>Ovo su uspomene iz beogradske Osnovne shkole "Sveti Sava" koja je izlazila
>na Avalsku i jednu drugu ulicu koju je moja baba Zora zvala Makenzijeva, ja
>Ratnih vojnih invalida, neki novi klinci Marshala Tolbuhina, a na
>"Djurosalajce" - kontra smenu, smo mi "Svetosavci" gledali, pa recimo, kao
>moj otac na komuniste - sa indignacijom gospode kojoj je posluga isprljala
>parket.
I ja sam bio jedan od ponosnih ucenika skole Sveti Sava, i nikako mi nije
bilo jasno kako je moguce da u istom dvoristu budu dve skole sa razlicitim
imenima. To mi se naravno rasvetlilo tek kasnije, a i nekima drugima, jer
su se (doduse posle mnogo godina) te dve skole ipak spojile u jednu - Sveti
Sava. Sa ove vremenske distance se cudim da je u ono vreme neko uopste i
imao hrabrosti da zadrzi staro ime skole Sveti Sava, jednoj od najstarijih
skola u Beogradu.
>Mishicka, istoricharka mi bila razredna (valjda se vidi da odnekud vuchem
>traume iz detinjstva:) A ja sam, kao "mache februarsko" (Brana Petrovic
meni,
>u jednom od svojih prividjanja u "Bledu"), rodjena 54-e ishla u shkolu sa
>generation 53,
Dobro se secam Mishicke, debeljuskasta, uvek sa urednom frizurom, bezlicnim
glasom, a sa licnim stavom, kako nas narod kaze: Nit mirise, niti smrdi.
Jedna od retkih profesorki iz osnovne skole koje se dobro secam, i to ne po
dobru. Imao sam utisak da bi me najradije i na popravni oborila (u ono
vreme skoro da ne pamtim da se to dogadjalo), samo da je mogla. Toliko me
je volela da cak i kada me je prozivala nije zelela u oci da me pogleda. Ni
do dana danasnjeg mi nije poznat pravi razlog za to.
Verovatno je u pitanju neka negativna energija koju smo oboje vrlo dobro
osecali.
Kada bih makar i u penziji saznao da moji ucenici pisu ovakve eseje o meni,
smatrao bih svoj radni vek (a mozda i sire) promasenim.
Pozdrav,
Aleksandar
(generacija 55-e, isao sa generacijom 54-e)