i zdravlje, mamili naivne, vracali odbegle, a tesili nesrecne.
I mene je jednom, po preporuci svog redovnog klijenta, Ademira Kenovica,
primio najpoznatiji i najboji hodza u celoj Bosni, svevideci Asim iz
Fojnice. Nije bio, doduse, iz same Fojnice, i da bih dosla do njega,
morala sam pesaciti najmanje desetak kilometara. Lepo me hodza primio i
rekao da nisam kriva sto nisam Muslimanka, te da ce mi svakako pomoci da
nesanicu koja me mucila pretvorim u zdrav sam. Tri puta mi je vracao novac
koji sam mu pruzala. Bez jedne ruke i bez jednog oka, stvarno je delovao
sablasno. Neprestano vrteci tespic u toj, jednoj ruci. Mnogo stvari je
pricao na jeziku valjda samo njemu razumljivom. U odnosu na Kenovicevo,
priznajem, moj je problem bio beznacajan. Do usiju zaljubljen
u devojku koja je grudima otvorila vrata kancelarije "Sutjeska- filma" i
bez daha ostavila kompletnu ekipu "Kuduza". Svi do jednog su u pridoslici,
Snezani Bogdanovic, beogradskoj glumici, videli Bademu, rasnu, raskosnu i
raskalasnu
provincijalku, koju ce zelja za boljim zivotom odvuci u smrt.
Carobna Snezana
Sa filmskom je Bademom reziser Kenovic lako izlazio na kraj. Sa Snezanom,
privatno, bilo je mnogo teze. Sveze razveden, nekoliko meseci pred njen
upad u njegov dosta miran zivot, verio se sa kostimografkinjom u filmu,
Sanjom Dzeba. Ona je Snezanu, razume se, jako volela i u tom smislu joj je
veci treci dan snimanja dala da obuce farmerke za broj manje. Ova se nije
dala zbuniti. Pred upaljenom kamerom je legla na pod, jednim potezom
povukla rajsferslus, promeskoljila se dva-tri puta na podu i napravila od
svega odlican kadar. Isto se desilo i sa dzemperom sa poludugim rukavima.
Dzeba je opet htela da napakosti, a Bogdanovicka je, ne trepnuvsi,
pozavratala rukave u sekundi, i jos jace docarala poluprimitivnu zenu -
borca, sa rukama na bokovima, poza ukojoj se zene tog tripa najcesce
svadjaju.
Ona je bukvalno, poput tajfuna, rusila sve pred sobom, iz njene ruke nije
jeo samo Kenovic. Pola Sarajeva je krisom, jos za vreme snimanja uzdisalo
za njom, filmska ekipa je bila opcinjena njome, pa se cak i stidljivom
scenaristi Abdulahu Sidranu omaklo jednom da u zanosu sanse: "Joj... sto
hodas... Nosio bih te."
Ta je recenica, carsijskim, normalnim putem dosla i do Sahbaze, Sidranove
supruge, koje se on plasio vise nego djavo krsta, i postala uzrokom prave
pravcate porodicne svadje - zbog ljubomore. Sahbaza je, osim sto se svom
muzu stalno divila na javnim mestima i zvala ga prezimenom, jer joj se
vokativ "Avdo" za njega genija cinio ruznim, najozbiljnije mislila da joj
je brak u krizi i da mala hoce Sidranove pare. Ademir i Snezana su se
voleli strasno i dugo. I kada su se i izmedju njih isprecile ratne
granice, nastavili su da se sastaju u Budimpesti, da putuju po Francuskoj,
Americi... Danas tamo zivi Snezana, sa muzem Uliksom Fehmiu. A sve je to,
ukljucujuci odlazak preko "velike vode" pre mnogo godina predvideo hodza
Asim iz Fojnice. Jednom mom drugom priajtelju, takodje poznatom reziseru,
zena je sihire (cini) trpala nigde drugo, nego u odzak kuce u kojoj su
zajedno ziveli. Kako je on bio prilicno podozriv prema hodzama, spas je
potrazio u selu Kriz kod Teslica, kod Gordane, bacacice olova, salivacice
strave. Taj ritual ide ovako: pacijent najpre odabere komad olova, pa se
ono uzari u peci. Zatim se, uz mrmljanje carobnih reci, olovo baci u
hladnu vodu. Tu nastaje dijagoza. Pacijentu se obicno biranim recima (uvek
istim) kaze koliki mu je kamen na dusi il teret na
srcu. Pa su tu ljubavne dileme i potencija.
Ta voda se ili pije u kolicinama, ili se kupas u njoj. Moj je prijatelj
izabrao prvu varijantu i jednom je preko Atlantika odneo dvadeset litara
carobne vode. Mrzelo ga da se kupa.
Vesna RADUSINOVICH