o
o ooooooooooooooooooooooooooooooooooo Posting:
o o oooo o o oooo oooo o Lista@YUQwest.org
o o o o o o o o o o
o o o o o o o o oooo oooo o
o o o o o oo oo o o o Admin:
o oooo oooo o o oooo oooo ooo Majordomo@YUQwest.org
o
ooo
Pre godinu dana u ovo doba nisam yak ni znala da ovakve stvari postoje,
rekla bih mesta koja zamenjuju qaskanje kraj tarabe ili ono, kao kad
svratim kod drugarice, s vrata pobacam cipele uz:
1. Umirem od gladi!
2. Sipaj mi newto!
3. A wto ti je u kuqi tako gluvo!
4. Pusti bre neku muziku! &
5. Jao wto imam da ti priyam!
Ili kao kad nataknem wewir i odem na knjixevno veye, sopstveno ili tudqe,
na diskusionu tribinu gde pokuwavam da ubedim yitav svet kako sam strawno
pametna, sluxim se latinskim, pretvaram se da sve razumem i pri tome se
znayajno samooboxavam. A bilo je i ljubavi, ljutnje, besa, gneva,
podozrenja, plakanja u qowku ili na ramenu, gaxenja ispod stola,
sastajanja, rastajanja, u meni ponajviwe oseqaja da je moguqe, bar na
ovaj nayin, povratiti deo neyega wto sam izgubila hitajuqi sa svojim
balkanskim zavexljajem put velikog i warenog sveta.
U to vreme sam, yinilo mi se, gubila srpski, rey na sat ili brxe. Kao da
je sa tim jezikom nekakva bezdana crna rupa halapljivo gutala i sve wto
je preostalo od trideset devet godina mog xivota u domovini juxnih
Slovena. Najpre, natryah na jednu, pa na drugu, pa na trequ, pa na
yetvrtu listu, sve vukuqi za sobom svakog ko me je usput neyim lepim
tak'o, a takli su me svi, doduwe neko grabuljom, poneko yarobnim
wtapiqem. Pa sad, treba li da se obesim wto grabulja ima zube, a na
dodir wtapiqa xuborim kao Sava ispod Triglava.
Zatim, moja druga zemlja je bombardovala moju prvu zemlju - kao da su
pred mojim oyima moja deca ubijala jedno drugo, nestajao je pejsax moje
mladosti, a sve ono wto sam doxivljavala kao spomenike svog sistema
vrednosti lagano je odlazilo u memorabiliju poput predmeta iz thrift
stores, knjige sa posvetom koju je neka Ellen poklanjala nekom XY,
fotografije koja je moxda jednom nekom produxila xivot. Yoveku kad tad ne
gine nalepnica.
I tako, puno priyam, najyewqe sama sa sobom, wto mi uopwte ne pada tewko
jer kao i svaki egocentrik, uvek sam znatixeljna da yujem wta qu reqi.
Kad malo bolje pogledam, yovek zaista retko i sretne jow ponekog oko koga
bi bilo tako zgodno i bezbolno vrteti se, osim samog sebe. Normalno, ako
se usudi da se u taj (i svaki drugi) susret baca bez straha i sa strawqu,
kao wto sam se ja bacala u gradnju kuqice za Tomija. U redu, od ponekih
stvari u xivotu sam i zbrisala.
Priyicu o Tomiju vam poklanjam umesto fotografije Deda Mraza i Rudolfa.
Ova je iz vremena dok je Deda Mraz jow uvek delio samo "Josip Kraw"
yokolade, drvene kocke, domine i lutke, a sve ostale igrayke su se, wakom
i kapom, dobijale i razbijale u deyjoj mawti i prodavale u yuvenom
sokaku: Warena Laxa.
Moji graditeljski poyeci
Ovo se dewavalo u Topoli, na par koraka od Oplenca.
Mama mi je vezivala kosu na vrhu glave i tu bi udenula crvenu, belu ili
mawnu na tufne. Ja sam najviwe volela kad izgubim mawnu, gumica ispod nje
odleti u bestraga i vetar me nayisto rawyupa. Tada sam grickala svoju
kosu, pravila kolaye od peska i blata, valjala se po travi, duvala u
maslayak i uopwte yesto viwe nalikovala malom strawilu za ptice nego
devojyici yije joj je violonyelo u detinjstvu najbolje posluxilo kao
primer, da vuqi sa sobom newto tewko ponekad yoveku pomaxe da ojaya.
Uz kosu sam grickala i cvetove bagrema. Bili su beli i slatki. A dosta
sam se klatila i nogama obewena o granu oraha ili verala ka vrhu,
zamiwljajuqi da sam na osmatraynici podmornice koja izranja pred
nakostrewnim stenama neke daleke, nepoznate zemlje.
Uvek sam imala one day project na koji sam se bacala u cik zore.
Projekti su se delili na letnje i zimske. Zimi su uvek stradale vodene
bojice i onaj "Karbon" lepak wto se misteriozno suwio preko leta
ostavljajuqi raspukle kristaliqe na dnu okrugle plastiyne kutije koja je
imala pregradu za lopaticu. Zatim su od seckanja papira stradale wivaqe
makaze. Isecala sam iz novina sve i svawta i iseyke lepila kojekuda,
najyewqe u svewyicu gde sam takoqe suwila cvetove i zapisivala izuzetno
bitna zapaxanja u slici I reyi. Zimi sam takodqe pravila kuqice od
kartona za Liliputance, namewtaj od kutija wibica i palidrvaca, i
razumljivo, wila zimsku odequ za lutke.
Leti je stradao spoljni svet. I Tomi. Jedna od mojih opsesija je bila
izgradnja kuqice za to moje voljeno pseto. Tomi je u stvari veq imao
sasvim zgodnu kuqicu od drveta, a zimi spavao u prostoru koji smo zvali
zimska terasa, wto je bilo zastakljeno predvorje kuqe koje se nije
grejalo. Ali ja sam xelela pravu, pravcatu kuqicu za Tomija. Od cigle
kao wto je bila nawa. Pesak I cigle smo uvek imali, cement ponekad i
stajao je u podrumu gde i mistrija i korito za mewanje maltera. Noqu sam
kovala planove, te bih skakala iz kreveta yim bi Sunce i Mesec zamenili
mesta i zvezde se razbexale po sazvexdqima (zbilja, wta li rade danju kad
ih niko ne gleda). Korito sam izvlayila nasred dvoriwta i postavljala
ga odmah ispod yesme. Zatim bih dovlayila pesak i cement, a katkad bi se,
bogami, nawao I krey. Normalno, nisam imala pojma koji je odnos sastojaka
u recepturi, znala sam samo kako ta kawica treba da izgleda. Ne kao testo
za palayinke i ne kao testo za hleb, viwe kao upravo umuqen xuti fil za
rusku tortu pre nego wto je proguta mrak frixidera ili stomaka.
Kuqicu sam uvek zidala uz zid kuhinje i to onaj na koji se oslanjala
velika kaljeva peq. Pa se ne bi moglo reqi da nisam bila detail oriented
od malih nogu, Tomi je trebalo da ima takoreqi centralno grejanje. Tako
su mi za izgradnju ostajala praktiyno dva i po zida jer je prednja
polovina bila predvidqena za vrata. Za vrata sam uvek merkala jedan
veliki drveni posluxavnik sa ljubiyastom lalom u sredini, ali ga se
nikada nisam dokopala. Pa sam testerisala daske i onda ih sastavljala
popreynom letvom. Za ovo sam koristila yekiq i eksere. Cigle sam slagala
baw onako kako su to radili moj otac i majstori koji su nam se stalno
muvali, dal' u kuqi dal' oko kuqe, od kojih sam, jasno na svoj nayin,
pohvatala nauk svih moguqih graditeljskih zanata. Krov sam pravila kao i
vrata i preko dasaka slagala ter papir. Dobro, nisam se baw zezala I sa
crepovima!
Yitav taj posao je uglavnom bivao gotov veq oko podne ili malo kasnije,
i tada je nastupao najtexi deo - ubediti Tomija da treba da udqe u
kuqicu, legne, odmori se i shvati koliko je sreqan. Tomi uopwte nije imao
razumevanja za moj neimarski nerv i nije mu padalo na pamet da se
pomera, a kamoli da ulazi u kuqicu. Obiyno bi se uvek u poyetku gradnje
muvao oko mene, a zatim bi se bacio u neku hladovinu, isplazio jezik i
dremao, povremeno proveravajuqi moj progres. Normalno, ja uopwte nisam
mogla da ostanem ravnoduwna na takvo ignorisanje te bih ga zgrabila za
rep ili ogrlicu i vukla do kuqice wto je tek bio fiziyki posao jer je
Tomi bio poveqa xivotinja - vuyjak. A sluxila bih se i krajnje
perverznim i pokvarenim metodama. Ostavila bih mu tanjir sa svojim
rodqenim, miriwljavim ruykom u qowku kuqice sve u nadi da qe shvatiti
yari vlastitog doma. Kuqica je uglavnom bila veliyine pola tog psa te bi
se yesto i raspala ako bi on stvarno pokuwao tamo da udqe. Ja bih sutra
pravila novu.
Tako sam se nekoliko uzastopnih leta zamajavala gradqevinarstvom,
projektovala, crtala, merila, usavrwavala i povremeno se po ceo dan
predavala jednoj od (bezbroj) svojih prvih, neponovljivih strasti. I
dok su me mama i nana dozivale iz kuqe, pokuwavajuqi da me uposle
brisanjem sudova, prawine ili jednom od sliynih vewtina, nekom
istorijskom nepravdom predoredqenoj za xenske ruke, ja sam xivela i
uxivala svoj mali xivot yoveka i kroz otvoren prozor sto puta yula svoga
oca kako im ponavlja: „Ne dirajte Bebu, pravi kuqicu za Tomija!“
Sreqna svima dve' iljadita.
voli vas
Beba (koja vam povremeno i rascopa glavu kao u svakoj balkanskoj
ljubavi)
This archive was generated by hypermail 2b29 : Sat Jan 22 2000 - 21:56:37 PST